Sava P. Mrkalj (1783—1833) **
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Sava P. Mrkalj (1783—1833) **  (Pročitano 6396 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Septembar 14, 2012, 01:39:50 pm »

**

SAVA MRKALJ
(Sjeničak, 1783 — Beč, 1833)


Književni istraživači su utvrdili da je Sava Mrkalj "prvi pravi pesnik srpskog jamba" (Žarko Ružić) i da je od njega ostalo, koliko je do sada poznato, 25 pesama, od čega 13 originalnih i 12 prevedenih, uglavnom prepeva i prerada. Takođe se smatra da je Mrkalj pesmom "Zemuncima" (1822) dao i "prvi sonet u jampskom jedanaestercu". Netačna je tvrdnja, koja se ponegde mogla pročitati, da je Mrkalj, kao i Luka Milovanov, tek usput pisao pesme, a da mu je glavna preokupacija bila reforma srpske ćirilice i jezika.
 
Sava Mrkalj rodio se u Lasinjskom Sjeničaku, na Kordunu, 1783. godine. Klerikalnu školu završio je u Plaškom (1799), odakle odlazi u Gospić, gde radi kao učitelj u slavensko-serbskoj školi. Školovanje nastavlja u Zagrebu 1801. i 1804. Sa odličnim uspehom završava dva semestra zagrebačke Arhigimnazije. Na Kraljevskoj akademiji nauka u Zagrebu studira filosofiju i 1806. polaže javni ispit. Vladao je dobro latinskim, nemačkim, francuskim i rusko-slovenskim, služio se grčkim i hebrejskom jezikom, a poznavao je svakako italijanski i mađarski (Žarko Ružić).
 
Mrkalj u Pešti studira filosofiju i matematiku. Upoznaje se sa Vukom Karadžićem, Lukom Milovanovim i drugim učenim Srbima okupljenim oko njih. Milovanov, kao prvi "teoretičar našeg stiha" (J. Deretić), nastoji da uvede srpske termine umesto stranih. Tako i Mrkalj umesto reči "sonet" stvara srpsku reč "saglasica". U svojim malobrojnim sačuvanim sonetima on se iskazao kao majstor sonetnog oblika. Sonet "Jeleni Dijaković za Novu godinu" doveden je do savršenstva. Vrh Mrkaljeve poezije predstavlja pesma "Jao... trista puta!", čiji pun naslov glasi: "Sastavljeno, kad u Gornjo-Karlovačku bolovaonicu dospedo' pobeđen, i ostavljen od svega sveta", koju je Miodrag Pavlović, pod naslovom "More zala ov' je svet", uneo u svoju Antologiju srpskog pesništva.
 
Godine 1811. Mrkalj se vraća u Plaški i zamonašuje se u manastiru Gomirje, gde, kao đakon Julijan, boravi do 1813, kada napušta manastir, ne zna se da li svojom voljom ili je otpušten zbog sukoba sa crkvenim vlastima. Od tada njegov život je na nizbrdici, pun neizvesnosti, nesrećnih obrta i tragike. Živi u Boviću kod Vrginmosta (Kordun), Jasku u Fruškoj gori, Glini, Gospiću, Zagrebu, Budimu i Pešti, Novom Sadu i Šapcu, Vojniću, Karlovcu, Dubrovniku, Šibeniku, Zadru. U Dubrovniku (1819) i Zemunu (1822) radi kao učitelj.
 
Godine 1826. dospeva u zatvor u Glini, sledeće godine prebačen je u bolnicu u Karlovcu, a potom u bečku duševnu bolnicu, gde ga posećuje Vuk Karadžić, kome nesrećni pesnik ostavlja na čuvanje sveščicu pod naslovom Nekoliko pesmica Save Mrkalja, sa dvanaest pesama i pesničkih prevoda. Za života, Mrkalj je objavio svega tri originalne pesme i pet prevedenih. Pa i ti prevodi više su njegovi nego svojih autora. Otuda i napomene "Po Oraciju", "Slobodno po Klajstu" itd.
 
Godine 1810. Mrkalj je u Pešti objavio filosofsko-filološku raspravu Salo debeloga jeralibo azbukoprotres, u kome je izneo svoj projekat nove srpske azbuke, po načelu "piši kao što govoriš", čime je utro put reformi Vuka Karadžića. Upravo zbog ideja iznetih u svojoj raspravi, Mrkalj je i postradao i verovatno došao u sukob sa crkvenim vlastima. Godine 1817. u bečkim Novinama serbskim objavljuje tekst Palinodija libo obrana debeloga jera u kome ublažava i na izvestan način potire svoja shvatanja iskazana u prvom tekstu. Njegovo labilno duševno stanje očigledno se odrazilo i na njegova jezička shvatanja u tekstu Palinodija.

Prvu pesmu "Oda" Mrkalj js napisao između 1804. i 1805, a "Božićnu pesmu" između 1823. i 1825. godiie. Od 1805. do 1817. nema podataka o njegovom pesničkom stvaranju.
 
Sveščicu sa dvanaest pesama, šest originalnih i šest prepeva, koju je ostavio Vuku Karadžiću na čuvanje, otkrio je i objavio prof. Univerziteta Vladan Nedić u Zborniku filosofskog fakulteta, knj. IV, Beograd, 1959. godine. U toj dragocenoj sveščici nalazile su se najbolje Mrkaljeve pesme: "Jao... trista puta!", "Blaženje devojke", "Madrigal za Novu godinu", i soneti "Jeleni Dijaković za Novu godinu" i "Zemuncima".
 
Pesničko delo Save Mrkalja nije obimno, ali je značajno: tek dvadesetak pesama, od kojih su neke od izuzetne pesničke vrednosti. Izvestan broj je u jambu, a izvestan u troheju. Čini se da je trohej više odgovarao Mrkalju. Zbirku njegovih tekstova, pod naslovom Pesme i spisi, objavio je Žarko Ružić 1994. u Topuskom.
 
Mrkalj je umro u Beču, između aprila i septembra 1833. godine, u duševnoj bolnici.


Slobodan Rakitić "Antologija poezije srpskog romantizma"
Beograd, 2011.

više » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Septembar 14, 2012, 11:20:06 pm »

**






Predrag Dragović
Portret pesnika, 2011.

Portret Save Mrkalja preuzet iz "Antologije poezije srpskog romantizma" Slobodana Rakitića
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Septembar 15, 2012, 01:01:02 am »

**
Stihovi Sava Mrkalj


GDE JE RADOST?

Svatko bi dovoljan biti,
     Svatko radost naći rad;
Nitko ne zna nju tražiti,
     Stranputiči star i mlad.

Srebro, zlato ov sabira,
     Zatvora se s njim u zid,
Žedan, gladan u nj ne dira —
     O! tog valja požalit'!

Kad veseo biti želi,
     Drugi celu igra noć,
I kad sviće, n e v e s e l i j
     S a d  s a m, kaže, n e g  s i n o ć.

Serce lozna kap razgali,
     Misli onaj, pak potom
Traži društvo, i u šali
     Odron pije zdravlju svom.

Kod devojke tko nada se
     biti vesel i blažen,
Skoro tužan povraća se
     Od devojke prevaren.

Radost zaman tražiti je,
     Ona ide uz žalost;
Što istina ako nije,
     G d i  j e, rec'te vi, r a d o s t.


MADRIGAL ZA NOVU
GODINU


Čak s Kapele ti, Vilo,
     Kad reže oštra stuža? - -
Al' besmertnu mal' Arfu ja ne pojem,
     Ni Mitru gordu pridobitkom česti,
          Ni glavu zlatna Muža.

Uzletiv k nebu, izbiraj sa znojem,
     Želeći pesmu iskanu izvésti.
          K tom spora, idi presti;
A nemo reci: Desnica Ti sveta!
     Svog Šedijusa ljubi mloga ljeta!


BOŽIĆNA PESMA

Došla željna već končina leta,
Rožden Hristos, Otkupitelj sveta.
Kako jutrom danak lep kad svane,
Jarkog sunca lice jasno grane,
Cerna tamnost pogibeljne noći
U podzemne mora jame poći:
Sad će tako čeznut' jazičestvo
I njegovih kapišta toržestvo.
Prestaće nam zepsti mila mati
Da će mož'bit' sinka žertvovati.
Čovek s Bogom pomirit' se bude,
Koj će opet u raj primat' ljude.
Greh praocev zaglažden će biti,
Smerti će se žalo utupiti.
Adska vrata biće razbijena
Vrag i sila njeg'va sakrušena.
O milosti Božije s visine!
O do suza veselja pričine!
Rekao bi' Eva sad govori,
Hristu pozdrav ovakovu tvori:
Sine Božji! da sam te rodila,
Čin užasni kad sam učinila,
Kad postado nesretna bez kraja,
Kad izići morado' iz raja,
O da sam te onda porodila,
K Sudiji bi s tobom išla bila,
Onde, gdi on u jarosti staše,
Kad se u grob Edem pretvoraše,
Kad prestrašno ah! poznanja drevo
Zašušti mi lišćem zovuć: Evo!
Mojim kada munja blesk očima,
Kad gromova česti tresk ušima,
Kad su Božja usta proglasila
Sud na konac, kog sam se strašila;
Zemlja kad se sva potrese černa,
Kad me nesvest obuze bezmerna,
Kad sam dole, da umrem, opala,
Boriti se s mojom dušom stala,
O da sam te onda porodila,
K sercu bi' te mome lrigerlila,
K Sudiji bi' s tobom išla bila,
Ja biu njemu Sine, govorilh
Ne ljuti se, Oče, više na me,
Moli ti se rodven mnom bog za me.
Pak bi moje tada očajanje
Prešlo mam u rajsko radovanje.

Rekao bi Eva da govori,
Hristu pozdrav takovu da tvori.
Što nam treba sada govoriti?
Kakvu pozdrav Hristu satvoriti?
Kad je Adam sprama raju sio,
Plačuć kišu niz obraz svoj lio,
Vesel bi on prostio zlom vragu
Što mu Evu oblasti predragu,
Da je Angel naustio samo:
Rožden Hristos, smećeš u raj amo.
Evo raj nam već otvorio se,
Očevidno Hristos rodio se,
Kakva dakle bude naša radost,
Kako vruća duša naši' sladost?
Kad se rodi željen sinak caru,
Il' imanjem zemlje Gospodaru,
Koja tu se ne učini slava?
Koliko se ne veseli glava?
Rožden evo Hristos car preblagi,
Hristos mira slatkog datelj dragi,
Kog nas sviju verna čuva ruka
Ot čeljusti paklenoga vuka,
Koj nas slabe silom svojom Jači,
Kad se napast na nas naoblači,
Hristos svagda lepo i veselo
Svi' dobara oba sveta vrelo.
Radostiju nek uzigra svima
Čuvstvitelno serce u persima,
Neka sveta svi predeli kliču,
Slava v višnjih Bogu, neka viču,
Nek se čuju pesne i timpani,
Nek se vode igre i divani,
danas nek se dobrodjetelj sjaje,
Tko god može ubogu nek daje;
Nitko danas kod nas da ne posti,
Izobilno svatko da se gosti.
Gdi je bila omražnja i vražda,
Ljubov složna i mir nek se ražda.
Neka pukne adski vrag ot jeda
Pune videć nas ljubovnog meda.
Cvjetom ljubve djelmi da kažemo,
Dan s radosti kakvom praznujemo,
Koj vam želim sretno praznovati
Mnoga leta zdravo dočekati.

Krajina, časopis za književnost i kulturu
Banja Luka • Godina X • br. 33—34 • proljeće — ljeto, 2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: April 24, 2017, 12:46:49 am »

**
Stihovi Sava Mrkalj


ZEMUNCIMA
 
kada su dovršivali slavno uzdignuta
nova školska zdanija

 
Glas drevni, u dne kom se ne veruje naše,
     Da Orfej na Ismenskim bregovima
     Činjaše zver i kamen slovesnima,
     Atine oštroumne basna b'jaše.
 
Al', o Zemunci, ovo delo vaše,
     Gle, iste basne čini istinskima!
     Ko dođe amo k Istra bregovima,
     Imade vidit što ne verovaše.
 
Sad vaši trudi eto će otvorit,
     Gde račitelji mogu nastojeći
     Odmetat zverstvo, narav zlu pokorit.
 
Kamenja eto, od kog će poteći
     Vam duga slava; jer će to govorit,
     Zemuna dok je; što će pak sve reći!
 
1822.


SASTAVLJENO, KAD U GORNJOKARLOVAČKU
BOLOVAONICU DOSPEDOH POBEĆEN,
I OSTAVLJEN OD SVEGA SVETA

 
Jao! Jao! Jao trista puta!
     Pala nam je, pala kocka ljuta;
          More zala ov' je svet!
Led i vatra, zrak, i grom, i voda,
Zveri, zmije, gad od razna roda,
          Često vek nam čine klet!
 
Zlo je mučno sadašnje podneti,
     Zlo nas bivše peče u pameti,
          Buduće već jede nas.
Dnevne tuge rađaju sne hudne,
A sni noćni rastuže nas budne.
          Jesmo l' bez zla koji čas?
 
Čovek, strava čoveku, ah! veća,
     Goni pravdu, što je sviju sreća,
          Goni mir iz sveta sav.
Vuk ne lomi reč ni veru svoju;
Top i kartač ne privezu k boju
          Anakonda, ris i lav.
 
1825.


JELENI DIJAKOVIĆ ZA NOVU GODINU
 
Jutros mi reče vila posestrima:
     "Žedniš li, Sako, sam sebeka znati,
     To nemoj sve kod svojih briga stati;
     Posmatraj hod i tuđim poslovima!
 
Žedniš li znati rado l' gosta prima,
     I što zamuči prijan, dok te prati:
     U svoja nedra ozbiljski se hvati;
     Ti ključ imadeš grudma dvoličnima.
 
Sagrevaju sva serca isto seme!
     Muhamedskom smrt strela moja pleću!
     Sad zbogom! Glede slatke sestrice me."
 
To nek' je tako: sumljati se neću,
     Da Ti, o Umna, sve me žališ vreme;
     Jer zdravlje želim Ti, dug vek i sreću.
 
1829.
 

STARAC
 
Sva mi tužnom krepost ode,
     Star sam, slab sam, o nezgode!
Jedva lozna kap i šala
     Bi sad mene razigrala.
Ode moja sva milota,
     Ode cveće i krasota;
Cervenilo i belilo
     Iz mog lica odletilo.
Mora serce da mi grca,
     Jer na vrati kuca smrtca,
Koje oko uvek suvo,
Koje uvo svakom gluvo.


SONET PRESLAVNU ARHIPASTIRU
 
Ograni, Zvezdo visoka, ograni!
Već dugo zebemo u čarnoj noći;
Nek Tvoj nam svjet bude sad u pomoći,
O Sunce, o Ovčaru sveizbrani!
 
Kroza Te svetli Serbima su dani;
     Svi glede svezu; ne sme vuk ni doći;
     Glas "vera! jezik!" vatra je toj zloći.
     Al', milo Sunce, nam nad glavom stani!
 
Tvoj lug i s kladencima čistim cveće,
     Ta novost večna, duh što s sercem pita,
     Čest svoju proletnju pokratit neće.
 
Zato je žeđca k divnoj plamenita
     U mlogo duša putni'; no bez sreće.
     Sad sjaj, pomozi; krin mi daj bez mita!
 
Juna 1828.
 

BLAŽENJE DEVOJKE
 
Ti kradom ljubiš mene!
     Od ljubavice tvoje
     Sve strepi serce moje.
          Brez nadežde za nas.
 
Te oči, lišca méne,
     Nek' jada ne zadadu!
     Da star te ljubim mladu,
          Nek' pak poživi glas!

"Antologija poezije srpskog romantizma" Slobodan Rakitić
Beograd, 2011.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: