sledeća tema »

[Angelina]

*




DRAGAN STANIĆ

Prof. dr Dragan Stanić (Ivan Negrišorac) rođen je 31. maja 1956. u Trsteniku (Srbija). Osnovnu školu završio je u Sirigu 1970, a gimnaziju u Novom Sadu 1974. Filozofski fakultet na Grupi za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatsi jezik završio je u Novom Sadu 1979. Temom Neoavangarda i srpsko pesništvo (1965—1988) magistrirao je 1991, a 2003. doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu radom Lirika Jovana Dučića: semantička analiza. Govori engleski i ruski, a služi se nemačkim, francuskim, slovenačkim i makedonskim jezikom.
 
Bio je lektor na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD, 1984—1985), dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986—1988), asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988—1995), asistent, docent i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu od 1997. do danas.

Bio je član uredništva i glavni i odgovorni urednik studentskog književnog lista To jest (1976—1979), član uredništva časopisa Pismo (1991—1993), Sveti Dunav (1995—1997) i glavni i odgovorni urednik Rada Matice srpske (1995—2004). Književne i naučne radove objavljuje u većini naših književnih časopisa, a sarađuje i sa inostranim (Letopis Matice srpske, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, Književna reč, Polja, Književne novine, Književnost, Delo, Ovdje, Gradina, Povelja, Quorum...)
 
Član saradnik Matice srpske od 1983, stalni član saradnik od 1991, sekretar Matice srpske (1995—2004), član Upravnog odbora Matice srpske od 2004, Upravnog odbora Biblioteke i Galerije Matice srpske od 1995. godine. Za predsednika Matice srpske izabran je 28. aprila 2012. godine.
 
Bio je član Upravnog odbora Vukove zadužbine, član Redakcije Leksikona pisaca Jugoslavije i saradnik Srpskog biografskog rečnika. Od 2005. je glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske, najstarijeg živog književnog časopisa. Predsednik je Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije od 2008 (dve knjige prvog toma publikovane oktobra 2010. i 2011), najvećeg enciklopedijskog poduhvata u našoj zemlji. Sarađuje na projektu Poetička istraživanja srpske književnosti, Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, kojim je rukovodio prof. dr Novica Petković, a potom prof. dr Jovan Delić. Radi na projektima proučavanja književnosti koji se izvode na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
 
Bio je član više žirija književnih nagrada, poput Zmajeve, Ninove, Andrićeve, "Laza Kostić", "Stefan Mitrov Ljubiša", "Todor Manojlović", "Matijević", "Izviiskra Njegoševa" i dr.

Piše poeziju, prozu, dramske i kritičke tekstove, bavi se proučavanjem srpske književnosti i kulture. Objavio je preko 250 kritičkih, teorijskih i književnoistorijskih tekstova u periodici i naučnim zbornicima. Radovima iz oblasti pruočavanja književnosti učestvovao je na preko 50 naučnih skupova u zemlji i inostranstvu.
 
Sa Slavkom Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića, Jovana Hristića, Dare Sekulić, Srbe Mitrovića, Duška Novakovića, Miroslava Maksimovića, Živorada Nedeljkovića, Nikole Vujčića, Zlate Kocić, Miroslava Cere Mihailovića, kao i zbornik o književnom delu Boška Petrovića. Sa Svetozarom Koljevićem i Jovanom Delićem priredio je zbornik radova o književnom delu Aleksandra Tišme. Sa Simom Ćirkovićem priredio je fototipsko izdanje Istorije raznih slovenskih naroda Jovana Rajića. Priređivač je izabranih pesama Jovana Dučića (tri izdanja) i romana Koreni Dobrice Ćosića.
 
Objavio je knjige pesama: Trula jabuka (1981, Nagrada "Goran" za mlade pesnike); Rakljar. Želudac (1983); Zemljopis (1986); Toplo, hladno (1990); Abrakadabra (1990, Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine); Hop (1993); Veznici (1995, Nagrada "Đura Jakšić"); Prilozi (2002); Potajnik (2007, Zmajeva nagrada Matice srpske); Svetilnik (2010, Nagrade "Rade Drainac", "Branko Ćopić" i Žička hrisovulja). Publikovao je roman Anđeli umiru (1998), kao i drame: Fredi umire (1987); Kuc-kuc (1989); Istraga je u toku, zar ne? (2000); Vidiš li svice na nebu? (2006, Nagrada "Unirex" za dramu).

Objavio kritičke monografije: Legitimacija za beskućnike, Srpska neoavangardna poezija: poetički identitet i razlike (1996) i Lirska aura Jovana Dučića (2009).

Tekstovi su mu prevođeni na engleski, francuski, nemački, mađarski, rumunski, makedonski, slovenački, češki, grčki, albanski, kineski.

Matica Srpska

[Angelina]

*

IVAN NEGRIŠORAC


IVAN NEGRIŠORAC
SVETILNIK
"ORPHEUS", NOVI SAD 2010.
249 STR. ; 18 CM
[ISBN: 978-86-7954-074-4]


Pokloničko putovanje Ivana Negrišorca

Pod pseudonimom Ivan Negrišorac krije se Dragan Stanić (Trstenik, 1956), profesor književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. [...]

Stanić je pune tri decenije prisutan u književnom životu Srbije kao autor nekoliko pesničkih zbirki (Trula jabuka, Rakljar, Zemljopis, Toplo, hladno), romana (Anđeli umiru), radio i pozorišnih drama i kritičkih studija (Legitimacija za beskućnike, Lirska aura Jovana Dučića). Njegove pesme prevedene su na mnoge evropske jezike i na kineski jezik. Dobitnik je mnogih književnih nagrada. Poslednja zbirka pesama, koju predstavljamo čitaocima, posvećena je ličnostima i događajima iz istorije Hilandara. Lepoti i kvalitetu svakako je doprineo i recenzent Matija Bećković.

Pod utiskom onog što je video i doživeo, ali pre svega prijemčiv za kazivanja hilandarskih monaha, autor originalnim pristupom uspeva da prozno kazivanje saopšti na lirski način.

Šta traži poklonik stupajući na tlo Svete Gore: "Naći ću nešto dovoljno staro da se, u toplom naručju, osetim kao novorođenče". Boravak na Atosu znači okrenuti leđa Mekdonaldsu, hamburgerima, čizburgerima i strepnji — hoću li imati novca za benzin. A šta se dobija na pokloničkom putovanju Atosom? "Hoću li umeti da iščitam Slovo Božije koje se čita tamo gde ima oka da vidi i uha da čuje?" Sabijeni u prikolici kamiona po prašnjavom hilandarskom makadamu "bacalo nas levo-desno, laktovima o rebra, glavom o arnjeve. Kao što u životu, i inače, biva", ali bez straha, jer "ima Nekog Ko o nama brine".

Sa tog puta je i Akatist Presvetoj Bogorodici Trojeručici prepisan rukom nedostojnog isihaste, pisan po svim pravilima bogoslužbenog pesništva. Melem duši našao je kao skrušenik u Hilandaru: "Ceo dan hodočastih naokolo, od čempresa do maslačka, sa ikonom i molitvom u srcu".

Iz razgovora sa monasima umeo je I. Negrišorac da lirski saopšti njihova zapažanja: "Dosta je meni tije što dolaze vamo, a ne znadu zašto ... Taki su ko što sam ja nekada bio, još su i gori"; "Dosta je meni takije ljudi, al š njima, po igumanovu blagoslovu, jedino i smijem da radim!"

U pesmama se javljaju mnoge istorijske ličnosti i događaji iz osmovekovne istorije Hilandara. Na stranicama knjige defiluju Sv. Simeon Mirotočivi, Sveti Sava, monah Jovan (kralj Radoslav), književnik Domentijan, rani pustinjaci (eremiti), Jovan Damaskin. Osim njih, tu su ljudi, naši savremenici: Vladimir Ćorović, profesor Đurić, prota Mateja Matejić, prof. Dejan Medaković. [...]

Ova knjiga je interesantna i onima koji su bili na Hilandaru, jer će se pred njima već "pojaviti mnoge znane i neznane ličnosti sa svojim porukama". Od njih se može mnogo saznati i naučiti posebno ako se na poklonjenje tek sprema. Naučiće se da se po Svetoj Gori hoda, gleda i sluša, jer:

Tako je Svetom Gorom hodio
Otvorenih očiju i ušiju
I uključenih svih damara
Svoje ortodoksne pesničke duše
Poklonik, skrušenik i stihotvorac
Grešni rab Božiji
Ivan Negrišorac.

Prot. dr Radomir Milošević | Pravoslavlje

[Angelina]

**
Stihovi Ivan Negrišorac


OD "a" DO "š"
 
Tvoje telo miriše
smrću koja će doći, koja
dolazi Volim te
dronje što cvetaju u sveću
pod kanceroznom kapicom: drhti
vatrica na kojoj venske
amebe greju svoje prstiće Oprosti
za izlive nežnih pomija: nalikuje to retkim
kapljicama krvi što procure
kroz moždano
sito Tople životinje
podzemlja prvo promole
njuškicu, a onda njuše, njuše Nije
ovaj vazduh, to dobro znaš, namenjen svima
koji ga dišu Kad noge zebu,
uviješ se u ćebe: kad zora cikne,
mrak ti je u očima Uzalud tad šapuće
kaktusni cvet što otvara šačicu
u trulim plućima Koliko
gnojavih prašnika ostaje za pčele,
zolje i zunzare Neko
će već reći: eto,
To je sve Kad mesečina
obori uši, kapnuće zvezdani
med Oprosti što s gnjilim rečima
spuštam dlan na tvoju podlakticu, jer dišemo,
još, dišemo posuti mehurićima vazdušnog
peluda Oči su sklopljene
i u tami ne mogu
povući crtu od koje počinješ
ti, na kojoj završavam
ja Kad kazaljke pokidaju svoje pupoljke
i brojke sa časovnika raspu se
kao sitne semenke Zažmuri, stisni petlju,
trepavice već opadaju: voli
ne voli Koliko je beskonačnosti
ostalo Iz očiju curi
pesak u drugo neko oko, a med što ne vidi
se lagano ti presipa se u moje
tanjiriće Pijem te, danima,
da svemirska prašina
negde, zgusne se
u tihu neku
zvezdu


NE PERITE NOGE*
 
Za Savu K. u spomen
 
U srčanoj ti, druže, sklopki zaglavilo se tane. To više nije srce.
to ni metak nije! Tek dve iskre zvezdane
U moždanoj haraju klopki, iznutra nam svetle i bude nas, bivše mrce!
Dum-dum pogled, kroz snajperski durbin hitnut, u dubinu žive rane,
to je granični fijuk poslat kao pismo
da kuću rastura pijuk i da braća više nismo. Uspomene, do koštane oglodane
srži bačene su psima. Kakve to uniforme šili smo
kriomice po ostavama, jedno drugom iza leđa, za trenutke
ove, ludo grobne. Nakon rasprave sobne, preda mnom ležiš kao osmo
čudo sveta, svečan i siv. Ko nas to ređa usoljene butke
u mesarnici vaseljenskoj? Kakva nas pređa u mračnu baca svetlost,
da, ko riba nem, gledam deobu ove lude kuće? I kakve lutke
sad vuku konce o kojima visim, mutne pameti a još živ? Mast
da vade nam, pasmini trpkoj — rešila bratija — misleć da smo patke,
što nad barskim muljem, o tršćanom čiviliku, za odstrel vise. A nebesku slast
u kljunu nose, o letenju snuju, sirote plovke. Eto, to su gatke
na kojima, vezanih krila, u svjetsku kuhinju treba da odlepršaš,
U loncu himnu da zapevaš. Hvala ti druže moj, za prelepi ovaj ukor. Ležiš nasatke,
mrtve otvorio si oči i, blago, odonud gledaš, nas, zemaljsku vaš,
što skakućemo pod oblakom, pod svetačkim dlanom. Možda si tamo,
zbilja našao oko što za nama plače! Možda će, jednom, svako "marš",
kad klizne niz puščanu cev u grlu završiti lovca A sleme dok rasturimo
dok komadiće kućnog zida sejemo po svetu, možda oko nevidljivo već suzi,
možda crep o sopstvenu lupamo glavu. Biće da nam se, neprimetno, sve kazalo samo!
Pokusali smo mi čorbu s ovog ognjišta! S planina, drveće k nama puzi,
a vitki luzi prilaze, kao tihi verni druzi. Zbogom perspektivo žablja
Zbogom pačja dušo! Odoh ja u orlove, u goru, dom na steni da nađem u jaruzi.
Pođimo, skupa, iz ovih bara! Pođimo daleko od tršćanog šiblja,
tamo gde hajdučko se kolo, u tišini, razvlači kao slina,
gde noge se ne peru, a šumom vlada ćutljivost riblja.
Hvala ti, druže moj, za nežne bubotke ovih nebeskih milina!
Nešto u srčanoj puklo sklopki, sevnulo, ko na kućnom pragu mina
Čuj! Pesma, paklena naprava, živo kuca: u jednom trenu, mnogo se zgusne godina!
Krv, tvoja i moja, meša se u komorama ovih tercina!

* "...posvećena je mom drugu Savu koji je poginuo kao ratnik."

Čekajući povratak Dučićev Dučićeve večeri poezije Trebinje, 1994 i 1995. | Tebinje • Pale 1996

[Angelina]

*
Stihovi Ivan Negrišorac


MUCAJU, DAMARI

Pomen Rastku: prenos kostiju

Ima li svetlosti
da udahnem je, ovde
ili drugde: zauvek Nad pločom:
hiljade slova dalek,
na vrhu nosa: kad, srižeš: toliki
čovek, pod tolicni šeširić Bio bi to
razlog da kažem koju, veverica
mahne repom i zatresu francuske resice,
balkanski suglasnici
kaplju Tamo,
ovamo: oglopci
u rečniku stranih drvodelja,
grlo se otvara
i zjape očnjaci Jesi li ti
ta tiha reč, tamni azbučnik: skutrio,
pod pladnjem, nadgrobnim: mršav
jelovnik A govorili: vrati
se istom stazom, u sada, u ovde,
vrati: nikad To je taj
što sne sanja: "nikad" je reč,
reč "nikad" Stazom,
istom Tamo, gde pogledaš
u daljine i skrušeno
padne glava Ima
li afričkih stonoga pod pazuhom, krhke
su peteljke dalekih zvezda, gde: po vratu:
klize sitne kapljice i tišina
obliva Čuješ, damari:
pucaju

avgust — septembar 1984.
            Rok Krik, Vašington / Opalo lišće

[Angelina]

**
Stihovi Ivan Negrišorac


ISTINA, ISTINA PRE SVEGA
 
Svakako,
svakako Mada, ipak,
ne bi, iikako ne bi Jer, u protivnom,
moglo bi, nekako, to bi, već, na ovaj ili onaj način, ipak,
moglo Ali, tek onako, ja-tebi-ti-meni, pre svega
iznebuha, a onda otprilike to-i-to, valjda
tako-i-tako, to ne može i ne
sme, neprihvatljiva je, bez
sumnje, ta malina na tanjiru šuć-muć
Znamo mi takve Premda, opet, rekla-kazala,
kao da i nije tako, pre
će biti onako, tek ovde-onde, makar i ovako, samo
nek je nekako, i ako je to, eto, tako
i onako, a nekmoli onamo
i ovamo Ono što bilo je levo-desno, sad je
samo gore-dole, a svet se u hiljade
semenki rasuo kojekuda Sve je, dakle, tu,
samo tu, i ne bi smelo: oj,
oj, joohoj, joj, eej, jej, huuuuj,
hihijih, hojhojhojoj,
juh, juh, huj,
oooooooooj!
 

DANAS SAM SADIO RUŽE!
 
Minji, ovaj ljubavni pupoljak
 
Topal februarski dan. Miriše proleće.
Sunce, taj žuti, nebeski dlan,
zgrejalo zidove kućne, skupilo muhe na malterni fil,
a poljske izvelo miše, međ stabla,
        da grickaju listiće suhe.

Ubod ašovom. Iskopaj, sinko malene rake,
dok blatnjavo salo po trbuhu alatke visi.
Uh, te podzemne spletke!
Kao po harfi, prebiram prstima korenje
tetka-dunje, baba-višnje ili su to nožne žile
skamenjene neke guske ili patke.
 
Kopam jamu. Nek' život pobedi
smrt samu: pobošću stabaoce sitno, zagrnuti
zemljom, ostavite prah da pusti klicu,
balicu niz gubicu, pa iz malenog ovog groba
        nek' nastane neko novo, bolje doba!
 
Jesam li ikad svoju kopao
raku? Jesam li krv mlaku ostavio da sasvim
se ohladi? Ko to u meni rije, dok snim da život
u ovom kusom žbunu probudim? Gde je ćivot što traje k'o kosmičko
jaje i seje žumance od koga se krv ledi i gruša, pretvara u kamičak?
 
Pogledam u nebo: topal sunčev
dlan, znam, probudiće uspavani čmičak,
sitno zrnce što klicom kresne svetlosno brdo
i krhak životni plamičak. Danas su
me posadile ruže! Da li ću se primiti?
 

PLAČ HILANDARSKOG ANTIPROSOPA
ZBOG SLABOSTI SRCA I DUŠE
 
Praštaj, Gospode,
Meni nedostojnom, sitnijem
Od čestice prašine koju udišem
Sa slanim vazduhom morskim.
Mudra je reč Propovednikova
Da svemu ima vreme pod kapom nebeskom,
Ali meni nije, i neće biti,
Nikakva vremena: ne mogu više od onoga
Što mogu! Molim se za čudo nad čudima, klečim
I podvizavam se, ali sve je povrh
Mojih moći! Išetam međ maslinjake, međ zebe
I slavuje, da osmatram zalazak sunca
Tamo, ponad pirga na Hrusiji,
Ali ne vidim ničega sem prelepog peva
I odsjaja sunčevog zlata. Ništa se u meni
Ne razgoreva, samo tinja,
I tinja. Praštaj,
Gospode,
Što se u meni plamen ne budi!
I što ništa je meni da Te ljubim, svim srcem
I dušom, svom misli i snagom svojom,
Ništa! Činim to vazda, i posvećeno,
Koliko sluga Božji, nedostojnik, činiti može! Ali,
Gospode milostivi,
To moje toliko je malo, i beznačajno,
K'o trunka prašine što zalegla je, negde,
U plućima mojim. Nikakve vajde od mene na svetu
Ne ima, jer ljubav moja bez srca je i duše,
Bez misli i snage! Zalazak sunca osmatram, tamo,
Preko debelog mora, po kojem nevidljivi
Vazdušni mehuri valjuškaju se
U svojoj beznačajnosti suštoj. Ogromna je
Tvoja ljubav, Gospode,
Ogromna, kad me trpiš ovako nemoćnog
I jadnog! I pamet mi ljudska nikako ne shvata
Što me ne počistiš sa ovoga sveta,
Kao što juče, u trpezariji, ja počistih
Mrava zalutalog
Međ krušne
Mrve!
 

SUVA ČESMA
 
Ostalo je ime. A ime
Uvijek ostane. I kad pamćenje
U pra se zdrobi,
I kad otrunu krstače i kad maovina
Svojim somotom presvuče grobni kamen.
Eto, to je priča
O suvoj česmi. Od kad za se znam,
Vazda je bila suva. I moj đed, i đed
Moga đeda tako je povijedo: tu je česma, obzidana,
Ali vode nema. Na njoj se,
Vele, još samo anđeli umivaju
Kad suzama suvijem oplakuju ostarele nerotkinje.
Ime starije bijaše od našeg pamćenja.
I sve tako bi dok, sasvim,
Ne izgnasmo one koji se sami pozvaše
Da nam budu gospodari. Nestadoše
U oblaku prašine što kopitama
Njiovije konja podigla se.
Još ni pukot našije pušaka
Ne uminu planinom, a voda poteče
Niz suvu lulu. Ime nas, tako,
Još jedared prevari. A kad opkopasmo
Izvor, stublinu da produbimo
I učvrstimo, imo si što viđeti: nekake cijevi,
keramičke,
Pružile se od izvora ko zna kuda. Ta nam pijavica
Vodu krala! A mi izvor, dobar zdenac,
Nazvasmo suvijem. I ne znasmo
Su čim raspolažemo i što nam to
Drugi ispija
Do dna.

 
JESEN U MEKOTAMA
 
Čuvar vremena, ponekad, s neba
Siđe, postane šumska ameba
 
Što zrakom luta, noću i danju,
Dotičuć stabla, krošnje... Na panju
 
Bukve zasedne i meku krpu
Mahovine tad prostre. U hrpu
 
Zemlje potom se pretvori, mravljeg
Staništa kupa, povrh nje kravljeg
 
Papka trag. I još mnogo oblika
Drugih ova telesna slika
 
Uzeće na se dok zemljom bude
Lutala. Ali najviše ljude
 
Prenerazi kad, s jeseni rane,
Vremena čuvar tragove stane
 
Po šumskom lišću da niže: krpa
Do krpe! Demon dronjka tad drpa
 
Divne haljine što su, s proleća,
Tkane da skriju granata pleća,
 
Udove stabla. Još nema sive
Golotinje, al — gle! — šarne gljive

Svukuda krase te uniforme
Maskirne. Smrt je svečanost forme.
 
Lepa je jesen, al nešto gadno
Pod tom lepotom čuči. I hladno
 
Nastaće doba, kad pašće maske:
U stablu tek zvuk jezive daske!

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012

[Angelina]

*
STANIĆ:

VIŠE NAS POŠTUJU DRUGI





Predsednik Matice srpske Dragan Stanić: I u Vojvodini neki političari zdušno rade na tome da se u budućnosti otvori žarište poput kosovskog. Treba da definišemo naš nacionalni interes

Kada bismo, tragom ideje o istoriji kao učiteljici života, budućnost umeli da čitamo iz sopstvene prošlosti, pouku o srpskom jedinstvu i slozi mogli bismo da prepoznamo i u priči o šestorici trgovaca i jednom pesniku i advokatu iz Pešte. Oni su 1826. godine osnovali Maticu srpsku, prvu književnu, naučnu i kulturnu instituciju u našem narodu.

Matičini osnivači ponikli su sa različitih prostora — Jovan Demetrović (Dalmacija), Petar Rajić (Banat), Andrej Rozmirović (Srem), Josif Milovuk (Slavonija), Jovan Hadžić (Bačka), Gavrilo Bozitovac i Georgije Stanković (Pešta). Svi su, uprkos velikim razlikama, pa i međusobnim svađama, bili duboko svesni potrebe celovitosti i jedinstva Srpstva.

■ Takva formula dragocena bi nam bila i danas — ukazuje dr Dragan Stanić, nedavno izabrani predsednik Matice srpske. — Kada bismo takvo duhovno jedinstvo i saborni duh uspeli da izgradimo danas, daleko lakše bismo rešavali probleme na planu očuvanja naše kulturne, pa i državne celovitosti. Kosovska iskušenja su krajnje drastična, ali i u Vojvodini neki političari zdušno rade na tome da se u budućnosti otvori novo žarište nalik na kosovsko.

Kada smo i zašto izgubili nacionalno samopoštovanje i veru u sopstvene vrednosti i tradiciju?

■ Kada su Srbi u 19. veku počeli da obnavljaju svoju državu morali su da slamaju mnoge otpore, pre svega turske, ali i austrijsko-nemačke. Kako tada, tako i danas mi tražimo formulu svog opstanka. Danas imamo i dodatnu otežavajuću okolnost — američki uticaj na Evropu i Balkan. U dugotrajnim pritiscima kojima smo bili izloženi mi kao da zaboravljamo da jesmo stari evropski narod sa snažnim kreativnim duhom, koji smo tokom istorije ispoljili. Za razliku od Srbije, ostale države koje su nastale na zgarištu Jugoslavije nemaju takve probleme sa velikim silama. One, štaviše, imaju veću ili manju podršku velikih sila.

Šta nam je činiti?

■ U takvim okolnostima treba da vrlo jasno definišemo naš nacionalni interes, od kojeg nećemo odstupati ni po koju cenu, kao što moramo znati šta jeste nekakav prostor za mogući razgovor. Pritom, moramo neprestano tragati za realnim i održivim sistemom ciljeva i vrednosti. Kada je u pitanju kultura, naš primarni cilj mora biti izgradnja i očuvanje celovitosti srpskog duhovnog prostora bez obzira na to što je naš narod rasut u nekoliko država.

Jeste li vi među onim Srbima koji oslonac vide u uzdignutoj Rusiji?

■ Nije reč ni o kakvoj nekritičkoj rusofiliji, ali "Milosrdni anđeo" ne bi mogao da se 1999. godine tako nemilosrdno obruši na nas da u to vreme Rusija nije bila toliko slaba da ništa ozbiljnije nije ni mogla da učini. Tu su se stvari u međuvremenu promenile, Rusija se vraća svojim temeljima i naći će načina da se sporazume sa Evropom. U tom kontekstu mi treba da zasnujemo svoju stratešku poziciju i obezbedimo za sebe povoljniji tretman.

Kako objašnjavate posprdan, nipodaštavajući odnos nekih savremenih intelektualaca prema srpskim kulturnim vrednostima?

■ Nama je neophodno da suštinski prevladamo fragmentarnost i deformisanost slike koju o sebi negujemo. Da izgradimo nacionalnu i kulturnu samosvest, koja će jasno sagledati sve one vrednosti koje je naš narod postigao tokom viševekovnog trajanja. Kada to uspemo, lakše ćemo se otvoriti prema razvojnim procesima u budućnosti jer ćemo znati da imamo dobro i zdravo stablo na koje možemo postavljati nove kaleme.

Imamo li povoda za kompleks niže vrednosti u poređenju sa drugim narodima?

■ Nemamo. Mi smo rame uz rame sa drugim evropskim narodima, a razlikuje nas samo to što u jednom dužem periodu nismo imali svoju državu, pa smo zaostajali u razvoju. U tom vakuumu izgubili smo negde samopoštovanje, koje nam manjka i danas. To što danas ne umemo dovoljno vešto da pravimo veš-mašine ili automobile nije razlog za defetizam nego za nova pregnuća. Treba da vidimo šta najbolje radimo i šta drugi kod nas cene, pa da se na to koncentrišemo.

Da li je to dovoljno u vreme kada ala globalizacije guta i veće i samosvesnije nacije od naše?

■ Proces globalizacije, pod novim imenom i pod novim istorijskim okolnostima, prikriva stare procese izgradnje velikih imperija. Takvi procesi podrazumevaju koliko realizaciju političko-ekonomskih interesa velikih sila toliko i razbijanje malih naroda. Mi zato ne bismo smeli da srljamo u globalizaciju, nego da izgradimo promišljenu strategiju, koja će se suočiti sa prednostima i manjkavostima tog procesa. Ukoliko ne budemo imali jasno definisane svoje nacionalne interese i ako ne budemo umeli da ih racionalno i realno zaštitimo, izaći ćemo iz ovih procesa kao veliki gubitnici.

Kako u svemu tome sačuvati nacionalni identitet?

■ Ako budemo imali dovoljno vere u sopstvene kreativne potencijale, koje treba da negujemo sa punom pažnjom, sačuvaćemo se. U tom smislu, podsticaji nam dolaze od velikih stvaralaca, i to ne samo od književnika i umetnika. Iako nismo dovoljno u prošlosti, pa ni danas, podsticali vrhunski naučni rad, iz našeg naroda potekli su blistavi umovi poput Tesle, Milankovića i Pupina. Velike stvaralačke rezultate moramo prepoznati i u našem jeziku i pismu. Na srpskom je stvoren jedan od najrespektabilnijih korpusa usmene književnosti, kakvi su ostvarili samo najstariji, veliki narodi. Naše pismo ćirilica je sa Vukovom reformom postiglo najvišu meru savršenstva u realizaciji načela "piši kao što govoriš". Zato moramo da negujemo i ukupno duhovno, svetosavsko nasleđe.

Iako je pre 186 godina Matica zamišljena kao institucija koja se bavi strateški važnim poslovima izdavaštva, nauke i kulture, politika se ipak uvek bavila Maticom. Jeste li vi to osetili u prva dva meseca predsedničkog mandata?

■ Matica srpska starija je i od obnovljene srpske države. Baš zbog toga što se bavi poslovima od najvećeg nacionalnog značaja, svaki ozbiljan političar trebalo bi da zna da je dobar odnos prema Matici od velikog interesa za kompletno srpsko društvo. Zato je vrlo loš signal kada neki od relevantnih državnih funkcionera tokom svog mandata nijednom ne posete ovu instituciju i ne nađu za shodno da o duhovnim, kulturnim vrednostima ne porazgovaraju sa onima koji o tome brinu.

Zašto je ime bivšeg ministra nauke Božidara Đelića, kako vi obično kažete, "crnim slovima ubeleženo u novijoj istoriji Matice srpske!?

■ On je, nažalost, 2009. godine ukinuo finansiranje Srpske enciklopedije upravo u trenutku kada je trebalo da završimo prvu knjigu ovog velikog projekta, o kojem brinu Matica, SANU i Zavod za udžbenike. Posle tog kritičnog perioda usledilo je objavljivanje dveju knjiga (slova A i B) 2010. i 2011. godine, a do kraja 2012. završićemo i narednu knjigu (slovo V). Sva do sada uložena sredstva mi smo u potpunosti opravdali.

Kako tumačite činjenicu da dok republika finansira Srpsku enciklopediju, pokrajinska vlast gura izradu Enciklopedije Vojvodine?

■ Pokretanje te enciklopedije, kao i osnivanje VANU, prvenstveno je politička odluka, koja treba javnosti da ispostavi simbole vojvođanske državnosti. Sa stanovišta enciklopedistike, rad na Enciklopediji Vojvodine predstavlja nepotreban trošak, jer sve podatke o pokrajini sadržavaće Srpska enciklopedija.

Predsednik VANU predlagao je drugačiju vrstu uštede - da se iz Srpske enciklopedije izostave podaci o pokrajini jer će biti sadržani u vojvođanskoj enciklopediji.

■ Takav predlog ne može drugačije biti ocenjen nego kao pokušaj razbijanja celovitosti srpskog kulturnog prostora. Opet u simboličkom smislu, ali i sasvim praktično, to predstavlja isprobavanje otpornosti ne samo našeg naučnog nego i političkog i državnog korpusa. Velikim, pogubnim događajima u istoriji uvek prethodi unošenje idejne pometnje u glave ljudi. Stara antička poslovica glasi: kad bogovi hoće nekog da unište, prvo mu oduzmu pamet!

Kako će izgledati vaša saradnja sa pokrajinskim političarima iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, koja se zalaže da se Ogranak SANU izmesti iz Novog Sada jer ovde već postoji VANU?

■ Očekujem tu saradnju sa nadom da će ljudi na važnim državnim funkcijama umeti da odmere šta predstavlja društveno relevantan rad u oblasti kulture.

Može li se opipljiva, a neprirodna netrpeljivost između Beograda i Novog Sada, koja je podsticana naročito u poslednjoj deceniji, poništiti izbalansiranom politikom?

■ U ovom trenutku nama jeste preko potrebna izbalansirana politika prema Vojvodini. Krajnje je štetna kruta centralizacija, ali, isto tako, nema logike da pokrajina ima zakonodavnu nadležnost ili da dobija neke izrazitije elemente državnosti.


PESNIK NEGRIŠORAC
Profesor dr Dragan Stanić rođen je 1956. u Trsteniku. Filozofski fakultet završio je u Novom Sadu, magistrirao i doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije. Pod pseudonimom Ivan Negrišorac autor je 10 knjiga pesama, jednog romana, dveju književnokritičkih studija, dveju drama. Dobitnik je više književnih nagrada: Zmajeva nagrada, Žička hrisovulja, nagrada "Branko Ćopić", "Rade Drainac", "Đura Jakšić", Gračanička povelja...

SRPSKI BIOGRAFSKI REČNIK
Ko će, posle akademika Čedomira Popova, dobiti značajan zadatak da nastavi rad na Srpskom biografskom rečniku?
■ Akademik i predsednik Matice srpske Čedomir Popov bio je osnovni strateg tog poduhvata. Pronaći nekoga ko bi to činio sa toliko znanja i stručnih kompetencija, a uz to i entuzijazma, nesebičnog pregnuća i ljudske topline, unapred se čini nemogućim poduhvatom. Moraćemo ipak da nađemo nekoga ko će brinuti da započeti poslovi dođu do konačnog, željenog cilja. U Matici se ništa ne odlučuje na brzinu, pa će se i o ovome odlučiti nakon pažljivih konsultacija.

Jovanka Simić | 25.08.2012. | Večernje novosti

[Angelina]

*
Ivan Negrišorac:

ISTORIJA LJUDSKIH DUŠA


Dobitnik nagrade "Meša Selimović" za knjigu godine: Samo narodi i kulture koje jesu tikva bez korena mogu da pristanu na to da svoju budućnost zamišljaju potpuno odvojeno od prošlosti i sadašnjosti

Nije na poeziji da utvrđuju uzroke, posledice i povode istorijskih procesa. Njen zadatak je da prikaže istoriju ljudskih duša, strašnih i smešnih lomova individualnih i kolektivnih identiteta. Poezija može i treba iznutra da osvetli svu krhkost onih ljudi koji su u tim drobilicama raznih epoha tragali za nekim svojim malim, ljudskim smislovima! Priča o Crnogorcima i njihovim manipulacijama sopstvenim identitetom je svetski relevantna tema: to je tema o tome kako lažni car stvarno počinje da veruje da je car — kaže Ivan Negrišorac (Dragan Stanić), autor lirske povesnice "Kamena čtenija" (izdavač "Orfeus"), koju je "Veliki žiri "Večernjih novosti" proglasio knjigom godine i ovenčao Nagradom "Meša Selimović".

Pesnik, profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i predsednik Matice srpske, napisao je obimnu lirsko-epsku istoriju Srba u Crnoj Gori od 7. veka do naših dana. Na ovaj poduhvat, kako kaže, podstakla ga je potreba da sagleda raskolnička iskušenja koja su se tokom dugog vremenskog perioda javljala kod pripadnika našeg naroda, a po pravilu su proizilazila iz teških životnih muka i nesnađenosti u vremenu.

■ Istorija se neprestano pokazuje kao učiteljica života, a to ni danas, uprkos raznim ideološkim pritiscima i idejnim modama, nije prestala da bude. Štaviše, prilagođavajući se jeziku onih koji žive i misle pomodno, možemo reći da je istorija ponovo u modi! Od kako su nestali komunistički komesari, istoriju poriču samo zaslepljeni Fukujamini sledbenici zaneseni neoliberalnim rajem međunarodnog kapitala, kao i nišči duhom čiji pogled na svet dopire tek do ekrana njihovih kompjutera na kojima se igraju zanosnih video igrica. I mada ima veoma mnogo sitnih kulturtregera koji sve od sebe daju da nas ubede kako treba misliti samo o ovom današnjem vremenu, još nisam sreo iole pametnijeg čoveka koji bi se, kao muva na lepljivu traku, zakačio za ideju da se treba ratosiljati ne samo prošlosti, tj. istorijske svesti, nego i budućnosti, tj. utopijske svesti — kaže Negrišorac.

Ovo je i omaž Njegošu, čiji "žalosni plačevi" povezuju pesničke monologe likova kroz vekove?

■ Njegoš je uzvišeni primer čoveka i stvaraoca koji je kroz drobilice svoje epohe prolazio hrabro, sve snažnije utvrđujući kako svoj vladičanski, vladarski i pesnički identitet tako i kolektivni identitet Crnogoraca, te celog srpskog naroda, njegovog jezika i kulture. "Glas kamenštaka" i "pustinjaka cetinjskog" odjekivao je celinom srpskog, pa i južnoslovenskog prostora tako da podiže klonule, utvrđuje svest o prošlosti i budi nadu u budućnost. U današnjim okolnostim sveopšteg rasula, sistematskog uništavanja istorijskog pamćenja i gubitka nade, njemu ništa drugo ne preostaje nego da peva plačeve koji bi trebalo pre svega da u nama probude osećanje stida. Ukoliko se zastidimo, onda bi u budućnosti bilo neke šanse za nas, ovako klonule.

Može li ovakav arhaični govor da privuče čitaoca elektronskog doba?

■ Ako elektronsko doba zamišljamo kao trezor podataka uz čiju pomoć treba da ovladamo isključivo veštinom pisanja tzv. sivija ili aplikacionih formulara, onda bi odgovor svakako bio negativan. Ali ako elektronsko doba zamišljamo kao ubrzavanje informisanja i vladanje širokim kompleksima znanja, onda je odgovor isključivo pozitivan. Jer kakva bi to teškoća bila da savremeni čitalac ovlada arhaičnim, narodnim govorima kakve nalazimo u Crnoj Gori? I kakva bi teškoća bila da on ovlada temama iz istorije Crne Gore?

Uspeva li naša književnost da na pravi način spaja tradiciju i savremenost?

■ Uspeva onda kada veštački ne sukobljava ta dva aspekta i kada se unapred ne ispostavlja zahtev po kome tradiciju moramo poništiti kako bismo izgradili priključak sa savremenošću. Samo narodi i kulture koje jesu tikva bez korena mogu da pristanu na to da svoju budućnost zamišljaju potpuno odvojeno od prošlosti i sadašnjosti. Crna Gora, u kojoj se odvija bespoštedni obračun sa prošlošću i strašna istraga predaka, samo je jedan od najgrotesknijih oblika ovih zahteva koji se u periodu globalizacije ispostavljaju svim malim narodima sveta. Samo tikve bez korena pristaće na takve zahteve!

Na početku knjige nalazimo reči iz 7. veka: "Jao si ga jeziku mome, teškom stradaniju izložen biće" Važe li one i u 21. veku?

■ Stara poslovica kaže da svako vreme ima svoje breme! To znači da svako vreme donosi nekakve oblike stradanja, samo je pitanje kakve intimne odgovore imamo za ta stradalna iskušenja. Jake ličnosti i jaka vremena spremni su da jake meleme stave na ljutu ranu, a današnji hedonisti bi ne samo da po svaku cenu izbegnu rane nego bi i da ih se oslobode nekim mnogo bezazlenijim načinom od jakih melema.

Šta najviše tišti današnju srpsku kulturu i u čemu vidite izlaz. Da li su raskoli, osipanje i zaborav priča iz davnina naš najveći problem?

■ Razaranje sopstvenog kulturnog bića i rastakanje celine jeste za svakoga ozbiljan problem, kako za pojedince tako i za čitave narode. Ne bih licitirao šta je najveći problem, dovoljno je da shvatimo da ovo o čemu govorimo jeste velik i ozbiljan problem koji često ne mogu, ni pojedinci ni narodi, da prežive. Odsecite nekome ruku ili nogu, on će nastaviti da živi, ali ne onako kako je živeo pre amputacije. Kad, međutim, dođete do trupa ili glave, tu života više nema! Pitanje je, dakle, kada, u kom trenutku treba započeti lečenje bolesti koja će nužno dovesti do amputacije? Nije li najbolje što pre se vratiti zdravome životu i pokrenuti sve ono što za održanje opstanka jeste od koristi?

Čitamo i da "Srbi pojmiti ne umeju u kakvom svetu sad žive"? A posebno su slikoviti Titov monolog o Srbima, i razmišljanje jednog gej aktiviste? Šta su posledice njihovih strategija?

■ Svaki stih koji biste mogli navesti izgovorio je neki od junaka moje poeme. Svaki stav tih junaka već je imao nekakve pretke i prethodnike na koje se oni oslanjaju, a čitav galimatijas različitih ideja samo svedoči u kakvom, užasno zbunjujućem svetu mi živimo. Jedini način da se u svemu tome snađemo jeste da sagledamo koje ideje jesu istinski životodavne. A takve su pre svega one koje, plodonosno čuvajući spoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, vode ka zdravlju i sprečavaju nepotrebne amputacije!


UVEK STIGNE NOVI ZEMAN
Živeti na brdovitom Balkanu podrazumeva spremnost da se, na dramatičan način, uvek iznova suočavamo sa tim da nam neprestano dolazi nekakav novi zeman! I da sa tim novim zemanom moramo naučiti kako da izađemo na kraj: da se njime oplodimo, ali da sebi ne ukidamo pravo na život. Meša je to dobro znao, pa zato nikada nije dozvolio da on lično, pa i njegova porodica (za koju je znao da je poreklom iz Drobnjaka, iz Stare Hercegovine, koja danas pripada Crnoj Gori), budu odvojeni od naroda kojem pripadaju. Kulturne razlike su poželjne, ali ne smeju dovoditi do cepanja narodnog bića i do amputacija koje postepeno uništavaju organizam. Celo Mešino delo, pa i njegov život, svedoči o takvim strašnim mukama i dilemama. Zato nešto slutim da će mi ovaj moćni pisac, koji je odavno postao intimna činjenica mog života, o svemu ovome nastaviti da šapuće. Naravno, ako ja toga budem dostojan!

Bane Đorđević | 23.02.2014. | Večernje novosti