Slobodan Selenić (1933—1995)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Slobodan Selenić (1933—1995)  (Pročitano 4395 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Oktobar 20, 2016, 12:32:11 am »

*





SLOBODAN SELENIĆ
(Pakrac, 07.06.1933 — Beograd, 27.10.1995)


Slobodan Selenić, srpski pisac, rođen je u Pakracu 07. juna 1933. godine. Osim romana pisao je pozorišnu kritiku. Bio je redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu (predmet: dramaturgija XX veka) i dopisni član SANU od 25. aprila 1991. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja: Oktobarska nagrada Beograda, 1969; NIN-ova nagrada, 1980. za roman "Prijatelji", Nagrada Narodne biblioteke Srbije, 1981, Nagrada Meša Selimović, 1989, Nagrada Narodne biblioteke, 1995 i 1996, Posthumna nagrada za scenario za film "Ubistvo s predumišljajem", 1996.

U književnosti se pojavio 1968. godine, romanom "Memoari Pere Bogalja" (Oktobarska nagrada grada Beograda za književnost). Nakon uspeha prvog romana, poneće i zvanje najmlađeg umetničkog direktora "Avala filma". Usledili su romani "Prijatelji", 1980. (NIN-ova nagrada, Nagrada Biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1981), "Pismo/Glava" 1982, "Očevi i oci" 1985, "Timor mortis" 1989, (nagrada jugoslovenske kritike "Meša Selimović"), "Ubistvo sa predumišljajem" 1993, (Nagrada Biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1994. i 1995). Posthumno su mu objavljeni romani "Malajsko ludilo" 2003. i pozorišne kritike "Dramsko doba" 2005, objavljivane od 1956. do 1978. godine.

Napisao je tri drame: "Kosančićev venac 7" (prvo izvođenje marta 1982. u Ateljeu 212), "Ruženje naroda" u dva dela (prvo izvođenje decembra 1987. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Sterijina nagrada za najbolji tekst 1988), "Knez Pavle" (prvo izvođenje maja 1991. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu).

Iz oblasti dramske teorije i kritike objavio je sledeće knjige: "Angažman u dramskoj formi" 1965. i 2003, "Dramski pravci XX veka" 1971. i 2002, i antologije "Avangardna drama" 1964, "Antologija savremene srpske drame" 1977. Knjiga razgovora i političkih eseja "Iskorak u stvarnost" objavljena je 1995. i 2003. godine.

Preminuo je 27. oktobra 1995. godine u Beogradu.

Fotografija: balkanekspresrb.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Oktobar 27, 2016, 02:12:20 am »

*

INDIVIDUALNA TRAUMA I DRUŠTVENI POKRETI


Bitne stvari se u nizu njegovih romana dešavaju kada je "potmulo zvoneći praporcima, patetično trubeći fanfarama, ozbiljna i bukvalna
ušla ... Revolucija"


Slobodan Selenić je kasno počeo da objavljuje. Imao je 35 godina kada je izašao njegov prvi roman, Memoari Pere Bogalja. Iako je bilo jasno da će se baviti pisanjem, izgledalo je da to neće biti ono što se tada zvalo beletristika. Ni onima koji su s njim vodili pubertetske i kasnije zrele razgovore o životu nije bilo poznato da se sprema za pisca na uobičajen način: prvo pesme, pa kratke priče, pa tek onda roman. Ne verujem da je Selenić napisao ijednu pesmu, čak i onda kada smo ih svi pisali, pa i oni koji su na kraju postali inženjeri. Po svemu sudeći, sve vreme spremao se da napiše roman.
      
Selenić je zato jedan od vrlo retkih beogradskih pisaca posle Drugog svetskog rata koji je počeo da objavljuje krupnije forme, kao roman, a da pre toga nije već bio profesionalni pisac i, što je tada bilo važno i ugodno, član Udruženja književnika Srbije. On je tako imao u gradu stečeno životno iskustvo formiranog čoveka koji je bio izložen različitim oblicima gradskog života kao neposredni učesnik, a ne kao posvećeni umetnik koji je sebi unapred postavio zadatak da posmatra, beleži i saopštava. Nije mu padalo na pamet da studira književnost. Dok drugi srpski romani koji se bave savremenošću vrve od junaka koji su pisci, slikari, muzičari i ostali umetnici, dotle kod Selenića, čini mi se, nema nijednog.
      
Pa ipak, doba sazrevanja, vreme između Tolstojevog dečaštva i mladosti, izgleda da ostaju jedan od najvažnijih inspiracionih rezervoara realističkog pisca (a Selenić je to bio i pored ranih izleta u ono što je kasnije počelo da se naziva postmodernizam, i što bi trebalo zabeležiti i proučiti). Kod njega se taj blok uspomena i iskustava ispoljava u nekoliko tema koje se stalno vraćaju.
      
Najupadljivija takva tema, rekao bih opsesivna, bili su pojavni oblici jugoslovenske verzije socijalističke revolucije, preuzimanja vlasti od strane "nove klase" posle pobede partizana, komunista ili, zvanično, narodno-oslobodilačkog pokreta. Bitne stvari se u nizu njegovih romana dešavaju kada je "potmulo zvoneći praporcima, patetično trubeći fanfarama, ozbiljna i bukvalna ušla ... Revolucija" (Pismo/glava, Beograd, Prosveta 1982, str. 28). Svaka revolucija izgleda vulgarno iz dve perspektive, on žablje, koja ne poznaje istorijsku pozadinu, i one gubitničke, iz očiju razvlašćene i rafiniranije klase. Ima dosta drugih uspomena i svedočenja o Beogradu od 1944. do 1948. godine, punih gađenja i gnušanja pred prekim sudovima, islednicima-batinašima, dostavljačima-amaterima, aktivistima-bukačima, lažljivim nadriborcima i uzurpatorima tuđeg, ali Selenićeva reakcija je druge prirode.
      
Ona je takva iz načelnih i ličnih razloga. Selenić pripada onima kod kojih šok potiče iz razočaranja, kao kod mnogih skojevaca njegove generacije: sve se to, naime, čini u ime progresa, boljeg života, u ime radničke klase. Ono što se golim okom vidi, međutim, jeste navala primitivaca, destrukcija gradskog, ognjište ispod gipsanog plafona, guslanje i lelekanje, a od radnika nema ni traga: njih glume pritvorni seljaci koji ponavljaju proleterske fraze. Njegovo gađenje po tome nalikuje onome Česlava Miloša u Zarobljenom umu.
      
Selenićevi lični razlozi bili su dublji, neposredniji i teži, i o njima se sporo saznavalo. S dvanaest godina, izgledao je kao dete iz pobedničke porodice. Mislilo se da je oca izgubio u NOB-u, da su članovi s majčine strane provereni partizani i stari komunisti. Dok je sestra već bila u SKOJ-u, Slobodan je bio ozbiljan dečak-kandidat. Izgledalo je da iskreno oseća misiju da na pravu stranu privuče male buržuje iz razreda — dobre đake kojima se buržujstvo videlo iz aviona, već i po načinu odevanja. (Kasnije mi je rekao da ga je kod mene naročito nervirala neka kapica, za koju ne znam kako je izgledala, i bluza koju mi je majka sašila od zelene čojane navlake za sto, nečeg tako drečavo buržujskog.) Tu je verovatno morao da se suoči s prvim uvidima u nedoslednost staljinizma i njegovu surovost, koja se mnogim mladićima sviđala (U razredu u kome smo Boba Selenić i ja bili zajedno neki je Ducika stalno vikao da će nekoga da udavi (za jablocku, za jablocku) a drugi naš razredni drug imao je ili simulirao "partizansku bolest"), ali je mnoge i zbunjivala.
      
Pretpostavljam da je i on bio obuzet strahom i jezom kada nam je, okupljenima u sobi u njegovom stanu, kasniji diplomat i ministar Ilija Đukić, nedavno preminuli ambasador SRJ u Kini, tada četrnaestogodišnji balavac, govorio o istoriji Komunističke partije Jugoslavije, koju je negde bio naučio na način kako se predavao Kratki kurs SKP (b). Kada je ispričao kako je drug Tito na čelu KPJ zamenio Gorkića, odsečno je i hladno dodao "... Gorkić je kasnije bio likvidiran". To je rekao na način koji se samo može opisati jednim engleskim kolokvijalizmom koji je Selenić voleo da koristi u pisanju, i to ćirilicom: materofaktedli (Matteroffactedldž). I zbilja, jedan pubertetlija, jedan šiljokuran, govorio je, klincima pred pubertetom — o SMRTI! "Likvidiran" je značilo — ubijen; meni je, pretpostavljam i Bobi, bilo jasno da je reč u pravoj smrti, ne onoj od papira kod Karla Maja ili od celuloida u crno-belim kaubojskim ili gangsterskim filmovima, pa čak ne i o gomilama leševa kojima su nas kljukali sovjetski dokumentarni filmovi. Ovo je bila individualna smrt o kojoj nam je predavao važno se praveći dečak, dve-tri godine stariji od nas. O tome se nije smelo pričati jer je nekako bilo opasno (ne samo što je sastanak bio konspirativan — što opet imponuje klincima) nego je i nama mališanima bilo jasno da diktatura proletarijata nije naivna stvar i da su zatvori puni, naročito onaj u Đušinoj, pored koga smo prolazili skoro svaki dan. Ja o tome nisam govorio reakcionarima u svojoj kući a ni Boba verovatno naprednim snagama u svojoj, a kasnije nismo stigli da razgovaramo o tom prvom grotesknom susretu sa smrću kao ideološkom i političkom činjenicom.
      
Boba Selenić, lepo vaspitano dete iz partizanske porodice, među lepo vaspitanim buržujčićima čiji se roditelji u najboljem slučaju pretvaraju da su za novu vlast, nešto mladih komunista-idealista (kakav je bio Đukić) i vrlo rđavo vaspitanim buzdovanima koji su im davali direktive i izdavali naređenja, morao je postepeno da saznaje i gore, ličnije stvari. Pre svega, njegov otac, Sava Selenić, nije bio komunista nego samostalac, simpatizer, fellonj-traveller. Nije čak stigao da bude partizan, jer ga je nekakva komandantska budala streljala kada je pokušao da se priključi NOB-u. Sestra njegove majke, Seka Podunavac, koja je, kako se mislilo, celu porodicu "zarazila" komunizmom, i kasnije bliska saradnica Andrije Hebranga, takođe je "likvidirana", pošto su je u zatvoru njeni raniji drugovi temeljito izmučili.
      
Revolucija tako jede svoju decu, valja i gazi na surov i prostački način. Međutim, ono što impresionira i što ispunjava malodušnošću, jeste neizbežnost svega što se dešava. Neminovni su smena klasa i promena društvenih odnosa, dolazak novih upravljača i novih vlasnika. Nije to samo zato što je to istorijska nužnost, zato što je to Marks predvideo, nego, jednostavno, novi su jači, a stariji slabiji i zato poraženi. To ispoljavanje istorijske sheme u Srbiji, to lukavstvo istorijskog uma je za Selenića najupadljivije i predstavlja osnovnu emotivno-intelektualnu bazu na kojoj on gradi niz svojih prvih romana.
      
Kod Selenića se to prelama kroz predstavu o biološki jačima koji smenjuju biološki slabije. Ideologija tu izgleda sporedna, ona je istorijski izgovor za smenu. Selenić se lično najverovatnije poistovećivao sa svojim Vladanom Hadžislavkovićem kada, misleći na svoju partizansku šeficu Mariju Ćupurdiju (jedan od malih pripadnika novih u našem razredu zvao se Ćupurdija) očajno kaže "Bogo moj — mislite li odista da nas dvoje pripadamo istom rodu i narodu?" (Prijatelji, Novi Sad, Matica srpska, 1980, str. 137). Ovo "bogo moj", taj anahronizam za jednog dvadesetpetogodišnjaka, kakav bi trebalo da je Vladan, već pokazuje distancu. I za Selenića su Marija Ćupurdija i seljačka i šesta lička bulumenta koju ona personifikuje takođe pripadnici jedne nove, divlje, nepoznate vrste, s kojom se ne bi rado družio, ali je ona jača od Hadžislavkovića, koji govori "bogo moj" kao da je peder (i prema svim indicijama iz romana jeste homoseksualac), potomak tipične beogradske građanske porodice, s dosta krvi i pljačke među prvim precima i s mnogo nesposobnih potomaka na kraju. Građanska klasa, sugeriše Selenić, nije izgubila građanski rat u Srbiji i Jugoslaviji zato što ju je neko izdao, zato što su Rusi bili brži, ili iz bilo kog spoljnog razloga (po slavama, i onda i sada, govori se da je pravi zlikovac Čerčil), nego zato što je bila slabija i nesposobnija, ne od onih nekoliko stotina ili hiljada "komunjara" koje su postojale 1941. godine, nego od svežeg, primitivnog, seljačkog elementa koji su komunisti predvodili, doveli na vlast i u buržoaske domove, da u njima vade parket da bi pravili ognjišta i da ispod kade pale vatru da bi grejali vodu da šure zaklanu prasad.
      
Predstavnici beogradske građanske klase se ne bore, oni kukaju. Opisi slava u Prijateljima zasluženo su postali slavni. Opet s distancom ("bogo moj") Vladan kaže: "Istrefe, pa oni svi na naftalin i kadavr vonjaju i pričaju samo o tome ko se između Aranđela i Jovana sa ovoga na onaj svet predstavio!." (Isto, str. 154).
      
Selenić nije opisao nijednog borca protiv komunista, sem možda Dragoljuba Jovanovića, čiji su polulegalni memoari u privatnom izdanju Ljudi, ljudi poslužili kao osnova za njegov komad Ruženje naroda (Dragoljub Jovanović, Ljudi, ljudi, II knjiga, Medaljoni za 46 umrlih savremenika, Beograd, izdanje piščevo, 1975). A i Jovanović je valjda bio sumnjiv borac: stao je uz Narodni front i mislio je da se s komunistima može sarađivati i u njih imati poverenja. Ostali predstavnici građanske klase ili su očigledno, somatski, bolesni, kao neki Dimitrijevići iz Pisma/glave i Hadžislavkovići iz Prijatelja, ili neoprostivo komotni i jalovi kao Vojin iz prvog romana ili profesor Stevan Medaković iz Očeva i oca — lenja, lažna veličina koja je bila moguća samo u Beogradu pre Drugog svetskog rata, gradu u kome se kulturna elita mogla sastati u jednoj kafani i uzajamno se usmeno ispripovedati, umesto da piše i objavljuje.
      
Selenić se rezignirano miri s tim da je revolucija velika transfuzija krvi u gradskim žilama, navala Vlaha s planina, vlast stočara nad ratarima. Šta onda znači ličnost koju Selenić na početku Prijatelja predstavlja kao "inž. Istref Veri, Bulevar Lenjina 135, Beograd"i? Da li je to produkt socijalističke socijalizacije jednog zbunjenog arnautskog gorštačića, jedinog preživelog posle niza osvetničkih ubistava, koga pisac suprotstavlja Vladanu, degenerisanom potomku građanske porodice Hadžislavkovića, što u novovekovnoj Srbiji predstavlja zamenu za plemstvo (kao da čujem Selenića kako citira Pašića: "kakvi ste vi Englezi, takav sam i ja Gledston"). Pojavi oba lika prethodi opis onoga čega se Istref seća kao sudbine svoje porodice i onoga šta Vladan o svojoj uspeva da sazna iz oskudnih dokumenata i od nepouzdanih svedoka i hroničara. Vladan je potisnut i ponižen od primitivaca sopstvenog roda i naroda, ali je životno poražen u indirektnom sukobu s predstavnikom jednog novog, svežijeg plemena. Nije to kukanje nad belom kugom i nad šiptarskom reproduktivnom sposobnošću, tako često u poslednje vreme, već tužna konstatacija da je socijalizam pobedio i građane i seljake na mnogo rafiniraniji način, time što je s pozornice pomeo Vladana i njegove slavske rođake i prijatelje, ali je zato zdrave i vitalne čobane iz jednog odmornog naroda pretvorio u dosadne uspešne tehnokrate i samoupravljače. Istref na kraju romana živi na pomenutoj adresi. Kao da ona već nije dovoljna, pisac napominje da je reč o komfornom stanu na XI spratu; da Istref vozi automobil famozne marke "vartburg", da nije više religiozan, ali ima sedmoro dece, što je verovatno piščev obol biološkom strahu od Albanaca.
      
Uz to se Istref seća likova koji su tokom revolucije arivirali kao i on i potekli iz socijalističkog melting pot-a u Kosančićevom vencu 7. Oni su, kao i Istref, uspeli u jugoslovenskom socijalizmu, ali su i oni i njihove karijere bledi, dosadni, neinspirativni, kao i njihovi "vartburzi" i "stojadini". Oni su svi potekli iz "rajskog doba", kako Selenić naziva revolucionarno vreme u opštežitiju doma Hadžislavkovića, koje "služi za prikrivanje izvesnih nedoslednosti stvorenih istorijskim događajima" i koje je "mit", (Prijatelji, str. 322), gde je negde pokopana i Selenićeva trauma.
      
Danas, četvrt veka kasnije, ti uspešni proizvodi jugoslovenskog socijalizma, ako su ostali u Beogradu, žive od malih penzija, leče se na osnovu bednog socijalnog osiguranja, njihova NOB je predmet poricanja, napada i poruge, a proleterska revolucija koja ih je iznela predstavlja se kao istorijska greška, zabluda — pa čak i zločin. Ni Bulevar Lenjina nije više Lenjinov, a br. 135, kao i Kosančićev venac 7 na kraju Prijatelja, ili ne postoji ili u njemu žive neki novi Mirčetići, koje je tu naplavio jedan novi rat, kao socijalne pobednike ili gubitnike — ne zna se, a taj novi rat i njegove posledice bili su tema poznijih Selenićevih dela, napisanih i nenapisanih.
      
Vojin Dimitrijević | NIN | 2003
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: