sledeća tema »

[Angelina]

**

NENAD GRUJIČIĆ

ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE
(1847—2000)

Povodom 165. godišnjice izlaska prve knjige pesama
Branka Radičevića u Beču

BRANKOVO KOLO
Sremski Karlovci
2012

Antologija Nenada Grujičića je jedna od onih koje se u kritici smatraju integralnim. Ona obuhvata srpsko pesništvo od proseva moderne svesti u srpskoj pesničkoj imaginaciji do dana današnjeg i predočava širinu i bogatstvo svega onoga što je ta imaginacija kroz vekove uspela da nam dâ.
                                                               
Mihajlo Pantić

[Angelina]

**

ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE NENADA GRUJIČIĆA


Ove godine Brankovo kolo svečano obeležava 165. godišnjicu objavljivanja prve knjige pesama Branka Radičevića u Beču, pored ostalog i osobenim stvaralačkim poduhvatom — Antologijom srpske poezije (1847—2000). Knjiga o kojoj je, kako se u njenom pogovoru navodi, nastoji da pokaže beskrajnu lepotu poezije u srpskom jeziku i da istakne svu njenu raskoš u periodu od jednog i pô veka — praćenjem putanje eksplozije pesničkog jezika. Autor antologije, kao što je poznato, jeste pesnik, pisac, kritičar, esejista i polemičar, Nenad Grujičić, dakle, svestran književni stvaralac, uz to dugogodišnji predsednik Brankovog kola. Autor je tridesetak knjiga — ponajviše pesničkih, ali i knjiga drugačijeg žanrovskog određenja.

U bogatoj bibliografiji Nenada Grujičića, koja broji oko 1500 jedinica, čak 270 odnosi se na njegovu zastupljenost u antologijama. Dakle, i on sam jeste pesnik koji se visoko pozicionira u antologijskim izborima i koji je pritom, sastavljajući antologiju srpske poezije, izbegao uvrštavanje svojih pesama. Svojevremeno, Grujičić je napisao monografiju o Branku Radičeviću: Branko — pesnik mladosti, koja je do sada imala četiri izdanja u tiražu preko 20 000 primeraka. Priredivši antologiju srpske poezije "od Branka naovamo", on je na svojevrstan način, po drugi put, omogućio razmenu darova između njega i Brankovog kola, odnosno Branka i njega.

Tokom 20. veka pojavilo se više od sedamdeset antologija srpske poezije — različitih po korpusu uvrštenih pesama, kriterijumima na osnovu kojih su sastavljane, kompozicionoj oblikovanosti, tematskoj usmerenosti i drugim pojedinostima koje utiču na oblikovanje cvetnika. Do početka 2009. godine, kako se u predgovoru ove antologije navodi, u nas se pojavilo 2148 različitih antologija, zbornika, almanaha, hrestomatija, panorama, izbora i sličnih projekata. Ova antologija je posve osobena, umnogome i svojim visoko postavljenim zahtevima — antologičar ne skriva ambiciju da revalorizuje postojeću mapu i koordinate srpske poezije, te primeni nov pristup sastavljajući pesnički cvetnik.
 
*
 
Antologija srpske poezije, kao što je i u naslovu istaknuto, obuhvata period od 1847. do 2000. godine. Godina 1847. od izuzetnog je značaja za srpski jezik, poeziju i kulturu, poznata kao godina Vukove pobede, godina kojom su okončana višedecenijska zalaganja za upotrebu srpskog narodnog jezika u književnosti. Te godine pojavile su se u Beču Pesme Branka Radičevića, Gorski vijenac Petra II Petrovića Njegoša, a potom je na srpskom jeziku štampan Stari zavjet u prevodu Vuka Stefanovića Karadžića i filološka rasprava Rat za srpski jezik i pravopis Đure Daničića. Antologija započinje upravo poezijom Branka Radičevića. Tome ima više razloga, o kojima će biti reči u opsežnijim pogledima na ovu značajnu knjigu.
 
Sa distancom od dvanaest godina, period koji je antologijom obuhvaćen — stotinu pedeset i tri godine — priređivač u pogovoru knjige ističe kao "interval punog životnog zamaha i razvoja srpske poezije, (kao) vreme velikog i ubrzanog zrenja, istorijskih i kulturnih turbulencija, revolucija i ratova, padova i podizanja, poniženja i pobeda."
 
Ističući poeziju Branka Radičevića na inicijalno mesto u antologiji, moglo bi se očekivati da je reč o knjizi koja prati stražilovsku liniju pevanja. Međutim, to nije slučaj. Ipak, ta linija, kako se navodi u pogovoru, jeste "aorta ovog cvetničkog krvotoka", u koji ulaze i "druge raznolike struje i kapilari srpske poezije, mnogi visovi i vihorovi, neslućeni vrtlozi i virovi pesničkog jezika, kao i zatišja i zamirja, bonace i oaze". Tako, ova antologija pokazuje širinu i lepotu srpskog jezika ostvarenog u najrazličitijim pesničkim rešenjima, u slobodnom i vezanom stihu, u raznovrsnim formama i oblicima, u nepreglednom mnoštvu tematskih i motivskih polja, u dionizijskom i apolonijskom tonu, u kreativnim moćima poezije.
 
*

Antologija srpske poezije (1847—2000) na makroplanu sačinjena je iz tri krupne celine — predgovora, poezije 290 zastupljenih pesnika i završnih priređivačevih napomena. Predgovor predstavlja jedanaest esejističkih tekstova.

1. Od toga, osam tekstova tematski je vezano za poeziju, o čemu svedoče i naslovi — O pesničkoj reči, O besmrtnosti poezije, O poeziji i duši, O talentu i grehu, O poeziji, vremenu i smrti, O čitanosti poezije, O slobodnom stihu, O slobodnom i vezanom stihu, i o još ponečem, pri čemu biva jasno da ih je napisala, pre svega, pesnička ličnost.
 
2. Druga celina predgovora ima naziv O antologijama i u njoj se kritičkim uvidima pravi osvrt na važne antologije srpske poezije — antologiju Bogdana Popovića, Zorana Mišića, Miodraga Pavlovića, Vladimira Jagličića, Milosava Šutića, Miroslava Egerića i Andreja Bazilevskog, ali u kratkim crtama, i na nekolike antologije iz najnovijeg vremena o kojima je priređivač u našim listovima i časopisima opširnije i, mahom, polemički pisao.

Neke znamenite antologije pojavile su se pre više od pola stoleća, te biva poželjno "revalorizovati njihove koordinate i svest iskazanu u predgovorima, pridodati sveža zapažanja stasala kroz proces zrenja pesničkog jezika u Srba, i uopšte. Za nama je višedecenijski period koji je iznedrio primere vrhunske poezije i to se mora poštovati", navodi se u predgovoru, uz isticanje da je poezija "najmoćniji deo srpske književnosti".

3. Treća celina predgovora naslovljena je sledećim rečima: O Branku i pesnicima romantizma. Među romantičarima Branko ima izuzetnu poziciju u ovoj cvetničkoj knjizi, iz razumljivih razloga — privilegovanu.

4. Četvrta celina predgovora ima naziv O pesnicima dvadesetog veka. Poezija novog doba, tokom kojeg je, kako se u pogovoru navodi, "kulminisao razvoj maternjeg jezika u značenju", predstavlja najznatniji deo antologije i prvenstveno je unošenjem i odabiranjem pesama ovoga doba primenjen nov pristup, koji menja poziciju pojedinih antologijskih pesnika, a uz to ističe nova ili zaboravljena imena, čija poezija nikada na takav način nije tretirana.
 
Antologija obuhvata ukupni korpus srpskog jezika — poeziju ekavskog i ijekavskog izgovora. Priređivač, koji je i sam autor poezije na oba izgovora, navodi da je ekavsko/ijekavsko obilje privilegija jednoga jezika, visoka kreativna mogućnost za dosezanje iznenađujuće raznovrsnih krasota, navodeći Njegoševe reči: "Lepo, ljepo, lipo i lijepo,/ belo, bjelo, bilo i bijelo,/ listići su jednoga cvijeta,/ u isti se pupolj odnjihali."

*
 
Jedno od najvažnijih pitanja koje se povodom svake antologije postavlja jeste sledeće: Koji su pesnici u njoj zastupljeni?, a zatim i: Po kojim je kriterijumima ona sastavljana? Odgovori na ova pitanja nalaze se u završnim napomenama Antologije.
 
Priređivač navodi sledeće: Prednost su imali pesnici kontinuiteta, "autori koji su trajali i traju kroz vreme, pesnici — sa istim ili pojačanim stvaralačkim intenzitetom, u stalnoj potrebi da se menjaju i podižu lestvicu pesničkog dometa i slobode". Uzete su u obzir "pesme koje izazivaju snažan doživljaj, pesme vidljive kreativne vitalnosti, pesme iz kojih izbija životna posvećenost talentu što peva, pesme koje teže obolu savršenstva ili već poseduju puninu kruga ostvarenosti, pesme detalja sa univerzalnim silnicama koje se obraćaju i današnjem čoveku (ali i onom u budućnosti), pesme koje bi da pobegnu iz memle zatvorenih prostora i navika, pesme nastale na principu jezičke igre u svim pravcima, pesme koje predstavljaju duševno iznenađenje i vrh umetničke tvorbe u ma kojem poetičkom obrascu."

Ukoliko bi se tražio kratak manifest po kojem se rukovodio Nenad Grujičić, onda je to, pored ostalog, sentenca pesnika Ezre Paunda koja glasi: Pesnik s početka piše, a docnije peva. U ovoj antologiji prednost imaju pesnici koji su propevali u srpskom jeziku, kojima je jedinstvo muzike i značenja u jeziku dostiglo kreativni maksimum.

Gde god je bilo ostvarivo i u skladu sa određenim kriterijumima, pesniku su uvrštene pesme i u slobodnom i u vezanom stihu. U Napomenama je otkrivena još jedna osobena pojedinost: "jedna dobra pesma u opusu autora nije dovoljan uslov da bi pesnik bio zastupljen u ovoj antologiji. Da bi jedna pesma ušla, opus toga pesnika mora sadržavati najmanje dve izvrsne pesme. (...) Tako će zastupljena pesma reći da pesnik ima još poezije koja zaslužuje pažnju — najmanje još jednu — da se njegovo delo ne iscrpljuje niti završava jednom jedinom. Ulaskom u antologiju sa jednom pesmom, pesnik je preporučen za nova čitanja i analize; priređivač, dakle, podrazumeva da zastupljeni pesnik ima još celina u kojima se ogleda uvrštena pesma." Dalje se navodi sledeće: izostali su "autori čije pretenciozno stihoklepstvo ne zna za maternju melodiju stiha", nije mogao biti uvršten "pesnički govor iz druge ili treće ruke", tj. "kopija pevanja lišena ličnog pečata", "tvorevine bez individualne siluete dara".
 
"Jedan od priređivačevih orijentira", takođe otkriveno u Napomenama, "bila je i čuvena heraklitovska sintagma pevanje i mišljenje, docnije impregnirana viđenjima Helderlina, Ničea i Hajdegera, uz istovetni naslov eseja našega Svetozara Markovića, sintagma koja odavno predstavlja manifest u malom. U primerima umnožavanja stranica ove antologije, to izgleda ovako: prednost imaju pesnici čije se stvaralaštvo zasniva na pevanju, zatim autori čije pesme predstavljaju sintezu pevanja i mišljenja, odnosno, mišljenja i pevanja." Dakle, u antologiju nisu ušli tekstovi zasnovani na goloj i pesnički nefunkcionalnoj refleksivnosti. Ipak, misaonoj poeziji bilo je mesta i u ovome cvetniku, ali, kako se navodi, samo ako je "impregnirana odjekom zvuka koji sintetiše dionizijsko i apolonijsko", odnosno, ako pesnik, po rečima Miloša Crnjanskog, ume dati "tačnu sliku misli što spiritualnije" — jer, bez kosmoloških i apokaliptičkih vizija koje bi poeziju učinile metafizičkom, teško je govoriti o bogatoj misaonosti.

Među koricama ove antologije mesto je dobila i poezija pesnika koji dosad nisu slovili kao antologijski — bilo da njihovo pesničko delo nije primećivano ili je iz predrasuda ili nedovoljne obaveštenosti zapostavljano. Najizrazitiji primer jeste poezija Petra Milosavljevića, koja nije zastupljena ni u jednoj antologiji srpske poezije — priređivač, odabirajući njegove pesme, nastoji da objasni "specifičan slučaj antologijskog pesnika".

Kao što je tokom prošlogodišnjeg Brankovog kola otkriveno, među pesnicima druge polovine dvadesetoga veka našli su se i kantautori i pesnici rokenrola, pripadnici savremene muzičke scene. Ta smela odluka doneta je, kako antologičar navodi, sa namerom da se pomere koordinate antologija srpske poezije, relativizuju pogledi na kojima su slični projekti zasnovani, te da se dâ zamah pesničkom duhu i slobodi, što je već učinjeno i u drugim većim kulturama. Takođe, ističe se da je i pesnikinjama dato šire prisustvo, što u mnogim antologijama nije bio slučaj.

Na pitanje da li u ovoj antologiji postoji jedan jedini pesnik koji je brojem pesama privilegovan, kao što je to bio slučaj sa poezijom Jovana Dučića u antologiji Bogdana Popovića ili pesmama Vaska Pope u antologiji Miodraga Pavlovića, odgovor glasi — ne, nema. U ovoj antologiji postoji više tzv. privilegovanih pesnika, ukupno sedam, kojima je uvršten maksimalni broj od — deset pesama. To su: Branko Radičević, Laza Kostić, Vojislav Ilić, Vladislav Petković Dis, Jovan Dučić, Miloš Crnjanski i Stevan Raičković. Ipak, svaka je zastupljena pesma, po ubeđenju priređivača — antologijska. Otuda se ova antologija može posmatrati i kao antologija pesnika, odnosno, prema pomenutim kriterijumima, najboljih njihovih pesama, izvan opšte odrednice koju nazivamo poezijom. Sasvim je očigledno da je priređivač duboko probdeo nad pesničkim opusima i, snažno koncentrisan, birao pesme koje su ušle u Antologiju, pesme koje izazivaju visoko čitalačko uzbuđenje i snažan doživljaj.

Ovo je knjiga o kojoj će se mnogo govoriti, ali pre svega — knjiga koja se radosno i iznova lista i čita, stalnim uzdizanjem do novih pesničkih vrhunaca, kojima nikada nema kraja. Razlog tome sadržan je u rečima kojima se Antologija i završava: "Sve što se pojavilo kao reč u najviše značenja, kao istinska poezija bez sumnje u povod nastanka, sve što poseduje otisak originalnog i neponovljivog, pevanog i doživljenog, sve što je najavilo neuništivi prosev duha u maternjem jeziku i ostvarilo se kao mera talenta u erosu pevanja, stalo je i pristalo u ovu antologiju."
 
Marija Sloboda
 
(Tekst izrečen na promociji na 41. Brankovom kolu, 7. septembra, 2012.)

[Angelina]

**
Antologija srpske poezije Nenada Grujičića


PREDGOVOR


O PESNIČKOJ REČI

U po­e­zi­ji reč je ne­pred­vi­di­va i dru­ga­či­ja. Na­pi­sa­na ili iz­go­vo­re­na, ću­ta­na ili pe­va­na, pe­snič­ka reč je sve­tlost ži­vog du­ha. U epi­fa­nij­skom ble­sku pe­sme, re­či se br­zi­nom sve­tlo­sti lan­ča­no ve­žu u ni­zo­ve sli­ka ko­je ni­su od ovo­ga sve­ta, ali mu pri­pa­da­ju. Reč se pre­li­va u de­mi­jur­škim sil­ni­ca­ma sop­stve­ne mu­zi­ke i zna­če­nja. On­to­lo­šku osu re­či u po­e­zi­ji od­re­đu­je sim­bi­o­za ar­ti­stič­ke i se­man­tič­ke plod­no­sti. Ne­ma kra­ja po­et­skoj si­li jed­nog je­zi­ka.
 
Pe­snič­ki ta­le­nat je gor­nja me­ra upo­tre­be re­či, naj­vi­ši sprat ar­ti­zma u ba­ra­ta­nju ma­ter­njim je­zi­kom. Pe­sni­ci od zabo­ra­va kra­du i stva­ra­ju no­ve re­či. Ne­kad to či­ne la­ko, kao od ša­le, a po­ne­kad ru­dar­ski te­ško. Reč je čo­ve­kov uzrok, go­lo te­lo lo­go­sa, ogle­da se u se­bi i na­no­vo ra­đa ni iz če­ga.
 
Pe­sni­ci su emo­tiv­ni oru­ža­ri ta­len­ta či­ja je "mu­ni­ci­ja po­lo­že­na u si­ne­ste­zij­ske ru­že je­zi­ka. Ma ko­li­ko bi­li za­toč­ni­ci svo­jih sno­va i vi­zi­ja, pe­sni­ci su hi­per­sen­zi­tiv­na bi­ća ko­ja i te ka­ko raz­u­me­ju stvar­nost i nje­ne kru­go­ve. Oni su uje­di­ni­te­lji mo­gu­ćeg i ne­mo­gu­ćeg. Pe­sni­ci su Or­fe­ji sa Ja­nu­so­vim li­cem: u isti mah vi­de i na­pred i na­zad, ali — i do­le i go­re, u svim prav­ci­ma. Pe­sni­ci su lič­no­sti par ex­cel­len­ce.
 
Pe­sni­ci su maj­sto­ri vi­do­vi­tog ero­sa, one pre­kog­ni­tiv­ne si­le ko­ja nad­vre­me­no tvo­ri sli­ku tre­nut­ka. Već svo­jim rođe­njem u ma­ter­njem je­zi­ku, pe­snik je de­ter­mi­ni­san oso­be­nom tem­pe­ra­tu­rom me­lo­dij­ske sup­stan­ce i semantičkog sja­ja re­či. Pe­snič­ki ta­le­nat je ču­do ko­je smr­ti gle­da u oči. "Pe­snik je od­u­vek bio onaj ko­ji u dru­gi­ma le­či bo­lest od ko­je sâm umi­re" (B. Milj­ko­vić).
 
Kroz vre­me čo­vek tre­pe­ri ose­ća­nji­ma, tra­je kao bi­će ne­sve­sno za­čet­ka. Ne­ma čo­ve­ka ko­ji ni­je ras­ce­pljen na svetlost i ta­mu, bo­žan­sko i đa­vol­sko, eros i ta­na­tos. Ma ka­ko gle­da­li na smi­sao i funk­ci­ju po­e­zi­je, ona u svom tvo­rač­kom či­nu ne mo­že da mi­mo­i­đe pre­do­če­ne po­lo­ve raz­li­ke, kraj­no­sti ko­je či­ne po­lu­gu ljud­skog po­sto­ja­nja. Pe­snik an­dro­gin­ski ve­že jed­no i dru­go, ta­len­tom na­di­la­zi ogra­ni­če­nost sva­ko­dnev­nih po­stu­pa­ka.
 
Ne po­sto­je una­pred za­da­te ko­or­di­na­te pe­snič­kog me­di­ju­ma. Svet se po­me­ra u pe­smi, iz­mi­če re­al­nom po­ret­ku stva­ri i po­ja­va, za­mi­če u on­kraj. Pe­sni­ci se ras­cve­ta­va­ju u ka­le­i­do­sko­pu sop­stve­nog ma­šta­ri­ju­ma i slo­bo­de, u nepo­no­vlji­vim oti­sci­ma da­ra u je­zi­ku. "Pe­snik je, pre sve­ga, oso­ba ko­ja je stra­sno za­lju­blje­na u je­zik" (V. H. Odn). Ona­ko i ono­li­ko ko­li­ko mu je, na ka­ši­či­cu, ta­len­tom da­to, ni ma­nje ni vi­še.
 
Pe­sni­ci svo­je de­lo do­vr­ša­va­ju ma ko­li­ko du­go (krat­ko) ži­ve­li. Bran­ko Ra­di­če­vić — dva­de­set de­vet (29), De­san­ka Mak­si­mo­vić — de­ve­de­set dve go­di­ne (92). Dvoj­ka i de­vet­ka igra­ju "za­me­nu me­sta", uka­zu­ju na re­la­tiv­nost hrono­sa, na sim­bi­o­zu mla­do­li­kog i sta­ro­li­kog u ku­gli ap­so­lut­nog da­ra. Bran­ko je mlad pi­sao kao sta­rac, a Desanka u go­di­na­ma sta­ri­ce — kao de­voj­ka. To je za­kon po­e­zi­je, ne­ma go­di­na, po­sto­ji sa­mo ta­le­nat, nadljubavno sta­nje je­zi­ka. Po­e­ta na­sci­tur, ora­tor fit. "Pe­snik se ro­di, go­vor­nik se po­sta­ne", re­kao Ci­ce­ron.
 
Pe­sni­ci su po­sve­će­ni­ci re­či, mo­na­si ma­ter­njeg je­zi­ka. Što vi­še mr­vi­ca sve­ta, sit­nih sli­ka i pri­zo­ra, to krup­ni­ji doseg pe­sme. Po­e­zi­ja ne vo­li ve­štač­ke i ap­strakt­ne te­me, od­ri­če se go­vo­ra u ime ne­ke ide­o­lo­gi­je ili po­li­ti­ke. Pisanje po­e­zi­je se ne mo­že im­pro­vi­zo­va­ti, ono je du­bo­ko in­di­vi­du­al­ni čin, pod­ra­zu­me­va "sve­tle tre­nut­ke" (lu­ci­da in­ter­val­la).
 
Za pe­sni­ka ni­je do­bro da obu­va stra­nač­ke ča­ra­pe, po­go­to­vo ne one sa ru­pom. Pe­snik je princ "bo­so­no­gog detinj­stva". Va­žno upo­zo­re­nje osta­vio je i Ge­te: "Čim ne­ki pe­snik ho­će da dej­stvu­je po­li­tič­ki, on mo­ra da se opre­de­li za ne­ku par­ti­ju, a čim to uči­ni, iz­gu­bljen je kao pe­snik; on mo­ra da se opro­sti sa svo­jim slo­bo­dar­stvom, svo­jim ne­spu­ta­nim po­gle­di­ma i da sav ogre­zne u ogra­ni­če­no­sti i sle­poj mr­žnji." Da­kle, po­e­zi­ja is­klju­ču­je udvoričko da­di­lja­nje dnev­no­po­li­tič­kih flo­sku­la. Po­e­zi­ja, za raz­li­ku od po­li­ti­ke, ni­je "umet­nost mo­gu­ćeg", ona je nemo­guće.
 
Po­e­zi­ja "re­dov­no za­ne­mi od bli­zi­ne dnev­nih do­ga­đa­ja" (I. An­drić), gr­mi u ti­ši­ni. U ob­li­ku go­vo­ra, "po­e­zi­ja je cilj ljud­ske vr­ste" ( J. Brod­ski), naj­vi­ši do­met je­zi­ka ko­ji se li­ša­va ide­o­lo­ške spu­ta­no­sti i mra­ka. Ona "le­či ra­ne što ih za­da­je ra­zum" (No­va­lis). Pe­snič­ki je­zik ne­ma svoj Reč­nik.


O BESMRTNOSTI POEZIJE

Po­e­zi­ja naj­vi­še do­pri­no­si be­smrt­no­sti je­zi­ka. Ona ne dâ da ne­sta­ne je­zik u ko­jem se ostva­ru­je. Po­e­zi­ja, i je­di­no ona, svo­jim inici­ja­cij­skim mo­ći­ma, ne­pre­sta­no pod­mla­đu­je je­zik ši­re­ći nje­go­ve ka­pa­ci­te­te. Ona ga, da­kle, na­no­vo ra­đa i ople­me­nju­je. Kao naj­vi­ši ob­lik knji­žev­ne pi­sme­no­sti, po­e­zi­ja je, naj­du­blje, du­hov­na pa­ra­dig­ma na­ci­o­nal­nog, di­sci­pli­na ko­ren­skog za­hva­ta u je­zi­ku po ko­jem je on­to­lo­ški pre­po­zna­tlji­va. Po­e­zi­ja se su­šta­stve­no ostva­ru­je u ma­ter­njem je­zi­ku i ne­za­mi­sli­va je bez tog me­di­ju­ma ko­jim se od­re­đu­je rod pe­sni­ka. Ona kon­ti­nu­i­ra­no, na ovaj ili onaj na­čin, do­ti­če pi­ta­nja iskon­skog i na­mah po­ka­zu­je "od­go­vo­re", ne pla­kat­no i bu­kval­no.
 
Po­e­zi­ja je naj­du­šev­ni­ji im­puls bi­ća u je­zi­ku ka du­bin­skim spo­zna­ja­ma, du­hov­na ver­ti­ka­la ljud­ske eg­zi­sten­ci­je. No, po­e­zi­ja je i igra na za­teg­nu­tom uže­tu je­zič­kih sil­ni­ca (i smi­ca­li­ca), da­mar sve­tla u si­lu­e­ti što ple­še nad li­ti­com. Po­e­zi­ja je deč­ja razrogačenost pred ču­di­ma sve­ta, udi­vlje­ni uz­dah nad sli­kom pče­le na cve­tu, ali i na­je­že­na ru­ka is­pod us­ko­vi­tla­nih obla­ka ko­je pa­ra iz­ne­nad­na mu­nja. Pe­sma je da­mar idi­lič­nih pre­de­la u oči­ma pti­ca i zve­ri­nja, ali i skvr­nu­ti ži­vac čo­ve­ka u ur­ba­noj bu­ci magalo­po­li­sa.
 
Iako na­ci­o­nal­nog im­pul­sa po po­re­klu, po je­zi­ku, po­e­zi­ja ne po­zna­je gra­ni­ce. U kon­cen­trič­nim kru­go­vi­ma zna­čenjâ što se otvaraju jed­no u dru­gom po­put bes­kraj­nog ni­za ogle­da­la, ona stu­pa u re­kur­ziv­ne i kom­pa­ra­tiv­ne od­no­se sa dru­gim je­zi­ci­ma. Pri­tom, po­e­zi­ja i da­lje, svo­jom ver­bo-vo­kal­nom sup­stan­com, obe­smi­šlja­va sva­ki po­ku­šaj da se pri­kri­je njen ma­ter­nji iz­vor ko­ji, po svo­joj pri­ro­di, stre­mi ka uni­ver­zal­nom, ima svo­je ne­za­me­nji­vo me­sto u kru­gu ap­so­lut­nog.
 
U stvar­no­sti, pak, bez je­zi­ka ne­ma ni na­ci­je. Je­zik — na­rod — dr­ža­va. Otu­da na Bal­ka­nu, pa i dru­gde — to­li­ka jag­ma za "svo­jim" je­zi­ci­ma, če­sto ve­štač­kim, na uštrb jed­nog je­zi­ka, go­le isti­ne i či­nje­ni­ca. Na­sta­ju "je­zi­ci" ko­ji su, ustva­ri, pu­ka ko­pi­ja, sli­ka i prilika ini­ci­jal­nog, uz na­du­va­ne va­le­re raz­li­či­tih stan­dar­di­za­ci­ja. Ali, to je već ne­ka dru­ga ska­ska, ak­tu­el­na lin­gvi­stič­ko-po­li­tič­ka pri­ča o ko­joj ov­de ni­je reč.
 
Po­e­zi­ja, da­kle, ima svoj usud: ap­so­lut­no se ostva­ru­je u ma­ter­njem je­zi­ku! To se mo­že, u isti mah, sma­tra­ti i na­gra­dom i hendike­pom. Na­gra­da — jer je ti­me po­e­zi­ja di­rekt­no u za­gr­lja­ju sa je­zič­kim me­di­ju­mom ko­ji ro­đe­njem je­ste deo ne­ma­te­ri­jal­nog na­sle­đa, mi­ris maj­či­nog mle­ka. Pe­snik je usi­san u ma­ter­nji je­zik, an­dro­gin­ski ne­raz­lu­čiv od ma­tri­ce re­či, i to le­že pa­ra­doks i hendi­kep: po­e­zi­ja je su­štin­ski ne­pre­vo­di­va na dru­ge je­zi­ke, ne­ma do­slov­ni pan­dan u dru­gom.
 
No, ma­ter­nji je­zik je, ipak, po­e­zi­ji "od­skoč­na da­ska" za dru­ge, za mo­guć­nost da se ova­plo­ti u, ge­te­ov­ski re­če­no, naj­va­žni­jem od svet­skih po­slo­va — u pre­vo­du. Upra­vo tu, za po­e­zi­ju i njen pre­vod (pre­pev) na­stu­pa pro­blem: fa­tal­na ne­po­no­vlji­vost maternje me­lo­di­je!
 
Pe­sni­ci zna­ju da po­e­zi­ja u ma­ter­njem je­zi­ku ot­kri­va skri­ve­nu mu­zi­ku ko­ja je ugra­đe­na u zna­če­nja i ne­raz­lu­či­va je od njih. Destruk­ci­ja ta­kvog po­gle­da uda­lja­va po­e­zi­ju od mo­guć­no­sti da se ostva­ri u svom to­ta­li­te­tu. Ta­da do­bi­ja­mo sen­ke i le­ši­ne pesnič­kog go­vo­ra, pa­ra­je­zik, mr­tvo­go­vor i la­žnu po­et­sku iz­lu­če­vi­nu. Uc­mi­zdre­na muč­ni­na go­vo­ra obi­ta­va u "pe­sma­ma" ko­je ne na­sta­ju na iz­vo­ru ma­ter­nje sup­stan­ce je­zi­ka. To, na­rav­no, vre­di i za en­gle­ske i ru­ske, i arap­ske i vi­jet­nam­ske, i ki­ne­ske i španske — kao i za srp­ske pe­sni­ke.
 
Da bi se pe­snik ostva­rio u to­ta­li­te­tu svo­ga je­zi­ka, mo­ra da pre­po­zna ma­ter­nju ži­li­cu re­či ko­ja hra­ni se­man­tič­ke slo­je­ve pe­sme. Mo­ra da po­zna­je i osvo­ji tri ni­voa mu­zi­ke u pe­smi: 1. uro­đe­nu me­lo­di­ju je­zi­ka, 2. epi­fa­nij­ski zvuk in­di­vi­du­al­no­sti, 3. zvon­ko­li­ki obol pe­snič­ke for­me.
 
Pr­vi aspekt uklju­ču­je na­sta­si­je­vi­ćev­sko po­i­ma­nje ma­ter­nje me­lo­di­je kao ori­gi­nal­ne bo­je iz­vo­ra. To su ini­ci­jal­ni ro­mo­ri lek­si­ke, zvu­kov­ni efek­ti u naj­sup­til­ni­jim ni­jan­sa­ma ne­po­no­vlji­vog, u raz­li­ka­ma ko­je se ras­cve­ta­va­ju i od­mah uoča­va­ju u va­vi­lon­skoj ku­li je­zi­ka. To je ona me­lo­di­ja je­zi­ka po ko­joj pre­po­zna­je­mo fran­cu­ski ili ja­pan­ski, a da ne mo­ra­mo zna­ti ni jed­nu je­di­nu reč.
 
Dru­gi ni­vo pri­zi­va sen­ten­cu Ezre Pa­un­da da "pe­snik s po­čet­ka pi­še, a doc­ni­je — pe­va". Stih je pe­van uko­li­ko na­sta­je u ko­re­la­ci­ji is­ku­stva i na­dah­nu­ća, da­kle, u za­na­tu oku­pa­nom sin­tag­mom lu­ci­da in­ter­val­la. Ma ko­li­ko pa­te­tič­no iz­gle­da­lo, na­ro­či­to za uplakane ple­o­na­zmi­ča­re i ta­u­to­lo­ge, bez epi­fa­nij­skog se­va, bez či­ste in­spi­ra­ci­je ne­ma pe­va­nog je­zi­ka, ne­ma pa­un­dov­ske isti­ne. Da­kle, bez ob­ja­ve pe­snič­kog bi­ća u ma­ter­njoj me­lo­di­ji je­zi­ka, ne­ma pot­pu­ne umet­no­sti, ne­ma re­če­nog to­ta­li­te­ta po­e­zi­je. Tu vrstu da­ra mo­gli bi­smo, opet, na­zva­ti vi­do­vi­tim ero­som, onim što pri­ro­da pe­snič­kog ta­len­ta, po­red osta­log, no­si u sin­tag­mi poeta vates.
 
Tre­ći ni­vo, pak, uklju­ču­je zvuč­ne za­ko­ni­to­sti usvo­je­nih pe­snič­kih ob­li­ka gde se pr­vo­ra­zred­nim stva­ra­lač­kim iza­zo­vom sma­tra nase­lja­va­nje su­pstan­ce ma­ter­njeg u for­mi iz­ni­kloj u dru­gom je­zi­ku. Na pri­mer, so­net — na­stao pre se­dam ve­ko­va u ita­li­jan­skom je­zi­ku, pra­vi je ma­mac za srp­skog ili inog pe­sni­ka da se oku­ša u igri pro­ži­ma­nja sop­stve­nog i tu­đeg. Go­to­vo da ne­ma je­zi­ka na sve­tu u ko­jem se ni­je ro­dio so­net. Tek u dru­gim je­zi­ci­ma, so­net se ostva­ru­je pot­pu­no, do ne­slu­će­nih raz­me­ra raz­li­ke, u sti­hu i nje­go­vom me­tru, na pri­mer u na­šem de­se­ter­cu ili, pak, u fran­cu­skom dva­na­e­ster­cu (alek­san­drin­cu).
 
Ali, da ne bu­de za­bu­ne, sve pre­do­če­no pod­jed­na­ko se od­no­si i na slo­bo­dan i na ve­zan stih. Tek je­dan i dru­gi je­su dve oba­le iste re­ke ko­ju na­zi­va­mo po­e­zi­jom. Kod istin­skih pe­sni­ka, po­e­zi­ja se ova­plo­ću­je i u jed­nom i u dru­gom: Ber­told Breht, Jo­sif Brodski i Če­slav Mi­loš, u ne­mač­kom, ru­skom ili polj­skom, a Ste­van Ra­ič­ko­vić, Ivan V. La­lić i Bra­ni­slav Pe­tro­vić u srp­skom je­zi­ku. Ma­ter­nja me­lo­di­ja ubri­zga­na je u sva­ki ob­li­kov­ni vid i ne po­zna­je gra­ni­ce u "je­zi­ku nad je­zi­ci­ma". Ir­ski no­be­lo­vac, Vi­ljem Ba­tler Jejts, po­sta­vlja re­to­rič­ko pi­ta­nje: "Ka­ko igra­ča da ras­po­zna­mo od igre?" Je­dan od mo­gu­ćih od­go­vo­ra gla­si: Ka­da je pra­vi pe­snik po­sre­di, ni­ka­ko.


O POEZIJI I DUŠI

Po­e­zi­ja i ni­je ni­šta dru­go do vi­do­vi­ti eros je­zi­ka. A je­zik bez na­dah­nu­ća i ni­je po­e­zi­ja. Pro­te­ri­va­či in­spi­ra­ci­je, sa bi­čem ki­se­log kiko­ta u svo­jim ob­ja­šnje­nji­ma, ne­će se slo­ži­ti sa ovim. Oni su iona­ko is­klju­či­li sva­ku sve­zu ero­sa i pe­sme. Zgu­re­no se dr­že mehani­ke tek­sta i tzv. ma­lih ge­sto­va u po­e­zi­ji. Što ma­nje uz­bu­đe­nja u stro­fi, to, po nji­ma, bo­lja pe­sma. Ide­al­na je ako uop­šte ne pru­ža do­ži­vljaj, već ga uma­nju­je i hla­di sa­mom so­bom, u pe­pe­lu re­či, u ti­ši­ni mu­mlja­nja.
 
Ali, ne le­zi vra­že, vi­do­vi­ti eros ne dâ na se­be! Ne dâ le­de­nim bur­gi­ja­ši­ma da ko­mi­nja­ju je­zik, da mu od­u­zi­ma­ju vi­bra­ci­ju bez ko­je ne­ma pe­sme. Pe­sma bez du­še je, u naj­bo­ljem slu­ča­ju, kviz-sla­ga­li­ca, pre­me­talj­ka ko­ju sa­sta­vlja­ju do­ko­li­ča­ri. Na tra­gu nji­ho­vih ot­kri­ća če­sto se mo­gu vi­de­ti "sla­vom" oma­mlje­ni kri­ti­ča­ri ka­ko ba­u­lja­ju s po­e­zi­jom bez du­še pod mi­škom. Ta­kva im knji­ga omoguća­va la­ku alat­ni­čar­sku ana­li­zu je­zič­ke ku­ti­je, škr­gu­ta­vo od­vr­ta­nje i za­vr­ta­nje šra­fo­va od po­klop­ca do dna. Po­tom sle­di diser­ta­ci­ja za ta­štu.
 
Vi­do­vi­ti eros pod­ra­zu­me­va reč ko­ja ba­ne u snu, na pla­ži, po­kraj pu­ta. Pe­sni­ko­vo je da se na­mah sna­đe. Oko ta­kve re­či ro­je se dru­ge ko­je u ko­vi­tla­cu epi­fa­ni­je sa­sta­vlja­ju krug pe­sme, kao što gli­na pod pr­sti­ma maj­sto­ra tvo­ri kr­čag. U cen­tri­fu­gal­noj si­li jezika, pe­snik pi­pa va­tru, do­da­je i od­u­zi­ma zvu­ke, slu­ti i vi­di po­lju­bac for­me i sa­dr­ža­ja. Bez ero­sa, pe­sma je što i ka­ba­ni­ca u jarku na ki­ši, zba­če­na sa vi­te­za ko­ji je ne­ka­mo to­plo­kr­van ne­stao. Pe­va­ti, da­kle, gor­nji je rod re­či, vi­ša ra­sa je­zi­ka, onaj pčelinjak du­gi­nih bo­ja po­e­zi­je iz ko­je ro­mi­nja ži­vot. Je­zik se to­me ra­du­je. On ta­da pe­sni­ka učla­nju­je u li­gu sve­tlo­snih be­smrt­ni­ka.
 
Sve­zna­ju­ći fa­ri­se­ji li­ri­ke ob­li­zu­ju ko­ske tek­sta i raz­gla­ša­va­ju da tu nig­de ne­ma i ne mo­že bi­ti du­še, da to ma­lo su­kr­vi­ce na hrskavi­ca­ma sa­mo­gla­sni­ka ni­je mo­tiv za­la­ska sun­ca već do­kaz da je du­ša mr­tva. Pe­sma, da­kle, ne­ma du­šu? Ona je, ve­le, razbaca­na u lek­si­ko­ni­ma, a pe­sni­ko­vo je sa­mo da po­va­di re­či i poj­mo­ve pa ih iz­le­pi po zi­do­vi­ma svo­je rad­ne so­be ili ka­nce­la­ri­je i — eto ti pe­sme-re­bu­sa! Tom fran­ke­štajn-pe­smi­com tek će se sla­di­ti mi­lo­re­pi te­o­re­ti­ča­ri, po­i­gra­va­ti slo­go­vi­ma, stre­li­ca­ma i napra­snim ror­ša­hov­skim cr­te­ži­ma. A on­da za­i­gra­ti fu­sno­ta­ma kao ši­bi­ca­ri ku­gli­ca­ma od te­sta pred se­zon­skim rad­ni­ci­ma. Po­put ma­ra­me ma­gle, u nji­ho­vim in­ter­pre­ta­ci­ja­ma pe­sma će ne­zna­no is­pa­ri­ti. Iz­me­đu ko­ri­ca ta­ko skle­pa­nog "na­uč­nog" ra­da, jed­nostav­no, ne­ma ni mr­vi­ce od pe­sme, ni­ti je bi­lo.
 
Knji­škim de­mon­či­ći­ma, i sam na­slov pe­sme u nji­ho­vim ana­li­za­ma, do­vo­ljan je za to­bož pot­pun uvid, čak i kad je po­gre­šan, tu­đi ili za tu pri­li­ku iz­mi­šljen. Šta će ta­kvim tu­ma­či­ma ce­la pe­sma? Pa još uz to "ce­la le­pa", ne daj Bo­že?! Ne­sret­ni na­slov će sam od sebe otvo­ri­ti raz­ne en­ci­klo­pe­di­je i reč­ni­ke! Tu su tek fi­o­ke za gra­ju sim­bo­lič­kog rin­gi­špi­la, za sva­ko­vr­sna do­me­ta­nja i hu­da lupeta­nja. A va­lja i stu­den­te na is­pi­tu upla­ši­ti "ana­di­plo­zom".
 
A kad se, pak, do­go­di da pe­sma (vi­di ču­da!), ima du­šu, pe­sni­ku se spre­ma svi­len gaj­tan — da mu iza­đe na nos! Ona­ko tek — iz knji­žev­nič­kog mi­lo­sr­đa! Jer, na­pra­sni me­to­di­ča­ri ne mo­gu i ne zna­ju šta će s pe­smom sa du­šom. Ni za gla­vu ni za rep. Oni je prida­vlju­ju i ko­lju po sred sre­de. Knji­zi sa du­šom, za­to, ne pi­še se do­bro. Ni­je u si­ste­mu, ne­ma je u vo­ka­bu­la­ri­ma ho­no­rar­nih zamuc­ki­va­nja. Pa ne­će se raz­ma­že­ni tu­ma­či lir­ske mi­gre­ne još i sa ta­kvom mu­njom rva­ti! Dok­to­ri su­je­te že­le po­e­zi­ju bez du­še. Oni je ča­skom slo­že kao ku­bik dr­va — pa kad na vr­bi ro­di gro­žđe!
 
Elem, pi­sa­ti! To­tal­no se ri­mu­je sa — di­sa­ti. Ko­li­ko isti­ne u tom sro­ku, ko­li­ko ozon­ske ra­do­sti i jed­no­stav­no­sti. Mu­zi­ka je­zi­ka doliva se­man­tič­ke iz­vo­re sti­ha. Pe­sma se mno­ži sa­ma so­bom sve dok ot­ku­ca­ji sr­ca je­su ar­he­tip­ska me­ra za ri­tam i sme­nu zo­re i su­mra­ka, le­ta i je­se­ni. Pe­snič­ki je­zik eks­plo­di­ra u ve­li­kom da­ru pa u va­tro­me­tu vo­ka­la vas­po­sta­vlja bo­go­li­ki do­ži­vljaj sve­ta. A vido­vi­ti eros gr­li pe­snič­ku du­šu i pu­tu­je s njom iza vre­me­na, u no­vi su­sret sa sa­mim so­bom.


O TALENTU I GREHU

I pe­sni­ci su ma­nje ili vi­še (da)ro­vi­ti lju­di — sa ovim ili onim vr­li­na­ma i ma­na­ma. Va­si­lij Ro­za­nov ka­že: ''Stvar je u to­me što su na­ši ta­lenti ne­ka­ko po­ve­za­ni s po­ro­ci­ma, a vr­li­ne — s bez­bo­žno­šću.'' Pe­sni­ci­ma je­zik je car­stvo, po­pud­bi­na za bes­kraj. Gra­ni­ce to­ga bez­gra­nič­nog ima­nja od­re­đu­je ta­le­nat. ''Na nu­li sam sa­zi­dao sve'', sto­ji u jed­noj pe­smi. ''Na­la­zim se u tač­ki/ gde vr­šak pe­ra dotiče bes­kraj./ Tu se od­ma­ra vuk/ i pre­tva­ra u ro­su,/ a je­ze­ro pa­da s pla­ni­ne./ De­čak je to vi­deo ma­ter­njim oči­ma/ i za­to mu veru­ju svi.''

Ma­ter­nje oči! Da, ako ima da­ra, pe­sma je isti­ni­ta. Ako ne­ma ili, pak, uko­li­ko ta­le­nat ni­je u "stra­snoj me­ri" sa ostat­kom sve­ta, eto ne-pe­sme, eto gre­ha i la­ži. Pa­ra­no­ja i gnev, ta­šti­na i za­vist, strah i apa­ti­ja... Na kra­ju — omra­za. A Jo­van Du­čić ka­že: ''Lju­di ko­ji mr­ze to su naj­pre glu­pa­ci, a za­tim ku­ka­vi­ce, ali ni­kad he­ro­ji.''

Ta­le­nat tra­ži ja­ku men­tal­no-psi­ho­lo­šku i fi­zič­ku struk­tu­ru bi­ća. Ne mno­ži se i ne za­dr­ža­va du­go u sla­bi­ma. Osim to­ga, on razobliča­va i ru­ši pre­am­bi­ci­o­znu, ne­stal­nu i de­mon­sku pri­ro­du lič­no­sti. ''Ne­do­sta­tak da­ra na­dok­na­đu­je se ne­do­stat­kom karaktera'' (S. J. Lec). Ta­le­nat je (i) opa­san, jer iz­la­že umet­ni­ka ve­li­kim is­ku­še­nji­ma i stra­sti­ma. Jed­no od njih je i ne­u­me­re­no prizi­va­nje ze­malj­ske sla­ve ko­ja ni­ka­ko da do­đe. A i kad pri­stig­ne — ni­je to to!

Me­đu pe­sni­ci­ma, kao i me­đu svim lju­di­ma, ta­šti­na, na pri­mer, pre­dsta­vlja grip du­še. Naj­če­šće na­sta­je iz sa­li­je­ri­jev­ske fru­stra­ci­je, iz ne­mo­ći da se do­seg­ne ne­iz­re­ci­vo. Ne­do­sta­tak ap­so­lut­nog da­ra, uz na­du­ve­nu svest o hen­di­ke­pu, vo­di u za­vist i gnev, a on­da u — mr­žnju. ''Lju­di­ma ko­ji ni­su da­ro­vi­ti, a ima­ju pre­ten­zi­je, ni­šta dru­go ne osta­je ne­go da po­ri­ču pra­ve ta­len­te'' (Če­hov). Oni spre­ča­va­ju mla­de da se raz­vi­ju, ru­še ih u za­če­ci­ma, a svo­je ge­ne­ra­cij­ske is­pi­sni­ke sva­ko­dnev­no ome­ta­ju i, ka­ko vo­le sa­mi da kažu — de­za­vu­i­šu. Nji­hov strah ra­đa mr­žnju. U ta­kvom sta­nju se ne mo­že na­pi­sa­ti do­bra pe­sma. Za­to po­se­žu za kra­đom ide­ja i go­to­vih re­še­nja iz sve­sa­ka da­ro­vi­tih po­čet­ni­ka ko­ji mu se obra­ća­ju za po­moć. Ili na ru­čak, pa šet­nju, zo­vu da­ro­vi­tog ko­le­gu da na­dah­ne nji­ho­vu pu­stu du­šu ne bi li br­že-bo­lje ''so­či­ni­li'' ka­kav pe­smu­ljak. Ta­kva po­zi­ci­ja de­mi­jur­ški na­se­lja­va i raz­je­da vinovnika i mr­ve­tak pre­o­sta­log mu ''ta­len­ta'', a no­vom "de­lu" uki­da auru umet­nič­kog. Ume­sto mi­o­mi­ri­sa i mu­zi­ke je­zi­ka, takvo "de­lo" emi­tu­je mu­čan škr­gut i te­žak za­dah lu­ci­fe­rov­ske pra­zni­ne.

Kao pri­mer mo­gu po­slu­ži­ti is­pla­že­ni ple­o­na­zmi ti­pa: "mr­tve pti­ce sa uga­slim oči­ma", "kro­šnja ko­ja nad­vi­su­je sta­blo" ili, pak,"dok me gle­da da­le­kim po­gle­dom". Još ako, pri tom, la­žni mi­sa­o­ni čtec, u ne­do­stat­ku smi­sla za mu­zi­ku i me­tar stro­fe, tra­klov­ski uda­ra u lo­nac ana­fo­re, naj­jed­no­stav­ni­ji me­ha­ni­zam pe­sme gde se iste re­či bez­raz­lo­žno po­na­vlja­ju, eto nam slu­ča­ja kre­a­tiv­ne nemoći: "dok je vo­da bi­la mir­na/ dok je ža­mor le­teo u vi­si­ne/ dok je ko­bac pe­vao u di­vlji­ni". Ta­ko se na si­lu, te­gle­ći pra­zni­nu, siću­šni lir­ski čvo­rak-mu­tant iz po­gra­nič­nog so­ka­ka, uz oči­gled­ni ma­njak ta­len­ta, čak i bez te­me­lja stil­sko-je­zič­ke pi­sme­no­sti, poku­ša­va, avaj, pro­mo­vi­sa­ti u su­rog or­la iz vi­so­kog je­vrop­skog gne­zda.
 
Po­e­ta ''bez ta­len­ta, hro­mi je voj­nik'' (Do­sto­jev­ski). On ma­njak da­ra ne mo­že da skri­je, la­ko ga ot­kri­va: di­či se, na pri­mer, sklepanom od­red­ni­com da je "li­šen mu­zi­kal­no­sti". In­si­sti­ra na njoj, čak. Bi­ti li­šen mu­zi­kal­no­sti zna­či bi­ti mr­tav i u sli­kar­stvu, a kamo­li ne u po­e­zi­ji. Pe­snič­ki je­zik pod­ra­zu­me­va već u svom ini­ci­jal­nom ma­te­ri­ja­lu ugra­đe­nu mu­zi­ku re­či. Ezra Pa­und svedoči: "Pesnik s po­čet­ka pi­še, doc­ni­je pe­va." Ta­le­nat je vr­sta on­to­lo­ške mu­zi­ke bi­ća ko­je "na po­čet­ku be­še reč". Ali, i "reč beše u Bo­ga i Bog be­še reč". Lo­gos ko­ji ne­pre­sta­no pe­va i bez­gra­nič­no tvo­ri sâm se­be.
 
U umet­nič­koj ra­di­o­ni­ci, da­bo­me, na te­mat­sko-mo­tiv­skom po­lju iz ko­jeg ki­pe stil­sko-umet­nič­ke fi­gu­re i sli­ke, ta­šti­na, pa­ra­no­ja, gnev, omra­za, za­vist i apa­ti­ja mo­gu bi­ti in­spi­ra­tiv­ni kao ka­rak­te­ro­lo­ški ele­men­ti gro­tesk­no iz­va­ja­nih li­ko­va, he­roj­či­ća ili antijunaka, do­pu­nje­ni i do­cr­ta­ni har­msov­ski sme­te­nja­ci. Le­po ili ru­žno, šta li je pre­če u umet­no­sti? Pre sko­ro dva sto­le­ća, i Vuk Ka­ra­džić re­če: "Ta­ko spi­sa­te­lja ima si­la ko­ji su u ci­je­lom svi­je­tu be­smrt­no ime za­do­bi­li pi­sa­njem o ru­žni­jem ma­te­ri­ja­ma". Da, s tim što ru­žno kao te­mat­sko po­lje ne pod­ra­zu­me­va ru­še­nje, već, ta­ko­đe, kre­a­ci­ju, uspon ka no­vim sfe­ra­ma de­la.
 
Sre­ćom, po­sto­je mno­gi pe­sni­ci, tu­šta i tma umet­ni­ka ko­ji zra­če le­po­tom, me­đu­sob­no se ra­du­ju de­li­ma, isi­ja­va­ju lju­bav, prećutkuju ko­je­šta­ri­je i glu­po­sti. An­tun Gu­stav Ma­toš ka­že: ''Me­ni lje­po­ta za­mje­nju­je re­li­gi­ju.'' Me­đu naj­bo­lji­ma ne tre­ba tra­ži­ti naj­bo­ljeg. Za­vist lju­de či­ni ne­sreć­ni­ma, ra­nja­va le­po­tu. Jo­van Du­čić do­da­je: ''Za­vist je oso­bi­na ubo­gih.'' Jer, ''za­vi­dlji­vac mu­či sâm se­be kao svog ne­pri­ja­te­lja'' (De­mo­krit). Tu se ja­vlja­ju ka­men spo­ti­ca­nja i ka­ta­pult za či­tav ar­se­nal gre­ho­va što na­pa­da­ju one bez ta­le­na­ta za sop­stve­ni dar, bez hi­per-svest o uro­đe­nom da­ru. U tom gr­mu le­ži ča­mo­ti­nja du­ha, me­fi­stov­ski kan­tar su­je­te koja s go­di­na­ma po­ja­ča­no na­pa­da is­ku­še­ni­ke umet­no­sti. Ra­zno­li­ki da­ro­vi tvo­re zdra­vu ce­li­nu jed­ne du­hov­ne di­sci­pli­ne, ima­ju svo­je me­sto i ulo­gu u ma­ter­njem ču­lu umet­no­sti, u bez­mer­noj ba­šti lju­ba­vi i stva­ra­nja.

[Angelina]

**

O POEZIJI, VREMENU I SMRTI

Po­e­zi­ja kao ''ma­gi­ja sve­ta'' (J. Du­čić) ili, pak, "pu­sto­lo­vi­na u po­tra­zi za ap­so­lut­nim" (P. Sa­li­nas), du­bo­ko je in­di­vi­du­a­lan čin kao rađa­nje ili umi­ra­nje, pr­sten na kru­žnom to­ku ži­vo­ta i smr­ti. A pe­snik je, opet, sud­bin­ski osam­nik ko­ji ''ima da stvo­ri svoj put i njime da ho­di sam'' (O. Paz). Po­e­zi­ja je, ka­ko još ne­ki ve­le, i vi­še od knji­žev­no­sti, čak i ni­je li­te­ra­tu­ra, već ''naj­vi­ši ob­lik pismenosti'' (M. Pa­vlo­vić), sa­ma po se­bi je­zik, nad­žanrov­ska di­sci­pli­na du­ha. Va­le­ri­jev­ski re­če­no, u po­e­zi­ji se ne mo­že ka­mu­fli­ra­ti pro­seč­nost kao u pro­zi ili sli­kar­stvu.
 
''I pe­vam da mi čas ovaj ne ode u pri­vi­đe­nja'' (M. De­di­nac). Da­kle, šta je po­e­zi­ja? I mo­gu li je ve­ko­vi me­nja­ti, tro­ši­ti i na­di­la­zi­ti? Da li se­me po­e­zi­je je­ste sa­ma smrt kao ot­kro­ve­nje i po­sve­će­nje, kao po­gon i se­stra ži­vo­ta? Ali — i smrt kao te­mat­sko-mo­tiv­sko po­lje ili ma­ni­fe­sta­ci­ja ta­len­ta. Ini­ci­ja­cij­ski pro­laz na­dah­nu­ća kroz je­zik kao mors ja­nua vi­tae (smrt do­no­si ži­vot)! Pe­snik ope­va nape­tost iz­me­đu ero­sa i ta­na­to­sa: ''Lju­be­ći šta li to ubi­jam,/ šta li bu­dim?'' (M. Na­sta­si­je­vić). Ili: ''O slu­ša­ti da se iz sa­mog dna smr­ti pe­nje/ Taj već dav­no za­o­sta­li po­lju­bac'' (R. Pe­tro­vić). I na­po­kon: ''Ka­ko da ras­po­zna­mo igra­ča od igre?'' (V. B. Jejts).
 
Pre tri i po mi­le­ni­ju­ma, ano­nim­ni egi­pat­ski pe­snik, u "Raz­go­vo­ru umor­no­ga od ži­vo­ta sa du­šom", ve­li: ''Smrt pre­da mnom da­nas:/ Kao da se sed­ne pod je­dro/ Na ve­tro­vit dan''. A Vla­di­slav Pet­ko­vić Dis, ko­li­ko ju­če, s po­čet­ka dva­de­se­tog ve­ka, pe­va: ''Mr­tav vetar du­vao je s go­ra,/ Tru­dio se sve­mir da po­kre­ne''.
 
Dve ja­ke pe­snič­ke sli­ke u ra­spo­nu od tri i po hi­lja­de go­di­na, u ra­zli­či­tim pro­sto­ri­ma i na raz­li­či­tim je­zi­ci­ma! U obe­ma po­tvr­đen i, isto­vre­me­no, obo­ren ex ni­hi­lo ni­hil (ni iz če­ga ni­šta ne mo­že na­sta­ti). U jed­noj i u dru­goj sli­ci ve­tar kao smrt ili smrt kao ve­tar pogo­ne sa­mi se­be i ra­đa­ju no­vo. Ni­šta­vi­lo ko­je ra­di, ne pre­sta­je da či­ni i me­nja, kru­ži.

Šta je bi­la per­spek­ti­va ano­nim­ne egi­pat­ske ru­ke što je is­pi­sa­la sjaj­ne sti­ho­ve, ne­pro­pa­dlji­ve i isti­ni­te? Ot­kud po­e­zi­ji sup­stan­ca ne­u­ni­šti­vo­sti? Či­ni li je smrt ta­kvom? I šta je per­spek­ti­va Di­so­ve sli­ke? Večnost, ''iz­van stva­ri, ilu­zi­ja, iz­van ži­vo­ta''! Iz­van ži­vo­ta? Ni­je li tu ži­vot pe­snič­kog ta­len­ta i po­e­zi­je sa­me? ''Da l' smr­ti osta­vih žeđ za dno idu­ćeg da­na?'' (R. Pe­tro­vić). Pi­ta­nja su opet i uvek naj­bo­lji od­go­vo­ri.
 
Per­spek­ti­ve srp­ske, fran­cu­ske ili, pak, špan­ske po­e­zi­je? Ka­ko to do­bro­na­mer­no i ''po­tre­bi­to'', ali u kon­tek­stu do­sad re­če­nog, preten­ci­o­zno i pla­ner­ski zvu­či! Reč per­spek­ti­va, na­pro­sto otu­plju­je po­me­nu­tu sin­tag­mu, od­no­sno, ne pri­pa­da mi­ljeu u ko­jem se na­šla. Ona od­go­va­ra sin­tag­ma­ma u ko­ji­ma do­mi­ni­ra­ju ime­ni­ce: pri­vre­da i vo­do­staj, na pri­mer. Per­spek­ti­va po­e­zi­je je jed­nom za svag­da, i u isti mah, isto­vre­me­no u pro­šlo­sti, sa­da­šnjo­sti i bu­duć­no­sti! Po­e­zi­ja je ret­ka di­sci­pli­na či­ji se ob­li­ci i re­zul­ta­ti ne mo­gu pro­jek­to­va­ti una­pred, upra­vo za­to što je ona ka­le­i­do­skop si­mul­ta­nih i do pa­ra­dok­sa neo­če­ki­va­nih re­še­nja ko­ja ne mo­ra­ju bi­ti bo­lja od onih pre dva ve­ka ili mi­le­ni­ju­ma. Ona do­pu­šta da bu­de sa­bi­ra­na i tu­ma­če­na kao ve­kov­na gra­da­ci­ja for­mi i sa­dr­ža­ja, i ništa vi­še. Sve da­lje od to­ga — sle­pi la­vi­rint!
 
A što se šan­se po­e­zi­je u teh­no­lo­ški ude­še­nom vre­me­nu ti­če, i ono­ga ču­ve­nog ''če­mu pe­sni­ci u oskud­no vre­me'', sa zadovoljstvom se mo­že re­ći da no­vi me­di­ji ni­su na­ne­li zna­ča­jan uda­rac ni njoj, a ni knji­zi. Knji­ga se i da­lje pri­jat­ni­je či­ta i li­sta u ru­ka­ma ne­go na ekra­nu. Ona je deo ljud­ske pri­vat­no­sti, pro­du­že­ni deo čo­ve­ko­vog te­le­snog i du­hov­nog ha­bi­tu­sa. Knji­ga je intima! Sro­đe­ni me­zi­mac Gu­ten­ber­go­ve epo­he sa či­ta­o­cem za sva vre­me­na. Kao de­te, re­ka ili me­sec.
 
Po­e­zi­ja mo­že da po­sto­ji i iz­van knji­ge. Mo­že da bu­de i pe­va­na i ću­ta­na, i ka­zi­va­na i ne­ka­zi­va­na. Mo­že i da­lje da funk­ci­o­ni­še ''s ko­le­na na ko­le­no'', ma i pre­ko In­ter­ne­ta. Po­e­zi­ja ima i mo­li­tve­no-re­li­gi­o­znu re­zo­nan­cu u on­to­lo­gi­ji svo­ga ko­re­na. I kao ta­kva, čak i te­le­pat­ska i pre­kog­ni­tiv­na, ne­ma­te­ri­jal­na i bez zna­ka, ona se kad-tad na­đe u te­lu tek­sta, u je­zi­ku kao ma­te­ri­ja­lu ili u kakvom dru­gom me­di­ju. Njen epi­fa­nij­ski iz­vor je neo­gra­ni­če­no bo­go­lik i ju­ro­div. Kom­pju­ter­ska, ta­ko­zva­na, po­e­zi­ja, osim sve­ga, ne sa­dr­ži upra­vo po­e­zi­ju. Ona je klo­ni­ra­ni obra­zac so­fi­sti­ko­va­ne ''du­še''. Ona ko­ke­ti­ra sa smr­ću i sa­ma se­be iz­ja­lo­vlju­je. Nad takvom le­ši­nom od po­e­zi­je su­per­i­or­no se iz­vi­ja­ju i mno­že čak i vi­deo-igri­ce.

Spu­sti­mo li po­e­zi­ju do škol­skih ka­no­na i dnev­no-knji­žev­nih aspe­ka­ta, upa­šće­mo u zam­ku upro­šća­va­nja nje­ne mi­si­je i svr­he. Odmah će bi­ti za­da­vlje­na po­tre­bom pe­da­go­ško-kri­tič­ke ''sve­sti o sve­sti'' da se sve raš­či­ni i de­fi­ni­še. Ona tad vi­še ni­je po­e­zi­ja, već re­bu­sno po­lje lu­ta­ju­ćih sen­ki. Ma ko­li­ko me­ha­ni­zmi kri­ti­ke, te­o­ri­je i isto­ri­je po­ku­ša­va­li da je raz­ob­li­če i ba­ce na ko­le­na — ništa od to­ga. Uvek će ogro­man pro­ce­nat nje­ne ne­u­lo­vlji­ve sa­mo­bit­no­sti ne­sta­ja­ti is­pod skal­pe­la na­u­ke i na iz­ne­na­đu­ju­će jednosta­van na­čin uka­zi­va­ti se na dru­gom me­stu, iz­ra­nja­ti u no­vom oke­a­nu du­ha i je­zi­ka, vre­me­na i pro­sto­ra. Ona su­di sve­sti o samoj se­bi, od­re­đu­je ko­li­či­nu pri­sutnih za­hva­ta, od­ba­cu­je i ka­žnja­va nad­me­no na­mi­ca­nje me­to­do­lo­ških i te­o­rij­skih oko­va, za vrlo krat­ko vre­me iz­vr­ga­va sa­mo­pre­i­spi­ti­va­nju i sa­mo­u­ki­da­nju svih zbr­za­nih i ne­in­ven­tiv­nih su­do­va. Čak i naj­bo­lje na­me­re i rešenja, ona re­la­ti­vi­zu­je i do­pi­su­je. Kao što ju­če­ra­šnje mir­no i sun­ča­no pod­ne bi­va po­rek­nu­to da­na­šnjim ve­tro­vi­tim i oblač­nim! Ona je, na­pro­sto, u fe­no­me­no­lo­škom srod­stvu sa smr­ću ko­ja se ne da do­slov­no opi­sa­ti po­što po­se­du­je i no­u­me­no­lo­ški aspekt — stvar po se­bi. ''Moj duh i kao smrt me gle­da'' (S. Ra­ič­ko­vić).

Jer, ''na­ve­če s na­ših zve­zda/ pu­še le­den ve­tar'' (G. Trakl). I ''cr­ni ve­tro­vi vi­se po­put/ la­na­ca sa zve­zda'' (H. Harp). Srp­ski pe­snik Ste­van Ton­tić, u me­ta­fi­zič­koj pre­tra­zi bi­ća, ova­ko za­po­či­nje jed­nu svo­ju pe­smu: ''Smr­ću, u stva­ri, ja zra­čim/ ve­če­ri­ma, u sazvežđima''. Je­dan dru­gi za­lju­blje­nik smr­ti, Tin Uje­vić, ek­sta­tič­no sa­lu­ti­ra: ''Zdrav­stvuj, o Smr­ti, ko­ja Ve­re­ni­ce... po­mi­luj me, podra­gaj me''. A ''pe­snik pred­smrt­nih ča­so­va'' (N. Ko­lje­vić) ukle­ti Mi­lan Ne­na­dić, udi­vlje­no ot­kri­va: ''Pri­ro­do... zar tvo­je pro­le­će/ nije plam­saj smr­ti?''. To ži­vot­no zra­če­nje smr­ću i cr­nim ve­tro­vi­ma, ap­so­lut­no gr­lje­nje sa Cr­nom Go­spom i sa­mrt­no plam­ta­nje sa sme­na­ma go­di­šnjih do­ba, ni­je li baš to po­e­zi­ja uži­vo, u vi­še­di­men­zi­o­nal­nim svo­jim ob­ja­va­ma, u stal­noj ak­ci­ji ne­svo­di­vog lo­go­sa u svim prav­ci­ma? ''Pr­sten oko sna'' (I. V. La­lić)?

Pre­va­zi­ći se da bi do­šao do se­be — he­ge­lov­ska je ob­ja­va u ko­joj sta­nu­je upra­vo pe­snič­kim pin­ce­ta­ma na­pi­pa­na smrt "ko­ja je sa­ma ne­po­kret, ali ko­ja je­di­no omo­gu­ća­va po­kret, smrt kao smrt vi­đe­nog na pu­tu ka ne­vi­đe­nom" (R. Kon­stan­ti­no­vić). ''Ide čo­vek maj­ko mo­ja... sr­ce mu je pu­no smr­ti'', uža­snu­to pe­va Bra­ni­slav Pe­tro­vić. Na dru­gom me­stu go­vo­ri o smr­ti kao ''stra­šnoj ne­be­skoj zve­ri, u je­zi­ku, u je­tri, u ze­ni­ci bra­ta ro­đe­nog, u ru­ci ko­ja je­čam se­je!''. A on­da opet sti­ho­vi: ''I da će me cr­vi ko tre­šnje u ma­ju/ na­u­či­ti ka­ko da se sna­đem u bes­kra­ju''. Ve­le­maj­stor­sko po­re­đe­nje cr­va i tre­šnje, ok­si­mo­ron­ski ko­vi­tlac me­ta­fo­re, spoj ži­vo­ta i smr­ti, ca­kle­ći zdra­vih tre­ša­nja u ma­ju, na­iv­no sru­če­nih de­voj­či­ca na gra­nu ži­vo­ta i — tro­mog cr­va, po­tmu­log go­spo­di­na ni­šta­vi­la, ma­ski­ra­nog am­ba­sa­do­ra ne­sta­ja­nja sa ovo­ga sve­ta!
 
Po­e­zi­ja od­bi­ja epi­tet sa­vre­me­na. Taj pri­dev je štap za pri­dr­ža­va­nje ci­nič­nog i bi­ro­krat­skog ki­ko­ta uče­no­sti i to­bo­žnje meritor­no­sti. Na tom šta­pu ži­ve či­ta­vi in­sti­tu­ti i ka­te­dre, ple­ja­de is­pi­ja­ča pe­snič­kih sud­bi­na i da­ro­va. Tu se po­e­zi­ja najkonkrentnije uća­ru­je. A ko bi re­kao da se i u to­me mo­že na­ći ''sun­ce su­na­ca''? — još jed­nom bi za sva vre­me­na do­vik­nuo Duka sa Cr­kvi­ne. Ali, ''sun­ce i na đu­bri­šte za­la­zi, al' se ne upr­lja'', ve­li jed­na po­slo­vi­ca po ne­ko­ji put.
 
Po­e­zi­ja po se­bi je­ste po­e­zi­ja ili je uop­šte ne­ma, bez ob­zi­ra da li je na­se­lja­va­ju am­ble­mi ovo­ga, ono­ga ili ino­ga vre­me­na. Ta­kvi am­ble­mi uvek su pro­pa­dlji­vo li­šće na sta­blu ži­vo­ta, a po­e­zi­ja sup­strat nek­ta­ra, am­bro­zi­ja oti­ska du­še u pe­lu­du je­zi­ka, kao u stiho­vi­ma Kr­sti­vo­ja Ili­ća: ''Smrt, sa iz­vi­je­nim gla­so­vi­ma/ kao iz be­lih vi­o­li­na, neo­gra­ni­če­na i la­ka''. A na ovo, Ver­len bi dodao: ''Muzi­ke iz­nad sve­ga, mu­zi­ke!''.


O ČITANOSTI POEZIJE

Sve če­šće ču­je­mo, i to iz krat­ko­re­pih pe­ra sa­mih pe­sni­ka, da je po­e­zi­ja da­nas ma­lo či­ta­na, da joj je od­zvo­ni­lo i slič­no. U po­moć im ne­za­si­to pri­ska­ču po­tro­še­ni, na­pu­va­ne pe­ne na usti­ma, kri­ti­ča­ri i te­o­re­ti­ča­ri. I to baš oni ko­ji ži­ve od pe­snič­kih sud­bi­na, univer­zi­tet­ski pro­fe­so­ri što pri­ma­ju pla­te (i ho­no­ra­re) za svo­je škol­sko tru­ća­nje o sle­pom Ho­me­ru, te o pre­ra­no ne­sta­li­ma sa ovo­ga sve­ta, Ra­di­če­vi­ću, Di­su, Bo­ji­ću, Milj­ko­vi­ću, Je­se­nji­nu i dru­gi­ma. Sva ta uče­na ka­va­le­ri­ja go­vo­ri da­nas o smr­ti po­e­zi­je. A, u stva­ri, o nji­ho­vom de­ba­klu i kra­ju je reč.

Tu­žno je slu­ša­ti to­bo­žnje ar­gu­men­te da se da­nas od po­e­zi­je vi­še či­ta­ju ro­man i me­mo­ar­ska li­te­ra­tu­ra. To ni­je re­le­van­tan do­kaz za na­vod­ni po­raz po­e­zi­je. To tr­tlja osta­ri­na du­ha, re­kao bi, zgr­ljen sa da­ro­vi­tom pe­sni­čkom omla­di­nom, La­za Ko­stić.

Va­le­ri­jev­ski re­če­no, po­e­zi­ja ne tr­pi pro­seč­nost po­put pro­ze, u do­ži­vlja­ju po­e­zi­je se ne mo­že ka­mu­fli­ra­ti osred­njost — od­mah se po­ka­že. Jer, ne za­bo­ra­vi­mo, osim što je po­e­zi­ja knji­žev­nost, ona je i mno­go vi­še. Ma­lo je po­e­zi­ji da osta­ne u fi­o­ka­ma kanonizova­ne knji­žev­no­sti. Su­vo­par­ni te­o­re­ti­ča­ri će od­ba­ci­ti ova­kav po­gled i ne­će pri­zna­ti, na pri­mer, vi­đe­nje pe­sni­ka Bra­ni­sla­va Petrovića da je po­e­zi­ja sam Bog.
 
Ate­i­stič­ko vi­đe­nje po­e­zi­je za­sno­va­no je na mra­ku iz ko­jeg vri­šte pip­ci de­mon­skog go­vo­ra. Taj po­gled ga­ve­lja po po­mr­či­ni podsve­sti, stal­no je na ivi­ci de­pre­si­je iz ko­je ku­lja­ju dla­ka­ve men­tal­no-psi­ho­lo­ške sen­za­ci­je što se u vam­pir­skim re­tor­ta­ma literar­ne sce­ne pro­gla­ša­va­ju po­e­zi­jom. Ka­no­ni­zo­va­nje ta­kvog hi­ste­rič­nog kr­pe­ža ima za po­sle­di­cu gu­še­nje sva­kog no­vog, ozonski či­stog da­ra, i stva­ra uslo­ve za na­pla­vi­nu ne­ta­le­na­ta. Tzv. este­ti­ka ru­žnog pri­ska­če de­struk­ci­ji u za­gr­ljaj pa se u ta­ko zbaj­bu­če­nom lon­cu na­sta­vlja ku­va­nje "no­vog" kon­cep­ta umet­no­sti, put do ''gad­ne le­po­te''.

Ne­mo­gu­će je oče­ki­va­ti da sve što se da­nas štam­pa bu­de i či­ta­no. Mno­go ama­ter­skog, sve­de­nog na ho­bi, sa pu­no ta­la­ši­ke i mulja u je­zi­ku, te pre­po­tent­nog i su­jet­nog, ne­ta­len­to­va­nog i ne­pre­vre­log, na­la­zi se spr­če­no iz­me­đu ca­kle­ćih ko­ri­ca oda­svud natru­ka­nih knji­ga. Tek po­ne­ka sud­bin­ska po­ja­va okru­ni se zla­to­u­stom pe­snič­kom knji­gom. Tu­šta i tma za­lud­nih i ne­da­ro­vi­tih po­ku­ša­ja, ni­šta ma­nje fo­li­ra­na­ta i sno­bo­va, ne­do­ško­lo­va­nih kom­plek­sa­ša i zvi­ro­ta, sa­mo­zva­nih in­te­lek­tu­a­la­ca i bez­bo­žni­ka, na­spram istin­skih ta­le­na­ta ko­ji one­mo­gu­će­ni pre­gra­da­ma to­bož eta­bli­ra­nih kič-mrgu­da bi­va­ju ću­šnu­ti u ćo­šak. I ka­ko on­da na­ći put u li­ci­tar­skom pa­klu tr­ži­šta i me­di­ja?
 
Mo­žda je sve­do­če­nje Čar­lsa Si­mi­ća po­vo­dom nje­go­vog ''la­u­re­to­va­nja'' u Ame­ri­ci jed­no od naj­va­žni­jih da­nas. Pri­li­kom pro­mo­vi­sa­nja u ti­tu­lu pe­sni­ka-la­u­re­a­ta od stra­ne Kon­gre­sne bi­bli­o­te­ke SAD, pe­snik se upla­šio da će mu ta sve­ča­na oba­ve­za du­gog man­da­ta od­u­zi­ma­ti vre­me i su­štin­ski kon­takt s po­e­zi­jom. A on­da, na na­go­vor kćer­ke i si­na, pri­hva­tiv­ši vi­so­ko pri­zna­nje, ot­krio isti­nu koja se ni nje­mu do ta­da ni­je uka­zi­va­la.
 
''To­kom ra­ni­jih go­di­na pro­či­tao sam isu­vi­še ese­ja knji­žev­nih kri­ti­ča­ra ili čak pe­sni­ka, u ko­ji­ma se sa si­gur­no­šću tvr­di­lo da je po­e­zi­ja ge­ne­ral­no pre­zre­na i da je go­to­vo ni­ko u SAD i ne či­ta. Se­ćam se ka­ko bi mo­ji stu­den­ti knji­žev­no­sti za­ko­lu­ta­li oči­ma kad bih ih pi­tao da li vo­le po­e­zi­ju, ili mo­jih sta­rih sred­njo­škol­skih dru­go­va ko­ji bi se istin­ski uz­bu­ni­li kad bi ču­li za mo­ju ne­skri­ve­nu lju­bav pre­ma njoj. Pa­tri­ot­ski, sla­du­nja­vi i sti­ho­vi sa raz­gled­ni­ca još se i mo­gu pod­ne­ti, ali ono što mo­der­ni pe­sni­ci pi­šu od­i­stin­ski vre­đa sve one "pra­ve Ame­ri­kan­ce" ko­je je Sa­ra Pej­lin to­kom po­sled­njih iz­bo­ra bez pre­stan­ka ve­li­ča­la. Ipak, to­kom vre­me­na ko­je sam pro­veo kao pe­snik-la­u­re­at, ot­krio sam da to ni­je isti­na. U ze­mlji u či­jim ško­la­ma se knji­žev­nost iz go­di­ne u go­di­nu sve ma­nje izuča­va, gde sve ma­nje lju­di či­ta knji­ge, gde i ina­če po­vo­dom naj­ve­ćeg bro­ja pi­ta­nja vla­da pot­pu­no ne­zna­nje, po­e­zi­ja se či­ta i pi­še vi­še no ikad. Ko ne ve­ru­je, ne­ka ma­lo pro­če­pr­ka po ono­me što je do­stup­no na in­ter­net­skoj mre­ži. Ko su ti lju­di ko­ji su re­še­ni da pre­ne­su na nju go­to­vo sva­ku pe­smu ko­ja je ikad na­pi­sa­na na ovom je­zi­ku? Oda­kle im vre­me­na za ta­ko ne­što? A da ne spo­mi­njem na hi­lja­de blo­go­va, pe­snič­kih on­lajn-ma­ga­zi­na, i ozbilj­nih i onih gde sva­ko mo­že da oka­či pe­smu ko­ju je nje­go­va osmo­go­di­šnja kći na­pi­sa­la po­vo­dom smr­ti svo­je zlat­ne ri­bi­ce. Lju­di ko­ji su mi se ne­pre­sta­no obra­ća­li mej­lo­vi­ma i pi­smi­ma deo su tog sve­ta. Hte­li su da ne­dvo­smi­sle­no ob­zna­nim šta pred­la­žem da se uči­ni ne bi li po­e­zi­ja bi­la još po­pu­lar­ni­ja u Sje­di­nje­nim Državama. Za raz­li­ku od mo­jih pret­hod­ni­ka ko­ji su ima­li go­mi­lu pa­met­nih ide­ja, po­put one da se so­be u svim ame­rič­kim mo­te­li­ma po­red Gi­de­o­no­ve Bi­bli­je snab­de­ju po jed­nom pe­snič­kom an­to­lo­gi­jom (Jo­sif Brod­ski) ili ur­gi­ra­li u dnev­nim no­vi­na­ma da štam­pa­ju pe­sme (Ro­bert Pin­ski), me­ni se či­ni­lo da je s po­e­zi­jom sve u re­du. Ko­li­ko sam mo­gao da vi­dim, da­nas se vi­še po­e­zi­je či­ta i pi­še no ikad u na­šoj isto­ri­ji. Da­kle, uko­li­ko se da­nas či­ta i pi­še vi­še po­e­zi­je no ika­da do­sad, to mo­ra da je za­to što ona is­pu­nja­va ne­ku iskon­sku po­tre­bu. Gde bi ovi Ame­ri­kan­ci, ko­ji za raz­li­ku od svo­jih kom­ši­ja ni­su volj­ni da tra­že spa­se­nje u cr­kvi, mo­gli da is­ka­žu svo­ju ljud­sku ne­vo­lju, ne­go­li u pe­smi? Gde bi dru­gde mo­gli da pro­na­đu dru­štvo isto­mi­šlje­ni­ka ko­ji­ma je sta­lo do ne­če­ga što su na­pi­sa­li Emi­li Di­kin­son ili Bi­li Ko­lins? Kad bi me pi­ta­li da su­mi­ram svo­je is­ku­stvo pe­sni­ka-la­u­re­a­ta, re­kao bih da u Ame­ri­ci ne­ma ni­čeg što vi­še uli­va na­du, ni­ti ičeg za­ni­mlji­vi­jeg, od nje­ne po­e­zi­je.''

Da­kle, po­e­zi­ja je da­nas i te ka­ko pri­sut­na. Po­e­zi­ju ne či­ne sa­mo de­la ži­vih, tre­nut­no na knji­žev­noj sce­ni pri­sut­nih pe­sni­ka. Ak­tu­el­ni pe­sni­ci ko­ji stva­ra­ju u "ve­li­kom ko­li­če­stvu", ustva­ri, iner­cij­ska su po­nu­da na va­ša­ru pi­sa­ne re­či. A s ob­zi­rom da po­e­zi­ja ne za­sta­re­va, da­nas su či­ta­ni i Dan­te, i Pu­škin, i Ge­te, i Bran­ko, i Nje­goš, i Zmaj, i Du­čić, i Cr­njan­ski... Za­i­sta ih mno­gi vo­le svag­da i svu­gde, i či­ta­o­ci i pi­sci. Da ne po­mi­nje­mo Bi­bli­ju i dru­ge, na po­e­zi­ji za­sno­va­ne knji­ge. Po­e­zi­ja je, da­kle, uvek ži­va, ona po­se­du­je sve­vre­me­nu auru, du­hov­ni do­seg ko­ji ni­je de­ter­mi­ni­san na­slo­vi­ma dnev­nih no­vi­na.

La­žni pe­sni­ci svo­je li­ce po­ka­zu­ju u zja­pu dnev­no­po­li­tič­kog kon­ver­tit­stva, na­glim od­u­sta­ja­njem od po­e­zi­je u ko­rist po­mod­ne dru­štve­ne klac­ka­li­ce — grom­kim iz­ja­va­ma da vi­še ne­će pi­sa­ti po­e­zi­ju, te da će, even­tu­al­no, knji­gu ob­ja­vi­ti sva­ke sed­me go­di­ne. A on­da, pis ma­co(!), čim se uka­že ka­kav ma­mac za ka­kvu no­vu pri­vi­le­gi­ji ili na­gra­di­cu, pro­pi­šu na­kon se­dam me­se­ci, par­don, za se­dam ne­de­lja ili, pak, se­dam da­na. Ta­kvi se, ustva­ri, ga­de po­e­zi­je, mr­ze nje­nu ve­kov­nu sup­stan­cu i su­per­i­or­nost, a upor­no u njoj, i kroz nju, gle, tra­že afir­ma­ci­ju, avaj — tru­lu. Oni bi, to već i svra­ke na ba­ra­ka­ma zna­ju, na br­zi­nu da za­sja­ju, pa će ka­sni­je, u sed­moj de­ce­ni­ji, već u ka­kvoj zgod­noj paj­ta­škoj pri­li­ci, na­po­kon di­plo­mi­ra­ti knji­žev­nost.

Zna­tan broj ak­tu­el­nih po­e­tič­kih re­še­nja li­če kao ja­je ja­je­tu. Po­slu­šni pe­sni­ci, ko­ji ni da zuc­nu po­red lo­go­di­ja­re­ič­nih kri­ti­ča­ra, usva­ja­ju sve što im ovi na­tuk­nu i tut­nu. Pot­po­mog­nu­ta teh­no­lo­škom de­mo­ni­ja­dom br­zi­ne vre­me­na u ko­jem ži­vi­mo, ta­kva po­e­zi­ja pred­sta­vlja ''klo­ni­ra­ni'' od­raz so­fi­sti­fi­ko­va­ne (i mr­tve) du­še. Ona ta­ko po­sta­je po­lje lu­ta­ju­ćih sen­ki je­zi­ka. Nad ta­kvom le­ši­nom po­e­zi­je da­nas, su­per­i­or­no se iz­vi­ja­ju, mno­že i ga­zdu­ju, čak, i vi­deo-igri­ce kao ''za­me­na'' za pe­snič­ki ma­šta­ri­jum.

Na­rav­no, po­e­zi­ja po­sto­ji i iz­van knji­ge. Mo­že da bu­de i pe­va­na i ću­ta­na, i ka­zi­va­na i ne­ka­zi­va­na. "Ima stva­ri i po­ja­va/ o ko­ji­ma ni­ko ni­kad ne pje­va/, a one su ta­ko­đe pje­sme/ jer sa­me se­be pje­va­ju/ ne če­ka­ju­ći me­ne i me­ni slič­ne" — klik­tao je mla­đa­ni pe­snik. Mo­že po­e­zi­ja da funk­ci­o­ni­še i po prin­ci­pu "s ko­le­na na ko­le­no". To srp­sko i dru­go na­rod­no bla­go i te ka­ko po­ka­zu­ju ne­u­ni­šti­vost du­ha, pe­va se po­e­zi­ja i u ko­lu, i uz gu­sle. Mo­že po­e­zi­ja i pre­ko In­ter­ne­ta, mo­že sva­ka­ko, i ova­ko i ona­ko. Po­e­zi­ja je dra­ma­tič­ni igrač du­ha u svim prav­ci­ma.

Po­e­zi­ja je, da­kle, i pe­va­na. U okvi­ru ozbilj­ne i ine mu­zi­ke ču­ju se kom­po­no­va­ni sti­ho­vi i pe­sme na­ših i svet­skih pe­sni­ka. Da­kle, po­e­zi­ja i na taj na­čin ži­vi. Tre­nut­no štam­pa­ne zbir­či­ce, eno huk­će so­va s kro­va, ne­ka sa­če­ka­ju "re­še­to vre­me­na". Ko­li­ko li pu­ta ču­smo pe­sme na­ših i svet­skih an­to­lo­gij­skih pe­sni­ka u iz­ved­bi vr­hun­skih mu­zi­ča­ra! Dru­ga je pe­sma o kva­re­nju sti­ho­va vr­hun­skih pe­sni­ka, o pro­iz­volj­nom ki­da­nju stru­na stro­fe, o do­gra­đi­va­nju estrad­nih pro­te­za u vi­du be­slo­ve­snih na­slo­va, o tek­sto­pi­sa­čkom estra­di­zmu i go­blen­skom br­blja­nju, o iz­me­ni eka­vi­ce u ije­ka­vi­cu i obr­nu­to, o kom­po­zi­tor­skoj žga­ra­vi­ci gde, na pri­mer, reč "no­na" zna­či "ba­bu", a ne "de­vo­jač­ku no­ži­cu", i ta­ko da­lje.

Po­e­zi­ja ima i mo­li­tve­no-re­li­gi­o­znu re­zo­nan­cu u svo­me ko­re­nu. I kao te­le­pat­ska i pre­kog­ni­tiv­na, ne­ma­te­ri­jal­na i bez zna­ka, najma­nje kao knji­žev­ni znak, ona se kad-tad na­đe u te­lu tek­sta, u je­zi­ku kao ma­te­ri­ja­lu. Njen epi­fa­nij­ski iz­vor, neo­gra­ni­če­no ju­ro­div i bo­go­lik, za­sno­van je na taj­ni ži­vo­ta. Da­kle, ni­je po­e­zi­ja sa­mo igra i raz­bi­bri­ga, ona ovo po­sled­nje ni­kad ni­je ni bi­la, osim ako do­ko­li­ča­ri svo­ju le­nji­vu de­lat­nost ne sma­tra­ju kre­a­ci­jom upra­zno sa­nja­ju­ći i obe­ća­va­ju­ći go­di­na­ma da će na­pi­sa­ti knji­gu o do­sa­di..

Ma ko­li­ko pa­li­ce ola­kih dis­kre­di­ta­ci­ja ba­ti­na­le po­e­zi­ju, uvek će osta­ti živ kr­vo­tok ne­pre­su­šne pe­snič­ke sa­mo­bit­no­sti, ko­ji će na iz­ne­na­đu­ju­će jed­no­sta­van i svež na­čin iz­ra­nja­ti na za­čud­nom me­stu, u iz­vo­ri­ma du­ha i je­zi­ka, bes­kra­ju vre­me­na i pro­sto­ra. Po­e­zi­ja su­di su­di­ja­ma, ona sa­moj se­bi od­re­đu­je bo­ju vred­no­sti i rok tra­ja­nja, ona, na kra­ju kra­je­va, ne­mi­lo­sno kroz vre­me ka­žnja­va nad­me­nu nju­šku ko­je­ka­kvih oce­nji­va­ča. Ma­lo je po­e­zi­ji, po­no­vi­mo opet, da se gne­zdi sa­mo u su­te­re­ni­ma knji­žev­no­sti i nje­nih una­pred mon­ti­ra­nih pri­ko­li­ca. Ona je u fe­no­me­no­lo­škom srod­stvu sa ži­vom smr­ću ko­ja se ne dâ do­slov­no opi­sa­ti po­što je stvar (po­ja­va) po se­bi. Smrt po­se­du­je no­u­me­no­lo­šli aspekt, fi­lo­zo­fi bi ka­za­li: stvar ili bi­će ko­je se ne mo­že opa­zi­ti, već sa­mo ra­zu­mom za­mi­sli­ti.
 
Po­e­zi­ja od­bi­ja epi­tet "sa­vre­me­na", jer on je štap za pri­dr­ža­va­nje to­bo­žnje me­ri­tor­no­sti u šal­ter­skoj na­pla­ti uče­no­sti. Na tom šta­pu, rekosmo li, ži­ve či­ta­vi in­sti­tu­ti i ka­te­dre, ple­ja­de is­pi­ja­ča (''lo­ka­to­ra'') pe­sni­čkih sud­bi­na i da­ro­va. Tu se po­e­zi­ja, naj­di­rekt­ni­je, naj­ma­nje vo­ljom pe­sni­ka, u gre­šnom či­nu, na­ve­li­ko ras­pro­da­je, a nje­ni tu­ma­či-pre­pro­dav­ci pro­sti­tu­i­šu. U ta­kvom mi­ljeu, živ pe­snik će op­sta­ti ako ne iz­da sop­stve­ni ta­le­nat. Kat­kad se mo­že i sâm , u pro­la­zu, na­ći u dru­štvu sa tra­lja­ma i okr­pi­na­ma du­ha, ali sa­mo na tren. Jer, ''sun­ce i na đu­bri­šte za­la­zi, ali se ne upr­lja".


O SLOBODNOM STIHU

U dva­de­se­tom ve­ku, uki­da­njem ton­skog ak­cen­ta sti­ha i ne­stan­kom pri­pe­va­nja kao osnov­ne mu­zič­ke sup­stan­ce po­e­zi­je, pe­sni­štvo je za­gli­bi­lo u ne­do­đi­ji ra­znih im­pro­vi­za­ci­ja. Slo­bo­dan stih je ve­li­ko po­lje pe­snič­kih mo­guć­no­sti i da­ro­va, ali i pro­stor po­sr­ta­nja. Bu­kval­no shva­ćen kao ''slo­bo­dan stih'', ovaj tzv. ''no­vi obra­zac'' na­veo je mno­ge da naj­cr­nje po­stu­pa­ju sa me­tri­čkim sti­hom, od­no­sno, da ola­ko pro­gla­se kraj ta­kvo­ga pe­va­nja. A, ustva­ri, ne­u­me­re­nom i pro­iz­volj­nom upo­tre­bom slo­bod­nog sti­ha, sti­glo se do pre­za­si­će­no­sti, do pra­zne la­ko­će ma­ni­pu­li­sa­nja ma­te­ri­ja­lom re­či, do tzv. post­mo­der­ne sve­sti o kra­ju pe­sni­štva. Ta­kva re­ci­kla­ža do­ve­la je do sa­mo­u­ki­da­nja le­po­te pe­snič­kih ka­pa­ci­te­ta je­zi­ka i smi­sla ba­vlje­nja po­e­zi­jom. Raz­gra­đe­na je i ote­ra­na pe­snič­ka pu­bli­ka.
 
O is­tro­še­no­sti slo­bod­nog sti­ha kao je­di­nog mo­der­nog pe­snič­kog iz­ra­za, Na­so Va­je­na, sa­vre­me­ni grč­ki pe­snik i te­o­re­ti­čar knji­žev­no­sti, ka­že: ''Oslo­ba­đa­nje po­et­skog go­vo­ra od me­trič­kog sti­ha obe­le­ži­lo je dva­de­se­ti vek. Me­đu­tim, pre­te­ra­na i neo­d­go­va­ra­ju­ća upo­tre­ba ove pro­so­di­je sve­la je na naj­ma­nju mo­gu­ću me­ru raz­li­ku iz­me­đu pe­snič­kog i sva­ko­dnev­nog go­vo­ra''. Pi­sa­nje po­e­zi­je '' bez ika­kvog re­da'', do­ve­lo je po­e­zi­ju na­šeg do­ba u ''eks­pre­siv­ni ćor­so­kak'', s raz­lo­gom na­vo­de Va­je­ni­ne pri­sta­li­ce.

Ma­sov­no su na­sta­ja­le jed­no­lič­ne je­zič­ke tvo­re­vi­ne bez osnov­nih po­stu­la­ta pe­snič­ke spe­ci­fič­no­sti kao što su: ak­ce­nat, in­to­na­ci­ja, kvan­ti­tet, tem­po, pa­u­za i gra­ni­ca re­či. Ta­kav pri­stup omo­gu­ćio je mno­štvu ne­ta­le­na­ta da se pro­gla­se po­e­ta­ma i ko­mot­no stu­pe na pe­snič­ku sce­nu. U mr­zo­vo­lji ''pe­snič­kog'' iz­ra­za na­šao se na­je­dan­put kva­zi­fi­lo­zof­ski je­zik ili pu­ko na­bra­ja­nje i sla­ga­nje re­či u ko­lo­kvi­jal­ni vo­ka­bu­lar ni­če­ga. Pi­sa­ti raz­ba­šti­njen slo­bo­dan stih, isto je što igra­ti te­nis bez za­teg­nu­te mre­ži­ce, is­ti­če ame­rič­ki pesnik Ro­bert Frost.
 
Mr­tva po­et­ska re­če­ni­ca, iz­lo­mlje­na to­bož u sti­ho­ve (če­sto i sa in­ter­punk­cij­skim ca­ki­zmom), tre­ba­lo je, na vi­zu­e­lan na­čin, da su­ge­ri­še da se tu ra­di o po­e­zi­ji. Ali po­e­zi­ju ne či­ni sa­mo vi­zu­el­ni efe­kat, naj­ma­nje to. Ekla­tan­tan slu­čaj je­su tzv. ne­ri­mo­va­ni so­ne­ti kao od­raz pot­pu­ne stva­ra­lač­ke ne­mo­ći. So­net bez ri­me je ne­mo­guć. So­net je, u stva­ri, uslo­že­na gra­đe­vi­na mu­zi­ke je­zi­ka, to­tal­na ri­ma iz­ra­že­na ce­li­nom pe­snič­kog tek­sta.
 
Za raz­li­ku od auten­tič­nih pe­sni­ka ko­ji su u slo­bod­nom sti­hu ne­go­va­li me­ter­nju me­lo­di­ju je­zi­ka, ve­ći­na je po­se­gla za neo­gra­ni­če­nim po­ljem slo­bo­de i oti­šla u kraj­nost, u ne­mo­guć­nost da pe­smu raz­li­ku­je­mo od naj­o­bič­ni­jeg pro­znog tek­sta u ras­pr­še­noj pi­lje­vi­ni re­či.

Po­e­zi­ja ne mo­že da po­sto­ji bez unu­tar­njeg vi­ra mu­zi­ke ko­ju no­si ma­ter­nji je­zik po se­bi. Pri­ro­đe­na je­zič­ka me­lo­di­ja je ugra­đe­na u zna­če­nja re­či i ne­de­lji­va od njih. Zna­tan broj pe­sni­ka upra­vo ka­zu­ju­ći svo­je pe­sme do­vo­di je­zik do me­lo­dij­ske eks­pre­siv­no­sti ko­ja pri­pa­da sa­mo po­e­zi­ji. To je, po­red osta­log, od­u­vek raz­li­ko­va­lo po­e­zi­ju od dru­gih žan­ro­va i ro­do­va, pa i do­vo­di­lo do tač­ke gde ona na­di­la­zi ob­lik škol­ski shva­će­ne knji­žev­no­sti.
 
Me­trič­ki stih, da­kle, kru­ci­jal­na je de­ter­mi­nan­ta po­e­zi­je, on­to­lo­ški prin­cip pe­snič­kog go­vo­ra. Tu je­zik pe­va se­be u pre­pre­ka­ma, ima­nent­nom mu­zi­kom uče­stvu­je u uslo­žnja­va­nju se­man­tič­kih slo­je­va sti­ha. Slo­bo­dan stih je ve­li­ka opa­snost za auto­re ko­ji se ni­su oku­ša­li u me­trič­kom i tu ostva­ri­li kon­kret­ne re­zul­ta­te. Kao što mo­že­mo ka­za­ti i su­prot­no, pe­sni­ci me­tri­čkog sti­ha ni­su pot­pu­no re­a­li­zo­va­ni uko­li­ko ne vla­da­ju i slo­bod­nim, sa ose­ća­njem mu­zič­kih va­le­ra je­zi­ka i nji­ho­vih gra­di­telj­skih (is­ce­li­telj­skih) mo­ći u struk­tu­ri pe­snič­kog tek­sta. Ona­ko ka­ko je re­kao Mi­loš Cr­njan­ski, ''me­sto jam­ba i tro­he­ja gra­ma­ti­ke, jamb i tro­hej du­še.''


O SLOBODNOM I VEZANOM STIHU, I JOŠ PONEČEM

Pi­ta­nje slo­bod­nog i ve­za­nog sti­ha je­ste, za­pra­vo, kru­ci­jal­ni čvor na ma­pi sa­vre­me­ne srp­ske po­e­zi­je. Slo­bo­dan stih je u ne­ko­li­ko no­vi­jih de­ce­ni­ja po­stao po­li­gon za ćer­da­nje i pro­sti­tu­i­sa­nje pe­snič­kog je­zi­ka. Ras­pro­da­ja sti­ho­kle­pač­kih ko­je­šta­ri­ja po­sta­la je od­li­kom jed­nog vre­me­na ko­je je iz­gu­bi­lo kri­te­ri­ju­me i obraz pred pro­hu­ja­lim ve­ko­vi­ma po­e­zi­ja. Kao da je po­e­zi­ja iz­mi­šlje­na u fa­bri­ci he­mij­skih olo­va­ka ili u kom­pju­ter­skoj lo­ži pa se sve is­pi­sa­no gu­šči­jim pe­rom na per­ga­men­tu mo­že sma­tra­ti pre­va­zi­đe­nim!

I, kao da Ho­mer i Pe­trar­ka sta­nu­ju u kom­ši­lu­ku pa će­mo ih sa ža­lje­njem po­pra­ti­ti dok uju­tro ku­pu­ju hleb u drag­sto­ru! Sa­li­je­ri­jev­ski duh na­se­lio je ve­štač­ki na­đu­bre­ne le­di­ne be­smi­sla oli­če­nog u šan­si ne­ta­le­na­ta da se pro­mo­vi­šu kao po­e­te. A slo­bo­dan stih, u stva­ri, da­le­ko je od slo­bod­nog švr­lja­nja i ka­lja­nja har­ti­je. I te ka­ko je on ve­zan — ta­len­tom po­naj­pre, a on­da ta­len­tom za talenat. A to je već dru­ga ba­sna.
 
Pi­sa­ti ve­zan stih u kon­tek­stu gde su se na­mno­ži­li žbi­ri sva­ke vr­ste, ne­do­ško­lo­va­ni bo­em­či­ći, umi­šlje­ni sve­znal­ci bi­bli­o­tekâ di­ljem ma­le­ne do­mo­vi­ne i slat­ko­re­pi uško­plje­ni­ci ko­ji­ma pe­sni­štvo je­ste fi­la­te­li­stič­ki ho­bi vi­ken­dom, zna­či­lo je bi­ti iz­op­šten i — ni­ko. Jer, ko­rov bes­kraj­nih slo­bo­da u žvr­lja­nju sti­ho­va, od­ne­go­vao je zvrn­do­ve knji­žev­nog ži­vo­ta ko­ji su po­se­za­li za su­do­vi­ma i za­ključ­ci­ma od epo­hal­nog zna­ča­ja. Sve­mu je po­go­do­vao ide­o­lo­ški pred­znak vre­me­na. Kla­sič­nu le­po­tu sti­ha, ko­ja osim da­ra tra­ži i vr­hun­sko po­zna­va­nje za­na­ta na tra­gu naj­ve­ćih maj­sto­ra, za­me­nje­na je de­struk­ci­jom skla­da i har­mo­ni­je. Kao ekla­tan­tan pri­mer kre­a­tiv­ne ne­mo­ći je­ste kva­zi­so­net od če­tr­na­est me­ha­nič­ki na­ni­za­nih slo­bod­nih sti­ho­va bez ri­me i me­tra. Ta mon­stru­o­zna tvo­re­vi­na, ko­ju iz­gu­blje­no pro­iz­vo­de su­ši­ča­vi gej­ko­mar­ci sa­vre­me­ne pe­snič­ke sce­ne, li­či, ustva­ri, na ode­lo bez te­la ba­če­no na kal­dr­mu. So­net je zvo­no (so­ne­to — si­tan zvuk; so­na­re — zvu­ča­ti). Bez ri­me, me­tra i mu­zi­ke so­net je ne­mo­guć. Sve osta­lo je blas­fe­mič­no zu­ja­nje i pad, sad već, oša­mu­će­nih sprej-ko­ma­ra­ca ni­skog le­ta.

Uda­vi­ti stra­ži­lov­sku ži­lu ku­ca­vi­cu — zna­či­lo je bi­ti mo­de­ran, i u svet­skom tren­du. Uni­šten je več­ni prin­cip tat tvam asi (to si ti) i stvo­ren je na­ka­zno nov: to ni­si ti. Od­no­sno, usta­no­vlje­no je pra­vi­lo, bo­le­sno i una­pred mr­tvo: ne bu­di svoj, već tu­đi.
 
Slo­bo­dan i ve­zan stih do­ži­vlja­va­mo i ot­kri­va­mo kao mu­ški i ženski prin­cip pe­sni­štva, kao dvo­stru­ki od­raz mi­me­si­sa. Tek sku­pa, be­li i me­trič­ki stih je­su jed­no. Kao dan i noć, pu­ni­na kru­ga, sa­vr­šen­stvo bez pu­ko­ti­na u per­cep­ci­ji na­ših umor­nih ču­la. Okre­plju­ju­ća je pa­un­dov­ska isti­na da pe­snik s po­čet­ka — pi­še, a doc­ni­je — pe­va. Slo­bo­dan stih je­ste po­e­zi­ja sa­mo uko­li­ko je pe­van, da­kle, stvo­ren u pu­nom an­ga­žma­nu is­ku­stva i na­dah­nu­ća. Ri­mo­van — ta­ko­đe, s tim što je pun zam­ki i pri­činâ za onog ko hi­ta da za­nat pre­lo­mi pre­ko ko­le­na. Pe­snič­ku umet­nost, i njen ži­vot, on­to­lo­ški hra­ni i odr­ža­va ta­le­nat za ta­le­nat, pan­dan ono­me što na­zi­va­mo sve­šću o da­ru kao vi­do­vi­tom ero­su. A bez ta­kvog, u to­tal­noj pro­gre­si­ji, ero­sa, ne­ma ni ta­na­to­sa. Ne­ma, da­kle, ni čo­ve­ka ni sve­ta. Pe­sni­ko­vo je da, po­vo­dom sve­ga, ne mi­sti­fi­ku­je, već da, oza­ren, otva­ra i pro­na­la­zi no­ve sta­ze i bo­ga­ze u je­zi­ku nad je­zi­ci­ma.
 
Či­tav je­dan sme­šni po­gon her­me­tič­ne po­e­zi­je (u naj­vul­gar­ni­jem smi­slu) vas­po­sta­vio se u mre­ži srp­skog je­zi­ka i ople­sni­vio zlat­ne ni­ti jed­ne tra­di­ci­je ople­me­nje­ne ne­pro­la­znim lir­skim vred­no­sti­ma. Tzv. slo­bod­ni stih po­stao je pro­stor bes­kraj­nih slo­bo­da u ko­jem se nad­me­no ga­zi­lo krh­ko i pre­le­po bi­će kla­sič­nog sti­ha. Pod krh­kim pod­ra­zu­me­va­mo sup­til­nu gra­ci­o­znost kla­sič­ne gra­đe­vi­ne što po­či­va na pre­ci­znim va­le­ri­ma za­na­ta. Krh­ko je, da­kle, u isti mah sta­me­no i moć­no po­put sun­če­ve sve­tlo­sti ko­ja se ne­će upr­lja­ti ako oba­sja i naj­go­re sme­tli­šte. Ve­za­na for­ma tra­ži do­dat­ne na­po­re, ona pod­ra­zu­me­va vi­šak da­ro­va i bde­nja, i, na­po­kon, ose­ća­nje kon­ti­nu­i­te­ta ta­kve kra­so­te. Ni­je slu­čaj­no Ezra Pa­und re­kao da se u zre­lim go­di­na­ma pre­đe­nog pu­ta i is­ku­stva, u stva­ri, pe­va. Ma­lo je re­ći pi­še, jer pe­va­ti zna­či re­a­li­zo­va­ti za­ko­no­daj­ne prin­ci­pe i da­ma­re ne sa­mo ma­ter­nje me­lo­di­je je­zi­ka, već i ot­klju­ča­ti ši­fru kom­pa­ra­ti­vi­stič­kog uvi­da u fe­no­me­ne for­me i ob­li­ka.

Otu­da su so­net (nje­gov ve­nac), ter­ci­na, se­sti­na li­ri­ka ili ok­ta­va, na pri­mer, pri­li­ka za cve­ta­nje srp­skog je­zi­ka u for­ma­ma ko­je su ni­kle ne­gde dru­gde. Na­se­lja­va­nje glo­se, na pri­mer, am­bro­zi­jom srp­ske me­lo­di­je je­zi­ka, je­ste, u stva­ri, pri­me­na amal­ga­mi­sa­nih mo­ći ita­li­jan­ske ili špan­ske, fran­cu­ske ili en­gle­ske pa­ra­dig­me u na­šem mi­ljeu. To je, da­kle, čin ko­jim se ne uki­da tu­đe, već gra­div­no po­di­že na su­šti ste­pen kre­a­ci­je. Ri­mo­van stih, bio on is­pi­san u ru­skom ili ne­mač­kom je­zi­ku, ne po­ti­re svo­ju je­zič­ku ma­tri­cu, bez ob­zi­ra što je za­zi­dan u for­mi na­sta­loj u tre­ćem je­zi­ku.
 
Ras­pra­vom o ve­za­nom sti­hu, i skre­ta­njem pa­žnje na nje­ga, ni­ka­ko ne zna­či da slo­bo­dan stih osta­je bez šan­se. Na­pro­tiv, pra­vi pe­snik pod­jed­na­ko pi­še i je­dan i dru­gi stih. Pri­mer Breh­ta ili, pak, Ra­ič­ko­vi­ća naj­bo­lje go­vo­ri da pe­snik ne­ma pro­ble­ma sa ve­za­nom for­mom, već da la­žni pe­sni­ci ima­ju tu mu­ku. Pe­snik se usta­no­vlju­je u svo­me da­ru i pod­ra­zu­me­va for­mu. Ne­sre­tan je onaj pe­snik ko­ji se ola­ko ob­ru­ša­va na bi­lo ko­ji od dva glo­bal­na obra­sca. Ov­de se sve vre­me že­le­lo is­ta­ći da je slo­bo­dan stih ve­ća zo­na la­žnih pi­sa­ca i naj­gru­bljih pre­kr­ša­ja pe­snič­kog za­na­ta. Po­go­to­vo ako je tekst plod im­pro­vi­za­ci­je na ko­jem se ni­šta ne ra­di. Ali, i tad, le­ši­nu od tek­sta ne­mo­gu­će je usa­vr­ša­va­ti, jer je po­sre­di mr­tav čin, laž, ni­šta.

Isto ta­ko, pro­te­klih de­ce­ni­ja, na­mno­žio se ceo je­dan soj in­di­go-pesni­ka či­je su sme­šno ri­mo­va­ne pe­sme li­či­le na raz­de­ve­ta­no klo­pa­ra­nje par­nja­če kroz idi­lič­ne dnev­no-po­li­tič­ke pej­sa­že i kri­vi­ne. U še­ćer sa­li­ve­ne ri­me va­šar­ski su pre­za­si­ti­le i ob­lju­ta­vi­le na prav­di Bo­ga ka­tre­ne upreg­nu­te u li­ci­tar­ske po­ru­ke i be­slo­ve­sno­sti. Po­e­zi­ja je re­dov­no osta­ja­la ne­gde dru­gde. Jer, bi­ti pe­snik — zna­či gr­li­ti sud­bi­nu. U je­zi­ku i ži­vo­tu. Sve osta­lo je ar­ti­fi­ci­jel­na ko­ke­te­ri­ja. I sve po­put fu­ka­re za­u­da­ra na li­ce­mer­je i smrad.
 
A o kri­ti­ci sa­vre­me­ne srp­ske po­e­zi­je — sa­mo ovo­li­ko: Ko­jeg li kon­ver­tit­stva, i ko­jih li si­ća­nih na­god­bi u dnev­nom pa­za­ru! Ko­je li be­slo­ve­sne me­lja­vi­ne na isti štos! Ur­ne­be­sna do­sa­da, zva­na pri­ča o pe­snič­kom po­stup­ku, ko­te­ći se go­di­na­ma na stra­ni­ca­ma knji­žev­ne pe­ri­o­di­ke i dnev­ne štam­pe, ne­mi­lo­sno pa­da u ja­mu ko­ju je sa­ma se­bi ko­pa­la. Ne­in­ven­tiv­ni kri­tič­ki tek­sto­vi spa­lju­ju sa­mi se­be po­ja­vom no­vih pe­sni­ka i sve­žih pe­sa­ma. Osta­je jed­na tra­gi­ko­mič­na epi­zo­da kuć­nih maj­stor­či­ća ko­ji­ma, po­sle sva­đe sa neo­p­slu­že­nim part­ne­ri­ma, ne pre­o­sta­je ni­šta ne­go da se po­vu­ku u svoj so­bi­čak i u me­mli sti­da i ja­da na­pi­šu još ko­ji tekst za ko­lum­nu od tri­de­set di­na­ra. Srp­sku kri­ti­ku i po­e­zi­ju, na sre­ću, za­hva­ta no­vi ozon što do­la­zi sa či­stih pre­de­la je­zi­ka i da­ra. A ras­ko­re­nji­va­či sop­stve­ne tra­di­ci­je pro­me­nu po­sma­tra­ju ški­lje­ći iz šu­pe što im s le­đa go­ri pot­pa­lje­na tu­đim po­gle­dom na svet.

[Angelina]

**

O ANTOLOGIJAMA

1.

Je­dan esej o an­to­lo­gi­ja­ma, ''Ku­pu­sa­re več­no­sti'', ob­ja­vljen svo­je­vre­me­no na pr­voj stra­ni ''Po­li­ti­ki­nog'' Kul­tur­nog do­dat­ka, za­po­če­li smo re­če­ni­com: ''An­to­lo­gi­je su zba­ba­ni be­de­ke­ri knji­žev­no­sti.'' Pri­dev ''zba­ba­ni'' pre­u­zet je iz jed­ne po­slo­vi­ce — ''Zba­bale ti se no­ge''. Uči­ni­lo nam se da su ''ku­pu­sa­re več­no­sti'' osu­đe­ne na sta­rač­ku de­men­ci­ju. Po­ja­vlju­ju se iz vo­nja­vog dre­me­ža knji­žev­nog ži­vo­ta. Kao, eto, bez njih se ne mo­že, one će do­ne­ti ozon. An­to­lo­gi­ča­ri ta­ko, pri­vid­no, po­pra­vlja­ju svoj autor­ski rej­ting i — mo­lu­ju su­je­tu. Sa­mo­ži­vo se ku­pa­ju u auri bo­ljit­ka ka­ri­je­re. Na­ro­či­to su gor­di kad pri­re­đu­ju an­to­lo­gi­ju sop­stve­nog sto­le­ća, po­lo­vi­ne ili de­ce­ni­je-dve. Ta­da za­ran­gi­ra­ju kri­te­ri­ju­mi­ma — sve se azbu­ka tre­se, da se za­ce­niš od ču­da. Ta­kve an­to­lo­gi­je huk­ću ne­ko­li­kim iz­vi­ka­nim ime­ni­ma, onim pe­sma­ma ko­je bi i ško­lar­ci mo­ra­li uze­ti u naj­u­ži iz­bor. A on­da po­či­nje ubr­za­no mno­že­nje sa­vre­me­ni­ka, naj­bli­žih pri­ja­ši­na i paj­ta­ša, po­se­stri­ma i suseda.
 
An­to­lo­gi­ča­ru se uči­ni da se naj­vi­še i naj­bo­lje pi­še baš u nje­go­vo vre­me. Sko­ro sva­kog pi­sca po­zna­je u gla­vu, s njim je se­deo i pio, na saj­mu se iz­lju­bio, ta­mo na­stu­pio, on­de nje­gov pri­ka­ščić o se­bi na­šao u ne­pro­či­ta­nom ča­so­pi­su, ono­mad u zbr­za­nim me­di­ji­ma go­vo­ri­li je­dan o dru­go­me, tre­ćeg ocr­ni­li, če­tvr­ti uda­rio po nji­ma — i ta­ko ukrug, zmij­ska če­ljust na sop­stve­nom ne­do­žva­kanom repu.

U ta­kvom sla­lo­mu, pe­sme se i ne vi­de naj­bo­lje; an­to­lo­gi­čar ih, za­pra­vo, tek doc­ni­je tra­ži; start­nu po­zi­ci­ju od­re­di­li su dru­gi kri­te­ri­ju­mi i sti­ca­ji. Pa šta ako pri­ja­šin ne­ma pe­smu za an­to­lo­gi­ju, paj­to će je iz­mi­sli­ti. Šta ako pre­teg­nu go­li pri­va­tlu­ci, ono su­ro­vo (tro­di­men­zi­o­nal­no) pri­su­stvo pi­sca ko­jeg knji­ga ži­vog, re­če An­drić, naj­ma­nje že­li? Ta­da se an­to­lo­gi­čar na­me­šta i jav­no po­ra­đa u opa­sno­sti da se str­mek­ne za sva vre­me­na u tartanj.

Naj­si­ro­ti­je su an­to­lo­gi­je na una­pred za­da­tu te­mu. Na pri­mer, lju­bav. Ta­kve knji­ge štan­ca­ju tr­go­vač­ke ma­ce po­lo­ža­re i ve­či­ti apsol­ven­ti knji­žev­no­sti sa bo­em­skim pod­ri­gi­va­njem zna­nja. Tu li se tek kri­te­ri­ju­mi mr­če u no­vom vre­me­nu, tu na ne­ku od poslednjih stra­na an­to­lo­gi­je ule­ti mi­sa­o­no cmi­zdren­če ko­je ni­kad u ži­vo­tu ni­je na­pi­sa­lo lju­bav­nu pe­smu, jer mu se ta­kva tema gadi.

Elem, an­to­lo­gi­je — da! Ali od po­čet­ka pi­sme­no­sti pa do jed­nog ljudskog ve­ka una­zad. Ta­da i onaj što pra­vi an­to­lo­gi­ju ni­je me­đu ži­vi­ma. Pri­vid­no je­ste, ali ga ne do­hva­ta­ju dnev­ne gri­ma­se želj­ne pro­mo­ci­je i sla­ve. A to je već ga­ran­ci­ja da će­mo jed­nog da­na i mi za­i­sta umre­ti. Za po­e­zi­ju, naravno!


2.

Ni­kad kra­ja ču­de­si­ma knji­žev­nim — cvet­ni­ci, te lju­te gu­je ma­ter­njeg je­zi­ka, ža­re i pa­le u na­šim pro­sto­ri­ma. Ta­man smo ot­pra­ti­li u ne­do­đi­ju dve zlo­sreć­ne an­to­lo­gi­je — kad evo i tre­će. Ona za­slu­žu­je da bu­de i vi­zu­el­no opi­sa­na. Na ko­ri­ca­ma na­slov — ''Antologija svet­skog pe­sni­štva''. A iz­nad, gde po svim pra­vi­li­ma tre­ba da sto­ji ime auto­ra, pi­še — Svet­sko pe­sni­štvo. Amater­ska i ta­u­to­lo­ška va­ri­jan­ta go­ro­pad­nog is­ti­ca­nja istog. An­to­lo­gi­ju pri­re­dio Ni­ko­la Straj­nić. Ona za­slu­žu­je da bu­de osvetljena i u ovom pred­go­vo­ru, jer pred­sta­vlja pa­ra­dig­mu za dra­stič­no iz­me­šta­nje isti­ne na ira­ci­o­nal­ni ko­lo­sek, pri­mer ka­ko se ni u snu ne sme pra­vi­ti an­to­lo­gi­ja. Od­no­sno, za­ni­mlji­vo je vi­de­ti ka­ko je u svet­skom kon­tek­stu tre­ti­ra­na srp­ska poezija.
 
''An­to­lo­gi­ja svet­skog pe­sni­štva'' sa­dr­ži po­e­zi­ju sto­ti­nu jed­nog pe­sni­ka. Je­dan vi­ška! I svi — sa po jed­nom pe­smom da bi se "jedan vi­ška" ose­ćao ko­mot­ni­je. Ra­spon od Or­fe­ja (?) i Ho­me­ra, do J. Brod­skog i — J. Zi­vla­ka (?). Pri­su­stvo no­be­lov­ca J. Brodskog, pak, ma­mi da na­bro­ji­mo i osta­le za­stu­plje­ne no­be­lov­ce: H. R. Hi­me­nes, V. B. Jejts, S. Dž. Pers, T. S. Eli­ot, B. Pasternak, J. Se­fe­ris i Č. Mi­loš. Ovo su pri­re­đi­va­če­vi pod­u­pi­ra­či mo­nu­men­tu je­di­nog ži­vog srp­skog pe­sni­ka (bu­du­ćeg no­be­lov­ca, joj!) u an­to­lo­gi­ji svet­ske po­e­zi­je svih vre­me­na.

Ko­ji to no­be­lov­ci, pak, ni­su ušli u ovu ras­pu­snu knji­gu: R. Ta­go­re, E. Mon­ta­le, P. Ne­ru­da, O. Eli­tis, O. Paz, J. Saj­fert, G. Gras, V. Šim­bor­ska i Š. Hi­ni. Sve ma­nji od ma­nje­ga. Avaj, ima li osim na­šeg još ko­ji ži­vi svet­ski pe­snik da­nas u ovoj ne­sva­ki­da­šnjoj antologi­ji? Ne­ma, svi su na onom sve­tu; par­don, tu je, ipak, je­dan krep­ki Fran­cuz, Iv Bon­foa, osam­de­set­dvo­go­di­šnjak. Da­kle, Zivlak i Bon­foa je­di­ni ži­vi vr­sni­ci na pla­ne­ti u an­to­lo­gi­ji mu­drog pri­re­đi­va­ča.
 
Ko­ji li su to sta­ri grč­ki i rim­ski pe­sni­ci pan­dan na­šem, u pe­ri­o­du od je­da­na­e­stog do pr­vog ve­ka pre no­ve ere, za­stu­plje­ni u antolo­gi­ji: He­si­od, Tir­tej, Ar­hi­loh, Se­mo­nid, Alk­man, So­lons, Al­kej, Sap­fo, Ana­kre­ont, Kse­no­fan, Par­me­nid, Te­og­nid, He­ra­klit, Es­hil, Pin­dar, So­fo­kle, Em­pe­do­kle, Evri­pid, Te­o­krit, Lu­kre­ci­je Kar, Va­le­ri­je Ka­tul, Ver­gi­li­je Ma­ron, H­or­ac­oje Horacije­ F­lak, ­Albij Horacije­ Fak­, Albije­ T­ibul,­ Sekst ­Prop­ercije­ i­ Ovid­ij­e ­Na­zon. Hi­bri­dn­a­ trećin­a ­an­to­logije­! Pr­ete­ncioz­ni priređiva­čev­ n­astav­nički ­ka­šalj p­red stud­en­tima čiji stomaci krče od dosade.

U ovoj na­zo­vi an­to­lo­gi­ji ni­je po­što­va­na Ge­te­o­va ču­ve­na de­fi­ni­ci­ja svet­ske knji­žev­no­sti: ''Sve vi­še uvi­đam da je po­e­zi­ja op­šte dobro čo­ve­čan­stva i da se ja­vlja svu­da i u svim vre­me­ni­ma'' Ge­te­o­vo in­te­re­so­va­nje se pro­te­za­lo sve do ki­ne­skog pe­sni­štva kojeg u ovoj (k)an­to­lo­gi­ji ne­ma, kao ni per­sij­skog ni arap­skog, ni in­dij­skog, ni ja­pan­skog, ni inog. Na­slov an­to­lo­gi­je, da­kle, izneve­ren i la­žan.
 
I kad oče­ki­va­smo ka­kav-ta­kav na­sta­vak kroz ve­ko­ve, kon­ci­li­jant­ni pri­re­đi­vač "lir­skih me­da­ljo­na" pre­sko­či čak tri­na­est sto­le­ća i, ga­lant­no, kao da ni­šta ni­je bi­lo, kre­nu s pe­sma­ma Dan­tea i Pe­trar­ke pre­ko Vi­jo­na, Ge­tea, Ron­sa­ra, Blej­ka, Ši­le­ra, Hel­der­li­na, Nova­li­sa, Baj­ro­na, Še­li­ja, Kit­sa, Le­o­par­di­ja, Mic­kje­vi­ča, Pu­ški­na, Ner­va­la, Poa, Ljer­mon­to­va, Vit­me­na, Bo­dle­ra, Pe­te­fi­ja do Malarmea i Lo­tre­a­mo­na. Dži­lit­nuo se čo­vek nad ce­lim jed­nim mi­le­ni­ju­mom i par ve­ko­va pri­de. U ta­ko moć­nom sko­ku, on ne pri­meti u srpskom tri­na­e­stom ve­ku Sa­vu Ne­ma­nji­ća? Ili mu be­še mr­ska an­to­lo­gi­ja Mi­o­dra­ga Pa­vlo­vi­ća u ko­joj či­ta­mo Sa­vi­ne stihove: "Pomešah se sa sto­kom ne­ra­zum­nom i iz­jed­na­čih se s njom."
 
Ne­pot­ku­plji­vi pri­re­đi­vač na­sta­vlja da­lje s pe­sma­ma Rem­boa, Ka­va­fi­ja, Va­le­ri­ja, Ril­kea, Adi­ja, Blo­ka, Pa­un­da, Be­na, Tra­kla, Pe­soe, Un­ga­re­ti­ja, Cve­ta­je­ve, Ma­ja­kov­skog, Je­se­nji­na, Eli­ja­ra, Lor­ke, Breh­ta, Mi­šoa, Od­na, Ce­la­na, Her­ber­ta, Sta­ne­skua i... gle, tu je, i Ni­če?!
 
''Čo­vek na mno­ge na­či­ne sve­do­či o se­bi'', pr­va je re­če­ni­ca po­go­vo­ra Ni­ko­le Straj­ni­ća. To­me se ne­ma šta do­da­ti, an­to­lo­gi­ja potvrđu­je i na­red­nim uvi­dom. U raz­bi­je­no ''svet­sko pe­sni­štvo za­pad­nog kru­ga'', na­pra­sno je uve­de­no i ne­ko­li­ko ju­žno­slo­ven­skih po­e­ta: Tin Uje­vić i Ju­re Ka­šte­lan te, po­sla­sti­ca — ra­nje­no srp­sko kri­lo, La­za Ko­stić, Mi­loš Cr­njan­ski, Vas­ko Po­pa i Bran­ko Miljković. Me­ra za me­ru, cvet­nič­ka ce­na pre­mi­nu­lih spram je­di­nog na­šeg ži­vog po­e­te. A od Nje­go­ša ni sen­ke, ne­ma ga ni me­đu mr­tvima, ni me­đu ži­vi­ma.

No, ipak, ne­ki srp­ski an­to­lo­gij­ski pe­sni­ci na­la­ze se u ku­pu­sa­ri. Ali — kao pre­vo­di­o­ci: J. J. Zmaj, S. Vi­na­ver, I. V. La­lić, J. Hri­stić, M. Pa­vlo­vić, S. Ra­ič­ko­vić, Lj. Si­mo­vić, B. Ra­do­vić, M. Kom­ne­nić, S. Mi­tro­vić, A. Pu­slo­jić, K. Mi­će­vić, M. Ma­ga­ra­še­vić i V. Ja­gli­čić. Zaključani "ma­li" pe­sni­ci u špaj­zu fu­sno­te, bez ijed­nog svo­ga sti­ha u an­to­lo­gi­ji gde ve­ku­je ucmi­zdre­na pe­sma je­di­nog ži­vog srpskog poj­ca.

''An­to­lo­gi­ja svet­skog pe­sni­štva'' ka­ri­ka­tu­ral­ni je pri­mer pro­vin­cij­skog do­mun­đa­va­nja, knji­ga sa kar­di­nal­nom gre­škom ko­ju ne bi ob­ja­vio ni je­dan ozbi­ljan iz­da­vač. Svet­sko ču­do amo­ral­no­sti i kri­vo­tvo­re­nja, ci­ni­zma i beš­ča­šća.


3.
 
U dva­de­se­tom ve­ku, i s po­čet­ka ovo­ga, po­ja­vi­lo se pre­ko se­dam­de­set an­to­lo­gi­ja na­še po­e­zi­je. Do 12. ja­nu­a­ra 2009. go­di­ne u nas po­ja­vi­lo 2148 ra­znih an­to­lo­gi­ja, pa­no­ra­ma, hre­sto­ma­ti­ja, iz­bo­ra, al­ma­na­ha, zbor­ni­ka, bil­te­na, be­de­ke­ra, spo­me­na­ra i ra­znih pe­snič­kih pu­to­ka­za. Na­rav­no, ne­ma­mo na­me­ru da se ba­vi­mo ovim po­to­nji­ma, a ni­ti svim an­to­lo­gi­ja­ma. Na­šu pa­žnju pri­vu­kle su tek one ne­za­o­bi­la­zne, sa ozbilj­nim pred­go­vo­ri­ma i iz­bo­ri­ma, ko­je su se eta­bli­ra­le kao va­žni stu­bo­vi srp­ske knji­žev­no­sti, ali i one neo­zbilj­ne, krat­ko­ve­ki be­de­ke­ri — kao pri­me­ri ka­ko an­to­lo­gi­je ne tre­ba pra­vi­ti.
 
Pre jed­nog ve­ka (1911) po­ja­vi­la se ''An­to­lo­gi­ja no­vi­je srp­ske li­ri­ke'' Bog­da­na Po­po­vi­ća, ko­ja je do­sad do­ži­ve­la čak dva­de­set če­ti­ri iz­da­nja. Tu hva­lje­nu i ospo­ra­va­nu an­to­lo­gi­ju či­ne tri do­ba: pr­vo — po­sle 1840, dru­go — po­sle 1880. i tre­će — po­sle 1900. go­di­ne. U pred­go­vo­ru pr­vom iz­da­nju, Bog­dan Po­po­vić je na­gla­sio da je an­to­lo­gi­ja sa­sta­vlje­na po me­ri­li­ma ''či­sto este­tič­kim''. Po­po­vić je bi­rao pe­sme po nji­ho­voj le­po­ti; pe­sma mo­ra bi­ti ''ce­la le­pa''. Ono što je ka­rak­te­ri­stič­no za jed­no do­ba ušlo je u ovu zbir­ku samo on­da ako je u isto vre­me bi­lo i le­po. Po­po­vi­će­va na­me­ra bi­la je da po­nu­di ono što na­slov nje­go­ve knji­ge eks­pli­cit­no kazuje: zbir­ku cve­ća no­vi­je srp­ske li­ri­ke.
 
Ma­ni­fest u ma­lom — ''ce­la le­pa'', iza­zi­vao je sve vre­me po­le­mi­ke, na­ro­či­to u dru­goj po­lo­vi­ni dva­de­se­tog ve­ka. Ospo­ra­van mu je pa­te­tič­ni ton, una­pred za­da­to ''mo­ra­nje'', ne­pri­me­njiv me­tod pri­stu­pa po­go­to­vo po­sle Pr­vog svet­skog ra­ta, i doc­ni­je, u primerima avan­gard­ne po­e­zi­je ko­ja je če­sto bi­la za­sno­va­na na de­struk­ci­ji le­pog, a vi­še na pri­zi­va­nju ru­žnog i dis­har­mo­ničnog, na raz­bi­ja­nju je­zi­ka i for­me, po­go­to­vo u slo­bod­nom sti­hu ko­ji je do­pu­štao sve i sva­šta na pu­tu raz­vo­ja (post)mo­der­ne umetnosti.
 
An­to­lo­gi­ja Bog­da­na Po­po­vi­ća na­ja­vi­la je, ustva­ri, odr­ži­vost po­e­tič­ke ma­tri­ce, ko­ju za­go­va­ra, kroz dva­de­se­to i po­to­nje sto­le­će srp­ske po­e­zi­je i isto­ri­je. Autor je imao sluh za pro­ce­se u evrop­skoj po­e­zi­ji to­ga vre­me­na pa je, po vi­đe­nju Slo­bo­da­na Ra­ki­ti­ća, re­zul­tat ta­kvih stre­mlje­nja ko­ja su se ose­ća­la i u ''Srp­skom knji­žev­nom gla­sni­ku'' (gde se kao ured­nik za­te­kao fran­cu­ski đak Bodan Po­po­vić), bi­la upra­vo ova an­to­lo­gi­ja. Ta­ko se pre­po­zna­je uti­caj evrop­skih pe­sni­ka, pre svih, fran­cu­skih (kod Jo­va­na Dučića i Mi­la­na Ra­ki­ća), a on­da ru­skih (kod Vo­ji­sla­va Ili­ća), en­gle­skih (kod Sve­ti­sla­va Ste­fa­no­vi­ća), ne­mač­kih (kod Alek­se Šan­ti­ća) i ma­đar­skih (kod J. J. Zma­ja). Ovo vi­đe­nje bi se, na­ro­či­to po­vo­dom Zma­ja, mo­glo re­la­ti­vi­zo­va­ti, po­naj­pre ti­me što je Po­po­vić smatrao da ne­ma ap­so­lut­no do­brih pe­sni­ka, već sa­mo do­brih pe­sa­ma. A pra­va pe­sma iz­vi­re po­naj­pre iz mo­ći ma­ter­njeg je­zi­ka i tu se ukot­vlju­je u pe­snič­kom ta­len­tu za sva vre­me­na bez ob­zi­ra na sva­ko­vr­sne li­te­ra­r­ne uti­ca­je iz­va­na.

Po­vla­šće­no me­sto, po bro­ju pe­sa­ma u an­to­lo­gi­ji, ima Jo­van Du­čić, po­tom sle­de J. J. Zmaj, Vo­ji­slav Ilić, Mi­lan Ra­kić, Alek­sa Šan­tić, Bran­ko Ra­di­če­vić, Đu­ra Jak­šić, Mi­lan Ćur­čin, Ve­li­mir Ra­jić i dru­gi. S ob­zi­rom na to da Po­po­vić u an­to­lo­gi­ju ni­je uvr­stio Si­mu Milutinovi­ća Sa­raj­li­ju i Pe­tra Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, mo­že­mo bez po mu­ke za­klju­či­ti da je auto­ra za­ni­ma­la pre sve­ga, ka­ko u na­slo­vu i sto­ji — li­ri­ka. Sve što je ima­lo dru­ga­či­ji pri­zvuk, ni­je se na­šlo u an­to­lo­gi­ji. Ni­je Po­po­vi­ću od­go­va­rao ni Sa­raj­li­jin ni Nje­go­šev je­zik na­tru­njen sla­vja­no­serb­skim če­sti­ca­ma, ma­da se ta­kvom le­ksi­kom mo­gu iz­ra­zi­ti su­šta­stve­na po­et­ska sta­nja, one le­po­te ko­je Po­po­vić ni­je mi­mo­i­la­zio u svom an­to­lo­gi­čar­skom klju­ču.

Mno­ge ču­di za­što u an­to­lo­gi­ji ne­ma pe­sa­ma Vla­di­sla­va Pet­ko­vi­ća Di­sa ko­ji će se na­ći u ne­mi­lo­sti i Po­po­vi­će­vog uče­ni­ka Jo­va­na Sker­li­ća. Ne­ko­li­ke ''mrač­ne'' Di­so­ve pe­sme pri­pa­da­ju, sa este­tič­ke tač­ke, prin­ci­pu — ''ce­la le­pa''. Ali, to je sa ove vre­men­ske po­zi­ci­je. Tre­ba ima­ti na umu da se Di­so­va pr­va knji­ga ''Uto­plje­ne du­še'' po­ja­vi­la 1911. go­di­ne, a ''Mi če­ka­mo ca­ra'' — 1913. Da­kle, za pr­vo iz­da­nje an­to­lo­gi­je, ka­sno. Me­đu­tim, bi­lo je iz­da­nja ove an­to­lo­gi­je i po­sle, pa Dis ni­je ušao.
 
Ne­ma u an­to­lo­gi­ji ni La­zi­ne, po mno­gi­ma naj­lep­še pe­sme srp­ske po­e­zi­je, San­ta Ma­ria del­la Sa­lu­te. Na­pi­sa­na je, bo­lje re­ći za­vrše­na, dve go­di­ne pre po­ja­ve an­to­lo­gi­je. Mo­žda je to raz­log, ne­pre­vre­lost Po­po­vi­će­vog od­no­sa pre­ma tek na­pi­sa­noj pe­smi, ali za­to ču­di za­što ne­ma — ''Me­đu ja­vom i med snom'', ko­ja je, na­ro­či­to, ''ce­la le­pa'', i na­pi­sa­na čak 1863. go­di­ne.

Mo­že bi­ti da se Po­po­vi­ću ni­su do­pa­da­le na­gla­še­no ori­gi­nal­ne ko­va­ni­ce lu­dog La­ka­na; ima­le su za­um­ni ka­rak­ter i ne­pred­vi­div se­man­tič­ki let. Ali za­to su se u an­to­lo­gi­ji na­šle po jed­na osred­nja pe­sma Mi­lo­ša Pe­ro­vi­ća i Bo­ži­da­ra Ni­ko­la­je­vi­ća, te pe­sma ra­no pre­mi­nu­log Du­ša­na Si­mi­ća. Be­hu to lir­ski pri­me­ri sa vr­lo pred­vi­di­vim ri­ma­ma u pa­te­tič­nom sna­tre­nju, či­ji je trag do da­nas, na­ža­lost, sko­ro ne­stao u srp­skoj po­e­zi­ji. Sa po jednom pe­smom za­stu­plje­ni su i Ste­van Lu­ko­vić, Du­šan Sre­zo­je­vić i mla­đa­ni Mir­ko Ko­ro­li­ja, ko­ji su, za raz­li­ku od ma­lo­pre po­me­nu­tog po­et­skog tripti­ha, osta­vi­li du­blju bra­zdu u srp­skoj po­e­zi­ji.

Ipak, an­to­lo­gi­ja Bog­da­na Po­po­vi­ća vi­so­ki je pe­snič­ki am­blem to­ga do­ba, iz­raz knji­žev­nog uku­sa epo­he i ta­ko­zva­ne evro­pe­i­za­ci­je srp­skog pe­sni­štva. Bog­dan Po­po­vić je, kao i Jo­van Sker­lić u svo­joj "Isto­ri­ji no­ve srp­ske knji­žev­no­sti", po­sta­vio stan­dar­de ta­da­šnje srp­ske li­te­ra­tu­re. Sa da­na­šnje tač­ke, na­rav­no, mo­glo bi se što­šta spo­ri­ti, i već je spo­re­no, ali an­to­lo­gi­ja Bog­da­na Po­po­vi­ća op­sta­je, po­red osta­log, i zbog spe­ci­fič­nog i do­sad ne­pre­va­zi­đe­nog for­mal­nog re­še­nja, ras­po­re­da pe­sa­ma i pe­sni­ka, po ne­sva­ki­da­šnjoj kom­po­zi­ci­ji i si­ste­mu pro­jek­ta.
 
U pred­go­vo­ru an­to­lo­gi­ji no­vi­jeg srp­skog pe­sni­štva ''Ka­da bu­de­mo tra­va'' (1998) Vla­di­mi­ra Ja­gli­či­ća, ko­ja ob­u­hva­ta pe­sni­ke ro­đe­ne po­sle 1945. go­di­ne, na­i­la­zi­mo na stav: ''Na­ša po­e­zi­ja ni­je do­bro pred­sta­vlje­na u an­to­lo­gi­ja­ma. Naj­bo­lji pri­mer, An­to­lo­gi­ja srp­skog pe­sni­štva Mi­o­dra­ga Pa­vlo­vi­ća, pre­stro­ga je da bi bi­la isti­ni­ta. An­to­lo­gi­je sa slič­nim am­bi­ci­ja­ma ra­de se u ne­ko­li­ko to­mo­va: tre­ba oku­pi­ti sve što iole vre­di, ni­šta ne od­ba­ci­ti. Pa­vlo­vi­ćev (iz­u­ze­tan) is­tra­ži­vač­ki rad po­krio je srp­ski sred­nji vek — ali čak i tu je do­šlo do uža­sne oma­ške, pa je srp­ska du­bro­vač­ka po­e­zi­ja — mo­žda i naj­bo­lje što u po­e­zi­ji sred­njeg ve­ka ima­mo — pre­sko­če­na.'' Ja­gli­čić pri­me­ću­je da je u toj an­to­lo­gi­ji ''rđa­vo pro­šao'' Bran­ko Ra­di­če­vić, ali s njim i La­za Ko­stić, Mi­lan Ra­kić, Đor­đe Mar­ko­vić Ko­der, Si­ma Mi­lu­ti­no­vić Sa­raj­li­ja, a od no­vi­jih pe­sni­ka — Du­šan Va­si­ljev. A pre svih ovih, ''sla­bo su pred­sta­vlje­ni'' Ga­vril Ste­fa­no­vić Ven­clo­vić i Lu­ki­jan Mu­šic­ki. Za­tim, ne­ma Sve­ti­sla­va Lu­ko­vi­ća, Sve­ti­sla­va Ste­fa­no­vi­ća, Vo­ji­sla­va Ili­ća Mla­đeg, Dra­go­lju­ba Fi­li­po­vi­ća, Da­ni­ce Mar­ko­vić, Mir­ka Ko­ro­li­je i dru­gih.

Ovo su opa­ske Vla­di­mi­ra Ja­gli­či­ća ko­ji, na sve to, do­da­je: ''A on­da, na­jed­nom, Vas­ko Po­pa, sa dva­de­set pe­sa­ma! Na osno­vu čega?'' Pre­ci­zno go­vo­re­ći — se­dam­na­est pe­sa­ma. Ja­gli­čić is­ti­če do­bre stra­ne ove an­to­lo­gi­je, pre sve­ga, ''iz­van­red­no tre­ti­ra­nje po­e­zi­je Mom­či­la Na­sta­si­je­vi­ća''. Za­tim, za­pa­ža da su naj­va­žni­ja Pa­vlo­vi­će­va ot­kri­ća, pre sve­ga sred­nje­ve­kov­na po­e­zi­ja, kao i pe­sme Ni­ka­no­ra Gru­ji­ća i Jo­va­na Su­bo­ti­ća, iz dru­ge po­lo­vi­ne de­vet­na­e­stog ve­ka, ko­ji su do­tad bi­li po­klo­plje­ni eta­bli­ra­nim ro­man­ti­ča­ri­ma.
 
''U ri­gid­nim an­ti­srp­skim po­li­tič­kim pri­li­ka­ma Pa­vlo­vić je, ve­ro­vat­no, uči­nio što se mo­glo. Čak i ta­kva, oklja­štre­na, nje­go­va je an­to­lo­gi­ja na­pa­da­na kao po­pov­ska i ve­li­ko­srp­ska (Da­vi­čo)'', za­klju­ču­je Ja­gli­čić i do­da­je da an­to­lo­gi­ju mo­že­mo gle­da­ti ''kao po­če­tak i pu­to­kaz na sta­zi po­vrat­ka: gde je stao, va­lja pro­du­ži­ti.'' Po­znat je ha­lu­ci­nant­ni na­pad Mar­ka Ri­sti­ća na Pa­vlo­vi­će­vu an­to­lo­gi­ju, iz ko­jeg je, kroz vre­me osta­lo da je to, po­red osta­log, bio su­dar ate­i­stič­kog (ko­mu­ni­stič­kog) i re­li­gi­o­znog (pra­vo­slav­nog) du­ha. Oskar Da­vi­čo je, gle, za­bra­nio Pa­vlo­vi­ću da uvr­sti nje­go­ve pe­sme u an­to­lo­gi­ju.
 
Pred­go­vor Vla­di­mi­ra Ja­gli­či­ća pred­sta­vlja živ pri­mer ras­pra­ve, hra­bar osvrt na Pa­vlo­vi­će­vu an­to­lo­gi­ju. On ima ja­san stav s ko­jim se mo­že­mo ili ne mo­ra­mo do kra­ja slo­ži­ti. Ja­gli­čić je po­e­tič­ki do­sle­dan i ne­potku­pljiv, iz­u­zme li se ni­jan­sa sla­bo­sti pre­ma ne­kim u nje­go­voj an­to­lo­gi­ji uvr­šte­nim pe­sni­ci­ma (i nji­ho­vim mol­ba­ma — za ru­kav). Me­đu­tim, te­ško je opro­sti­vo Ja­gli­či­će­vo iz­o­sta­vlja­nje ba­njo­luč­ko-kra­ji­škog kru­ga pe­sni­ka (Ran­ko Ri­so­je­vić, Ran­ko Pre­ra­do­vić, Đu­ro Da­mja­no­vić, Bran­ko Ču­čak, Pre­drag Bje­lo­še­vić, An­đel­ko Anu­šić, Bo­ro Ka­pe­ta­no­vić, Ljup­ko Ra­čić), tim pre što je ne­ke pre­ko­drin­ske pe­sni­ke sa­ra­jev­sko-roma­nijsko-her­ce­go­vač­kog kru­ga vid­no uneo.

''An­to­lo­gi­ja srp­skog pe­sni­štva'' (1964) Mi­o­dra­ga Pa­vlo­vi­ća je pre­kret­nič­ka i ne­za­o­bi­la­zna, ali je, uza sve, sa­dr­ža­va­la i sla­bi­ja me­sta na ko­je je uka­zao Vla­di­mir Ja­gli­čić. Ova an­to­lo­gi­ja ima­la je ve­lik i va­žan, ali i če­sto po­gu­ban uti­caj na po­to­nje pri­re­đi­va­če ko­ji su se ola­ko iden­ti­fi­ko­va­li s Pa­vlo­vi­ćem ne od­mi­ču­ći ni jo­tu od nje­go­vih iza­bra­ni­ka, li­ša­va­ju­ći se mo­guć­no­sti da pro­go­vo­re sa­mo­svoj­no i sve­že. Po­na­ša­li su se po­da­nič­ki i za­tvo­re­no. Kao da je stvo­re­no skvr­nu­to pra­vi­lo da no­ve an­to­lo­gi­je bu­du što ogra­ni­če­ni­je i — ne­pra­ved­ni­je. S jed­ne stra­ne to je go­vo­ri­lo o auto­ri­te­tu Pa­vlo­vi­će­ve an­to­lo­gi­je, ko­ja je iza­zi­va­la stra­ho­po­što­va­nje, a s dru­ge — sroza­va­lo uvi­de i ugled no­vih an­to­lo­gi­ča­ra.

Po­zi­va­nje na ''An­to­lo­gi­ju srp­skog pe­sni­štva'' Mi­o­dra­ga Pa­vlo­vi­ća kao me­ru sop­stve­ne po­zi­ci­je pred­sta­vlja pre­ten­ci­o­zno iz­jed­na­ča­va­nje i gu­bit­nič­ku po­zi­ci­ju pri­re­đi­va­ča, jer se is­pu­šta iz vi­da da je ta ču­ve­na an­to­lo­gi­ja ob­u­hva­ti­la go­to­vo mi­le­ni­jum raz­vo­ja srp­skog pe­sni­štva (uklju­ču­ju­ći i na­rod­nu po­e­zi­ju). U ta­ko go­le­mom hi­li­ja­stič­kom pe­ri­o­du, Mi­o­drag Pa­vlo­vić je po­o­štrio (mo­gao je, či­ni nam se, i bez to­ga) kri­te­ri­ju­me za pred­sta­vlja­nje sa­vre­me­ni­ka, ali i pe­sni­ka pret­hod­nih ge­ne­ra­ci­ja u dva­de­se­tom, pa i de­vet­na­e­stom ve­ku. Ta­kav po­stu­pak ni­je za ugle­da­nje ka­da se pra­vi an­to­lo­gi­ja ko­ja ob­u­hva­ta sve­ga pe­de­set go­di­na ili, pak, vek ili dva. Uži ra­spo­ni vre­me­na omo­gu­ća­va­ju ve­ći pri­ziv ak­tu­el­nih pe­snič­kih ime­na. Ta­kvi ra­spo­ni ni­su za po­red­bu sa in­ter­va­li­ma od vi­še sto­lećâ ko­ji, ustva­ri, zah­te­va­ju an­to­lo­gi­ju od ne­ko­li­ko to­mo­va. Ta­kva je mo­gla bi­ti i an­to­lo­gi­ja Mi­o­dra­ga Pa­vlo­vi­ća. (Na­vo­di­mo pri­mer Pe­tra Mi­lo­sa­vlje­vi­ća ko­ji se po­du­hva­tio po­sla iz­ra­de an­to­lo­gi­je srp­skog pe­sni­štva u osam to­mo­va i do­sad ob­ja­vio tek deo za­mi­šlje­nog pro­jek­ta što, oči­gled­no, tra­ži spe­ci­fič­ne uslo­ve i ma­te­ri­jal­ne po­god­no­sti za ko­nač­nu re­a­li­za­ci­ju.)
 
Kao neveliki na­rod po bro­ju ži­vih du­ša, a ti­me i ma­li je­zik me­đu ''svet­skim vi­ho­ro­vi­ma'', mo­ra­mo ima­ti an­to­lo­gi­ča­re ko­ji ne­će ki­da­ti cve­to­ve i ko­re­no­ve srp­ske po­e­zi­je. Iona­ko oči­gle­dan hen­di­kep ne sme se pro­du­blji­va­ti iz sno­bov­skih i ku­ka­vič­kih na­me­ra, len­ču­gar­skih i nad­me­nih mu­dro­va­nja ne­kih no­vih ''an­to­lo­gi­ča­ra'', ni­ti na otvo­re­nu ra­nu si­pa­ti još cr­ne so­li, i to baš na ka­pi­la­re po­e­zi­je ko­ja pred­sta­vlja jed­nu od naj­rod­ni­jih na­ših du­hov­nih di­sci­pli­na. U Evro­pi po­sto­ji re­le­vant­no mi­šlje­nje da su srp­ska i ru­mun­ska po­e­zi­ja da­nas naj­bo­lje na sta­rom kon­ti­nen­tu. Taj kom­pli­ment do­bi­ja­mo sa ra­znih stra­na, on je do­bro­na­me­ran, a na­še je da se ne uz­gor­di­mo, i ne od­se­če­mo gra­nu na ko­joj se­di­mo, već da raz­u­me­mo ta­kve atri­bu­te. Po­treb­no je da upreg­ne­mo svest o sop­stve­nom da­ru i po­vu­če­mo kon­kret­ne po­te­ze u pri­li­ka­ma kao što je ova, da po­ka­že­mo sve što va­lja u na­šoj po­e­zi­ji. Ta­kve su nam an­to­lo­gi­je po­treb­ne.

Zna­čaj Pa­vlo­vi­će­vog pro­jek­ta vi­di­mo, po­red osta­log, i u tre­ti­ra­nju na­rod­ne po­e­zi­je. Na to se ret­ko osvr­ću nje­go­vi tu­ma­či. Pa­vlo­vi­će­va an­to­lo­gi­ja za­po­či­nje, to ne sme­mo pre­vi­de­ti, lir­skim na­rod­nim pe­sma­ma: ''Že­nid­ba sjaj­no­ga mje­se­ca'' i ''Sun­ce i mje­sec pro­se dje­voj­ku'' — (iz gor­nje­ga pri­mor­ja), te (iz Cr­ne Go­re) ''Vi­la zi­da grad''. Sve tri pe­sme su u ije­kav­skom iz­go­vo­ru. De­le­ći srp­sku na­rod­nu po­e­zi­ju na ob­red­nu (mit­sku) i ju­nač­ku (ep­sku), Pa­vlo­vić do­no­si dra­go­ce­no za­pa­ža­nje: ''Po mi­to­vi­ma su naj­sta­ri­je na­še pe­sme ko­je go­vo­re o svadama ne­be­skih te­la. Na njih tre­ba bi­ti po­no­san, jer ve­ći­na na­ro­da či­ja je drev­na po­e­zi­ja za­pi­sa­na ne­ma pe­sa­ma sa mo­ti­vi­ma to­li­ko drevnim. U Evro­pi sa­mo Li­tvan­ci osim Sr­ba ima­ju pe­sme slič­ne sta­ri­ne. U sta­roj po­e­zi­ji na­ći će­mo slič­ne pri­me­re u su­mer­sko-va­vi­lon­skoj tra­di­ci­ji, i u sta­rim in­dij­skim pe­sma­ma — Ve­da­ma.''

Ovo je, za­i­sta, ve­li­čan­stve­no za­pa­ža­nje. On da­lje ka­že: ''Tim sve­tim svad­ba­ma obez­be­đi­va­la se sna­ga ob­no­ve ko­smič­kog i ži­vot­nog ci­klu­sa. Na­šim pre­ci­ma ni­ka­ko ni­je iz­gle­da­lo da je ob­no­va pri­ro­de ga­ran­to­va­na sa­ma so­bom: oni su ose­ća­li da za tu ob­no­vu ne­što sa­mi mo­ra­ju da uči­ne, a uz to što su či­ni­li (ob­red, npr. svad­be), pe­va­li su i pe­sme ko­je su sve osmi­šlja­va­le po­ve­zi­va­njem na mit­ske si­le.'' Da­kle, pe­va­na po­e­zi­ja — gr­le­no iz­vo­đe­nje ob­re­da. Tu vi­di­mo i ko­lo u kom se nat­pe­va­va­ju gru­pe pe­va­ča, agon-ko­lo kao apo­tro­po­jon­ski am­blem ener­gi­je što po­e­zi­jom i po­kre­tom raz­go­ni ne­ga­tiv­ne si­le i pri­zi­va mi­lost ne­ba na ze­mlju.

Da­kle, Pa­vlo­vi­će­vi uvi­di u ta­mi ve­ko­va sa­gla­sni su sa mo­ći­ma po­e­zi­je i nje­nog od­je­ka u na­šim vre­me­ni­ma. On zna da bez po­zna­va­nja na­rod­ne po­e­zi­je ne­ma osob­no­sti pe­sni­ko­ve. Na tom po­lju, Pa­vlo­vi­će­va an­to­lo­gi­ja je dra­go­ce­na jer nu­di svest o sim­bi­o­zi ko­lek­tiv­nog i in­di­vi­du­al­nog du­ha: ''Zov na­rod­ne pe­sme za in­di­vi­du­al­nog pe­sni­ka je sna­žan. Na­rod­na pe­sma i nje­ni ele­men­ti ni­su sa­mo jed­na stil­ska ozna­ka na­še po­e­zi­je; po­sto­ji sta­lan di­ja­log pe­sni­ka sa na­rod­nim pe­snič­kim pre­da­njem, od osam­na­e­stog veka do da­nas. To ni­je fol­klo­ri­zam, ni ro­man­ti­zam, ne­go nor­mal­na po­tre­ba, stvar­na po­godnost za pe­sni­ke ovog je­zi­ka.''
 
''An­to­lo­gi­ja srp­ske po­e­zi­je'' Zo­ra­na Mi­ši­ća po­ja­vi­la se 1956. go­di­ne sa kon­cep­tom ret­ko pri­me­nji­va­nim u na­šoj knji­žev­no­sti. Ima­la je ve­li­ki zna­čaj u po­to­njem eta­bli­ra­nju, od­no­sno, ka­no­ni­zo­va­nju no­vih pe­sni­ka u srp­skoj knji­žev­no­sti. Pri­re­đi­vač se od­lu­čio za an­to­lo­gi­ju pe­sni­ka, a ne — pe­sa­ma, iako je knji­gu na­zvao ''An­to­lo­gi­ja srp­ske po­e­zi­je''. A mo­gao je, mo­žda čak i mo­rao, na­zva­ti — ''An­to­lo­gi­ja srp­skih pe­sni­ka''. Do­ži­vev­ši sa ra­znih stra­na že­sto­ke uda­re kri­ti­ke to­ga do­ba (ras­cve­ta­ni soc­re­a­li­zam), pro­je­kat Zora­na Mi­ši­ća se ob­dr­žao kao auten­ti­čan i uti­ca­jan do da­na­šnjih da­na.

Na sa­mom po­čet­ku svo­ga pred­go­vo­ra, Zo­ran Mi­šić na­vo­di re­če­ni­cu pe­sni­ka Po­la Eli­ja­ra, sa­sta­vlja­ča po­zna­te an­to­lo­gi­je fran­cu­ske po­e­zi­je: ''Naj­bo­lji iz­bor pe­sa­ma je onaj ko­ji se pra­vi za sa­mog se­be.'' No, Mi­šić pre­ci­zno ob­ja­šnja­va šta je nje­go­va an­to­lo­gi­ja: ''Ona je za­mi­šlje­na kao zbor­nik naj­bo­ljih pe­sni­ka, a ne naj­lep­ših pe­sa­ma.'' Sma­tra­mo da Zo­ran Mi­šić ni­je bio do kra­ja do­sle­dan ova­kvom kon­cep­tu. Na­i­me, po­sto­ji ne­ko­li­ko pe­sni­ka ko­ji su uvr­šte­ni sa sa­mom jed­nom pe­smom. Šta je ta jed­na pe­sma: ceo pe­snik ili, jed­no­stav­no, naj­lep­ša nje­go­va pe­sma? Po jed­nu pe­smu ima­ju Alek­sa Šan­tić, Ste­van Lu­ko­vić, Du­šan Sre­zo­je­vić, Si­ma Pan­du­ro­vić, Mi­lu­tin Bo­jić, Ri­sto Rat­ko­vić i Bran­ko V. Ra­di­če­vić.
 
Uzmi­mo na pri­mer pe­smu ''Lju­bo­mo­ra'' Bran­ka V. Ra­di­če­vi­ća. Ta pe­sma je sa­ma po se­bi ''ce­la la­pa'', ma ko­li­ko se Mi­šić pro­ti­vio ovoj po­po­vi­ćev­skoj sin­tag­mi. Da li se u toj pe­smi ogle­da ce­lo­kup­no de­lo pe­sni­ka? Sma­tra­mo, ne. I sam Mi­šić o ovom pe­sni­ku ka­že da je po­sle du­go­traj­nog lu­ta­nja ''do­šao do jed­ne svo­je pod­vr­ste sen­zu­al­ne i ero­tič­ne li­ri­ke'' ko­ja po­se­du­je ''iz­ve­snu ori­gi­nal­nost''. Da­kle, Mi­šić ne go­vo­ri vi­še o sto­po­stot­no ''ori­gi­nal­noj po­et­skoj lič­no­sti'', na če­mu bes­kom­pro­mi­sno in­si­sti­ra. Na­pra­vio je, da­kle, kom­pro­mis u ko­rist sop­stve­ne šte­te. Uvr­stio je jed­nu le­pu pe­smu, a ne ce­log pe­sni­ka.

Ili, pak, Šan­ti­će­va pe­sma, ''Ve­če na ško­lju''? Ova pe­sma ni­je šan­ti­ćev­ski re­pre­zen­ta­tiv­na, ona se na­pro­sto pot­kra­la pe­sni­ku fa­mi­li­jar­ne i pa­tri­jar­hal­ne sve­sti. Reč je, da­kle, o jed­noj pe­smi ko­ja je ušla u an­to­lo­gi­ju, a ne o pe­sni­ku sa opu­som u zna­ku ta­kve pe­sme. I kod dru­gih pe­sni­ka sa jed­nom uvr­šte­nom pe­smom leb­di oma­gli­ca slič­nih sum­nji i pi­ta­nja.
 
Zo­ran Mi­šić je na­veo se­dam ''ne­ga­tiv­nih ele­me­na­ta'' ko­je je na­sto­jao da iz­beg­ne u gra­đe­nju an­to­lo­gi­je: bel­kan­to, re­to­ri­ka, po­zi­ti­vi­zam, kon­zer­va­tiv­nost, na­ra­tiv­nost, este­ti­zi­ra­nje i ne­kri­tič­ko pri­ma­nje no­vog. S ovim bi­smo se da­nas mo­gli i te ka­ko slo­ži­ti, ali po­ne­što i — pod­ra­zu­me­va­ti, od­no­sno, raz­u­me­ti kao pre­va­zi­đen kri­te­ri­jum, kao ne­što što se pod­ra­zu­me­va.

Zo­ran Mi­šić ka­že da ga je slo­ve­nač­ki kom­po­zi­tor Mi­ho­vil Lo­gar ''uve­ra­vao da je mu­zi­ka naj­e­fe­mer­ni­ja stvar na sve­tu'', i to ga je ohra­bri­va­lo u od­no­su pre­ma tzv. bel­kan­tu u po­e­zi­ji. Ni­smo si­gur­ni da je to ne­ki ve­li­ki ar­gu­ment — po­zi­va­nje na kom­po­zi­to­ra Loga­ra. Po­sto­je i kom­po­zi­to­ri ko­ji tvr­de su­prot­no, ana­log­no svo­me ta­len­tu i sud­bin­skoj ve­za­no­sti za mu­zič­ku umet­nost. Eto, na pri­mer, Be­to­ven, ko­ji ve­li: ''Mu­zi­ka je ve­će ot­kri­će od sve mu­dro­sti i fi­lo­zo­fi­je. Po­e­zi­ja se ta­ko­đe mo­že sma­tra­ti sreć­nom u po­re­đe­nju sa mu­zi­kom; nje­no po­lje ni­je ta­ko ogra­ni­če­no kao mo­je, ali se za­to mo­je pru­ža da­lje, u dru­ge obla­sti, i u mo­je se car­stvo ne mo­že do­spe­ti ta­ko la­ko.'' Da­kle, ne­ma tu ni­ka­kve efe­mer­no­sti, ''mu­zi­ka raz­buk­ta­va va­tru ljud­skog du­ha'' (Be­to­ven).

Sma­tra­ju­ći da se tre­ba ''klo­ni­ti oma­me bel­kan­ta'', to jest onih de­la ko­ja po­se­du­ju na­gla­še­nu me­lo­di­ku i sna­žan ko­lo­rit zvu­ka, Zoran Mi­šić je, kon­tra­dik­tor­no ini­ci­jal­noj iz­ja­vi, ipak u pred­go­vo­ru an­to­lo­gi­ji za­pi­sao: ''Naj­dra­go­ce­ni­je mu­zič­ko na­sle­đe osta­vi­li su nam oni pe­sni­ci či­je je pe­va­nje zvu­ča­lo naj­ma­nje na­me­tlji­vo: Bran­ko, Dis, Cr­njan­ski, De­di­nac. Nji­ho­va me­lo­dij­ska li­ni­ja, či­sta i smer­na, jed­no­stav­na i ra­fi­ni­ra­na u isti mah, po­ni­kla je iz naj­du­bljih vre­la na­šeg je­zi­ka, i sa­ču­va­la se kao je­dan od ret­kih i ret­ko po­u­zda­nih pri­me­ra kon­ti­nu­i­te­ta u na­šoj po­e­zi­ji.''

Ako bi­smo na­ve­de­ne pe­sni­ke sma­tra­li ne­spor­nim pri­me­ri­ma stra­ži­lov­ske li­ni­je pe­va­nja, po­ni­kle ''iz naj­du­bljih vre­la na­šeg je­zi­ka'', on­da im mo­ra­mo pri­do­da­ti još ne­ke sa an­to­lo­gij­skog Mi­ši­će­vog spi­ska. Nje­go­vo is­tu­ra­nje u pr­vi plan sa­mo če­ti­ri pe­sni­ka či­je je ''pe­va­nje zvu­ča­lo naj­ma­nje na­me­tlji­vo'' u tra­go­vi­ma mu­zič­kog na­sle­đa srp­skog je­zi­ka, sa­mo je de­li­mič­no tač­no u od­no­su na tri­de­set tri uvr­šte­na pe­sni­ka, za ko­je je Mi­šić ''ga­ran­to­vao'' da su svi me­đu­sob­no raz­li­či­ti: Pe­tar Pe­tro­vić Nje­goš, Jo­van Ste­ri­ja Po­po­vić, Bran­ko Ra­di­če­vić, Jo­van Jo­va­no­vić Zmaj, Đu­ra Jak­šić, La­za Ko­stić, Vo­ji­slav Ilić, Alek­sa Šan­tić, Jo­van Du­čić, Mi­lan Ra­kić, Ste­van Lu­ko­vić, Du­šan Sre­zo­je­vić, Velj­ko Pe­tro­vić, Si­ma Pan­du­ro­vić, Vla­di­slav Pet­ko­vić Dis, Mi­lu­tin Bo­jić, Mi­loš Cr­njan­ski, Sta­ni­slav Vi­na­ver, Rast­ko Pe­tro­vić, Ra­de Dra­i­nac, Mom­či­lo Na­sta­si­je­vić, Žar­ko Va­si­lje­vić, Ri­sto Rat­ko­vić, Mi­lan De­di­nac, Alek­san­dar Vu­čo, Du­šan Ma­tić, De­san­ka Mak­si­mo­vić, Sken­der Ku­le­no­vić, Oskar Da­vi­čo, Bran­ko V. Ra­di­če­vić, Ste­van Ra­ič­ko­vić, Vas­ko Po­pa i Mi­o­drag Pa­vlo­vić.
 
Kao ti­pič­nog na­sta­vlja­ča stra­ži­lov­skog ''bel­kan­ta'' sva­ka­ko će­mo Mi­ši­će­voj če­tvo­ri­ci lir­skih ja­ha­ča ''apo­ka­lip­se'' pri­do­da­ti, pre svih, Ste­va­na Ra­ič­ko­vi­ća, a on­da i Sken­de­ra Ku­le­no­vi­ća, či­ja se mu­zič­ka sup­stan­ca, sva­ka­ko na svoj na­čin, utki­va u pri­ro­du pe­snič­kog tek­sta. Ni­ko iz ove pri­če ne mo­že iz­o­sta­vi­ti De­san­ku Mak­si­mo­vić, i ona je ''je­dan od ret­kih i ret­ko po­u­zda­nih pri­me­ra kon­ti­nu­i­te­ta u na­šoj po­e­zi­ji''. Ona je bo­gat­stvom svo­ga de­la ''osvo­ji­la sla­vu na­ci­o­nal­nog pe­sni­ka'', do­bro­tom i ple­me­ni­to­šću pe­snič­kog Ja, kao da je ta­ko već s ne­be­sa bi­lo za­pi­sa­no, po­čev od Je­fi­mi­je, is­po­ti­ha po­sta­ja­la deo srp­skog pe­snič­kog kon­ti­nu­i­te­ta ''ona­ko ka­ko po­ste­pe­no ra­stu i de­lu­ju iz­ve­sne or­gan­ske le­po­te u ži­vo­tu i ži­ve zra­če­ći onim što je taj rast pri­rod­no osvo­jio (M. Ege­rić)''. Sve tro­je ima­ju stva­ra­lač­ki pe­čat ko­ji ni­je na­sle­đen po me­ri uti­ca­ja, već se raz­bo­ko­rio u lič­na re­še­nja sti­ha u auri mu­zi­ke.

Na­rav­no da ne­po­mi­nja­nje Mom­či­la Na­sta­si­je­vi­ća ni­je bio Mi­ši­ćev pre­vid, već na­mer­ni ot­klon na­spram ne­sva­ki­da­šnje auten­tič­nog auto­ra ko­ji bi str­šao u bu­ke­tu sa če­tvo­ri­com. Na­sta­si­je­vi­će­vo pe­va­nje ni­je zvu­ča­lo ''naj­ma­nje na­me­tlji­vo'', jer se nje­go­va po­e­ti­ka ma­ni­fest­no, u ko­ma­du, za­sno­va­la na ma­ter­njoj me­lo­di­ji srp­skog je­zi­ka ko­ji, ka­ko tu­ma­či Mi­šić, do­volj­no pe­va sâm da bi u ta­kvom pe­va­nju uop­šte tre­ba­lo ''tra­ži­ti vr­hu­nac užit­ka'', od­no­sno, po­e­zi­ju ko­ja je umet­nič­ki umno­ži­la rod­nu mu­zi­ku u lič­ni re­zul­tat.

I po­e­zi­ja Đu­re Jak­ši­ća, La­ze Ko­sti­ća i Alek­se Šan­ti­ća osta­vi­la je u srp­skoj po­e­zi­ji to ret­ko mu­zič­ko na­sle­đe u je­zi­ku na pri­ro­dan na­čin. Ako bi­smo da­lje ši­ri­li le­pe­zu ova­kvog uvi­da, on­da bi­smo mo­gli pri­me­ti­ti da je vi­še od po­lo­vi­ne za­stu­plje­nih pe­sni­ka u klju­ču ne­ka­kvog svog ''bel­kan­ta'' i da je Mi­ši­će­vo, na tom pla­nu, odva­ja­nje sa­mo če­ti­ri auto­ra za re­pre­zen­ta­tiv­ne pri­me­re po­vo­dom mu­zič­kog aspek­ta pe­snič­kog tek­sta bio ne­do­volj­no uver­ljiv čin.

Dva na­red­na iz­da­nja Mi­ši­će­ve an­to­lo­gi­je (No­lit, 1963, 1966) ni­su do­pu­nje­na no­vim pe­sni­ci­ma. A u me­đu­vre­me­nu, u krat­kom in­ter­va­lu, uz sa­mu ob­ja­vu an­to­lo­gi­je, u srp­skom se je­zi­ku ro­dio, i na­mah ostva­rio, pe­snik Bran­ko Milj­ko­vić. U ča­so­pi­su ''De­lo'', upra­vo 1956. go­di­ne, ka­da se po­ja­vi­la Mi­ši­će­va an­to­lo­gi­ja, Milj­ko­vić ob­ja­vlju­je ci­klus ''Uza­lud je bu­dim'', ime­no­van po jed­noj pe­smi (na­red­ne go­di­ne ta­ko na­zva­na i nje­go­va pr­va knji­ga) ko­ja je od­mah (ta pe­sma) pri­me­će­na kod kri­ti­ča­ra i knji­žev­ne pu­bli­ke. Po­ja­va Miljko­vi­ća, prak­tič­no uz sâmo ra­me pr­vog iz­da­nja an­to­lo­gi­je, pred­sta­vlja svo­je­vr­sni ko­rek­tiv­ni fak­tor Mi­ši­će­vog za­tvo­re­nog kru­ga od tri­de­set tri pe­sni­ka, od­no­sno, re­la­ti­vi­zu­je an­to­lo­gi­ča­rev na­por.

Po­sle iš­či­ta­va­nja pred­go­vo­ra an­to­lo­gi­ji, i na­tuk­nicâ uz sva­kog pe­sni­ka po­na­o­sob, li­či­lo je da je u srp­skoj po­e­zi­ji sve već re­če­no. Mi­ši­će­va an­to­lo­gi­ja kao da je ima­la am­bi­ci­je da ''za­be­to­ni­ra'' za­te­če­no sta­nje. Milj­ko­vi­ću je i te ka­ko bi­lo me­sto u po­no­vlje­nim iz­da­nji­ma an­to­lo­gi­je, ko­ja su se po­ja­vi­la za Mi­ši­će­vog ži­vo­ta (pre­mi­nuo 1976. go­di­ne). Jer, ra­di­lo se o pe­sni­ku ro­đe­nom po pe­snič­koj sud­bi­ni ko­ja je dru­ga­či­ja od svih za­stu­plje­nih u Mi­ši­će­vom cvet­ni­ku i ko­ja će za­se­ni­ti mno­ge.

Čak bi se i na li­kov­no-teh­nič­kom pla­nu an­to­lo­gi­je na­šlo me­sta za Milj­ko­vi­ćev por­tret. Na­i­me, na zad­njoj ko­ri­ci na­la­zi se tri­de­set pet pra­vo­u­ga­o­ni­ka u ko­ji­ma su sme­šte­ni ma­li por­tre­ti tri­de­set tri pe­sni­ka (iz­u­zi­ma­ju­ći Du­ša­na Sre­zo­je­vi­ća či­ji lik kroz vre­me ni­je ostao za­be­le­žen). U po­sled­njem, tri­de­set pe­tom pra­vo­u­ga­o­ni­ku, u dnu de­sne stra­ne, na­la­zi se por­tret Zo­ra­na Mi­ši­ća, a do nje­ga pra­zan pro­stor u ko­jem je ucr­tan am­blem ''No­li­ta''. E, tu je bi­lo me­sta za por­tret Bran­ka Milj­ko­vi­ća, ko­ri­fe­ja srp­ske li­ri­ke, či­ja po­ja­va, po­red osta­log, re­la­ti­vi­zu­je i ne­ke od onih, po Mi­ši­ću, ''se­dam smrt­nih gre­ho­va''.

[Angelina]

**

U pred­go­vo­ru ''An­to­lo­gi­ji srp­ske po­e­zi­je'' Zo­ra­na Mi­ši­ća, ko­ji bro­ji ne­pu­nih de­vet stra­na, pri­me­ću­je­mo, na dva­de­set me­sta, da ume­sto pri­de­va ''srp­ska'' sto­ji — ''na­ša''. Da­kle, osim na na­slov­noj ko­ri­ci knji­ge, u pred­go­vo­ru se nig­de vi­še ne po­mi­nje sin­tag­ma ''srp­ska po­e­zi­ja'' ili ''srp­ski je­zik'', već — ''na­ša po­e­zi­ja'', ''naš je­zik''. Be­še to vre­me čar­nog ju­go­slo­ven­stva, ka­da su cen­zo­ri i re­dak­to­ri, lek­to­ri i ko­rek­to­ri ima­li ve­ću moć od pi­sa­ca, pa je za pret­po­sta­vi­ti da se Mi­šić ni­je mno­go ni pi­tao, ili je pre­ćut­no dao pri­sta­nak. U sva­kom slu­ča­ju, simp­to­ma­tič­no de­lu­je ta­ko opre­mljen pred­go­vor.

Sli­čan pri­mer pro­na­šli smo i u an­to­lo­gi­ji srp­skog na­rod­nog bla­ga ''Od zla­ta ja­bu­ka'' Vas­ka Po­pe, gde je stvar još dra­stič­ni­ja. U ne­ve­li­kom pred­go­vo­ru od dve-tri stra­ne, ume­sto sin­tag­me ''srp­ska na­rod­na po­e­zi­ja'' čak dva­de­set pet pu­ta ja­vlja se pri­dev ''naša'', od­no­sno, sa­mo — ''na­rod­na po­e­zi­ja''. Nig­de ne­ma sin­tag­me ''srp­ska na­rod­na po­e­zi­ja''. Iako na kra­ju knji­ge, u Literaturi, u je­di­ni­ca­ma iz­vorâ za an­to­lo­gi­ju re­dov­no se po­mi­nju de­la sa pri­de­vom ''srp­ski'' u na­slo­vu. Ni to ni­je ohra­bri­lo pri­re­đi­va­ča da ''pi­še ka­ko se go­vo­ri'' i — či­ta.

(U vre­me pred­sed­ni­ko­va­nja Sa­ve­tom Le­to­pi­sa Ma­ti­ce srp­ske, ka­da je glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik bio Bo­ško Iv­kov, Vas­ko Po­pa je po­dr­žao ide­ju, ako ne i sâm pred­lo­žio, da se ume­sto pče­li­nje ko­šni­ce kao zna­ka Ma­ti­ce srp­ske po­sta­vi zve­zda pe­to­kra­ka, ko­ja je, eto, jed­no vre­me ''kra­si­la'' naj­sta­ri­ji srp­ski knji­žev­ni ča­so­pis.)

Na­ve­de­ni de­ta­lji ve­za­ni za pri­dev ''srp­ski'' uma­nju­ju od­va­žnost auto­ra po­me­nu­tih an­to­lo­gi­ja i ka­zu­ju da su se, ipak, po­vi­no­va­li ide­o­lo­škim i po­li­tič­kim klju­če­vi­ma vre­me­na, ko­ji ne­ma­ju ve­ze sa knji­žev­nom stru­kom što je za­sno­va­na pre sve­ga na kon­kret­nom je­zi­ku sa ja­snim ime­nom, ma gde se on u sve­tu go­vo­rio ili pi­sao.
 
''An­to­lo­gi­ja srp­skog pe­sni­štva 19. i 20. ve­ka'' Mi­ro­sla­va Ege­ri­ća štam­pa­na je u tri to­ma, na ukup­no 1040 stra­na. Pra­va pri­li­ka da se, uz pre­dgo­vor na še­zde­set pet stra­ni­ca, ob­u­hvat­no pred­sta­ve dva ve­ka srp­ske po­e­zi­je. Ka­kva li bi tek bi­la an­to­lo­gi­ja Mi­o­dra­ga Pa­vlo­vi­ća u tri to­ma? Upo­red­bom jed­nog i dru­gog an­to­lo­gi­čar­skog pro­jek­ta stva­ri se re­la­ti­vi­zu­ju, sve bi­va mo­gu­ćim. U Bož­joj ba­šti ima me­sta za raz­ne plo­do­ve. Sva­ko ima svo­je pra­vo na de­la­nje, na oprav­da­nje za­što je baš ta­ko po­stu­pio. Ka­ko po­se­ješ, ta­ko ćeš po­žnje­ti. Raz­li­či­ti obi­mi pred­sta­vlja­ju, u du­bi­ni, i raz­li­ku u pri­stu­pi­ma.

Iz Ege­ri­će­vog pred­go­vo­ra se vi­di da ima­mo po­sla sa pri­re­đi­va­čem tak­til­ne du­hov­ne pri­ro­de, iz­ra­že­nog po­et­skog ner­va. Su­o­ča­va­mo se sa vi­đe­nji­ma ko­ja zna­ju šta je pe­snič­ki im­puls u ma­ter­njem je­zi­ku. U to se uve­ra­va­mo već u pr­vim pod­na­slo­vi­ma pred­go­vo­ra: Po­e­zi­ja — in­tu­i­ci­ja bi­ća i Li­ri­ka — do­ga­đaj u čo­ve­ku. Za­ni­mlji­vo je, ne i pa­te­tič­no, Ege­ri­će­vo za­pa­ža­nje da je po­e­zi­ja ''naj­dra­go­ce­ni­ji sok ko­ji lu­či na­ci­o­nal­ni or­ga­ni­zam''. On is­ti­če sta­no­vi­šte, ko­je ''mo­že bi­ti i za­blu­da'', ''da po­sled­nju reč o bit­nim pi­ta­nji­ma čo­ve­ka da­ju re­či pe­snič­kih, ne prav­nič­kih zna­nja i for­mu­la''. Da! Kroz vre­me is­ku­stvo zri, ni­je ži­vot — na pr­vu lop­tu. Ve­ru­je­mo u to, jer ''naj­lep­še pe­va­ju za­blu­de'', ra­ši­rio je ru­ke onaj dru­gi Bran­ko.
 
Mi­ro­slav Ege­rić go­vo­ri po­sve­će­no, im­po­nu­je uve­re­nje čo­ve­ka ko­ji for­mal­no ni­je pe­snik, već knji­žev­ni kri­ti­čar i isto­ri­čar, ese­ji­sta i, na ma­ho­ve, lir­ski pro­za­i­sta, pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta. Nje­go­vo na­dah­nu­će pe­sni­ci­ma i po­e­zi­jom ima vi­do­ve tvo­rač­kih za­ma­ha. On ne pri­hva­ta pre­te­ra­ni eks­pe­ri­ment, na­si­lje nad je­zi­kom kao ma­te­ri­ja­lom, po­go­to­vo ne pro­zni go­vor u po­e­zi­ji, in­si­sti­ra na me­lo­di­o­zno­sti i vi­brant­no­sti iz­ra­za ko­ji uje­di­nju­je duh i emo­ci­ju.

U de­lu pred­go­vo­ra gde se ime­nu­ju za­stu­plje­ni pe­sni­ci, Ege­rić, po­put Zo­ra­na Mi­ši­ća, po­sta­vlja Nje­go­ša na če­lo de­vet­na­e­stog ve­ka. To či­ni s upa­di­com da ''ni­je Nje­goš sa­mo, ni pre­te­žno, na­rod­ni pe­snik, ka­ko ga je ne­što su­že­no dao Zo­ran Mi­šić u svo­joj ina­če sjaj­noj An­to­lo­gi­ji.'' I Mi­ro­slav Ege­rić je u dvoj­bi da li da poč­ne s Bran­kom, ali od­u­sta­je, jer se nad li­ri­kom mla­dog Ra­di­če­vi­ća ''nad­ne­lo go­ro­sta­sno de­lo ve­li­kog re­flek­siv­nog li­ri­ča­ra''. A on­da u de­lu an­to­lo­gi­je ko­jim za­po­či­nje de­vet­na­e­sti vek, is­pred Nje­go­ša i Bran­ka, po­ja­vlju­ju se, kao čel­ne, pe­sme Do­si­te­ja Ob­ra­do­vi­ća, Sa­ve Mrka­lja, Jo­va­na Ste­ri­je Po­po­vi­ća i Si­me Mi­lu­ti­no­vi­ća Sa­raj­li­je? U pre­dgo­vo­ru ne pro­na­la­zi­mo ni reč o ovim pe­sni­ci­ma. Da li je po­sre­di ne­ka­kav teh­nič­ki pre­vid ili ih je na­knad­no, mi­mo si­ste­ma pre­do­če­nog u pred­go­vo­ru, une­la ne­či­ja ru­ka?

An­to­lo­gi­ja je naj­kli­ma­vi­ja u za­vr­šnom tre­ćem de­lu; tu uvi­đa­mo da je pri­re­đi­vač od­stu­pio od ne­kih pro­kla­mo­va­nih na­če­la i uslo­va za oda­bir ''be­smrt­ni­ka''. Na pri­mer, ako je već uvr­stio dve pe­sme Vo­ji­sla­va De­spo­to­va, on­da je lo­gič­no da se po­ja­vi i po­e­zi­ja Vu­ji­ce Re­ši­na Tu­ci­ća, uči­te­lja za­stu­plje­nog pe­sni­ka ko­ji, ma­da ori­gi­nal­nih do­stig­nu­ća, u po­ne­čem ni­je pre­va­zi­šao svo­ga gu­rua. U do­sa­da­šnjim pri­ka­zi­ma ove an­to­lo­gi­je, iz­dva­ja­mo mi­šlje­nje Slav­ka Gor­di­ća ko­ji za­me­ra ne­sra­zme­ri u po­ja­vlji­va­nju tri­ju pe­sa­ma Ve­ro­lju­ba Vu­ka­ši­no­vi­ća spram jed­ne je­di­ne Alek­san­dra Ri­sto­vi­ća. Ege­ri­će­va po­zi­ci­ja bi se mo­gla bra­ni­ti sa po­e­tič­ke tač­ke an­to­lo­gi­je: da joj mla­đi pe­snik i nje­go­ve ri­mo­va­ne pe­sme vi­še od­go­va­ra­ju ne­go slo­bod­ni sti­ho­vi sta­ri­je­ga. To ona­ko — u krup­nom pla­nu (pri to­me smo is­klju­či­li za­vi­čaj­nu na­klo­nost pre­ma mla­đem pe­sni­ku).
 
Ču­di da u an­to­lo­gi­ji ne­ma pe­sni­ka bli­skih Ege­ri­će­vom do­ži­vlja­ju i po­i­ma­nju pe­sni­štva: Kr­sti­vo­ja Ili­ća, Ma­noj­la Ga­vri­lo­vi­ća, An­dre­ja Je­li­ća Ma­ri­o­ko­va, Mi­ro­sla­va Ce­re Mi­ha­i­lo­vi­ća, Zla­te Ko­cić, Mir­ja­ne Bu­la­to­vić i Vla­di­mi­ra Ja­gli­či­ća. U di­sa­nju kon­tek­sta ose­ća se da je pri­re­đi­vač bez na­ro­či­te vo­lje u an­to­lo­gi­ju uneo Vu­ka Kr­nje­vi­ća, Mi­lu­ti­na Pe­tro­vi­ća, Du­ška No­va­ko­vi­ća, No­vi­cu Ta­di­ća, Pe­tra Cvet­ko­vi­ća, Ra­šu Li­va­du i Rad­mi­lu La­zić. Uvr­šta­va­njem po­me­nu­tih pe­sni­ka, Ege­rić je iz­ne­ve­rio sop­stve­ni po­e­tič­ki ma­ni­fest u pred­go­vo­ru. Do­da li se to­me da je Ege­rić uvr­stio čak dve pe­sme Se­li­mi­ra Ra­du­lo­vi­ća, vla­sni­ka iz­da­vač­ke ku­će ko­ja je štam­pa­la an­to­lo­gi­ju, mo­že­mo za­klju­či­ti da je pri­re­đi­vač, ipak, na­pra­vio po­do­sta vi­dlji­vih kom­pro­mi­sa.

Po­seb­nu manj­ka­vost u slu­ča­ju Ege­ri­će­ve an­to­lo­gi­je či­ne i iz­o­stan­ci zna­čaj­nih sa­vre­me­nih srp­skih pe­sni­ka iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, od­no­sno, Re­pu­bli­ke Srp­ske. Osim Da­re Se­ku­lić i Ran­ka Ri­so­je­vi­ća, za­stu­plje­nih sa po dve, od­no­sno, tri pe­sme, u ova­kvom po­ret­ku stva­ri svo­je me­sto u an­to­lo­gi­ji, da na­ve­de­mo naj­i­stak­nu­ti­je, tre­ba­lo bi da ima­ju i Ste­van Ton­tić, Bran­ko Ču­čak, Đu­ro Da­mja­no­vić, Ran­ko Pre­ra­do­vić, To­dor Du­ti­na, Zo­ran Ko­stić, Bo­ro Ka­pe­ta­no­vić, De­jan Gu­talj, Pre­drag Bje­lo­še­vić, An­đel­ko Anu­šić, Ljup­ko Ra­čić, Mir­ko Vu­ko­vić...
 
''Na sa­mom kra­ju'', pi­še Ege­rić, ''ako su ne­ki cve­to­vi iz bo­ga­te stva­ra­lač­ke ba­šte srp­skog pe­sni­štva iz­o­sta­li, to će bi­ti ve­ro­vat­ni pod­sti­caj dru­gim an­to­lo­gi­ča­ri­ma, da u svo­jim iz­bo­ri­ma po­tvr­de ili ne­gi­ra­ju na­por ko­ji je ov­de uči­njen.'' Evo, ovu na­šu an­to­lo­gi­ju tre­ba­lo bi, po­pred osta­log, ta­ko shva­ti­ti kao — knji­ga na knji­gu. Još do­da­je Ege­rić: ''Mi se za­i­sta, i bez kon­ven­ci­je, svim ta­kvim na­po­ri­ma ra­du­je­mo. Duh ko­ji se gi­ba u pro­to­ku ge­ne­ra­ci­ja ne pre­sta­je.''

''An­to­lo­gi­ja mo­der­ne srp­ske li­ri­ke (1920 — 1995)'' Mi­lo­sa­va Šu­ti­ća (2002) pred­sta­vlja, već po svom pred­go­vo­ru, zna­ča­jan pri­log knji­žev­no-te­o­rij­skoj i este­tič­koj sve­sti o na­šoj po­e­zi­ji. Ona je svo­je­vr­sni na­sta­vak ''An­to­lo­gi­je no­vi­je srp­ske li­ri­ke'' Bog­da­na Po­po­vi­ća, ma­da u na­po­ru da do­seg­ne sa­mo­stal­ni autor­ski pe­čat. Mi­lo­sav Šu­tić se dr­ži one po­zna­te He­ge­lo­ve sen­ten­ce da ''oslo­ba­đa­nje du­ha ne od ose­ća­nja, već u ose­ća­nju'' mo­ra da bu­de svo­je­vr­sni ma­ni­fest i po­to­kaz sva­kom lir­skom pe­sni­ku. Ta­ko shva­će­nim lirskim, Šu­tić že­li da od­re­di i po­sta­vi spe­ci­fič­nu aro­mu, ali i ''di­jag­no­zu'' uvr­šte­nih pe­sa­ma. On pod ta­kvim ter­mi­nom sma­tra či­tav zbir ka­te­go­ri­ja i poj­mo­va: ''no­vo; le­po; di­na­mič­no; eks­pre­si­o­ni­zam, im­pre­si­o­ni­zam; neo­ro­man­ti­zam; neo­sim­bo­li­zam;  primitivizam; ze­ni­ti­zam; da­da­i­zam; nad­re­a­li­zam; et­no­lo­ško — fol­klor­no — re­li­gij­sko — mit­sko; ma­ter­nja me­lo­di­ja; lir­ska tran­scen­den­ci­ja i lir­ska ap­strak­ci­ja; emo­ci­o­nal­no i ra­ci­o­nal­no (in­ter­tek­stu­al­no).''
 
Šu­ti­ćev iz­bor pe­sni­ka za­sno­van je, da­kle, na od­li­ka­ma lir­skog: pe­sma mo­ra da sa­dr­ži ne­za­o­bi­la­znu emo­ci­o­nal­nu po­tku, je­zič­ku me­lo­di­ju or­ke­stri­ra­nu oso­be­no­šću autor­ske mu­zi­ke i ta­len­ta, lir­sku ima­gi­na­ci­ju i sli­ku, po­et­ski hu­mor pro­iz­i­šao iz pret­hod­nog ose­ća­nja i ori­gi­nal­nog po­gle­da na svet. Ovo je zbir ele­me­na­ta ko­ji se i na­ma, uglav­nom, či­ni pre­sud­nim za do­ži­vljaj i iz­bor pe­sma u sva­koj an­to­lo­gi­ji ko­ja ple­di­ra za po­e­zi­ju kao raz­li­ku u od­no­su na dru­ge ro­do­ve (žan­ro­ve).
 
An­to­lo­gi­ja Mi­lo­sa­va Šu­ti­ća ima je­dan teh­nič­ki pro­blem. Na­i­me, pr­vo se po­ja­vi­la na en­gle­skom je­zi­ku (1999). Tek po­tom, na srp­skom, gde se na­la­ze no­ve pe­sme za ko­je pri­re­đi­vač ka­že: ''Ne­ko­li­ko du­žih pe­sa­ma ko­je su (...) zna­čaj­ne ne sa­mo za nji­ho­ve auto­re, već i za srp­sku po­e­zi­ju 20. ve­ka u ce­li­ni, iz či­sto je­zič­kih raz­lo­ga ni­su (bi­le — prim. N. G.) pre­ve­de­ne na en­gle­ski je­zik''. Za­tim, u istom iz­da­nju ''u ne­ko­li­ko slu­ča­je­va, ume­sto pe­sa­ma pre­ve­de­nih na en­gle­ski je­zik, uze­te su ne­ke dru­ge pe­sme po­je­di­nih pe­sni­ka''. Ovo se do­ne­kle mo­že raz­u­me­ti, ma­da bi mno­go bo­lje bi­lo da do to­ga ni­je do­šlo. Ali, u naj­no­vi­jem iz­da­nju Šu­ti­će­ve an­to­lo­gi­je na en­gle­skom (2009), pro­ble­ma­tič­no je po­ja­vlji­va­nje iz­ne­bu­ha fa­mo­znog auto­ra na sa­mom kra­ju knji­ge, ko­ji se ni­je na­šao ni u jed­nom do ta­da iz­da­nju, već je svo­jom po­ja­vom, gle, na vol­še­ban na­čin is­ti­snuo jed­nog pe­sni­ka i jed­nu pe­sni­ki­nju (auto­ra ovih re­da­ka i Mir­ja­nu Bo­žin) iz pret­hod­nog iz­da­nja — ni tra­ga im u ob­no­vlje­nom iz­da­nju an­to­lo­gi­je.
 
Ova­kvo na­pra­sno iz­ba­ci­va­nje, i — uba­ci­va­nje, pe­sni­ka u no­vo iz­da­nje obič­no se od­vi­ja, bez zna­nja pri­re­đi­va­ča, uz po­moć ko­rek­to­ra ili štam­par­skih rad­ni­ka, te ra­znih teh­nič­kih li­ca i uti­caj­nih go­spo­đa iz re­dak­ci­je. I da­lje ve­ru­je­mo da pri­re­đi­vač ''ne­ma poj­ma ka­ko se to do­go­di­lo''. A ako je ''fa­mo­zni'' (Zo­ran Bog­nar) ušao u an­to­lo­gi­ju sa­mo za­to što ima od­ne­kud ne­ka­kvu svo­ju pe­smu pre­ve­de­nu na en­gle­ski je­zik, i još zbog ko­je­če­ga, ko­men­tar je su­vi­šan. Ozbilj­ne an­to­lo­gi­je i an­to­lo­gi­ča­ri (i iz­da­va­či) to se­bi ne sme­ju do­zvo­li­ti.
 
Vred­na pa­žnje je tro­tom­na ''An­to­lo­gi­ja srp­skog pe­sni­štva'' An­dre­ja Ba­zi­lev­skog na ru­skom je­zi­ku. Ob­u­hva­ti­la je srp­sku po­e­zi­ju dva­de­se­tog ve­ka. Po­ja­vi­la se u Mo­skvi 2004 — pr­vi tom, 2006 — dru­gi i 2008 — tre­ći. U sva­kom to­mu po dva­de­set pet pe­sni­ka — ukup­no, da­kle, se­dam­de­set pet. Ob­u­hva­ti­la je pe­ri­od od La­ze Ko­sti­ća do Mir­ja­ne Bu­la­to­vić. Ne po­se­du­je op­se­žni­ji pre­dgo­vor, već sa­svim kra­tak — sa op­štim na­tuk­ni­ca­ma o raz­lo­zi­ma na­stan­ka.

Ova an­to­lo­gi­ja je naj­o­bim­ni­je pred­sta­vlja­nje srp­ske po­e­zi­je u sve­tu. Sa­bra­no je i štam­pa­no pre­ko pet hi­lja­da pe­sa­ma na vi­še od tri hi­lja­de stra­na. Sva­ki pe­snik ima po pe­de­se­tak i vi­še pe­sa­ma, prak­tič­no, ce­lu knji­gu na ru­skom je­zi­ku. U pre­pe­vu srp­ske po­e­zi­je uče­stvo­va­lo je oko sto­ti­nu ru­skih pre­vo­di­la­ca. U okvi­ru Epar­hi­je ka­nad­ske Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u To­ron­tu, 2010. go­di­ne, po­ja­vi­lo se no­vo iz­da­nje ove an­to­lo­gi­je na srp­skom je­zi­ku. U tre­ćem to­mu ovog iz­da­nja kod ne­ko­li­ko pe­sni­ka pro­ši­ren je broj pesa­ma.
 
Ne­ma sum­nje da je ova­kav po­du­hvat, u oba slu­ča­ja, zna­ča­jan. Dat je je­dan mo­gu­ći pre­sek srp­ske po­e­zi­je. Me­đu­tim, ka­ko pri­me­ću­je­mo u be­le­šci dr Da­vo­ra Mi­li­če­vi­ća, ured­ni­ka ka­nad­skog iz­da­nja, ''zna­mo da je još do­brih pe­sni­ka osta­lo iz­van ove an­to­lo­gi­je, ali zna­mo i to da u njoj ne­ma rđa­vih''.
 
Oči­gled­no je da je La­za Ko­stić tre­ti­ran kao pe­snik dva­de­se­tog ve­ka, za­čet­nik mo­der­ne po­e­zi­je. Da ni­je ta­ko, uz nje­ga bi se mo­ra­la po­ja­vi­ti ro­man­ti­čar­ska sa­bra­ća iz de­vet­na­e­stog — Bran­ko, Nje­goš, Zmaj i Jak­šić. A u an­to­lo­gi­ji je Vo­ji­slav Ilić (1860—1894). Da­lje, in­te­re­sant­no je da ne­ma Sken­de­ra Ku­le­no­vi­ća, ali za­to ima Ize­ta Sa­raj­li­ća, ko­ji je, isti­na, u ju­go­slo­ven­sko vre­me do­sta pre­vo­đen u SSSR-u. Ne­ma ni Du­ška Tri­fu­no­vi­ća. Pri­me­ću­je­mo Bra­nu Crn­če­vi­ća i Mi­ru Aleč­ko­vić, ali ne­ma Dra­ga­na Ko­lun­dži­je ili, pak, Da­re Se­ku­lić. Pri­go­vo­ri bi se mo­gli na­sta­vi­ti i da­lje.

An­to­lo­gi­ja ''Mo­der­no srp­sko pe­sni­štvo'' (1991) Ste­va­na Ton­ti­ća obu­hva­ti­la je dva­de­se­ti vek. Ne­ki su je na­zva­li ''te­le­fon­skim ime­ni­kom'' zbog ''pre­ve­li­kog'' bro­ja pe­sni­ka i pri­su­stva, na pri­mer, sti­ho­va kan­ta­u­to­ra Ar­se­na De­di­ća. Me­đu­tim, Ste­van Ton­tić je pri­be­gao kon­cep­tu otva­ra­nja pe­snič­kih vred­no­sti, uka­zao da raz­voj srp­ske po­e­zi­je po­sled­njih de­ce­ni­ja ima ve­li­ki ras­cvat. To je bio ve­o­ma hra­bar po­tez, čin de­mi­sti­fi­ko­va­nja pret­ho­dnih an­to­lo­gi­ja za­sno­va­nih na mr­god­nom če­do­mor­stvu sop­stve­ne li­ri­ke. Iza­šla pred gra­đan­ski rat u Sa­ra­je­vu, ova an­to­lo­gi­ja je pred­sta­vlja­la zna­ča­jan glas iz am­bi­jen­ta iz­van Sr­bi­je, svest o ukup­nom pro­sto­ru srp­ske po­e­zi­je.

Po­za­ba­vi­će­mo se, u vi­du ski­ca, i tri­ma an­to­lo­gi­ja­ma o ko­ji­ma smo op­šir­ni­je pi­sa­li pret­hod­nih go­di­na. Ne uka­za­ti ovom pri­li­kom i na njih bi­lo bi, po­red osta­log, ne­ko­rekt­no pre­ma već po­me­nu­tim an­to­lo­gi­ja­ma i pri­re­đi­va­či­ma. Pre sve­ga, ''cvet­nik sre­bro­lju­blja'' Ra­di­vo­ja Mi­ki­ća, kri­ti­ča­ra i pod sta­re da­ne uni­ver­zi­tet­skog pro­fe­so­ra knji­žev­no­sti za de­cu, ko­ji se pre po­ja­ve an­to­lo­gi­je ni­ka­da ni­je ba­vio ije­kav­skim kri­lom srp­skog je­zi­ka. Već sâm na­slov pred­sta­vlja ele­men­tar­nu škol­sku gre­šku, ta­u­to­lo­ško-ple­o­na­stič­ku mr­lju — ''An­to­lo­gi­ja sa­vre­me­ne srp­ske po­e­zi­je Re­pu­bli­ke Srp­ske'' (2001).

Ne­u­pu­ćen u pre­ko­drin­sku srp­sku po­e­zi­ju, pri­re­đi­vač ko­ji se, re­ko­smo li, ba­vio is­klju­či­vo ma­pom sr­bi­jan­ske knji­žev­no­sti, ola­ko se po­zi­vao na Bog­da­na Po­po­vi­ća, Zo­ra­na Mi­ši­ća i Mi­o­dra­ga Pa­vlo­vi­ća. Ta­kve pa­ra­la­le da­li su mu i ša­lji­vi re­cen­zen­ti ne­sreć­ne an­to­lo­gi­je me­đu ko­ji­ma, gle ču­da, i Goj­ko Te­šić do­slov­no, uz Alek­san­dra Jo­va­no­vi­ća. Ola­ko po­zi­va­nje na tro­ji­cu ugled­nih an­to­lo­gi­ča­ra u naj­ma­nju ru­ku li­či­lo je na pre­po­tent­no ime­no­va­nje sop­stve­nog zna­ča­ja i oprav­da­nje za za­ti­ca­nje u ne­bra­nom gro­žđu. Jer, po­me­nu­ta an­to­lo­gi­ja ''srp­ske po­e­zi­je Re­pu­bli­ke Srp­ske'' ob­u­hva­ta sa­mo pe­ri­od po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta i to na ogra­ni­če­nom ge­o­graf­skom pro­sto­ru, što ni u snu ni­je slu­čaj sa an­to­lo­gi­ja­ma po­me­nu­tih ve­li­ka­na. U pred­go­vo­ru pri­re­đi­va­ča ni jed­ne je­di­ne re­či o Re­pu­bli­ci Srp­skoj. A i što bi, jer po­e­ti­ka de­be­log ho­no­ra­ra be­še glav­na vo­di­lja u ob­ja­vlji­va­nju ovog trut-cvet­ni­ka od 666 stra­na sa mr­ša­vim pred­go­vo­rom i na­pra­snim iz­bo­rom ni ži­vih ni mr­tvih pe­sni­ka od­o­nud i od­o­vud.

An­to­lo­gi­ja srp­ske po­e­zi­je 20. ve­ka ''Pe­sma po­me­ra br­da'' Man­fre­da Je­ni­he­na ima­la je ne­sre­ću što je na­spram ne­mač­kog iz­da­va­ča, ''Go­len­štajn'', pr­ste ume­šao i naš, sad već ne­po­sto­je­ći, ''Sve­to­vi''. Glav­ni kon­sul­tant ugle­dnog ne­mač­kog sla­vi­ste, autor ne­do­vr­še­nih bi­bli­o­graf­skih me­da­ljo­na, Ni­ko­la Straj­nić, po ostap­ben­de­rov­skom na­lo­gu ga­zde ne­gda­njih ''Sve­to­va'', iz­vo­đač ra­do­va na te­re­nu, iz­ma­ni­pu­li­sao je po­ve­re­nje ber­lin­skog pri­re­đi­va­ča i bes­pri­zor­no eli­mi­ni­sao ne­ko­li­ko de­se­ti­na zna­čaj­nih srp­skih pe­sni­ka iz Voj­vo­di­ne i ši­re, (po go­di­na­ma ro­đe­nja) u ra­spo­nu od če­tvrt ve­ka! Ta­ko se kao naj­mla­đi srp­ski pe­snik iz Voj­vo­di­ne, avaj, po­ja­vio upra­vo spi­ri­tus mo­vens su­i­cid­no uni­šte­nih ''Sve­to­va'', Jo­van Zi­vlak (rođ. 1947), a naj­mla­đi za­stu­plje­ni autor ko­jim se za­vr­ša­va an­to­lo­gi­ja — Ana Ri­sto­vić ( rođ. 1972). Iz­me­đu ova dva go­di­šta (če­tvrt ve­ka) — po­top.
 
An­to­lo­gi­ja ''Zlat­ni vek srp­skog pe­sni­štva 1910/2010'' Se­li­mi­ra Ra­du­lo­vi­ća ima­la je ne­iz­le­čiv hen­di­kep u pre­po­tent­noj am­bi­ci­ji; izve­den je fa­ri­sej­ski za­hvat eli­mi­na­ci­je ne­ko­li­ko de­se­ti­na ne­za­o­bi­la­znih srp­skih pe­sni­ka ko­ji či­ne je­zgro 20. ve­ka. U nad­me­noj knji­zi ko­ja je ne­u­spe­šno ko­pi­ra­la pro­je­kat Zo­ra­na Mi­ši­ća (čak i po po­ja­vi pe­snič­kih por­tre­ta na ko­ri­ca­ma), na­šlo se sve­ga dva­de­set pet pe­sni­ka po­čev od La­ze Ko­sti­ća pre­ko Du­ška Ra­do­vi­ća (?) do Iva­na Ne­gri­šor­ca. Pri­re­đi­vač je is­ko­ri­stio sto­go­di­šnji­cu smr­ti La­ze Ko­sti­ća da na sve­čar­ski na­čin (kao da je u pi­ta­nju sto­go­di­šnji­ca ro­đe­nja) tre­ti­ra ''Or­fe­u­sov'' pro­je­kat i spon­zo­re. I, gle ču­da, u an­ti-an­to­lo­gi­ji na­la­ze se i La­zi­ne pe­sme na­sta­le du­bo­ko u de­vet­na­e­stom ve­ku. U al­ma­na­hu ko­ji ob­u­hva­ta ne­ka­kvih sto go­di­na srp­skog pe­sni­štva na­šla se, mi­li Bo­že, sa­mo jed­na pe­sni­ki­nja? Uz mno­ga ogre­še­nja i ob­ma­ne, be­še to pre­le­sna epi­zo­da an­to­lo­gi­ča­re­nja u ko­joj je tra­gi­ko­mič­ni na­ziv ''zlat­nog'' cvet­ni­ka po­jeo i knji­gu i nje­nog auto­ra.

[Angelina]

**

O BRANKU I PESNICIMA ROMANTIZMA

Pe­snič­ki pr­ve­nac Bran­ka Ra­di­če­vi­ća štam­pan je 1847. go­di­ne u sve­ga tri­sta pri­me­ra­ka, za pret­plat­ni­ke či­ja su se ime­na na­la­zi­la na po­sled­njim stra­ni­ca­ma knji­ge. Naj­vi­še pre­nu­me­ra­na­ta be­še iz Te­mi­šva­ra, u ko­ji je Bran­ko do­šao iz Srem­skih Kar­lo­va­ca 1841. go­di­ne. U Te­mi­šva­ru Bran­ko je dve go­di­ne učio ''mu­dro­lju­bi­je'' (fi­lo­zo­fi­ju). Kad su se u Be­ču po­ja­vi­le, Bran­ko­ve ''Pe­sme'' do­če­ka­ne su na nož, od­mah za­bra­nje­ne u Be­o­gra­du. Ka­da je tač­no stu­pi­la na sna­gu i ko­li­ko tra­ja­la za­bra­na, ne zna se, ali u ja­nu­a­ru 1848. go­di­ne za­bra­na vi­še ni­je bi­la na sna­zi. U ka­ta­lo­gu dvo­ji­ce knji­ža­ra, Ma­noj­la Ste­fa­no­vi­ća i Ni­ko­le Pe­i­no­vi­ća, na še­stoj stra­ni, Bran­ko­ve pe­sme pre­po­ru­ču­ju se na či­ta­nje. U bi­bli­o­te­ci Ma­ti­ce srp­ske Bran­ko­va po­e­zi­ja će se po­ja­vi­ti tek je­da­na­est go­di­na po iz­la­sku ''Pe­sa­ma'' iz štam­pe. Raz­lo­zi su po­zna­ti, u sa­ti­rič­noj po­e­mi ''Put'', Bran­ko že­sto­ko na­pa­da pr­vog čo­ve­ka Ma­ti­ce srp­ske, Jo­va­na Ha­dži­ća, ko­ga na­zi­va ''ca­rem svi­ju so­va i ku­ka­vi­ca''. Oštar na­pad na za­go­vor­ni­ke sla­vja­no­serb­ske knji­žev­no­sti i je­zi­ka za­nji­hao je ta­da­šnju iona­ko usi­ja­nu at­mos­fe­ru pred re­vo­lu­ci­ju 1848. go­di­ne.

O Bran­ko­voj po­e­zi­ji, ko­ja ne na­i­la­zi na sim­pa­ti­je Jo­va­na Ste­ri­je Po­po­vi­ća, Sve­to­za­ra Mi­le­ti­ća, Lju­de­vi­ta Štu­ra i dru­gih, već bi­va že­sto­ko na­pad­nu­ta i pot­ce­nje­na, Đu­ra Da­ni­čić ka­že: ''Ja mi­slim da do da­nas ni­je ni­je­dan uče­ni Sr­bin ova­ko pje­vao kao ovaj Ra­di­če­vić.'' A za­tim do­da­je: ''Isti­na, još ih je ma­lo, vr­lo ma­lo, ko­ji ova­ko mi­sle i ra­de kao ovaj Ra­di­če­vić, ali ne boj se ma­lo sta­do, jer bi vo­lja oca ne­be­sko­ga da ti dâ car­stvo''.
 
Pe­snik neo­kla­si­ci­sta, Jo­van Ste­ri­ja Po­po­vić, ne pri­hva­ta nje­mu tuđ i ne­ja­san svet ro­man­ti­čar­ske po­e­zi­je: ''Po­e­zi­ja de­ti­nja­ste ne­sta­šno­sti, ne­po­kri­ve­ne po­ho­tlji­vo­sti, ne­raz­bo­ri­te sa­mo­po­u­zda­no­sti, be­stid­ne gru­bo­sti, kraj­nje­ga ne­znan­stva o lju­di­ma i stva­ri­ma.'' Ovom pre­po­tent­nom uda­ru na Bran­ko­vu po­e­zi­ju, kao i slič­nim na­pa­di­ma Sve­to­za­ra Mi­le­ti­ća, od­go­va­ra Jo­van Đor­đe­vić, ina­če do­bar Mi­le­ti­ćev pri­ja­šin: ''Vi ni­ste raz­u­me­li ple­me­ni­tu re­zig­na­ci­ju pev­ca, ko­ji upr­kos svim hu­la­ma i mra­ko­zbor­ci­ma, svim mr­žnja­ma i go­nje­nji­ma, iz­lo­žen za isti­nu slo­bo­du i prav­du, u kr­va­vu bor­bu stu­pio...''.

U Za­gre­bu, Stan­ko Vraz je, ta­ko­đe, sa sim­pa­ti­ja­ma po­pra­tio Bran­ko­ve pe­sme, hva­le­ći nje­gov ''po­e­tič­ni duh'' i ''čist, to­čan na­rod­ni je­zik''. Bran­ko je 1847. go­di­ne po­slao Vra­zu osam­de­set svo­jih knji­ga da ih ovaj ''ras­pa­ča u Hr­vat­skoj''.

Po­sle Bran­ko­ve smr­ti, Ja­kov Ig­nja­to­vić 1857 go­di­ne pi­še: ''Či­ta­ju­ći Bran­ko­ve li­rič­ne pe­sme, sva­ki je uvi­de­ti mo­gao da tek sa svo­jim sop­stve­nim čuv­stvom i kro­jem mo­že Sr­bin u pe­snič­koj stru­ci što sa­vr­še­ni­je pro­iz­ve­sti. U nje­mu je duh srp­ski kao Fe­niks vas­kre­sao. Mla­dež srp­ska, nje­go­vom li­rom odu­še­vlje­na, na nje­ga se ugle­da­la''. On is­ti­če da srp­ska kri­ti­ka ''ni­je ni pri­prav­na bi­la za do­stoj­no pri­mlje­nje jed­nog Bran­ka''. Kao sva­ki pra­vi pe­snik, Bran­ko je tr­peo že­sto­ke udar­ce, imao je pri­pra­van od­go­vor Lju­de­vi­tu Štu­ru.
 
Bran­ko Ra­di­če­vić je, da­kle, pe­snik pro­me­ne i ino­vant­nih re­še­nja, ve­snik bu­du­ćih to­ko­va srp­ske po­e­zi­je. Pe­vao je je­dan i pre Bran­ka na pri­bli­žno sli­čan na­čin. No, da li je to bi­lo to? Mi­loš Cr­njan­ski pri­me­ću­je da je u kar­lo­vač­kom mi­ljeu iz­ni­kao i pre Bran­ka nje­mu sro­dan pe­snik, ka­sni­je sve­šte­nik, Va­sa Živ­ko­vić: ''Vi­di­te li, ka­ko s grozd­nih vi­no­gra­da, si­la­zi pred go­mi­lom raz­dra­ga­nih đa­ka, sve­šte­nik, pre­te­ča, či­je su to­li­ke pe­sme no­si­le pro­le­će, i ko­ji, sru­šen od ugu­še­nog bo­la, pred kr­stom, još ima mo­ći i ot­me­no­sti da na­pi­še naj­lep­šu re­če­ni­cu to­ga do­ba: iz tu­ge se ra­dost ra­đa. Za njim je do­šao Bran­ko.''
 
I zbi­lja, u Živ­ko­vi­će­vim ka­tre­ni­ma ima na­rod­ne li­re: ''U snu sre­ćan lju­bih mi­lu,/ Lju­bih stra­sno doj­ke nje­ne,/ Na či­stom joj le­žah kri­lu,/ na­gr­lih se dra­ge že­ne.'' Ili: ''Ti pla­viš, zo­ro zlat­na,/ Tvoj sjaj­ni bli­sta zrak,/ Svi sreć­ni te­be sla­ve, — / Ja lju­bim gro­ba mrak. '' I u jed­nom i u dru­gom ka­tre­nu ima­mo bran­kov­ske mo­ti­ve, u pr­vom — erot­ski pri­zor, u dru­gom — sim­bi­o­zu pan­te­i­stič­kog i htonskog ose­ća­nja sve­ta. Me­đu­tim, Živ­ko­vi­će­voj po­e­zi­ji ne­do­sta­je aura ap­so­lut­nog ta­len­ta, ori­gi­nal­ni pe­čat igre je­zi­kom, moć da se is­ku­je no­va sli­ka sa si­ne­ste­zij­skim uda­ri­ma i ni­kad vi­đe­­nom tem­pe­ra­tu­rom srp­ske lek­si­ke.

Živ­ko­vi­će­va po­e­zi­ja ima po­do­sta go­blen­skog, oče­ki­va­nog i di­da­ktič­nog, mi­mo sve­tlo­snih za­ma­ha pe­snič­kog ma­šta­ri­ju­ma, iz­van pre­kog­ni­tiv­ne osno­vi­ce ko­ja po­e­zi­ju či­ni de­lat­nom si­lom, nad­vre­me­nom le­po­tom, div­nim ču­dom ljud­skog du­ha. Je­su to le­po uve­za­ni ka­tre­ni, ali pred­vi­di­vih zna­če­nja, ne­do­sta­je im onaj stra­ži­lov­ski vi­do­vi­ti eros, ne­ma tu bran­kov­skog mo­mač­kog šar­ma i oluj­nog bru­ja sti­ho­va što se uli­va­ju je­dan u dru­gi kao po­tok u re­ku, ona u mo­re. Sve je skoc­ka­no u okvir ra­ci­o­nal­nog, u pri­ja­tan šti­mung bel­kan­ta. Na­spram sla­vja­no­serb­ske zva­nič­ne knji­žev­no­sti sa ja­kom utvr­dom, pre sve­ga u Ma­ti­ci srp­skoj, ipak po­ja­va Va­se Živ­ko­vi­ća ima­la je svo­ju mi­si­ju i zna­čaj u pe­ri­o­du od 1838. do 1847. go­di­ne, ka­da je uti­cao na pro­cvat mla­de srp­ske li­ri­ke.

Va­sa Živ­ko­vić je pi­sao epi­gra­me i ode, u na­ro­du je osta­la nje­go­va po­pev­ka ''Ra­do ide Sr­bin u voj­ni­ke'', kao i pe­sma ''Ra­ni ja­di'', ko­ju i da­nas mo­že­mo ču­ti uz tam­bu­ra­še u ka­fa­na­ma, ko­ja po­či­nje ču­ve­nim sti­ho­vi­ma: (*) ''Ah, kad te­be lju­bit ne smem, dru­gu lju­bit ne­ću ja''. I još do­sta pe­sa­ma — kao na­rod­ne. Živ­ko­vić se, da­kle, ni­je po­e­zi­jom ba­vio sud­bin­ski, već na ma­ho­ve, usput — ''kad mi je sr­ce u pri­jat­nim tre­nu­ci­ma ili u cr­nim ne­pri­li­ka­ma sa­mo od se­be pe­va­lo''.
 
S dru­ge stra­ne, Bran­ka je kao pe­sni­ka stre­lo­vi­to ozra­čio beč­ki kontekst, dru­go­va­nje s Da­ni­či­ćem, Mi­nom i Vu­kom, sa mla­dim in­te­lek­tu­alci­ma iz svih na­ših i slo­ven­skih kra­je­va. On je oti­šao u svet za raz­li­ku od Va­se Živ­ko­vi­ća, ko­ji se ve­ćim de­lom ži­vo­ta ve­zao za pre­čan­ski am­bi­jent. Va­sa Živ­ko­vić je za­vr­ša­vao še­sti raz­red Kar­lo­vač­ke gim­na­zi­je ka­da je Bran­ko upi­sao pr­vi. Tu je pre­vo­dio Ši­le­ra i Ge­tea, učio šta je lir­ski stih i ta­ko do­šao do upo­tre­be na­rod­nog je­zi­ka u po­e­zi­ji. Učio je tzv. fi­lo­zo­fi­ju u Se­ge­di­nu, gde se zna­lo ''na­ći i po 200 srp­skih đa­ka''. Stu­di­rao je pra­va u Pe­šti i Po­žu­nu (Bra­ti­sla­vi), ali se vra­tio u rod­no Pan­če­vo, ože­nio (Lenka umr­la u če­tr­de­se­toj go­di­ni) i do kra­ja ži­veo u tom me­stu. Kao kod Du­či­ća i Šan­ti­ća, ma­da ne do­slov­no; pr­vi je oti­šao u Evro­pu iz Mo­sta­ra i za­dr­žao se, a dru­gi ostao u pa­tri­jar­hal­nom mi­ljeu Ne­re­tve.

Bran­ko Ra­di­če­vić je ro­đe­ni pe­snik. La­za Ko­stić Bran­ko­vu jek­tič­ku vru­ći­cu me­ri do­me­ti­ma naj­bo­ljih pe­sa­ma. Po­put me­di­cin­skog na­uč­ni­ka, do­ka­zu­je da se pri '''tu­ber­ku­lo­znoj'' tem­pe­ra­tu­ri pi­še naj­bo­lja po­e­zi­ja. Mno­go go­di­na ka­sni­je, Da­ni­lo Kiš je re­kao: ''Bo­lest, zna­te, mo­že da is­tan­ča sluh i da do­ve­de ta­le­nat do sa­vr­šen­stva, jer u pi­ta­nju je za­pra­vo ne­ki po­re­me­ćaj sen­zi­bi­li­te­ta, ko­ji da­je naj­čud­ni­je re­zul­ta­te.''
 
Bran­kov je ''je­zik kao su­za, čist'' (Da­ni­čić), na­rod­ni, srp­ski, sa plo­do­vi­ma ko­ji na­di­la­ze Vu­ko­ve za­mi­sli o upo­tre­bi je­zi­ka u knji­žev­no­sti. Oda­tle iz­vi­re ono za­pa­ža­nje Mi­la­na Ka­ša­ni­na: ''On je Vu­ka po­zna­vao, no Vuk nje­ga ni­je''. Od ot­pri­li­ke če­ti­ri hi­lja­de re­či ko­li­ko ih ima u Bran­ko­voj po­e­zi­ji, oko dve sto­ti­ne se ne na­la­zi u Vu­ko­vom ''Rječ­ni­ku''. To ja­sno go­vo­ri o vul­kan­skom ta­len­tu mla­dog pe­sni­ka, ko­ji na nov na­čin ot­kri­va ča­ri i bo­gatstvo srp­sko­ga je­zi­ka. Vuk to de­li­mič­no vi­di i ne sti­že do kra­ja da se po­za­ba­vi lir­skim ta­len­tom Bran­ka Ra­di­če­vi­ća.

Petar Pe­tro­vić Nje­goš je, pak, o Bran­ku na­dah­nu­to re­kao: ''Bran­ko je pri­li­čan pro­ljeć­nje­mu lep­ti­ru ko­ji le­ti sa cvi­je­ta na cvi­jet: on na za­pu­šte­noj srp­skoj li­va­di ra­di.'' Bran­ko i Nje­goš su se uza­jam­no ve­o­ma uva­ža­va­li. To is­ka­zu­ju pe­sma­ma ko­je su je­dan dru­go­me po­sve­ti­li. Ša­lju­ći Nje­go­šu pri­me­rak svo­je pr­ve knji­ge, Ra­di­če­vić je upu­tio i ovu pe­smu:
 

PE­TRU PE­TRO­VI­ĆU NJE­GO­ŠU
(vla­di­ci cr­no­gor­skom)
 
Oj, vla­di­ko, Cr­noj Go­ri gla­vo,
na­ša di­ko, na­ša ve­lja sla­vo!
Evo te­be jed­ne knji­ge be­le,
če­da mi­la mo­je krv­ce vre­le, —
krv­ca vre­la, a če­do ne­sta­šno,
na ve­se­lje sva­ko je po­pa­šno,
a du­ša mu i no­ću i da­nju:
sva­ku pra­znu raz­bi­ti lo­ba­nju.
Oh, opro­sti, ako s pra­va pu­ta
ka­di­ka­da mla­đa­no za­lu­ta!
Ta bo­lje je spre­đa obe­ruč­ke,
ne­go stra­ga uda­ri­ti muč­ke,
bo­lje če­do i pre­đa­vo­la­sto,
neg' bo­galj­če i sle­po i klja­sto,
da uz tu­đi ko­rak na­ra­mu­je,
da ga tu­đa ru­ka za'ra­nju­je!
          (7. ja­nu­ar 1848)

Na pe­smu u asi­me­trič­nom (ep­skom) de­se­ter­cu, Nje­goš od­go­va­ra sti­ho­vi­ma u si­me­trič­nom (lir­skom) osmer­cu:
 

BRAN­KU RA­DI­ČE­VI­ĆU
 
P'jev­če dra­gi, Sr­be vr­li,
is­kro ži­va đač­kog kru­ga,
nek Apo­lo te­be gr­li,
ne­ka Or­fej tra­ži dru­ga.
U vi­lin­skom pje­vaš ko­lu
kao sla­vuj usred lu­ga,
te­be za rod pje­sma gr­li
kao ne­bo vi­ta du­ga.
Aj­de, ro­de, ko­lu amo,
da ju­nač­ki po­pje­va­mo,
glas nek je­či, nek se ču­je,
nek cr­ka­ju lju­te gu­je!
 
Ova je­din­stve­na pe­snič­ka pre­pi­ska go­vo­ri o uza­jam­nom po­što­va­nju i brat­skoj lju­ba­vi dvo­ji­ce mla­dih pe­sni­ka, ko­ji će se, po­tom, su­sre­sti u Be­ču 1851. go­di­ne. Obo­ji­ca le­pi i na­o­či­ti, i sta­som i du­šom, ali već na­če­ti ne­iz­le­či­vim bo­le­sti­ma. Lju­bo­mir Ne­na­do­vić se se­ća: ''Iz­me­đu osta­lih do­la­zio je i Bran­ko, ko­ga sam pre­đa­šnjih go­di­na po­zna­vao. Bo­le­šljiv, zlo­vo­ljan i vr­lo ne­ve­seo.'' I tre­ći u dru­štvu s njim jed­ne pri­li­ke, Lju­de­vit Štur, be­še mlad čo­vek iz­ra­zi­te kra­so­te i po­ja­ve, du­hov­nog sve­tla i sja­ja. Sa Štu­rom, re­ko­smo, Bran­ko ni­je imao naj­sreć­ni­ji kon­takt, raz­i­šli su se u shva­ta­nju po­e­zi­je po­vo­dom Bran­ko­ve dru­ge knji­ge. Na Štu­rov na­pad, Da­ni­čić je za­pi­sao da ovaj mi­sli ''da Baj­ro­ni s ne­ba pa­da­ju'', jer je po­re­dio Bran­ko­vu knji­gu sa Bajro­no­vim de­lom.
 
Ži­vot i li­ri­ka Bran­ka Ra­di­če­vi­ća i da­lje je­su in­tri­gant­ni i no­vi. Ni­šta se po­vo­dom ovo­ga pe­sni­ka ne mo­že pod­ra­zu­me­va­ti. Nje­gov krat­ki vek, upra­vo, je­ste eks­plo­zi­ja jed­ne sud­bi­ne či­je fak­te i pro­sja­je i dan-da­nas sa­bi­ra­mo i ose­ća­mo. U Be­ču uči pra­vo za ko­je, u jed­nom pi­smu ocu, ka­že: ''Dra­gi ta­ti­ce... uče­nje me pra­va baš ne­za­do­volj­nim či­ni; kad po­mi­slim još tri go­di­ne zgro­zim se''. Već bo­le­snom pe­sni­ku, 1851. go­di­ne, knez Mi­ha­i­lo da­je sti­pen­di­ju da uči me­di­ci­nu, uza­lud. Bran­ko iz­ja­vlju­je da že­li da ode na Koso­vo da na­pi­še ''epos''. Že­lja mu se ne ostva­ru­je, kao ni na­me­ra da ode u Ita­li­ju i na­u­či sli­ka­nje. Pri­li­kom pre­no­sa Bran­ko­vih ko­sti­ju iz Be­ča na Stra­ži­lo­vo, 1883. go­di­ne, jed­no Bran­ko­vo ''vi­to re­bro'' ni­je sa­hra­nje­no po dru­gi put. Na­la­zi se i da­nas kod ''skrive­nog po­što­va­o­ca Bran­ka''.

Ka­kva je to po­e­zi­ja Bran­ka Ra­di­če­vi­ća? Ona sin­te­ti­še na­rod­ne pe­sme, este­ti­ku kla­si­ci­zma i ma­ni­fest­nu sna­gu ro­man­ti­zma. ''Nema je­dan Branko, ne­go ih ima tro­ji­ca'', ot­krio je Mi­lan Ka­ša­nin u iz­vr­snom ese­ju ''Iz­me­đu or­la i vu­ka''. Bran­ko je na­pi­sao sve­ga pe­de­set če­ti­ri lir­ske i se­dam ep­skih pe­sa­ma, te dva od­lom­ka ep­skih pe­sa­ma. Osta­lo je dva­de­set osam pi­sa­ma i je­dan od­go­vor na kri­ti­ku. Do da­nas je sa­sta­vlje­no pre­ko de­ve­de­set mu­zič­kih kom­po­zi­ci­ja na Bran­ko­ve sti­ho­ve. Ako bi­smo, pre­ten­ci­o­zno, po­tra­ži­li dve re­či u ko­je bi, ini­ci­jal­no, le­gao sav nje­gov pe­snič­ki svet, on­da su to: zdra­vo i zbo­gom. Se­man­tič­ki kru­go­vi ovih re­či ob­u­hva­ta­ju li­ce i ''na­lič­je'' Bran­ko­ve li­ri­ke. Pr­vi aspekt oli­čen je u zdra­vim i ve­drim tre­nu­ci­ma, a dru­gi u tmu­lim i tra­gič­nim sta­nji­ma. U re­či zdra­vo sa­dr­žan je di­o­ni­zij­ski do­ži­vljaj sve­ta, sav u cik­ta­voj ja­ro­sti i sja­ju, kip­te­ćoj si­li ero­sa. Reč zbo­gom, pak, no­si hi­me­rič­nu opo­me­nu, te­šku, do de­pre­siv­nih du­bi­na, me­lan­ho­li­ju, ta­mu bo­le­sti, hton­ski na­go­ve­štaj i po­tom sa­mu smrt.
 
Sla­ve­ći ži­vot, pe­snik pe­va: ''Oj, iz­vo­re, zdra­vo, zdra­vo.../ Zdra­vo i ti mo­mo tu­di''. Ali, od­mah do­da­je: ''Zbo­gom do­le, zbo­gom mirisa­ve... Zbo­gom i vi po nji­ma iz­vo­ri/ Ve­lja sla­sti ka­da že­ca mo­ri''. Udi­vljen le­po­tom po­sto­ja­nja, raz­ro­ga­če­nih i plam­te­ćih ze­ni­ca, Ra­di­če­vić ope­va pan­te­i­stič­ki sjaj sve­ta: ''Div­no go­ra li­sta'', ''Lep je da­na ogre­jak'', ''A uz mi­ris ve­tri­ći uz­di­šu'', ''Sun­ce sja­je, li­ce otsja­ju­je/ Suk­nja s' di­gla, no­na pro­vi­ru­je'', ''Ona be­ži — za njom s' vi­ni/ Ljub­ni bra­te, pip­ni, šti­ni''.

A on­da, po­put vin­skog pe­ha­ra, zla­tan osme­rač­ki ka­tren ko­ji bli­sta ge­ni­jal­no raz­vi­je­nom erot­skom sli­kom: ''Al' u tvo­ji ne­dri tu­de/ Okle sne­ga do dve gru­de?/ Ču­do, se­le, div­no ču­do,/ Ala bi se mla­đan gru­do''. Sve­mu ovo­me, opet, pro­tiv­te­ža: ''Sam tu sam­cit na sve­tu ši­ro­kom'', ''O zo­ro mo­ja, zo­ro bez osvan­ka'', ''Zbo­gom pe­sme, zbo­gom ko­lo'', ''Zbo­gom go­re, me­sta mo­ja slat­ka''. Za­tim, ele­gič­no za­zi­va­nje kra­ja: ''Li­sje žu­ti ve­će po dr­ve­ću/ Li­sje žu­to do­le ve­će pa­da/ Ze­le­no­ga ja vi­še ni­ka­da/ Vi­det ne­ću''. A on­da, rekvi­jem­ski vr­hu­nac: ''Zbo­gom žit­ku, moj pre­le­pi san­če/ Zbo­gom zo­ro, zbo­gom be­li dan­če,/ Zbo­gom sve­te, ne­ka­da­nji ra­ju/ Ja sad dru­gom mo­ram ići kra­ju''.
 
Zdra­vo i zbo­gom je­su zglob­ni za­maj­ci Bran­ko­ve lir­ske po­e­zi­je. Ras­kr­šća gde se uče­tvo­ru­ju spo­zna­je. Tu se su­sti­ču i pre­li­va­ju dan i noć, ži­vot i smrt. Ima li šta pre­če u po­e­zi­ji? Pri­go­vo­ri da su to pre­žva­ka­ne ''ve­či­te te­me'' ne sto­je, ne­ma im me­sta u do­ži­vlja­ju sve­ta ka­kav je Bran­kov. U ve­li­koj po­e­zi­ji ta­ko mo­ra bi­ti, pe­snik se gr­li sa več­nim pi­ta­nji­ma sve­ta. Ulog je ve­lik, ali dru­ga­či­je ne mo­že, sve dru­go sim­pa­tič­ne su igri­ce i ca­ke, što­se­vi i tri­ko­vi, ko­ji mo­gu bi­ti za­ni­mlji­va re­še­nja na pla­nu je­zi­ka kao ma­te­ri­ja­la, ali da­lje — ne do­pi­re, ne­ma nad­lju­bav­ne sup­stan­ce re­či.

Ozr­ca­ljen mu­zi­kom di­sa­nja mla­de kr­vi, Ra­di­če­vić na naj­vi­ši tron po­di­že di­o­ni­zij­ske ri­tu­a­le, de­voj­ke i ju­nač­ki po­nos: ''Bra­ćo mi­la, zdra­vo, zdra­vo,/ Vi­na do­sta — to je pra­vo,/ I mo­mi­cu be­lu, je­dru,/ I pla­me­ni mač o be­dru''. Ali: ''Odoh, bra­ćo, zbo­gom me­ni sa­da/ Zbo­gom bra­ćo, mo­žda za sva­ka­da''. Ako bi­smo tra­ži­li sti­ho­ve u ko­ji­ma su ''na ma­lom pro­sto­ru'' vi­dlji­ve, a ne­is­pi­sa­ne, re­či zdra­vo i zbo­gom, on­da su to: ''Ao, dan­če, ala si mi beo,/ Još bi’ du­go gle­da­ti te 'teo'' i ''Na­do mo­ja, ni­si valj­da pe­na''.
 
Bran­ko­va po­e­zi­ja je neo­to­plje­na pa­hu­lja, več­na ro­sa srp­skog je­zi­ka, no i sil­ni huk, olu­ja no­vih re­či kroz ne­tak­nu­te pre­de­le pesme. Ona je ''osme­jak'' i ''že­ca'', ''cve­tak'' i ''vr­le­tak''. Kroz la­vi­rin­te am­bi­va­lent­nog sve­ta, Bran­ko se utki­va u zlat­nu stru­nu duhov­nog, re­li­gi­o­znog ose­ća­nja. Za­hva­lju­ju­ći Bo­gu na ču­de­si­ma, na ''su­na­šcu umi­lja­tom'' i ''sil­nog gro­ma bu­ci'', on ka­že: ''Osim dru­gog ov­de sve­ga/ Me­ne stvo­ri iz ni­če­ga''. Mo­li­tve­no va­pe­ći, do­da­je: ''Da mi ka­ko s pra­va pu­ta/ Du­ša mla­da ne za­lu­ta''.

Za­ziv ''tu­ge i opo­me­ne'' do­no­si vi­še od pu­kog zna­če­nja. Ni­je to sa­mo na­ziv jed­ne zna­čaj­ne du­že Bran­ko­ve pe­sme. On uka­zu­je na sve­vre­me­ni Bran­kov po­gled. U jed­nom pi­smu Da­ni­či­ću, iz Ru­me 1848. go­di­ne, oba­ve­šta­va­ju­ći ga o do­bi­je­nim bit­ka­ma ''s Ma­dža­ri­ma'', pro­na­la­zi­mo i re­če­ni­cu: ''Sa­mo smo kod Fu­to­ga i kod Vr­šca (pre osam ne­de­lja) dva ma­la bo­ja iz­gu­bi­li, je­dan lu­do­šću, dru­gi iz­da­jom.'' Lu­dost i iz­da­ja, dve men­ta­li­tet­ske ka­rak­te­ri­sti­ke ko­je umno­go­me od­re­đu­ju srp­ski et­nos, otva­ra­ju kru­go­ve va­žnih mo­ti­va srp­ske po­e­zi­je, na­rod­ne i umet­nič­ke.''Tu­ga i opo­me­na'' — ''lu­dost i iz­da­ja''!

Ne do­ži­vev­ši ni pu­nih tri­de­set go­di­na, Ra­di­če­vić je po­ka­zao da pe­snič­ki ta­le­nat ima nad­vre­men­sku me­ru, i da ni­čim ni­su ome­đe­ni do­me­ti ta­kvo­ga da­ra. Bran­ko­va se po­e­zi­ja pre­si­ja­va u no­vim se­man­tič­kim kru­go­vi­ma, na ta­la­si­ma ozon­ski či­stog je­zi­ka i doživljaja.

Zo­ran Mi­šić pri­me­ću­je da je Nje­goš po­sti­gao ''je­din­stven pod­vig: da se na je­zi­ku na­rod­ne po­e­zi­je za­snu­je jed­na moć­na i ori­gi­nal­na umet­nič­ka kre­a­ci­ja''. Pe­tar Pe­tro­vić Nje­goš je na dru­ga­či­ji na­čin od Bran­ka iz­ne­drio po­e­zi­ju na­slo­nje­nu na na­rod­nu, na ep­ski stih, na de­se­te­rac. To se u dru­goj bo­ji od­no­si i na Bran­ka, na­ro­či­to kod nje­go­vih lir­sko-ep­skih za­zi­va, gde se de­se­te­rac naj­ra­sko­šni­je po­ka­zu­je u po­e­mi ''Put''. No, kod Nje­go­ša su uoč­lji­vi i pri­sut­ni­ji slo­je­vi sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka, ko­ji da­ju mo­guć­nost za ar­he­tip­sko du­blje is­ka­zi­va­nje du­hov­no-ko­smič­kih sve­to­va i sta­nja ljud­ske du­še. Po­go­to­vo je to do­šlo do iz­ra­ža­ja u spe­vu ''Lu­ča mi­kro­ko­zma'', gde je na­di­šao svo­ga uči­te­lja Si­mu Mi­lu­ti­no­vi­ća Sa­raj­li­ju. To­me je do­pri­ne­la i Nje­go­še­va li­tur­gij­ska li­ni­ja po­ja­nja ko­ja ga je du­hov­no od­re­đi­va­la kao vla­di­ku, kao uz­vi­še­nog pra­vo­slav­nog ver­ni­ka za­gle­da­nog u bes­kraj: ''Ko­li­ko sam i ko­li­ko pu­tah/ Svod pla­vet­ni ne­ba sve­šte­no­ga,/ Bri­li­jant­nim za­si­jat sje­me­nom,/ Za­kli­njao du­šom za­pa­lje­nom/ Da mi sve­tu ot­kri­je ta­i­nu:/ Ali ga je tvo­rac ukra­sio,/ Ve­li­ku mu knji­gu otvo­rio,/ Da tvar sla­vi Tvor­ca i bla­žen­stvo./ Al' da čo­vjek na nje li­stu či­ta,/ Ni­šta­vi­lo pre­ko­mjer­no svo­je?''

No­vo­sa­đa­nin Jo­van Jo­va­no­vić Zmaj, mla­đi od Bran­ka de­vet go­di­na, do­šav­ši u Beč na ško­lo­va­nje, svim sr­cem je že­leo da mu se pri­bli­ži. Ali Bran­ko ni­je ma­rio za to po­znan­stvo; nikada ni­su ima­li bli­zak kon­takt. Čak je osta­lo da se pri­ča ka­ko je Bran­ko u jed­noj beč­koj ka­fa­ni od­bru­sio mla­đa­no­me Zma­ju ''dve re­či ko­je su tak'e da ih ne mo­gu po­no­vi­ti u jav­no­sti'', ka­ko je ka­sni­je za­pi­sao Jo­van Jo­va­no­vić. No, Zmaj je ostao pri­vr­žen Bran­ku i po­sle nje­go­ve smr­ti. Po­znat je Zma­jev cr­tež, pro­fil Bran­ka Ra­di­če­vi­ća. Zmaj je pri­su­stvo­vao eks­hu­ma­ci­ji Bran­ko­vih zem­nih osta­ta­ka na San-Mar­ko­vom gro­blju u Be­ču 1883. go­di­ne. Imao je Zmaj sa La­zom i po­le­mi­ku oko pre­no­sa ko­sti­ju Bran­ko­vih iz Be­ča na Stra­ži­lo­vo.

Na Zma­je­vu pe­smu ''Bran­ko­va že­lja'', ko­ja se da­nas mo­že ču­ti i uz do­bre tam­bu­ra­še, La­za Ko­stić je od­go­vo­rio pe­smom ''Pra­va Bran­ko­va že­lja''. Ko­stić je sma­trao da Bran­ko­ve ko­sti ne tre­ba pre­no­si­ti u ne­slo­bod­nu ze­mlju. Zmaj pe­va: ''Sr­be bra­te, i Srp­ki­njo se­le,/ ko­ji­ma se jo­šte dan­ci be­le,/ ra­stav'te me sa ovom da­lji­nom,/ Mo­je ko­sti ope­ri­te vi­nom...'', a La­za uz­vra­ća: ''Avaj, bra­ćo mo­ja, ostav'te me mir­no,/ da mi ni­ko ni­je ko­sti­ju do­dir­no/ ma ov­de po­čiv'o do sud­nje­ga dan­ka,/ u slo­bod­nu ze­mlju sa­mo nos'te Bran­ka.'' Dru­gu sa­hra­nu Bran­ka Ra­i­če­vi­ća, i sve što je ce­le 1883. go­di­ne pra­ti­lo du­go pla­ni­ra­nu (i do­bro or­ga­ni­zo­va­nu) ce­re­mo­ni­ju, na či­jem če­lu je bio Pa­vle Mar­ko­vić Ada­mov, en­gle­ska štam­pa na­zi­va naj­ve­ćim kul­tur­nim do­ga­đa­jem to­ga vre­me­na u Evro­pi.

Na Zma­ja je Bran­ko uti­cao to­li­ko sna­žno da je s po­čet­ka pi­sao po­e­zi­ju iden­tič­nu nje­go­voj. Okre­nuv­ši se po­e­zi­ji za de­cu, us­peo je da nad­vla­da ''opa­san'' Bran­kov uti­caj. Stvo­rio je po­e­zi­ju za de­cu na ko­joj nam za­vi­de mno­gi evrop­ski na­ro­di. Na­rav­no, Zmaj je pe­snik i dru­ga­či­je po­e­zi­je, sa­ti­rič­ne, na pri­mer, ko­ja je po­ka­zi­va­la sav aspekt nje­go­ve dnev­ne an­ga­žo­va­no­sti u jav­nom ži­vo­tu. Maj­stor pe­sa­ma u ve­za­nom sti­hu u ra­spo­nu od di­dak­tič­nih te­ma, pre­ko lju­bav­nih i ro­do­lju­bi­vih do kri­tič­ko-po­li­tič­kih, ali i mi­sa­o­nih i du­hov­nih — u him­nič­nom za­no­su jed­nog vre­me­na ko­je je pro­na­šlo svo­je Ja u ta­len­ti­ma po­put Bran­ka, Nje­go­ša, Zma­ja i La­ze.

Su­kob Zma­ja i Ko­sti­ća an­to­lo­gij­ski je pri­mer su­da­ra dva ge­ni­jal­na pe­sni­ka. Ni­je La­za opra­štao ni Bran­ku, i nje­go­vu je po­e­zi­ju opa­tr­nuo. Ali, Zmaj i Ko­stić ekla­tan­tan su slu­čaj su­ko­ba na ko­ji ima pra­vo zna­čaj­na po­e­zi­ja što pre­ten­du­je da for­mi­ra ne­iz­bri­siv stub du­ha u kul­tu­ri jed­nog na­ro­da. Udar La­ze Ko­sti­ća u Ma­ti­ci srp­skoj na Jo­va­na Jo­va­no­vi­ća Zma­ja, na Ki­ša (Ma­log), ka­ko ga je po­dru­glji­vo zvao, pri­mer je pro­me­tej­ske va­tre ko­ja je pla­nu­la na vr­hu jed­nog va­žnog vre­me­na za srp­sku kul­tu­ru i na­rod. La­za Ko­stić je, po­tom, na­pi­sao ču­ve­nu knji­gu o Zma­ju, a ''Bran­ko­vo ko­lo'' bra­ni­lo na­pad­nu­tog pe­sni­ka. Be­še to ču­do u vre­me­nu, na ko­je se ne mo­že gle­da­ti (ma­lo)gra­đan­skim oči­ma, već iz ugla uni­ver­zal­nog po­i­ma­nja naj­vi­ših, a po­e­tič­ki ra­li­či­tih vred­no­sti jed­ne knji­žev­no­sti.

La­za Ko­stić je po­put or­la nad­le­tao vi­so­rav­ni srp­sko­ga je­zi­ka, do­no­sio mu pri­no­ve u pre­vo­di­ma s dru­gih, tra­žio na­čin da ''iz­ro­di'' sve­že re­či. Lu­di La­kan je na­spram re­či osta­ri­na stvo­rio no­vu — omla­di­na. Ova je nad­ži­ve­la pr­vu, ko­ju, evo sa­da, oži­vlja­va­mo, da­ju­ći joj kri­la i moć da bar, na tren, bu­de pan­dan sva­koj mla­doj re­či u ma­ter­njem je­zi­ku, ko­ja, gle, ima svo­je se­me. Kao što je ra­ni­je pri­me­će­no, La­za Ko­stić ne­ma mno­go iz­u­zet­nih pe­sa­ma, ali kad se one na­đu na oku­pu, sti­če se uti­sak da mu je ce­lo­kup­no de­lo ta­kvo, gro­mad­no. Čud­no je ko­li­ki pad pro­na­la­zi­mo u ostat­ku nje­go­vog pe­sni­štva, a da opet ha­ri­zma ovog pe­sni­ka osta­vlja ta­ko du­bok trag u srp­skom je­zi­ku. Po­sto­je pe­sni­ci sa vi­še ostva­re­nih pe­sa­ma, čak i ce­lim knji­ga­ma, ali ne­ma­ju ta­kvo dej­stvo u raz­vo­ju srp­skog pe­sni­štva. No, ka­ko je Mi­o­drag Pa­vlo­vić pri­me­tio, ''te oda­bra­ne pe­sme po­ka­zu­ju ve­li­ku stva­ra­lač­ku sna­gu La­ze Ko­sti­ća, nje­go­vu me­ta­fi­zič­ku per­cep­ci­ju, i ot­kri­va­ju ne­slu­će­ne pe­snič­ke ob­li­ke, ko­je mo­že da us­po­sta­vi i ocr­ta sa­mo na­dah­nu­će jed­ne sve­stra­ne pe­snič­ke ob­da­re­no­sti''.
 
Sa spek­trom bo­ga­tih te­ma i mo­ti­va, sna­žnog pe­snič­kog tem­pe­ra­men­ta i ro­do­lju­blja, žan­rov­ski mno­go­lik, svo­je vi­so­ko me­sto iz­gra­dio je Đu­ra Jak­šić. ''Pla­ho­vi­tog tem­pe­ra­men­ta i mu­če­ni­štva'' (Jo­van Sker­lić), što de­li­mič­no pre­u­zi­ma i Mi­lan Ma­ša­nin, Đu­ra Jak­šić no­si sna­žne po­do­je ro­man­ti­zma i gr­mi pro­tiv ne­pra­ved­nog sve­ta i ljud­skih po­ro­ka, pr­ko­san i gne­van, čak i on­da kad li­par­ski i lir­ski raz­ne­žu­je či­ta­o­ce svo­jim kan­ti­le­na­ma. Pe­snik, i to ka­kav, pro­za­i­sta, dram­ski pi­sac i sli­kar, Đu­ra je oli­če­nje srp­skog Prometeja.
 
U ovoj an­to­lo­gi­ji na­la­ze se i srp­ski ro­man­ti­ča­ri: Pe­tar Pre­ra­do­vić, pe­snik ro­do­lju­blja, sla­ven­stva i bri­ge za ma­ter­nji je­zik, pi­sac dvoj­ne pri­pad­no­sti knji­žev­no­sti i kul­tu­ri, ofi­cir vi­so­ko ran­gi­ran u voj­noj slu­žbi; Me­do Pu­cić, ro­đe­njem Du­brov­ča­nin, autor pe­sa­ma u spo­ju ro­man­ti­zma i na­rod­ne li­re, vas­pi­tač mla­dog kne­za Mi­la­na Obre­no­vi­ća na dvo­ru u Be­o­gra­du; Ste­van Vla­di­slav Ka­ćan­ski, pe­snik či­je su mno­ge pe­sme na­sta­le kao ot­por na­pa­di­ma Ma­đa­ra na Sr­be u Voj­vo­di­ni sre­di­nom 19. ve­ka i po­sta­ja­le ne­zva­nič­nim him­na­ma — sti­ho­ve mu kom­po­no­va­li ve­li­ki kom­po­zi­to­ri; Mi­li­ca Sto­ja­di­no­vić Srp­ki­nja, ''pe­smo­tvor­ka i spi­sa­telj­ka srp­ska'', kćer­ka se­o­skog sve­šte­ni­ka, fru­ško­gor­ska vi­la po­e­zi­je u zna­ku in­tim­nih i pri­god­nih te­ma, ne­su­đe­na kne­gi­nja cr­no­gor­ska; Đor­đe Mar­ko­vić Ko­der, pe­snik za­um­nog je­zi­ka i sve­ta, No­vo­sa­đa­nin bez gro­ba, sve­stra­ni ču­do­tvo­rac mi­sti­ke; Da­mjan Pa­vlo­vić, po­e­ta lju­bav­nih, du­hov­nih i ro­do­lju­bi­vih sti­ho­va, mlad na­pu­stio svet iz­vr­šiv­ši sa­mo­u­bi­stvo zbog ne­uz­vra­će­ne lju­ba­vi; Dra­ga Di­mi­tri­je­vić De­ja­no­vić, pe­sni­ki­nja in­tim­nog šti­mun­ga, či­je se pe­sme i pe­va­ju, ba­vi­la se i glu­mom, umr­la pri dru­gom po­ro­đa­ju; Ni­ko­la Pe­tro­vić Nje­goš, dru­gi iz Pe­tro­vi­ća vla­dar i pe­snik, tvo­rac ep­skih i him­nič­nih, ro­do­lju­bi­vih i lju­bav­nih stro­fa; Jo­van Sun­de­čić — pi­sao lir­ske i ep­ske pe­sme, pre­vo­di­lac, sve­šte­nik u Za­dru i dru­gde, imao tri si­na od ko­jih je Pe­tar pi­sao pe­sme; Mi­lan Ku­jun­džić Aber­dar, uz po­e­zi­ju pi­sao i struč­ne ra­do­ve, mi­ni­star pro­sve­te; Mi­lo­rad Po­po­vić Šap­ča­nin, sen­ti­men­tal­ni pe­snik ro­man­ti­zma ko­jeg je Sker­lić kri­ti­ko­vao zbog upo­tre­be de­mi­nu­ti­va, sve­stra­ni pi­sac go­to­vo svih žan­ro­va; Jo­van Gr­čić Mi­len­ko, ar­ti­sta u po­e­zi­ji, li­rik ele­gič­nih stru­na i na­pe­va, pro­du­ho­vljen u iz­vo­ri­ma na­rod­ne po­e­zi­je.

Srp­ski ro­man­ti­zam ni­je pra­vac li­šen pri­su­stva i uti­ca­ja dru­gih. U njemu za­ti­če­mo ostat­ke kla­si­ci­zma, ali i pri­me­se ro­ko­koa i ba­ro­ka, ra­ci­o­na­li­zma i pro­sve­ti­telj­stva, i — sen­ti­men­ta­li­zma. Ta­ko, na pri­mer, pe­snič­ki opus Jo­van Ste­ri­je Po­po­vi­ća, za­sno­van na pre­te­žno kla­si­ci­stič­koj ma­tri­ci, po­se­du­je i te ka­ko i slo­je­ve ro­man­ti­zma. Slič­no je i sa po­e­zi­jom Jo­va­na Su­bo­ti­ća, a pe­sme pred­ro­man­ti­ča­ra Pa­vla So­la­ri­ća i Jo­va­na Pa­či­ća, te Ni­ka­no­ra Gru­ji­ća, otva­ra­ju dve­ri ro­man­ti­zma. Lju­bav­ne pe­sme Pa­či­će­ve sa mo­ti­vom ''mrtve dra­ge'', va­žnim ka­pi­ta­lom ro­man­ti­čarâ, ima­će svo­je do­di­re u po­to­njem vre­me­nu, na­ro­či­to sa po­e­zi­jom La­ze Ko­sti­ća. Ne­u­la­zak ne­kih od po­me­nu­tih u ovu an­to­lo­gi­ju, uslo­vljen je bio, po­red osta­log, i hro­no­lo­škim ne­u­kla­pa­njem u niz pe­sni­ka či­je su se pr­ve knji­ge po­ja­vi­le po­sle 1847. go­di­ne ka­da je, na pri­mer, pre­mi­nuo Si­ma Mi­lu­ti­no­vić Sa­raj­li­ja, ro­man­ti­čar de­lom i ži­vo­tom.

[Angelina]

**

O PESNICIMA DVADESETOG VEKA

Po­sle Ko­sti­će­ve pe­sme "San­ta Ma­ria del­la Sal­lu­te", ob­ja­vlje­ne 1909, a pi­sa­ne od 1895. go­di­ne, Pr­vi svet­ski rat će na­pra­vi­ti dis­kon­ti­nu­i­tet u raz­vo­ju srp­ske kul­tu­re, knji­žev­no­sti i po­e­zi­je. To će se na­ro­či­to ose­ti­ti u po­to­njim vre­me­ni­ma ko­ja do­pi­ru sve do na­ših da­na, ka­da ot­kri­va­mo mno­štvo za­bo­ra­vlje­nih i pe­pe­lom vre­me­na za­tr­pa­nih lič­no­sti i po­ja­va iz pred­rat­nog do­ba. Sli­čan uči­nak do­ne­će i Dru­gi svet­ski rat, za­pam­ćen po ni­kad vi­đe­noj u isto­ri­ji de­struk­ci­ji i fa­bri­ka­ma smr­ti. Tre­ći udar na srpsku kul­tu­ru do­šao je i sa gra­đan­skim ra­tom na tlu ju­žno­slo­ven­skog Bal­ka­na kra­jem dva­de­se­tog ve­ka. Po­sle­di­ce se sko­ko­vi­to umno­ža­va­ju i po­gub­no de­lu­ju na ko­ren bi­ća — po­treb­no je ne­pre­sta­no ula­ga­ti van­red­ne na­po­re da bi se ve­kov­ni kon­ti­nu­i­tet u srp­skoj kul­tu­ri i du­hu odr­žao ko­li­ko-to­li­ko.

Na sre­do­kra­ći Is­to­ka i Za­pa­da, na ma­lom pro­sto­ru iz­me­ša­nih tri­ju ve­li­kih re­li­gi­ja, srp­ska ''ku­ća na sred dru­ma'' u dvadesetom veku bi­la je mno­go pu­ta na is­ku­še­nji­ma i mu­ka­ma, pod­lo­ka­va­na i po­kri­va­na, ru­še­na i po­di­za­na. Ne­ret­ko, na tur­bu­lent­noj isto­rij­skoj pro­ma­ji, olu­je su se­va­le kroz raz­va­lje­ne dve­ri i pro­zo­re, do­no­se­ći tek­ton­ske iz­me­ne ži­vo­ta. U srp­skom na­ro­du po­sto­ji pe­va­ni dvo­stih: ''O, moj bra­te, ko ti ku­ću ču­va?/ Vje­tar du­va pa mi ku­ću ču­va!'' Već po­mi­ren sa po­zi­ci­jom i pri­li­ka­ma u ko­ji­ma ve­ko­vi­ma ži­vi, ''brat'' ve­ru­je u bu­duć­nost bez ob­zi­ra na si­le vanj­skih i unu­tar­njih vr­tlo­ga što mu ne­pre­kid­no na­gri­za­ju te­me­lje. U vi­šoj du­hov­noj sfe­ri po­sma­tra­no, ka­ta­stro­fa ne po­se­du­je sa­mo ne­ga­ti­van aspekt (ru­še­nje, ras­kid, gu­bi­tak, po­raz i smrt), već i po­zi­ti­van, ko­ji se od­no­si na pro­me­nu, du­bin­sku me­ta­mor­fo­zu, po­be­du, vas­kr­snu­će i no­vi ži­vot. Iz te rav­ni na­sta­je i pra­va po­e­zi­ja.
 
Mi­lu­tin Bo­jić i Vla­di­slav Pet­ko­vić Dis — pa­ra­dig­ma uni­šte­nog cve­ta srp­skog na­ro­da s po­če­ka dva­de­se­tog ve­ka, pe­sni­ci bu­kval­no uto­plje­ni u ta­la­si­ma mo­ra, na­pi­sa­li su pe­sme pre­kog­ni­tiv­nih sil­ni­ca i po­gle­da. Ta­ko, na pri­mer, Mi­lu­tin Bo­jić pe­snik je eg­zal­ti­ra­nog ras­po­lo­že­nja i ži­vot­nog op­ti­mi­zma, a na dru­goj stra­ni, pun skep­se i tu­ge; to­me su do­pri­ne­le vanj­ske okol­no­sti — bal­kan­ski ra­to­vi i gol­go­ta srp­skog na­ro­da u Pr­vom svet­skom.

O Mi­lu­ti­nu Bo­ji­ću, auto­ru ču­ve­ne ''Pla­ve grob­ni­ce'', ko­ji je ži­veo sve­ga dva­de­set pet go­di­na, Mi­lan Ka­ša­nin ka­že: ''Rat je za­te­kao Mi­lu­ti­na Bo­ji­ća u po­čet­ku nje­go­vog stva­ra­nja i za­u­sta­vio ga, ta­ko­re­ći, pre ne­go što je i kre­nuo. Su­de­ći po plod­no­sti ko­ju je po­ka­zi­vao u po­čet­ku, svo­jim ra­dom Mi­lu­tin Bo­jić ni­je dao valj­da ni de­se­ti deo onog što bi dao da je ostao u ži­vo­tu. Nje­go­va smrt je ve­li­ka ne­sre­ća po srp­sku, da­kle ce­lu ju­go­sla­ven­sku knji­žev­nost. Jer, po­na­vlja­mo, Mi­lu­tin Bo­jić je bio i naj­da­ro­vi­ti­ji i naj­plod­ni­ji pesnik u naj­mla­đem knji­žev­nom po­ko­le­nju srp­skom.''
 
Uvo­de­ći sa­svim mla­dog Bo­ji­ća u svo­ju ču­ve­nu "Isto­ri­ju no­ve srp­ske knji­žev­no­sti", Jo­van Sker­lić će se pot­pu­no su­prot­no po­sta­vi­ti pre­ma Vla­di­sla­vu Pet­ko­vi­ću Di­su ko­ji je do­sled­no gra­dio ta­mu i sli­ke ta­na­to­sa u svo­joj po­e­zi­ji. Autor knji­ge ''Uto­plje du­še'' stra­dao je pri po­vrat­ku u Grč­ku ka­da se na­šao na bro­du što je po­to­pljen tor­pe­dom iz ne­mač­ke pod­mor­ni­ce kod Kr­fa. Pe­snik po­zna­te ''Nir­va­ne'' ima ova­kve sti­ho­ve: ''No­ćas su me po­ho­di­la mo­ra,/ Sva usa­hla, bez va­la i pe­na,/ Mr­tav ve­tar du­vao je s go­ra,/ Tru­dio se sve­mir da po­kre­ne.'' Da­ta je for­mu­la na­stan­ka sve­ga, sli­ka ni­šta­vi­la ko­je ra­di: svet na­stao ni iz če­ga. Ex ni­hi­lo ni­hil? Disove naj­bo­lje pe­sme okri­la­ti­le su srp­sku po­e­zi­ju, da­le joj smer ka in­tro­spek­ci­ji bi­ća, ''ka zrač­no­sti astral­nih, pre­ro­đaj­nih mi­li­na po­sto­ja­nja'' (M. Ege­rić), ka unu­tra­šnjim la­vi­rin­ti­ma što u ne­do­gled ši­re i ob­ja­šnja­va­ju za­go­net­nu ljud­sku pri­ro­du.

Ostva­riv­ši se u po­lju sim­bo­li­stič­kog pe­va­nja, Vla­di­slav Pet­ko­vić Dis ustva­ri na­sta­vlja osvo­je­ne ko­te ovo­ga klju­ča u po­e­zi­ji Vojislava Ili­ća. Dis se na­la­zi u kru­gu srp­ske pe­snič­ke mo­dèr­ne ko­ju, u ne­što ši­rem kru­gu, či­ne Jo­van Du­čić, Mi­lan Ra­kić, Alek­sa Šan­tić, Mi­le­ta Jak­šić, Velj­ko Pe­tro­vić i Si­ma Pan­du­ro­vić.
 
Jo­van Du­čić i Alek­sa Šan­tić, po­ni­kli iz istog ge­o­graf­skog i me­nta­­li­tet­skog mi­ljea, pe­sni­ci su an­ti­pod­nih re­še­nja. Pr­vi sa sve­tlom rafi­no­va­nog evrop­skog i svet­skog is­ku­stva, dru­gi sa etič­kim ko­dek­som za­vi­ča­ja ugra­đe­nim u sve što je na­pi­sao. Uz Mi­la­na Ra­ki­ća, ova dva pe­sni­ka, sva­ko na svoj na­čin, re­pre­zen­tu­ju le­po­tu ve­za­nog sti­ha, umet­nost pe­va­nja u mre­ži ri­ma­ri­ju­ma ''pro­bra­nih re­či''.

Ve­li­ki sa­mot­nik Mi­lan Ra­kić, či­ji ''še­šir ni­kog ni­je to­li­ko po­kri­vao ni ka­put za­kop­ča­vao'', ma­da se to na pr­vi po­gled te­ško mo­glo pri­me­ti­ti, kao sva­ki su­šti pe­snik, svo­ju ob­ja­vu na knji­žev­noj sce­ni pla­ćao je na raz­li­či­te na­či­ne. Jed­ni su sma­tra­li da je po­e­zi­ja ovog maj­sto­ra ''knji­žev­no pre­ne­ma­ga­nje'', i da je on sam ''mr­zo­volj­ni sen­zu­a­list, pe­snik za­o­sta­lo­sti i star­ma­lo­sti, pe­snik ja­lo­vo­sti''.

Dru­gi su, me­đu­tim, is­ti­ca­li da Ra­kić ''ne li­či ni na ko­ga ko je u ovoj ze­mlji pe­vao'', da je ''be­smrt­ni pe­snik'', da je ''je­dan od naj­u­sprav­ni­jih pe­sni­ka u srp­skoj po­e­zi­ji, a sa Du­či­ćem, šef na­šeg mo­der­ni­zma''. Tre­ći su, pak, pre­su­đi­va­li da je Ra­kić ''an­ti­re­vo­lu­ci­o­na­ran u sve­mu'', da je ''kla­sni pe­snik na­šeg gra­đan­stva''. A, če­ga god bi se do­ta­kao, Ra­kić je fi­li­gran­ski po­zla­ći­vao i oži­vlja­vao. Za­di­vlju­ju red i di­sci­pli­na u sva­kom na­pi­sa­nom sti­hu, ko­ntro­la onog što ve­ći­na pe­sni­ka ni­je u sta­nju.
 
Po vi­đe­nji­ma dru­gih, Ra­kić je i ''tri­je­zna ot­mje­nost, i for­ma na­go­nom i ško­lom ra­đe­na'', i ''fi­ni pe­snik ži­vo­ta'', i ''du­hov­ni ari­sto­kra­ta'' či­ji sti­ho­vi ''od­je­ku­ju zvu­kom ple­me­ni­tog me­ta­la'', i ima ''u rit­mu nje­go­ve po­e­zi­je ne­što od rit­ma sa­me sud­bi­ne''. U zbi­ru več­nih te­ma ko­jih se, uz­gred re­če­no, uop­šte ni­je li­bio, već ih je ob­li­ko­vao kao ''usi­ja­no gvo­žđe du­še'', je­dan mo­tiv je op­se­siv­ne pri­ro­de: me­se­či­na i me­sec!
 
Za Ra­ki­ća me­sec je taj­na, in­spi­ra­ci­ja, du­ša što stal­no me­nja i ob­na­vlja ob­lik, fa­sci­nant­ni od­raz sun­ca, hlad­na sve­tlost bu­ni­la i smr­ti, ali i sjaj plod­no­sti i stra­sti. Pe­snik Ra­kić, oma­mljen ''me­se­com ble­dim, s ore­o­lom mo­drim, pod ko­jim se žu­di, u sen­ci sta­rog du­da'', obi­ta­va u sfe­ri gde, ustva­ri, do­mi­ni­ra pr­vot­ni de­ti­nji do­ži­vljaj in­stink­ta, u zo­ni gde pod­sve­sni noć­ni prin­cip hra­ni sno­ve i ču­la. To na­gon­sko sta­nje ob­li­ku­je tre­pe­ra­vu Ra­ki­će­vu sen­zi­bil­nost ko­ja u do­ži­vlja­ju me­se­či­ne i me­se­ca emi­tu­je sli­ke udi­vlje­no­sti neo­pi­plji­vim i mi­stič­nim.

Jo­van Du­čić, pak, ve­le­maj­stor je jed­no­stav­ne pe­sme. Mno­go je bo­žanskog da­ha i knji­žev­nog za­na­ta po­treb­no da bi se na­pi­sa­la pe­sma či­ja jed­no­stav­nost sa­dr­ži naj­slo­že­ni­je va­le­re ži­vo­ta i umet­no­sti. Pod jed­no­stavno­šću ne pod­ra­zu­me­va­mo sa­mo for­mu ko­ja kod ovog pe­sni­ka cep­ti od fi­li­gran­ske iz­bru­še­no­sti me­tra i rit­ma (zah­te­vi for­me su za­sno­va­ni na tek­ton­skoj mno­ži­ni mi­nu­log ra­da i ve­šti­ne), već i no­vo­sa­gra­đe­ni svet ko­ji se u je­zi­ku osa­mo­sta­lio do­ča­ra­va­ju­ći nam pre­vla­da­nog se­be.
 
Du­či­će­va pe­sma ''Le­to'', iz ''Ja­dran­skih so­ne­ta'', na pri­mer, pr­vo­ra­zre­dan je pri­mer jed­no­stav­no­sti ko­ju ne­će­mo uoči­ti ni­ti raz­u­me­ti uko­li­ko joj ne pri­đe­mo bez di­sci­pli­ne ose­ća­nja i mi­sli. Reč je o ja­sno­ći pre­do­ča­va­nja i pre­do­če­nog. O mo­ći da se po sto­ti put ime­nu­je isto, a da bu­de no­vo i dru­go, ni­kad vi­đe­no u ras­po­re­du sli­ka i po­ja­va ko­je ob­u­zi­ma­ju pe­smu. Da­kle, jed­no­stav­nost ko­ja to i ni­je, pe­sma či­ja se on­to­lo­ška di­men­zi­o­nal­nost odva­ja od pred­me­ta pe­va­nja i po­sta­je, milj­ko­vi­ćev­ski re­če­no, vi­šak je­zi­ka.
 
Sli­ke su da­te u la­kim po­te­zi­ma i u pri­rod­nom ni­zu do­ga­đa­nja. Sve li­či na is­kre­ne za­pi­se ka­kvog put­ni­ka na­mer­ni­ka za ko­jeg ni­ko ne bi re­kao da mu je­zik ra­di o gla­vi: ''Oki­će­nu lo­zom i cve­ćem od ma­ka,/ Sreo sam je jed­nom, jed­nog vre­log dne­va.'' Sa­mo ve­li­ki pe­snik mo­že ta­ko da po­stu­pi i na­pra­vi kon­tra­punkt­nu sli­ku od istog. Opis pri­ro­de u funk­ci­ji je pan­te­i­stič­kog sna ko­jim se dâ opi­pa­ti ele­men­tar­nost sve­ta: ''Iz vo­de i kop­na odi­sa­še le­to/ Mi­ri­som i va­trom.''

Sve u rav­ni ču­la, pe­sma u tem­pe­ra­tu­ri mi­ri­sa i bo­ja: ''Te­sne sta­ze be­hu/ pu­ne ko­so­va­ca.'' A on­da — ključ­ni stih: ''Ve­se­lo je cve­to/ Tur­či­nak u nje­nom go­vo­ru i sme­hu.'' Vr­hu­nac opi­sa žen­ske le­po­te! Je­zik u či­stoj umet­no­sti, raz­o­de­nut, iz­u­ze­tan i dru­ga­či­ji. Sin­te­zij­ski ble­sak tur­čin­ka kao sim­bo­la mla­do­sti i žen­ske le­po­te pro­ša­rao je sam vrh do­ži­vlja­ja ko­ji se, po­put umor­ne (ali mi­le) uspo­me­ne, pri­kra­dao kroz pre­de­le ''obič­nih'' opi­sa.
 
La­god­nom ime­no­va­nju le­po­te pri­klju­ču­je se i pa­ti­na pri­se­ća­nja: ''Ona je kraj me­ne ta­da ko­ra­ča­la.'' Pa on­da opet de­skrip­tiv­ni po­tez iz ko­ga iz­ra­nja oko­liš sat­kan od mir­nih va­la. A ta­da — uz­vik i žal do oča­ja: ''Vaj! I mla­dost pro­đe, ko sun­ce nad ga­jem!'' Opet je­zik u lir­skom ar­ti­zmu! ''Sun­ce nad ga­jem'' su­ge­ri­še sli­ku za ko­ju se ži­ve­lo, ži­vot u ko­jem se pred na­šim oči­ma rascve­tao i sklo­pio onaj tur­či­nak.

Za­vr­šni ku­plet sti­ho­va no­si svest o mi­nu­lom, ali i ra­dost da je u pe­smi pro­šlost ži­va: ''Sa­mo još u me­ni ti si i sad ta­ka:/ U ko­si ti isti cve­to­vi od ma­ka.'' Krug kao sim­bol pra­i­skon­ske tač­ke, kre­ta­nja bez po­čet­ka i kra­ja. Kao znak ne­ba, krug, ili pr­sten, u Du­či­će­voj pe­smi, sim­bo­li­še bo­žan­sku za­o­ku­plje­nost stva­ra­njem. Jed­no­stav­nost kru­ga po­kla­pa se sa ge­ni­jal­nim. Sve osta­lo su škol­ske ski­ce i po­ku­ša­ji. Du­či­ćev ta­le­nat se na­sta­vlja bez pre­stan­ka u svim prav­ci­ma. ''Vaj! I mla­dost pro­đe, ko sun­ce nad ga­jem!'' Taj luk što ga na tren vi­de­smo be­še deo naj­ve­ćeg kru­ga u ko­jem obi­ta­va sam Bog.
 
Ani­ca Sa­vić Re­bac je pe­sni­ki­nja ka­kvu srp­ska kul­tu­ra ni­kad ni­je ima­la, i ve­li­ko je pi­ta­nje da li će ikad ima­ti. Fi­lo­log, este­ti­čar i fi­lo­zof, že­na naj­ši­reg obra­zo­va­nja, po­se­do­va­la je ta­le­nat za po­ni­ra­nje u po­ja­ve i stva­ri, u pri­ro­du i nje­ne ''so­li­sti­ci­jum­ske'' pro­ce­se. Kao de­te već go­vo­ri­la je se­dam-osam je­zi­ka, a u svo­joj tri­na­e­stoj go­di­ni ozbilj­no pre­vo­di­la de­la Baj­ro­na, Še­li­ja i dru­ge. U če­tr­na­e­stoj, pak, svo­je pr­ve pe­sme, za­di­vlju­ju­će le­po­te i sna­ge, ob­ja­vi­la je u li­stu Bran­ko­vo ko­lo. Kad je La­za Ko­stić vi­deo nje­ne pr­ve pe­sme, re­kao je da bi sve svo­je ra­ne pe­sme ''ba­cio k vra­gu''. Mi­lan Ka­ša­nin je za­pi­sao: ''Ceo je No­vi Sad go­vo­rio o nje­nom da­ru i in­te­li­gen­ci­ji i to­me da či­ta na ne­mač­kom, en­gle­skom, fran­cu­skom, la­tin­skom, grč­kom..." Pla­še­ći se za da­ro­vi­tu mla­du Ani­cu, slikar Uroš Pre­dić u svom pi­smu nje­nom ocu Mi­la­nu Sa­vi­ću re­kao je da je "sa di­vlje­njem, ali i sa ne­kim ne­iz­ve­snim ne­mi­rom pro­či­tao Ani­čin sa­stav o re­ne­san­si". A on­da na­gla­sio: "To je su­vi­še za jed­no de­te." Ani­ca je bi­la vi­še od vun­der­kin­da, jer se nje­ni da­ro­vi ni­su za­ga­si­li s ado­le­scen­ci­jom, već je ima­la smi­sla za ar­ti­kul­ci­ju sve­sti o uro­đe­nom i gra­đe­nom ta­len­tu ce­lo­ga ži­vo­ta.

O nje­noj po­e­zi­ji Ivan V. La­lić je za­pi­sao: ''Glas auten­ti­čan, li­čan, na tre­nut­ke sen­čen za­le­lu­ja­nim od­zvu­ci­ma jed­ne pro­zo­di­je či­ji je za­vi­čaj u pe­sma­ma Ge­tea i Hel­de­ri­na. U po­e­zi­ji Ani­ce Sa­vić-Re­bac ostva­ren je je­dan od lep­ših spo­je­va in­te­lek­ta i pe­snič­kog sen­zi­bi­li­te­ta; i dok se du­hov­na ra­do­zna­lost pe­sni­ki­nje okre­će pre­ma an­ti­ci — uglav­nom ona­kvoj ka­kva se ona pre­la­ma kroz pri­zmu en­gle­ske i ne­mač­ke po­e­zi­je pr­ve po­lo­vi­ne pro­šlog ve­ka — i pre­ma ne­kim dru­gim ve­li­kim gla­so­vi­ma pro­šlo­sti, nje­no fi­no pe­snič­ko ču­lo re­a­gu­je sa naj­vi­še ta­na­no­sti na mo­guć­nost da se od­je­ci te ra­do­zna­lo­sti pre­ve­du na je­zik emo­ci­ja."

Ovo je pre­ci­zna di­jag­no­za po­e­zi­je ko­ja je autor­ki slu­ži­la kao me­di­jum za pro­do­re u sa­me za­ko­ne ži­vo­ta i pri­ro­de. Udi­vlje­nost po­sto­ja­njem kao pro­la­znim ob­li­kom ve­či­to­sti do­bi­ja­la je ob­li­ke ne­ve­ro­vat­nih in­te­lek­tu­al­nih i čul­nih uvi­da. Po­e­zi­ja, ma ko­li­ko ostva­re­na i ja­ka, gle ču­da, ni­je bi­la cilj Ani­ce Sa­vić Re­bac, iako je ona zna­la da je pe­sni­štvo ''je­zik bo­go­va''. Po­se­du­ju­ći eklek­tič­ki umno­že­nu svest i pre­pun sna­ge do­ži­vljaj stva­ra­la­štva i ži­vo­ta, isto­ri­je i umet­no­sti, fi­lo­zo­fi­je i je­zi­ka, Ani­ca Sa­vić Re­bac je do­šla do ru­ba du­hov­nih pre­tra­ga ze­malj­skog po­sto­ja­nja. Po­sle smr­ti nje­nog mu­ža Ha­sa­na Rep­ca (ko­ji se mo­že na­zva­ti nje­nom fa­tal­nom lju­ba­vlju), pe­sni­ki­nja je na ka­na­be­tu iz­vr­ši­la sa­mo­u­bi­stvo puc­njem u sr­ce i osta­vi­la pi­smo ja­sne po­ru­ke: ''Ovo či­nim iz uve­re­nja i u pu­noj lu­cid­no­sti in­te­lek­ta i vo­lje. To uve­re­nje da ži­vot ni­je vre­dan ži­vlje­nja ako iz­gu­bi­mo naj­dra­že bi­će jed­no je od od­red­ni­ca mo­je ži­vot­ne kon­cep­ci­je. To ne zna­či da ni­sam vo­le­la ži­vot, da ga ne vo­lim čak i u ovom ča­su, ali baš za­to ne že­lim da ži­vim bedno.''

Iz­van pe­snič­kih to­ko­va i po­mod­no­sti svo­ga do­ba, Ani­ca Sa­vić Re­bac pi­še iz ne­kih dru­gih vre­me­na, pro­šlih i onih ko­ja će do­ći. Me­đu pe­sni­ki­nja­ma srp­sko­ga je­zi­ka, i ši­re, ne po­sto­ji pan­dan ko­ji se mo­že ogle­da­ti u du­bi­ni i le­po­ti nje­nog de­la, u pa­sli­ci ži­vo­ta i sud­bi­ne, ali se ova upo­red­ba, bez okle­va­nja, mo­že pro­ši­ri­ti i na tzv. mu­šku po­e­zi­ju. Ani­ca Sa­vić Re­bac je na­di­la­zi­la i dè­lom ne­gi­ra­la mu­ško-žen­ske raz­li­ke u umet­no­sti, i bi­la oči­gled­nim pri­me­rom an­dro­gin­skog in­te­lek­tu­al­nog sa­vr­šen­stva ko­je se ne­će po­no­vi­ti.
 
Uz Pr­vi svet­ski rat, s njim, i po­sle nje­ga, raz­vi­ja se mo­der­ni­zam (nazi­va­ju ga pr­vim, jer ima i dru­gi), ko­ji po­tom eks­plo­di­ra u raz­ne, ma­hom krat­kog da­ha, ''izme''. U fi­ni­šu ta­kve ener­gi­je, u tre­ćoj de­ce­ni­ji, iz­dva­ja se nad­re­a­li­zam kao naj­sna­žni­ji po­kret. Da­kle, uz mo­der­ni­zam, avan­gar­du i eks­pre­si­o­ni­zam, da­lje: ko­smi­zam, di­na­mi­zam, su­ma­tra­i­zam, in­ter­ko­smi­zam, in­tu­i­ti­zam, sve­to­kri­zam, ze­ni­ti­zam, da­da­i­zam, an­ti­da­da­i­zam, kon­struk­ti­vi­zam, hip­ni­zam, fu­tu­ri­zam, neo­ro­man­ti­zam, ne­ga­ti­vi­zam i — nad­re­a­li­zam! U ni­zu ovih ''iza­ma'' is­ti­ču se M. Cr­njan­ski, St. Vi­na­ver, T. Ma­noj­lo­vić, D. Va­si­ljev, V. P. Dis, D. Sre­zo­je­vić, R. Pe­tro­vić, Lj. Mi­cić, B. Ve Poljan­ski, S. Ži­va­no­vić, D. Alek­sić, A Mi­lin­ko­vić, D. Mi­tri­no­vić, D. Ma­tić, O. Da­vi­čo, M. De­di­nac, A. Vu­čo...

Pe­sme Mi­lo­ša Cr­njan­skog, Rast­ka Pe­tro­vi­ća, Sta­ni­sla­va Vi­na­ve­ra i Mom­či­la Na­sta­si­je­vi­ća po­sle Pr­vog svet­skog ra­ta iz­ra­ža­va­ju mo­der­nog če­ve­ka bez ilu­zi­ja, na­pa­će­no bi­će ko­je su ob­u­ze­li ''tu­ga i gnev rat­ni­ka po po­vrat­ku iz ra­ta'', re­zig­ni­ra­na se­ta i bol u vi­zi­ja­ma no­ve eg­zi­sten­ci­je i op­stan­ka. Na­gon­ski mo­ćan, u pli­ma­ma in­tu­i­ci­je, Mi­loš Cr­njan­ski, u pe­smi ''Stra­ži­lo­vo'' nu­di vi­lo­vi­tu strast za ži­vo­tom ko­ji, ne­mi­nov­no, hi­ta u za­gr­ljaj smr­ti. Kao ma­lo gde, u Cr­njan­sko­voj po­e­zi­ji gr­le se eros i ta­na­tos — čo­vek nema za­me­nu za tu sim­bi­o­zu na ovo­me sve­tu.

Cr­njan­ski je od­ba­ci­vao este­tič­ka vi­đe­nja Jo­va­na Sker­li­ća i Bog­da­na Po­po­vi­ća o po­e­zi­ji kao ''so­ci­o­lo­škom sa­mo­lju­blju... ko­ri­sne, po­pu­lar­ne i hi­gi­jen­ske du­žno­sti'', o po­e­zi­ji ko­ja ni­po­što ne sme da ''spa­va, ka­ko je či­ta­o­ci če­sto za­mi­šlja­ju, kao ne­ka le­po­ti­ca u ku­li od slo­no­va­če''. On po­e­zi­ju vi­di kao ''ne­mir, pre­vrat, u re­či, u ose­ća­nju, u mi­šlje­nju''. Zna­ju­ći za oči­gled­ne vred­no­sti kla­sič­nog sti­ha, ko­jem se ni­je kla­njao, Cr­njan­ski je ekla­tant­ni za­go­vor­nik slo­bod­nog, ''ra­snog'' sti­ha, one po­e­zi­je ko­ja naj­in­tim­ni­je i naj­du­blje pam­ti ori­gi­na­lan, po slo­bo­di raz­bi­je­ne for­me, oti­sak pe­sni­ko­vog ne­po­no­vlji­vog ta­len­ta. Po­e­zi­ja ne zna za ko­nač­na pra­vi­la, da­bo­me, sva­ki mo­del je pra­vi ako je ostva­ren u ap­so­lut­nom je­din­stvu for­me i sa­dr­ža­ja. Znao je to Cr­njan­ski, da­bo­me.
 
Oso­be­no me­sto pri­pa­da Rast­ku Pe­tro­vi­ću, pe­sni­ku ko­ji iz pan­slo­ven­skog i pa­gan­skog ko­re­na ble­šti čul­nim sen­za­ci­ja­ma ve­za­nim za stvar­nost. ''Ve­li­ki po­klo­nik ži­vo­ta, a naj­du­blje odan stva­ra­nju, svo­je krat­ko pro­mi­ca­nje kroz ov­da­šnje po­sto­ja­nje ob­li­ko­vao je igrom iz­me­đu te dve va­tre, ta dva pla­me­na: ži­vo­ta i stva­ra­nja. Mo­žda je za­to ta­ko br­zo iz­go­reo'' (Sve­tla­na Vel­mar Jan­ko­vić). Sa is­ku­stvom ''al­ban­skog'' rat­ni­ka, vi­dev­ši ljud­sku ni­štav­nost, be­du i smrt, do­ži­vev­ši hton­ske sen­za­ci­je ko­je se ne da­ju uokvi­ri­ti ra­ci­o­nal­nim uvi­di­ma, kao pe­snik i pi­sac ugra­vi­rao je u svo­je de­lo fan­ta­zme ra­ta ko­ji je do­neo lju­de ''u pa­trlj­ci­ma'' i tra­u­ma­ma.
 
I on je, po­put Cr­njan­skog, su­prot­sta­vljao svo­ja este­tič­ka uve­re­nja Sker­li­ću i Po­po­vi­ću, na­dah­nu­to, na­ro­či­to ovom dru­gom, nje­go­voj lar­pur­lar­ti­stič­koj kon­cep­tu­al­no­sti. Rast­ko je, po odu­še­vlje­nju Isi­do­re Se­ku­lić, ''tem­pe­ra­ment nad sva­kim tem­pe­ra­men­tom ce­le na­še po­e­zi­je'', pe­snik ko­ji će jed­nog da­na ''umre­ti od pr­ska­nja da­ma­ra''. U nje­go­voj po­e­zi­ji pro­na­la­zi­mo opreč­na ras­po­lo­že­nja: ra­do­sno i tra­gič­no, pro­la­znost i ne­u­ni­šti­vost, buntov­nost i po­mi­re­nost, vi­tal­no i me­lan­ho­lič­no, me­ta­fi­zič­ko i re­a­li­stič­ko, in­stink­tiv­no i ra­ci­o­nal­no, te­le­sno i du­hov­no.
 
Ne­sum­nji­vi no­si­lac ''ot­kro­ve­nja'' avan­gar­de, on se za­la­že za pro­ži­ma­nje žan­ro­va i sti­lo­va, za stva­ra­nje ne­sva­ki­da­šnjih sa­dr­ža­ja ko­ji u no­voj for­mi omo­gu­ća­va­ju mo­der­ni iz­raz ka­kav u fi­ni­šu dva­de­se­tog ve­ka vi­di­mo u post­mo­der­ni­stič­koj prak­si ko­ja, isti­na, ni­je do te me­re uva­ža­va­la ne­po­no­vlji­vost autor­skog pe­ča­ta i sen­zi­bi­li­te­ta. Rast­ko Pe­tro­vić je pri­mer ve­li­kog pe­sni­ka na ko­jem je svo­je gne­zdo pri­vi­le­gi­ja svi­la srp­ska uni­ver­zi­tet­ska ka­va­le­ri­ja, ni­kad ne us­pev­ši da ga, osim na pro­pi­ti­va­nji­ma stu­de­na­ta za pro­la­znu oce­nu, pri­bli­ži ši­rem audi­to­ri­ju­mu.

Mom­či­lo Na­sta­si­je­vić, sav u ma­ter­njoj me­lo­di­ji je­zi­ka, sve­de­nih sli­ka do im­plo­ziv­nog oslon­ca za pra­sak, pred­sta­vlja po­ja­vu ko­ja svoj od­jek vi­di u na­rod­noj li­ri­ci i du­hov­noj sred­njo­ve­kov­noj po­e­zi­ji, a on­da u ra­do­vi­ma pe­sni­ka sim­bo­li­sta. ''Na­sta­si­je­vić u na­šem pe­sni­štvu sto­ji kao usa­mlje­na i čud­na pe­snič­ka lič­nost či­ji je po­lo­žaj pa­ra­dok­sa­lan, po­što je upo­tre­blja­vao je­zik ar­ha­ič­ni­je ne­go tra­di­ci­o­na­li­sti, a ostao ak­tu­el­ni­ji i no­vi­ji ne­go ve­ći­na mo­der­ni­sta'' (Lj. Si­mo­vić).
 
U rod­noj me­lo­di­ji za­sni­va se Na­sta­si­je­vi­će­vo shva­ta­nje mu­zi­ke kao bi­ća po­e­zi­je. Osva­ja­nje ar­ha­ič­nog, ne­iz­re­ci­vog i za­um­nog (ne u toj me­ri kao kod Đor­đa Mar­ko­vi­ća Ko­de­ra, ko­ji je her­me­tič­na kraj­nost ''pra­po­čet­ka'' ta­kvog to­ka) pred­sta­vlja osnov­nu li­ni­ju Na­sta­si­je­vi­će­ve po­e­ti­ke. No, u onom vi­du ko­ji za­hva­lju­ju­ći ''ja­snoj'' po­e­ti­ci, ima ''ra­ci­o­nal­ni'' tok mi­stič­nog i ne­mo­gu­ćeg, ukr­šta­ju­ći ga sa eks­pre­si­o­ni­stič­kim do­di­rom ne­po­sred­nog i iskon­skog. ''Na­sta­si­je­vić je znao gde se ro­ji i iskri pra­va stvar­nost'' (S. Vi­na­ver). On je zna­čaj­no uti­cao na zna­tan broj srp­skih pe­sni­ka po­čev od Vas­ka Po­pe do Ale­ka Vu­ka­di­no­vi­ća i dru­gih.

''Cilj je stva­ra­nje, a ne stvo­re­no'', ma­ni­fest­na je re­če­ni­ca Sta­ni­sla­va Vi­na­ve­ra, pe­sni­ka i ese­ji­ste, ko­ji je za­sno­vao srp­ski eks­pre­si­o­ni­stič­ki po­kret. On je za­ni­mljiv i sa sta­no­vi­šta op­štih ras­pra­va o pri­pad­no­sti pi­sca na­ci­o­nal­noj li­te­ra­tu­ri. Polj­sko-ne­mač­kog pore­kla, on je u srp­skoj knji­ževno­sti ura­dio fa­sci­nant­ne stva­ri, za­vo­leo i obo­ga­tio naš je­zik ero­som ka­kav ne­ma­ju mno­gi pi­sci na­šeg po­re­kla. Da­kle, Vi­na­ver je ekla­tan­tan pri­mer da je­zik upo­tre­bljen u stva­ra­nju knji­žev­nih de­la od­re­đu­je pi­sca, a ne sâmo po­re­klo. Vi­na­ver pre­va­zi­la­zi atri­bu­te na­še mo­dèr­ne i za­po­či­nje sta­zu pra­ve srp­ske avan­gar­de. Du­ho­vit i iro­ni­čan, prav­do­lju­biv i oštar, sa­ti­ri­čar i po­le­mi­čar ka­kvog ni­smo ima­li, pe­snik ko­ji lju­bi mu­zi­ku, pre­vo­di­lac i in­te­lek­tu­a­lac ši­ro­kih in­te­re­so­va­nja, do­pri­no­sio je raz­bi­ja­nju ma­lo­gra­đan­skih kli­šea u po­i­ma­nju umet­no­sti i po­e­zi­je, u de­mi­sti­fi­ko­va­nju me­di­o­kri­tet­stva i amo­ral­no­sti.

Sta­ni­slav Vi­na­ver je sa­či­nio ''Pan­to­lo­gi­ju no­vi­je srp­ske pe­len­gi­ri­ke'' (1920), gde je pa­ro­di­rao re­le­vant­ne srp­ske pe­sni­ke i pi­sce, po­dru­gu­ju­ći se, ali ni­kad ne po­vre­đu­ju­ći auto­ra. Ni­je iz­be­gao da pa­ro­dri­ra i svo­ju po­e­zi­ju. Vi­na­ver bes­kom­pro­mi­sno ras­ki­da sa tra­di­ci­o­nal­nim iz­ra­zom, ru­še­ći ''de­se­te­rač­ke ka­no­ne'' ko­je su ute­me­lji­li Jo­van Sker­lić i Bog­dan Po­po­vić, i ne sa­mo oni. Na­ro­či­to se ob­ru­šio na po­zna­tu Po­po­vi­će­vu an­to­lo­gi­ju, či­ji na­slov od­mah pa­ro­di­ra. Vi­na­ve­ro­va ''Pan­to­lo­gi­ja'' mo­že se sma­tra­ti i svo­je­vr­snim kri­tič­kom me­to­dom. On je utvr­đi­vao osnov­ne ele­men­te i ka­rak­ter pe­sme, i po­tom isme­ja­vao stil i pi­sca. Sma­trao je, na pri­mer, Du­či­će­vu po­e­zi­ju pre­te­ra­no par­na­sov­skom, ma­ni­ri­stič­kom, gde or­ke­stri­ra­na for­ma ima pre­va­gu nad sa­dr­ža­jem. Isme­ja­vao po­zerstvo i su­ma­tra­i­zam Mi­lo­ša Cr­njanskog, kri­ti­ko­vao sa­mo­lju­bi­vost Si­be­ta Mi­li­či­ća, ro­bu­snu po­e­tič­nost Mi­la­na Ćur­či­na i op­sed­nu­stost Slo­ve­ni­ma Rast­ka Pe­tro­vi­ća. Da­nas i da­lje ne­pri­hva­ćen u ši­roj po­pu­la­ci­ji, Vi­na­ver pred­sta­vlja sla­do­ku­sni za­lo­gaj za spe­ci­ja­li­stič­ke uvi­de knji­žev­ne stru­ke. On je slu­čaj zdra­ve me­ša­vi­ne po­e­te vatesa i po­e­te doc­tu­sa. Bez ob­zi­ra na po­ja­ča­no osve­tlja­va­nje i štam­pa­nje iza­bra­nih de­la u no­vi­je vre­me, za Sta­ni­sla­va Vi­na­ve­ra mo­že­mo i da­lje ka­za­ti da nje­go­vo vre­me tek dola­zi.
 
Ra­de Dra­i­nac, gra­đan­skim ime­nom — Ra­doj­ko Dra­i­nac, bo­em, avan­tu­ri­sta i kav­ga­dži­ja, no neo­bič­no ra­dan i upo­ran, ori­gi­nal­na je pe­snič­ka po­ja­va sa sna­gom ko­ju mo­že da ro­di sa­mo ''pro­vin­ci­ja'' u stal­noj po­tre­bi da se osvo­ji Pa­riz i — ceo svet. Od­go­va­ra­ju­ći na Dra­in­če­ve na­pa­de, Tin Uje­vić je stvo­rio po­jam ''dra­i­ni­zam'', či­me je ime­no­vao ce­lu jed­nu po­ja­vu: op­sed­nu­tost svo­jom ve­li­či­nom — ''vječ­na kon­fu­zi­ja ra­do­va, ula­gi­va­nje pu­bli­ci šar­la­tanskim pro­te­stom... de­ge­ne­ra­ci­ja ro­man­ti­ke".

Pr­vak sve­ta u uvre­da­ma i efekt­nim di­gre­si­ja­ma, hi­sar­ski gu­sar Balka­na, umo­ran od šo­kant­nog pla­že­nja pred jav­no­šću, ipak, u se­bi je no­sio sr­ce lep­ti­ra, ne­iz­be­žnu tač­ku ljud­skog bo­la: ''Šum­ne no­ći ko ja­vo­ri si­nji/ Ta­mom grob­nom/ le­že mi na dla­nu./ Bo­le­stan sam mno­go, mno­go.'' Ovo su za­pa­že­ni Dra­in­če­vi sti­ho­vi li­še­ni lar­me i je­da, lir­ski upa­ko­va­ni broš pri­zna­nja da je i pe­snik smr­tan i da mu va­lja — ku­da i dru­gi. Ov­de se upra­vo mo­že ve­za­ti ču­ve­ni stih, ''glad mi je bes­kraj­na/ a ru­ke več­no pra­zne'', či­me se usta­no­vlju­je rav­no­te­ža iz­me­đu za­po­če­tog i do­vr­še­nog. Ovo­ga pe­sni­ka, ime­nom i pre­zi­me­nom, iz­mi­slio je i kao ne­sva­ki­da­šnjeg pu­sto­lo­va vas­po­sta­vio Ra­doj­ko Jo­va­no­vić, ano­nim­ni ta­le­nat iz Pro­ku­plja ko­ji se pri­ka­čio uz svo­ga ju­na­ka i od­ži­veo s njim po­la ljud­skog ve­ka.

Dra­i­nac je ostao pe­snik ne­spu­ta­ne slo­bo­de, ru­ši­telj sve­ga što se eta­bli­ra­lo i po­nu­di­lo re­še­nje za dru­štve­ni ži­vot. Oki­ćen ma­ska­ma za ko­je kat­kad ni sam ni­je znao ot­kud na nje­go­vom li­cu, skan­dal maj­stor sa uvek no­vim re­cep­ti­ma za jav­nu uj­dur­mu, ki­coš ko­ji ne­de­lju da­na ni­je ski­dao la­ko­va­ne be­le ci­pe­le sa ne­u­mor­nih no­gu, put­nik nad put­ni­ci­ma ko­ji ni­je bo­ra­vio u svet­skim ma­tro­po­la­ma, a opi­si­vao ih i pe­vao kao da je u nji­ma ži­veo – mi­ni­rao je svo­jim ra­čva­stim je­zi­kom sve što de­lu­je i di­še kao or­ga­ni­za­ci­ja po­ret­ka na ze­mlji. I da­nas se na Dra­in­ca ugle­da jed­na sor­ta ma­gle­nih pe­sni­ka ko­ji, ne­sve­sni ri­zi­ka ta­kve van­de­je, neo­stva­re­ni, do­sta ra­no na­pu­šta­ju sjaj i tr­nje ova­kvog pe­snič­kog ta­ba­na­nja. Ka­pa do­le — je­dan je Ra­de Dra­i­nac.
 
Po­ja­va da­da­i­zma i nad­re­a­li­zma u Fran­cu­skoj dva­de­se­tih i tri­de­se­tih go­di­na 20. ve­ka pred­sta­vlja ob­ru­ša­va­nje na tra­di­ci­ju umet­no­sti i nje­nu jed­no­znač­nu uti­li­tar­nost, ki­da­nje ''kon­for­mi­stič­kih ve­za pe­sni­štva sa eta­bli­ra­nim i lo­go­cen­trič­nim si­ste­mom gra­đan­skog dru­štva'' (Bran­ko Alek­sić). Oni su bes­kom­pro­mi­san atak na bur­žo­a­ska pra­vi­la umet­no­sti i mo­ra­la, na va­šar­sku pro­iz­vod­nju ''umet­nič­kih igra­ča­ka'', na re­tro­grad­ne re­cep­te po­dra­ža­va­lač­ke umet­no­sti, nje­nu ma­lo­gra­đan­sku i ogra­ni­če­nu estet­sku do­pa­dlji­vost. Ta­ko je otvo­ren ne­sva­ki­da­šnji po­hod u svet je­zi­ka, ma­šte, ha­lu­ci­na­ci­je, lu­di­la, sna i ži­vo­ta, či­me su pro­ši­re­ni vi­di­ci stva­ra­lač­ke slo­bo­de i sve­sti.

Kod nas, u be­o­grad­skom kru­gu, nad­re­a­li­zam ne­ma svo­ju pret­hod­ni­cu u da­da­i­zmu (iako su ne­ke pe­sme Dra­ga­na Alek­si­ća da­di­stič­ke po do­sled­no­sti re­a­li­zo­va­nog eks­pe­ri­men­ta nad-lo­gič­ke po­e­zi­je). S dru­ge stra­ne, srp­ski nad­re­a­li­sti su pr­vo stvo­ri­li pe­sme, a tek po­tom je ko­ri­šće­na i pri­me­nji­va­na ''dok­tri­na'' Bre­to­no­vog ''Ma­ni­fe­sta nad­re­a­li­zma''. Po­e­zi­ja nad­re­a­li­zma u Sr­ba, da­kle, po­sto­ja­la je pre for­mal­nih do­di­ra na li­ni­ji Pa­riz — Be­o­grad. Kao do­bar pri­mer mo­že po­slu­ži­ti po­e­ma ''Jav­na pti­ca'' Mi­la­na De­din­ca, ko­ja je nad­re­a­li­stič­ka po svo­joj ko­šmar­noj i ha­lu­ci­nat­noj avan­tu­ri pe­snič­kog su­bjek­ta i je­zi­ka, a ne po Bre­to­no­vom re­cep­tu ''či­stog psi­hič­kog auto­ma­ti­zma''.
 
Ču­ve­nih ''tri­na­est srp­skih nad­re­a­li­sta'' na­stu­pi­li su 1930. go­di­ne u dnev­nom li­stu ''Po­li­ti­ka'' ob­ja­vlju­ju­ći da je ''nad­re­a­li­zam sva­ka na­ša reč, sva­ki naš ži­vot, sa­mo (je) bes­kraj­ni, is­ki­da­ni niz onog što de­fi­ni­še nje­go­vu mo­ral­nu ce­lis­hod­nost''. To sve­sno pod­sti­ca­nje na osva­ja­nje stva­ra­lač­ke slo­bo­de pro­tiv svih vi­do­va ka­stra­ci­je iz­re­če­no je i u ''Pro­gla­su nad­re­a­li­zma'' Mar­ka Ri­sti­ća: ''Svest bes­ko­nač­ne di­ja­lek­ti­ke i di­na­mič­ne kon­kre­ti­za­ci­je pro­tiv sve­ta mr­tvač­ke me­ta­fi­zi­ke i ap­strakt­ne i za­dri­gle sta­tič­no­sti, svet oslo­bo­đe­nja čo­ve­ka i ne­svo­dlji­vo­sti du­ha pro­tiv sve­ta re­pre­si­je.''

[Angelina]

**

Du­šan Ma­tić od­ne­go­vao je po­e­zi­ju na ukr­šta­ju in­te­lek­tu­al­ne mi­sa­o­no­sti i bo­gat­stva sli­ka za­sno­va­nih na du­ho­vi­toj re­či­to­sti ko­ja bu­ja u sna­žnoj me­ta­fo­ri­ci i aso­ci­ja­ci­ja­ma. Od svih nad­re­a­li­sta, naj­du­že tra­ja­nje ostva­rio je po­naj­pre Oskar Davičo kao pe­snik jar­kih sli­ka i pro­do­ra u je­zik. Da­vi­čo je oži­vo­tvo­rio svo­ju po­e­zi­ju auto­bi­o­graf­skim fan­ta­zma­ma na­pu­stiv­ši zadate kon­tu­re nad­re­a­li­stič­kih pre­po­ru­ka o to­me ka­ko se pi­še i ži­vi. Za­ni­mlji­vo je za­pa­ža­nje Do­bri­ce Ćo­si­ća — da je Da­vi­čo kao čovek-vojnik ide­o­lo­gi­je bio spre­man udvo­rič­ki da kle­či i pred ano­nim­nim se­kre­ta­rom ogran­ka par­ti­je u ne­koj za­bi­ti.

Spe­ci­fič­na fi­gu­ra srp­skog nad­re­a­li­zma, Mi­lan De­di­nac za­sno­vao je po­e­zi­ju na oni­rič­kim taj­na­ma na­dah­nu­ća, u iz­vo­ri­ma či­ste poezi­je i na­pevâ lir­skog spi­ri­tu­a­li­zma. Nje­go­va (an­ti)po­e­ma ''Jav­na pti­ca'' pri­mer je no­vo­osvo­je­nog pro­sto­ra srp­skog je­zi­ka i po­e­zi­je, ali u do­slu­hu sa ži­vim tra­go­vi­ma tra­di­ci­je ko­ja do­pi­re sve do Bran­ka Ra­di­če­vi­ća i da­lje. Po­put od­ne­kud pri­sti­glog vi­lin­skog gla­sa pre­to­plje­nog u zvuk dvoj­ni­ca, ''jav­na pti­ca'', ero­sna hi­me­ra pri­vi­đe­nja, leb­di oda­svud i le­ti kao sli­ka ko­ja de­ter­mi­ni­še sta­nje epi­fa­nij­ske opi­je­no­sti. Uka­zu­je se ni­ot­kud, iz­ne­na­đu­je i plà­vi zvuč­nu stvar­nost nir­va­ne. De­din­če­va avan­tu­ra na mla­ze­vi­ma ne­po­jam­nih kri­la ''pti­ce nad pti­ca­ma'', u sim­bi­o­zi po­e­zi­je i an­ti­po­e­zi­je, sa si­mul­ta­nim lir­skim uda­ri­ma u osva­ja­nju slo­je­va emo­ci­je što pe­va, u obre­me­nje­noj taj­ni či­ste in­spi­ra­ci­je, pred­sta­vlja u nas do­sad ne­vi­đe­ni pre­la­zak pe­sme iz on­kra­ja u ovaj svet, i obrnuto.
 
Luj Ara­gon je is­ti­cao da se ''nad­re­a­li­stič­ki po­rok sa­sto­ji u ne­u­me­re­noj upo­tre­bi iz­ne­na­đu­ju­ćih sli­ka, u be­so­muč­nom pr­ko­su'' zdravo­ra­zum­skim po­stu­la­ti­ma. Mi­lan De­di­nac je nad­sko­čio i ovu de­fi­ni­ci­ju i po­sti­gao svet auten­tič­ne kre­a­ci­je ko­ju pre­ci­zno de­fi­ni­še Milo­sav Mir­ko­vić: ''Jav­na pti­ca ni­je bi­la jav­na do­mi­nant­na ne­žnost sa­mo u pro­le­će, već i u je­sen pe­sni­ko­vog ži­vo­ta! Što u sve­mu to­me mo­že­mo da na­đe­mo ele­men­te či­stog, ne­fa­bri­ko­va­nog do­ži­vlja­ja, gro­zni­ce i ču­da iz ma­log kru­ga re­al­no­sti, što u to­me ima dra­ži za mo­der­nog čo­ve­ka, ko­ji sa­mo pri­vid­no kao uljez pri­stu­pa po­e­zi­ji — isto­vre­me­no je i po­da­tak o set­noj i spe­ci­fič­noj nadreali­stič­koj po­bu­ni Mi­la­na De­din­ca, o je­zi­ku nje­go­ve sna­ge što ne­po­sred­no iz­vi­re iz sna­ge sna. Mi­lan De­di­nac, me­đu­tim, slu­žio se se­ri­jom sli­ka ko­je ne iz­ne­na­đu­ju svo­jom mon­ta­žom, već svo­jom mi­lo­štom. Pre­ma to­me, to ni­je bio re­zultat jed­nog dvo­stru­kog iz­ne­na­đe­nja, već apo­lo­gi­ja po­seb­ne in­spi­ra­ci­je, po­ru­ke i opo­ru­ke iz­ra­zi­to lir­ske lič­no­sti.''

Na sa­mom po­če­ku stva­ra­nja, De­din­če­ve pe­sme je kra­si­la ne­po­sred­nost iz­ra­za, nji­hov ''ras­pe­va­ni'' li­ri­zam i mu­zi­kal­nost sva­ke scen­sko-je­zič­ke si­tu­a­ci­je; ta­kav je ''pro­gram'' za­dr­žao do kra­ja. Za raz­li­ku od Cr­njan­skog, ko­ji je za pred­lo­žak emo­ci­ji uzi­mao kon­kret­ne isto­rij­ske i in­tim­ne mo­ti­ve, De­di­nac je ra­dio su­prot­no — od ose­ća­nja u stal­nom pre­vi­ra­nju ka sa­sma od­re­đe­nim životnim i isto­rij­skim si­tu­a­ci­ja­ma. 

Po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta, soc­re­a­li­zam uzi­ma u svo­je na­ruč­je zna­tan broj pe­sni­ka. Iako dru­štve­no-po­li­tič­ki am­bi­jent ne mo­ra uvek da uti­če na pe­snič­ko stva­ra­la­štvo, na ja­ke in­di­vi­due, ov­de mo­že­mo go­vo­ri­ti o po­klo­nje­nju po­e­zi­je ide­o­lo­škim mak­si­ma­ma jed­nog vre­me­na. To se po­naj­pre ogle­da­lo u bez­broj­nim oda­ma po­sve­će­nim ''naj­ve­ćem si­nu na­ših na­ro­da i na­rod­no­sti'', gde su se pe­sni­ci utr­ki­va­li, kao de­ca na med, ko će vi­še udvo­rič­kih pe­sa­ma na­pi­sa­ti. Re­dak se pe­snik od­u­pro ta­kvoj oma­mi, čak i u re­do­vi­ma pe­sni­ka no­ve mo­der­ne.
 
Na raz­bi­ja­nju ide­o­lo­ških ne­ga­va i una­pred za­da­tog par­tij­skog pro­gra­ma i za­dat­ka, ra­de pe­sni­ci no­vog sen­zi­bi­li­te­ta sa vi­dlji­vim ve­zi­va­njem za po­e­ti­ku sim­bo­li­zma i ši­re. Ja­vlja se ge­ne­ra­ci­ja pe­sni­ka ja­ke in­di­vi­du­alno­sti — srp­ski neo­sim­bo­li­sti (Po­pa, Pa­vlo­vić, Ra­ič­ko­vić, La­lić, Milj­ko­vić), ma­da i ne­ki me­đu nji­ma ne­će odo­le­ti udvo­rič­koj pre­le­sti. Na pri­mer, Bran­ko Milj­ko­vić pi­še dve pe­sme, ''Ti­to'' i ''Ju­go­sla­vi­ja''. No, sklo­ne li se ovi na­slo­vi, do­bi­ja se po­e­zi­ja o ne­čem dru­gom. Uz mla­da­lač­ku žr­tvu ne­isku­stva, ko­ju je pri­klo­nio ta­la­su udvo­ri­ca, Milj­ko­vić je, gle ču­da, ob­dr­žao se­be kao pe­sni­ka u tim dve­ma pe­sma­ma, po­go­to­vo u ''Ju­go­sla­vi­ji'', upo­tre­bivši mi­mi­kri­čan na­slov za pe­snič­ki tekst ko­ji ni­je do­slov­na i sve­de­na po­sve­ta pred­sed­ni­ku i nje­go­voj dr­ža­vi. To se ne bi mo­glo ka­za­ti za ogrom­nu ve­ći­nu auto­ra ko­ji su pi­sa­li pa­te­tič­ne po­et­ske pla­ka­te i pu­za­li pred mar­šal­skom uni­for­mom oče­ku­ju­ći mr­vi­ce pri­vi­le­gi­ja.
 
Ste­van Ra­ič­ko­vić je pe­snik ko­ji is­po­lja­va lir­sku sve­ži­nu in­ti­me i do­no­si po­e­zi­ju ve­za­nu za neo­ro­ma­tič­ni svet. On je pe­snik ko­ji ne pri­pa­da pe­sni­ci­ma tzv. no­ve for­me. Ra­ič­ko­vić za­dr­ža­va tra­di­ci­o­nal­ne oslon­ce po­e­zi­je, te­me ko­je u krup­nom pla­nu iz­be­ga­va tzv. avan­gar­da: usa­mlje­nost, ti­ši­na, pri­ro­da, har­mo­ni­ja, lju­bav, pro­la­znost... Pri­ro­da se ja­vlja kao mi­zan­scen gde se ukr­šta­ju emocije, se­ta i bol. A u tim tač­ka­ma klju­ča­ju pri­zo­ri de­tinj­stva i lju­ba­vi, ona fan­ta­zma­go­rič­na le­pe­za sen­za­ci­ja ko­ja for­mi­ra ljud­ske po­gle­de na svet. ''Jed­no­stav­na i mir­na li­ri­ka Ste­ve Ra­ič­ko­vi­ća upra­vo ot­kri­va oso­be­ni ne­mir de­tinj­stva ka­da je Ti­sa bi­la či­ta­va du­hov­na ge­o­gra­fi­ja i ka­da je let­nji zrak bio do­vo­ljan da se po­ve­ru­je u ve­li­či­nu sve­ta'' (Mi­lo­sav Mir­ko­vić). Ova po­e­zi­ja ''oda­je uti­sak za­slu­že­nog mi­ra i pro­na­đe­nog skla­da, ok­si­mo­ron­ski re­če­no, uti­sak ne­ke su­mor­ne ve­dri­ne i te­ške la­ko­će'' (Mi­haj­lo Pan­tić). U po­e­zi­ji Ste­va­na Ra­ič­ko­vi­ća ti­ši­na pe­va, da­je šti­mung pe­sma­ma u bu­ci sve­ta. I sve iz­gle­da jed­no­stav­no da jed­no­stav­ni­je ne mo­že bi­ti, a bur­no u do­ži­vlja­ju, u pri­ma­nju pe­sme kao lir­skog do­ku­men­ta emo­ci­je.

Pe­sni­ci o pe­sni­ci­ma naj­bo­lje pi­šu. Po­no­vi­mo, još je Pol Va­le­ri re­kao da mu je mi­li­ja jed­na pe­sni­ko­va re­če­ni­ca o nje­go­vom de­lu nego to­mo­vi kri­ti­ča­ra. A da je za­i­sta ta­ko, da pe­snik o pe­sni­ku mo­že na­du­blje ka­za­ti sve, i mno­go na ma­lom pro­sto­ru, ne­ka po­slu­ži ne­ko­li­ko re­če­ni­ca Slo­bo­da­na Ra­ki­ti­ća: ''Ra­ič­ko­vić po­se­du­je jed­nu ret­ku spo­sob­nost: da o jed­no­stav­nim stva­ri­ma i do­ga­đa­ji­ma go­vo­ri lir­ski slo­že­no, kao što, s dru­ge stra­ne, naj­slo­že­ni­jim ide­ja­ma i te­škim sa­dr­ža­ji­ma uspe­va da obez­be­di jed­no­sta­van, ali sa­vr­šen lir­ski iz­raz. Tu spo­sob­nost da neo­bič­no uči­ni obič­nim, a obič­no neo­bič­nim, ima­ju za­i­sta sa­mo ve­li­ki li­ri­ča­ri. Nje­go­va po­e­zi­ja uvek sa­dr­ži dva vre­me­na: sa­da­šnjost, ko­ju na­sto­ji da za­u­sta­vi — kao fo­to­graf­ski sni­mak — i bu­duć­nost iz ko­je kri­tič­ki i me­lan­ho­lič­no po­sma­tra se­be i (svoj) ži­vot u njoj. Taj vre­men­ski jaz pe­snik pre­mo­šću­je la­ko, lir­skom me­lo­di­jom. Pe­va­ju­ći o dva vremena, sa­da­šnjo­sti i bu­duć­no­sti, on ih ne uda­lja­va već, na­pro­tiv, pri­bli­ža­va. U sa­da­šnjo­sti vi­di bu­duć­nost, a u bu­duć­no­sti sa­da­šnjost. Ti­me je u svo­joj li­ri­ci ostva­rio svo­je­vr­sni vre­men­ski i mi­sa­o­ni kon­tra­punkt.''
 
Mu­zič­ki aspekt sti­ha Ste­va­na Ra­ič­ko­vi­ća igra va­žnu ulo­gu, če­sto i na uštrb iz­ne­ve­ra­va­nja stro­ge ver­si­fi­ka­cij­ske ska­le. U ta­kvom obo­lu for­me i sa­dr­ža­ja ogle­da se lir­sko i mi­sa­o­no ple­ti­vo ove po­e­zi­je. ''Ova­ko ob­li­ko­va­na pe­snič­ka tvo­re­vi­na ima isti me­lo­dij­ski i rit­mič­ki sklop i go­to­vo istu pla­stič­nost i su­ge­stiv­nost u sli­kov­no­sti'' (Ni­ko­la Mi­lo­še­vić). Pa­ra­di­gma­ti­čan pri­mer je so­net ''Ka­me­na uspa­van­ka'', po­vo­dom ko­jeg je če­tr­na­est pe­sni­ka, po ne­sva­ki­da­šnjem pozivu-eks­perimentu Sa­ve Ba­bi­ća, na­pi­sa­lo so­net­ni venac ko­ri­ste­ći, da­ka­ko, po je­dan, od­no­sno, dva sti­ha iz po­me­nu­te pe­sme kao po­la­zni i za­vr­šni stih sva­kog no­vog so­ne­ta ponao­sob. Kao knji­ga, ''Ka­me­na uspa­van­ka'' je krik ma­lih i ne­po­zna­tih, ''gor­kih'' i ''za­ne­se­nih'', lir­ski kre­še­ne­do jed­ne fu­ge ko­ja poeziji da­je ve­ći zna­čaj od ži­vo­ta.

Ni­je bi­lo jed­no­stav­no na­ći se u tam­pon-zo­ni su­da­ra mo­der­ni­sta i tra­di­ci­o­na­li­sta, a osta­ti svoj, bi­ti pe­snik ko­ji ne­će za­vi­si­ti ni od jed­nih ni od dru­gih. Po­go­to­vo je bi­lo te­ško op­sta­ti kao ge­ne­ra­cij­ski ''is­pi­snik'' Vas­ka Po­pe i Mi­o­dra­ga Pa­vlo­vi­ća, či­je pe­sme ni­su ima­le do­dir­nih ta­ča­ka sa Ra­ič­ko­vi­će­vim, a ko­je su po­pri­ma­la ka­rak­ter kult­nog zna­ča­ja u raz­vo­ju srp­ske po­e­zi­je to­ga tre­nut­ka. U svo­ju an­to­lo­gi­ju Pa­vlo­vić je uvr­stio šest pe­sa­ma Ste­va­na Ra­ič­ko­vi­ća, a čak se­dam­na­est Vas­ka Po­pe. To go­vo­ri sve, po­naj­pre koli­ko je Ra­ič­ko­vić bio mi­mo iz­vi­ka­nog i po­mod­nog kre­ta­nja srp­ske po­e­zi­je. Zo­ran Mi­šić u svo­joj an­to­lo­gi­ji po­stu­pa ra­zum­ni­je: Popa do­bi­ja če­ti­ri pe­sme, Ra­ič­ko­vić i Pa­vlo­vić po tri.

Da­kle, u vre­me­nu po­ja­ve tzv. dru­ge mo­dèr­ne, Ste­van Ra­ič­ko­vić ni­je imao za­hval­no me­sto, to jest, uop­šte ga ni­je imao. No, ''izdvo­je­na po­zi­ci­ja ni­je zna­či­la pe­sni­ko­vo ne­u­če­šće u de­lat­nim to­ko­vi­ma, ne­go upra­vo na­čin da iz­bo­ri pra­vo na autor­sku in­divi­du­al­nost i da se za­šti­ti od is­klju­či­vo­sti ma ko­je od su­če­lje­nih stra­na na ta­da­šnjem knji­žev­nim po­pri­štu'' (Dra­gan Ha­mo­vić). U ovoj an­to­lo­gi­ji Ste­van Ra­ič­ko­vić je­di­ni me­đu pe­sni­ci­ma dru­ge po­lo­vi­ne dva­de­se­tog ve­ka ima mak­si­mal­ni broj pe­sa­ma — de­set. Pr­vi put vi­še od po­me­nu­te dvo­ji­ce, od Vas­ka Po­pe na­ro­či­to. Ste­van Ra­ič­ko­vić je kru­ni­sa­ni iz­da­nak stra­ži­lov­ske li­ni­je pe­va­nja u dru­goj po­lo­vi­ni dva­de­se­tog sto­le­ća. Pe­snik ka­kav se jed­nom ra­đa u po­la ve­ka, a u či­joj po­e­zi­ji na pri­ro­dan i ne­u­si­ljen na­čin ugrađe­na je sva sup­stan­ca ma­ter­njeg po­go­na u je­zi­ku oli­če­nom u na­rod­noj i in­di­vi­du­al­noj ma­tri­ci pevanja.

Pr­ve knji­ge Mi­o­dra­ga Pa­vlo­vi­ća i Vas­ka Po­pe ozna­ča­va­ju, po mno­gi­ma, po­ja­vu tzv. dru­gog mo­der­ni­zma. U kon­cen­trič­nim krugovima mno­go­stru­kih zna­če­nja, eklek­tič­ki otvo­re­na, po­e­zi­ja Mi­o­dra­ga Pa­vlo­vi­ća uvek i na­no­vo, pre­i­spi­tu­je ulo­gu i stal­nost pesnič­kog go­vo­ra u me­na­ma ci­vi­li­za­ci­je, a ti­me otva­ra i pi­ta­nja o ljud­skoj op­stoj­no­sti kroz pri­zmu pa­limp­sest­nih tra­go­va kul­tu­re. O sva­ko­dnev­nom i ne­vi­dlji­vom, o pro­la­znom i več­nom, o je­zi­ku i sve­tu, o is­ku­še­nju i pod­vi­gu, o sve­mu što čo­ve­ka či­ni ve­či­tim izgna­ni­kom ''iz ra­ja'', go­vo­ri in­te­lek­tu­al­na i vi­še­sloj­na, mu­dra i mi­stič­na po­e­zi­ja Mi­o­dra­ga Pa­vlo­vi­ća, ko­ja pred­sta­vlja gra­đe­vi­nu u ko­joj su se sa­bra­li te­me­lji ma­ter­njeg je­zi­ka i kul­tu­re.

Po­sto­je mi­šlje­nja da je Pa­vlo­vić kao ese­ji­sta nad­ma­šio se­be pe­sni­ka. Ako kao me­ru ta­kvom po­gle­du po­da­stre­mo nje­go­vu an­to­lo­gi­ju, to jest, Pa­vlo­vi­ćev pred­go­vor toj knji­zi (i ne sa­mo to), ni­je da­le­ko od isti­ne. No, ni­je li jed­no s dru­gim nu­žno komplementar­no, od­no­sno, šta ima lo­še u to­me što pe­snik o dru­gim pe­sni­ci­ma, prav­ci­ma i epo­ha­ma (i o po­e­zi­ji uop­šte) po­ka­zu­je vi­so­ko­ra­zred­ni ob­lik sve­sti?! U Pa­vlo­vi­će­vom slu­ča­ju, jed­no dru­gom ni­je mno­go sme­ta­lo, pa čak i ako za­klju­či­mo da je bo­lji ese­ji­sta ne­go pe­snik.
 
Po­ja­vom Po­pi­ne ''Ko­re'' 1953. go­di­ne, na­ša pe­snič­ka sce­na se su­o­či­la sa ori­gi­nal­nim pe­snič­kim ru­ko­pi­som ko­ji će iz­vr­ši­ti si­lo­vit uti­caj na po­to­nje pe­sni­ke, ko­ji tra­je i dan-da­nas, a mo­že­mo pret­po­sta­vi­ti da ne­će pre­sta­ja­ti. Po­pa je naj­pre­vo­đe­ni­ji srp­ski pesnik u sve­tu. Ma­da je (Va­si­le) Po­pa po­re­klom Ru­mun, stvo­rio je ori­gi­nal­nu po­e­zi­ju na srp­skom je­zi­ku u spo­ju is­ku­sta­va koja su do­no­si­le pe­sme Mom­či­la Na­sta­si­je­vi­ća; su­bli­mi­sa­ni iz­raz i rod­na me­lo­di­ja je­zi­ka, ali i ''na­uk o eko­no­mi­sa­nju ver­bal­nom građom'' (I. V. La­lić), za­tim, ar­he­tip­ske ma­tri­ce fol­klor­ne fan­ta­sti­ke i ma­ni­fest­ne vred­no­sti nad­re­a­li­zma (bez si­ro­vog i me­ha­nič­kog od­no­sa pre­ma for­mi i je­zi­ku) oli­če­nog u oni­rič­kom, ho­mor­nom i ira­ci­o­nal­nom.

Za­što Po­pa ni­je pi­sao na ru­mun­skom ko­ji je bio nje­gov ma­ter­nji je­zik, kao što to či­ne pe­sni­ci to­ga mi­ljea ro­đe­ni u Sr­bi­ji? U predgra­đu Vr­šca, u Ku­šti­lju (gde ži­vi go­to­vo sto­po­stot­no ru­mun­sko sta­nov­ni­štvo), 1947. go­di­ne osno­van je knji­žev­ni krug ''Lu­mi­na'', ko­ji je oku­pio mla­de pe­sni­ke kao što su Vas­ko Po­pa, Ra­du Flo­ra, Mi­haj Avra­me­sku, Jon Ba­lan, Flo­ri­ka Šte­fan i dru­gi. Po­kre­nut je i isto­i­me­ni ča­so­pis ko­ji de­ce­ni­ja­ma igra va­žnu ulo­gu u pro­mo­vi­sa­nju knji­žev­no­sti na ru­mun­skom je­zi­ku u Voj­vo­di­ni.

Ne za­no­se­ći se pred­no­sti­ma ''po klju­ču'' ko­je omo­gu­ća­va pi­sa­nje na ma­njin­skom je­zi­ku u Sr­bi­ji (ta­da u Ju­go­sla­vi­ji), Vas­ko Po­pa i Flo­ri­ka Šte­fan okre­nu­li su se ve­ćin­skoj op­ci­ji i ta­ko pri­klju­či­li ta­da­šnjem srp­sko­hr­vat­skom je­zi­ku, od­no­sno, srp­skoj (jugoslovenskoj) knji­žev­no­sti. Nji­ho­vi su­na­rod­ni­ci iz ''Lu­mi­ne'' na­sta­vi­li da ob­ja­vlju­ju svo­je zbir­ke po­e­zi­je na ru­mun­skom. Zanimlji­vo je po­na­ša­nje, na pri­mer, pe­sni­ka mi­mo ovo­ga kru­ga, Jo­na Mi­lo­ša, ta­ko­đe ru­mun­skog po­re­kla, ko­ji je oda­brao eg­zil, ali na­sta­vio da pi­še na svom ma­ter­njem je­zi­ku u — Šved­skoj! Jo­an Flo­ra, na pri­mer, pre­se­lio se iz Sr­bi­je u Ru­mu­ni­ju, že­leo da bu­de ru­mun­ski pi­sac u ze­mlji či­ji je je­zik bio nje­gov ma­ter­nji.
 
Zbog če­ga Vas­ko Po­pa ni­je pi­sao sti­ho­ve na svom ma­ter­njem, ru­mun­skom je­zi­ku u sre­di­ni u ko­joj je ro­đen? ''To su pi­ta­nja ko­ja u bu­duć­no­sti zah­te­va­ju du­blju ana­li­zu i ko­ja sa me­to­do­lo­ške tač­ke gle­di­šta'', sma­tra Ma­ri­a­na Dan, ''zah­te­va­ju pro­u­ča­va­nje vi­še aspe­ka­ta ima­ju­ći u vi­du bar pro­blem re­cep­ci­je, kao i raz­ma­tra­nje dru­štve­no-po­li­tič­kih okol­no­sti, da­kle vank­nji­žev­nih ele­me­na­ta ko­ji se da­nas mo­gu na­uč­no ob­ra­di­ti po­mo­ću ima­go­lo­ških na­če­la.''

Ne­ma sum­nje da je ta­da­šnja Ju­go­sla­vi­ja bi­la otvo­re­ni­ja od Ru­mu­ni­je i da je taj aspekt i te ka­ko uti­cao na Po­pi­nu od­lu­ku na kojem je­zi­ku će pi­sa­ti, od­no­sno, ose­ća­ti ve­ći ste­pen stva­ra­lač­ke i lič­ne slo­bo­de. Sa­mju­el Be­ket je kao ir­ski knji­žev­nik po­sle Drugog svet­skog ra­ta po­čeo da pi­še na fran­cu­skom i ta­ko no­vi je­zik svo­dio na go­le, su­bli­mi­sa­ne i krat­ke, če­sto bez gra­ma­tič­ke do­sled­no­sti ele­men­te. Teh­ni­ka sa­ži­ma­nja do­pri­no­si­la je ka­mu­fli­ra­nom ob­li­ku ''sa­vla­da­nog'' je­zi­ka. Slič­no je či­nio i Po­pa, ma­da u po­e­zi­ji, i na dru­gi na­čin. U spe­ci­fič­nom su­od­no­su dva je­zi­ka za­jed­nič­ke sre­di­ne, pi­sa­nje pe­sa­ma na srp­skom Po­pa je mo­gao da iz­vo­di pro­ce­som su­bli­ma­ci­je. Je­di­no ta­ko, s ob­zi­rom na to da se ni­je mo­gao ''ras­pri­ča­ti'' kao na ma­ter­njem je­zi­ku. Po­ka­za­lo se da ta­kav je­zič­ki vid, sve­den i kon­ci­li­jan­tan, re­ci­mo u Ame­ri­ci, naj­lak­še se pre­vo­di i do­bi­ja po­treb­nu re­cep­ci­ju.
 
S dru­ge stra­ne, Po­pi­no in­si­sti­ra­nje na srp­skim le­gen­da­ma, na obi­la­tom pi­sa­nju o ko­sov­skom mi­tu, na pri­mer, ni­je mo­glo u veoma ri­gid­nom dru­štve­no-po­li­tič­kom kon­tek­stu, po pi­ta­nji­ma srp­ske sa­mo­bit­no­sti, ima­ti pri­go­vo­re kao na­ci­o­na­li­stič­ki is­pad, jer je pe­snik po po­re­klu bio Ru­mun, što je re­la­ti­vi­zo­va­lo i ot­kla­nja­lo ta­kve op­tu­žbe i pro­ble­me.
 
S ob­zi­rom na to da je knji­žev­nost, i po dok­tri­ni svet­skog PEN-a, naj­pri­rod­ni­je sred­stvo za stva­ra­nje i iz­ra­ža­va­nje na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta, ima­go­lo­ški pri­stup mo­že da pri­po­mog­ne u osve­tlja­va­nju slu­ča­je­va po­put Vas­ka Po­pe. Pre sve­ga, uzi­ma­ju­ći u ob­zir sâmo autor­sko de­lo­va­nje unu­tar tek­sta, kao i in­ter­ak­ci­ju tek­sta i spo­lja­šnjih fak­to­ra, od­no­sno, tek­sta i kon­tek­sta u ko­jem tekst na­sta­je ili, pak, kon­tek­sta u ko­jem se tekst in­ter­pre­ti­ra. Ko­ri­ste­ći sa­zna­nja isto­ri­je, an­tro­po­lo­gi­je, so­ci­o­lo­gi­je, psi­ho­lo­gi­je, kul­tur­nih i po­li­tič­kih do­me­na, is­ku­sni­ji ima­go­lo­zi bi mo­gli da pro­u­če i do­ka­žu pred­sta­vu pe­sni­ka o se­bi, od­no­sno, nje­go­vu pred­sta­vu o dru­go­me.

Fa­tal­na fi­gu­ra Bran­ka Milj­ko­vi­ća ve­za­će uza se Dra­ga­na Ko­lun­dži­ju, Mi­lo­va­na Da­noj­li­ća, Pa­vla Po­po­vi­ća, Bo­ži­da­ra Ti­mo­ti­je­vi­ća, Petra Pa­ji­ća i dru­ge. Milj­ko­vić je pe­snik-fi­lo­zof u naj­lep­šem smi­slu re­či, sa pre­va­gom lir­skog. Pod uti­ca­jem he­ra­kli­tov­ske fi­lo­zo­fi­je, na­sta­će nje­go­va zbir­ka ''Va­tra i ni­šta'', gde su, kao i u po­to­njim knji­ga­ma, vid­ni uti­ca­ji fran­cu­skih sim­bo­li­sta Va­le­ri­ja i Ma­lar­mea. Sa go­le­mim ulo­gom ži­vo­ta u pe­smu, Milj­ko­vić se dr­ži an­tič­kih mi­to­va pa­ra­lel­no sa na­ci­o­nal­nim le­gen­da­ma, na­ro­či­to u kolekciji "Utva zla­to­kri­la".

Milj­ko­vi­ćev pe­snič­ki je­zik je pi­jan­stvo uma u naj­vi­brant­ni­jem smi­slu re­či, ona va­le­ri­jev­ska pa­te­ti­ka ko­ja tvo­ri vi­ši aspekt pesničkog re­zo­na. To je vr­sta tvo­rač­kog za­u­mlja ko­je de­mi­sti­fi­ku­je ra­zum, raz­o­bru­ču­je lo­gi­ku i pri­pre­ma u je­zi­ku epi­fa­nij­sku inven­ci­ju du­ha. Ta­kav pe­snič­ki je­zik mo­že da iz­gu­bi sva svoj­stva osim jed­nog: da u ek­sta­tič­nom ple­su go­vo­ri isti­nu! Iz kru­ga nepre­sta­nog umi­ra­nja i ra­đa­nja iz­la­zi se, upra­vo, kroz pa­te­ti­ku uma či­je spi­ral­no-ver­ti­kal­ne efek­ti­ve du­ha ne­gi­ra­ju ver­bal­nu simbo­li­ku sve­ta. Pa­te­ti­ka uma je iz­van vre­me­na, ona po­či­va u mi­ste­ri­ja­ma je­zi­ka.

Milj­ko­vić je, po­red osta­lo­ga, re­kao da je po­e­zi­ja ''vi­šak je­zi­ka''. To je do­sad, mo­žda, naj­jed­no­stav­ni­ja i naj­sme­li­ja de­fi­ni­ci­ja poezije, di­rekt­na i mo­gu­ća. Taj ''vi­šak'' ni­ka­ko ni­je je­zič­ki ma­te­ri­jal, ni­ti ob­lik vi­so­ke pi­sme­no­sti, već aura sa­mo­ga je­zi­ka, nje­gov ener­get­ski ini­ci­jal la­ko­kri­lih vi­bra­ci­ja ko­ji­ma ni­je po­tre­ban ni­ka­kav me­di­jum da bi se po­tvr­dio. Otu­da i kon­kret­no Milj­ko­vi­će­vo odrica­nje od sve­ga što je na­pi­sao: ''Že­lim da se zna da sam ja raš­či­stio sa onim što sam na­škra­bao za ovo ne­ko­li­ko go­di­na. Od­ri­čem se...'' Ta­ko eks­pli­cit­na si­li­na sta­va, uža­sa­va­nja nad onim što je na­pi­sa­no, bez ob­zi­ra na ka­fan­sku mi­to­lo­gi­ju tre­nut­ka, ne po­sto­ji u na­šoj po­e­zi­ji i je­zi­ku. Milj­ko­vić je po­ka­zao da je ba­vlje­nje po­e­zi­jom de­mi­jur­ška igra na tra­pe­zu (ko­ju je ina­če sma­trao naj­ve­ćom umet­no­šću), igra ži­vo­ta i smr­ti u je­zi­ku, ko­ja, ne­gi­ra­ju­ći stvo­re­no, mo­že do­ta­ći ne­iz­re­ci­vo: ''Po­e­zi­ja je isti­ni­ta po onome što ni­je re­kla.''
 
Ge­ne­ra­ci­ja ovo­ga Bran­ka ima kom­pleks ''Milj­ko­vić'', i mno­gi su is­pi­sni­ci osta­li su­štin­ski neo­stva­re­ni, po­klo­plje­ni si­lom Milj­ko­vi­će­ve po­e­ti­ke i sud­bi­ne. Dra­gan Ko­lun­dži­ja us­peo je da se, po­sled­njim ato­mi­ma sna­ge, is­ko­be­lja iz tog kob­nog, la­tent­no su­i­cid­nog uti­ca­ja i ostva­ri sop­stve­nu po­e­zi­ju. Isti­na, sva­kih de­set go­di­na ja­vlja­la mu se psi­hič­ka tur­bu­len­ci­ja ko­ja tra­ži gla­vu. Naj­mla­đi re­le­vant­ni srp­ski pe­snik sa ob­ja­vlje­nom pr­vom knji­gom u dru­goj po­lo­vi­ni dva­de­se­tog ve­ka, u osam­ne­stoj go­di­ni, ''Za­tvo­re­nik u ru­ži'' (ured­nik Vas­ko Po­pa), do­ne­će po­e­zi­ju spek­ta­ku­lar­ne sve­tlo­sti u idi­li za­vi­ča­ja. U ka­sni­jem stva­ra­la­štvu, po­red udvo­rič­kih pe­sa­ma po­sve­će­nih ano­nim­nim ge­ne­ra­li­ma i po­li­ti­ča­ri­ma, pa i Ti­tu, Ko­lun­dži­jin do­ži­vljaj po­e­zi­je okre­će se ka že­ni ko­ja je u spre­zi sa snom ko­ji se ''ne­kim ne­kon­tro­li­sa­nim pu­tem iz­lio u je­zi­ku'' (S. Ton­tić).

Pa­vle Po­po­vić je raz­vio bo­gat opus skraj­nut sa ži­žnih to­ko­va na­še po­e­zi­je. O nje­mu je Milj­ko­vić za­pi­sao: "On ne pe­va ono što vidi, on ono što vi­di pot­či­nja­va svo­joj pe­smi i ima­gi­na­ci­ji". Me­đu­tim, ovaj pe­snik je svo­ju ra­di­o­ni­cu do­vr­hu­nio iz­ra­zi­tim in­te­re­so­va­njem za lek­si­ku, za onaj sup­strat srp­ske kul­tu­re ko­ji po svo­jim (ar­ha­ič­nim) osno­vi­ca­ma, sam po se­bi, no­si pri­kri­ve­nu po­e­zi­ju. I nje­go­va gro­mo­vi­ta ćut­nja ki­pe­la je kon­tra­sti­ma: i ur­ba­no i ru­ral­no, i isto­ri­ja i in­ti­ma, i otac i tu­đin, i že­na i otadž­bi­na, i za­vi­čaj i svet, i Fru­ška i Sve­ta go­ra, i di­nar­ska vi­o­lent­nost i rav­ni­čar­ska me­lan­ho­li­ja, i do­đo­ški ruk­sak i na­đo­ški ce­ger. Pa­vle Po­po­vić je stal­no pro­du­blja­vao i usa­vr­ša­vao zde­nac svo­jih op­se­si­ja da­ju­ći ta­ko šan­su ob­ne­vi­de­loj knji­žev­noj kri­ti­ci da se ko­nač­no po­ka­že u pu­nom sve­tlu pre­ma nje­go­voj slo­je­vi­toj po­e­zi­ji.
 
Mno­gi­ma će po­ja­va pe­sa­ma Pe­tra Mi­lo­sa­vlje­vi­ća u ovoj an­to­lo­gi­ji bi­ti ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje. No, ovaj cvet­nik po­e­zi­je za­no­van je i na ta­kvoj op­ci­ji: raz­gr­nu­ti pe­peo i na­no­vo (iz­ne­na­da) uka­za­ti na pre­ću­ta­ne pe­sni­ke. Ni­smo vi­de­li ovo­ga auto­ra u kru­gu pre­te­de­na­ta za an­to­lo­gi­ju po­e­zi­je sve dok nam u ru­ke ni­su do­pa­la nje­go­va ''Iza­bra­na de­la'' gde se na­la­ze i tri pe­snič­ke zbir­ke, od ko­jih su dve do­sad neo­bja­vlje­ne. Uz ''čvr­stu go­vor­nu struk­tu­ru'' (V. Lu­kić), ''po­čev od mi­ni­ma­li­stič­ke upo­tre­be do sa­da­šnje buj­ne, ras­ko­šne upo­tre­be re­či (B. Ra­dić)'', Mi­lo­sa­vlje­vi­ćev pe­snič­ki pro­fil tre­ba po­sma­tra­ti kao bro­ja­ni­cu spi­ral­nog pe­nja­nja is­ku­stva. Ta­mo gde se fi­lo­zof­ska pri­mi­sao pre­met­ne u lir­sku sli­ku, Pe­tar Mi­lo­sa­vlje­vić po­či­nje da pe­va. U slo­bod­nom i ri­mo­va­nom sti­hu, osnov­nu gra­đu te­mat­skih kru­go­va ob­u­hva­ta ko­ren čo­ve­ko­ve iz­dr­ži­vo­sti u stal­nim is­ku­še­nj­i­ma, ko­re­spon­den­ci­ja sa pe­sni­ci­ma i du­ho­vi­ma pro­hu­ja­log do­ba, de­din­čev­ski in­to­ni­ra­na po­tra­ga za pe­snič­kom hi­me­rom oli­če­nom u ne­pred­vi­di­vom žen­skom bi­ću i samospoznaja sa­dr­ži­ne ljud­ske mo­ći uve­za­ne u ko­smič­ke prin­ci­pe sve­ta.

Po­e­zi­ja Mi­ro­sla­va An­ti­ća ima ne­pre­ki­nu­tu nit in­ter­ak­tiv­nog od­no­sa sa pu­bli­kom za raz­li­ku od raz­u­me­va­nja sa kri­ti­kom ko­ja se, u ve­ći­ni slu­ča­je­va, ka­da je u pi­ta­nju po­pu­lar­ni pe­snik, klo­ni pro­ši­re­nih i ko­nač­nih su­do­va. Mi­ro­slav An­tić još ni­je re­le­vant­no kri­tič­ki vred­no­van, tzv. uni­ver­zi­tet­ska kri­ti­ka ne­ma ga na svom vi­di­ku. Po­znat je slu­čaj jed­nog ma­gi­stra ko­ji je že­leo da ura­di za­vr­šni rad o po­e­zi­ji Mi­ro­sla­va An­ti­ća. Na­mr­go­đe­ni men­tor-ste­njač, he­ra­kli­to­vac bez va­tre, ni­je hteo ni da ču­je za ta­kav pred­log obrazlažu­ći, iz svo­je her­me­ti­zo­va­ne za­bi­ti, da An­tić ni­je pe­snik za ozbiljnu ob­ra­du.

Po­e­zi­ja Mi­ro­sla­va An­ti­ća, za­vi­čaj­na i lu­daj­na, so­kač­ka i ču­pe­rač­ka, bub­njar­ska i pa­non­ska, ali i — be­smrt­na i ci­gan­ska, ma ko­li­ko to pa­te­tič­no zvu­ča­lo, bo­ga­ti­ja je od mno­gih ''eta­bli­ra­nih'' po­e­ta, neo­sve­tlje­na od kri­ti­ke, da­kle, ne­is­tra­že­na i, sa tač­ke ko­ju smo is­ta­kli, za­ne­ma­re­na i ne­va­lo­ri­zo­va­na. Me­đu­tim, in­ter­net­sko ču­do na­šeg vre­me­na, pri jed­nom ''kli­ku'', otva­ra ne­bro­je­no mno­go An­ti­će­vih pe­sa­ma, iz­bo­ra i ko­men­ta­ra, ko­ji­ma se ne mo­gu po­di­či­ti mno­gi. Sve je mo­gu­će re­la­ti­vi­zo­va­ti, ali i ta či­nje­ni­ca ni­je za od­bi­ti. ''Svakô je ne­bo — pli­ćak iz­nad se­be, svakô dno — sve­mir is­pod se­be'', su­ge­ri­še An­ti­će­va for­mu­la ko­ja uka­zu­je na pu­te­ve u go­ne­ta­nju vi­še­sloj­nog autor­skog opu­sa.

Pe­snič­ke po­ja­ve oli­če­ne u Mi­ro­sla­vu An­ti­ću i Du­šku Tri­fu­no­vi­ću, ima­ju, na pr­vi po­gled, ele­men­te ''la­kog'' pe­va, ali nji­ho­va po­e­zi­ja, od sa­mog po­čet­ka, emi­to­va­la je sa­mo­rod­nu mu­drost. To se po­go­to­vo ogle­da­lo u nji­ho­vim ''pred­smrt­nim'' knji­ga­ma gde je pro­go­vo­ri­lo ži­vot­no is­ku­stvo im­pregni­ra­no od­ne­kud ste­če­nim du­hov­nim pre­mi­sa­ma. I An­tić i Tri­fu­no­vić opi­ra­li su se aka­de­mi­zo­va­nju pe­snič­kog pu­ta ne pri­pa­da­ju­ći gru­pa­ma i ško­la­ma. Oni su naj­vi­še ve­ro­va­li u di­rekt­ni kon­takt s pu­bli­kom ko­ja ih je ime­no­va­la za ko­ri­fe­je tzv. estrad­ne li­ri­ke, ma­da joj do­slov­no ni­kad u ce­li­ni ni­su pri­pa­da­li.

Du­ško Tri­fu­no­vić je mno­go do­pri­neo eta­bli­ra­nju sa­ra­jev­skog kru­ga pe­sni­ka, ma ko­li­ko to ne­ki­ma čud­no zvu­ča­lo. Do­volj­no sta­ri­ji od njih, on je do­sta zna­čio ču­ve­noj ge­ne­ra­ci­ji (Ton­tić, No­go, Si­dran, Ve­šo­vić i Osti), ko­ja će se u rat­nom vi­ho­ru kra­jem pro­šlog veka de­fi­ni­tiv­no iz Sa­ra­je­va ra­su­ti na sve stra­ne. O Tri­fu­no­vi­će­vom zna­ča­ju če­sto go­vo­ri Ste­van Ton­tić uka­zu­ju­ći, iz sop­stve­nog is­ku­stva, na gu­ru-po­zi­ci­ju ovo­ga pe­sni­ka. S dru­ge stra­ne, po­sto­ji pre­ko tri­sta kom­po­no­va­nih pe­sa­ma Du­ška Tri­fu­no­vi­ća u izvedbi ro­ke­ra i pe­va­ča tzv. za­bav­ne mu­zi­ke. Pred kraj ži­vo­ta za­bo­ra­vljen od mno­gih ko­ji su na vred­no­sti­ma nje­go­ve po­e­zi­je stekli mu­zič­ku sla­vu i ka­pi­tal, pri­hva­tio je skro­man ob­lik si­ro­ti­nja­re­nja bez mo­lje­nja za bak­šiš.
 
U post­mo­der­nom do­bu, re­ko­smo, in­ter­net­ske te­ra­zi­je do­no­se po­e­zi­ju po­me­nu­te dvo­ji­ce pe­sni­ka kao ne­za­o­bi­la­znu. Da li će­mo osta­ti u pred­ra­su­da­ma ili pri­stu­pi­ti osve­tlja­va­nju ži­vih pe­snič­kih ob­ja­va, ne za­vi­si vi­še ni od ko­ga do od nas sa­mih. Na ne­ki na­čin bli­zak ovim pe­sni­ci­ma (Du­šku Tri­fu­no­vi­ću i po po­slo­vi­ma u te­le­vi­zij­skom me­di­ju), po­naj­pre po po­ja­ča­nom jav­nom pri­su­stvu i takozva­noj sla­vi u ši­rim ju­go­slo­ven­skim slo­je­vi­ma, na­la­zi se i Pe­ro Zu­bac, ko­ji je, uz­gred re­če­no, na­pi­sao naj­vi­še pe­sa­ma posveće­nih Ti­tu, čak i ce­le knji­ge. Za­jed­no sa Du­škom Tri­fu­no­vi­ćem i Dra­go­mi­rom Braj­ko­vi­ćem, pra­vio je i sce­na­ri­je za po­zna­te sle­to­ve na fud­bal­skom sta­di­o­nu za pro­sla­vu Ti­to­vog ro­đen­da­na. Sve to, do­sta je uma­nji­lo Zup­čev pe­snič­ki rej­ting po­stig­nut sa ra­no ob­ja­vlje­nim i do da­na­šnjih da­na po­pu­lar­nim ''Mo­star­skim ki­ša­ma''. Dru­ge Zup­če­ve pe­sme, s ma­nje ili vi­še in­ten­zi­te­ta, no­se pa­ti­nu za­vi­čaj­ne lek­si­ke i le­prš in­tim­nih va­ri­ja­ci­ja.

Du­ško Tri­fu­no­vić je u po­slo­vi­ma slu­žim na­ro­du dr­žao do po­e­zi­je sa­me i ni­je do kra­ja do­zvo­lja­vao da bu­de ulo­vljen u mre­žu ide­o­lo­škog upro­šća­va­nja. Na pri­mer (i sâm je o to­me go­vo­rio), pi­sao je sti­ho­ve ko­ji, po­put Milj­ko­vi­će­vih, iz­mi­ču di­rekt­noj svr­si i na­me­ni: ''Pro­bu­di se, ne­što se de­ša­va,/ ne­moj re­ći da to ni­si znao,/ i tvo­ja se sud­bi­na rje­ša­va,/ po­sli­je će ti bi­ti žao.'' Ovaj Tri­fu­no­vi­ćev ka­tren no­si u se­bi dvo­se­kla svoj­stva, ra­čvast je i di­plo­mat­ski uci­fran. Iako je bio ot­pe­van u pri­su­stvu mar­ša­lo­ve sen­ke i nje­go­ve svi­te, pred ne­ko­li­ko de­se­ti­na hi­lja­da mla­dih iz ce­le Ju­go­sla­vi­je, u di­rekt­nom te­le­vi­zij­skom pre­no­su, ovaj ku­plet sti­ho­va no­sio je u se­bi i zr­no ot­po­ra, re­vo­lu­ci­o­nar­ni za­me­tak pro­me­ne, da­kle, ni­je u nje­mu bi­lo udvo­ričkog po sva­ku ce­nu. Ot­pe­va­no u tom kon­tek­stu, sve je li­či­lo na bu­ket po­ru­ka što ve­li­ča­ju opi­jen ''več­nom sla­vom'' zva­nič­ni esta­bli­šment. Po­e­zi­ja Du­ška Tri­fu­no­vi­ća no­si jak be­o­čug ži­vot­ne mu­dro­sti, sa­mo­u­ka je i li­še­na pre­o­vla­đu­ju­ćih po­e­tič­kih na­če­la. On je us­peo da iz­mi­ri ado­le­scent­ske sno­ve o po­e­zi­ji i ži­vot­nim bo­lom šta­vlje­nu ko­žu is­ku­stva.

Je­dan od naj­re­pre­zen­ta­tiv­ni­jih pe­sni­ka u slo­bod­nom sti­hu u nas ne­sum­nji­vo je Jo­van Hri­stić, ni­kad do­volj­no raz­lu­čen od svo­je pro­fe­si­o­nal­ne po­sve­će­no­sti po­zo­ri­štu i dra­mi. In­te­re­sant­na su Hri­sti­će­va za­pa­ža­nja da se "ver­si­fi­ka­ci­ja Du­či­ća, Ra­ki­ća i Bo­ji­ća suvi­še br­zo pre­tva­ra­la u sop­stve­nu ka­ri­ka­tu­ru", a da se "naš slo­bod­ni stih... uli­vao u pro­zu br­že i sprem­ni­je ne­go što se to od nje­ga oče­ki­va­lo". Pe­snik in­te­lek­tu­al­nog pro­se­dea, Jo­van Hri­stić, pro­žet je lir­skim ner­vi­ma de­ta­lji­ste ko­ji sve uoča­va. I kad njegova po­e­zi­ja na­no­vo iz­la­že po­gle­du, na pri­mer, fi­lo­zo­fi­ju sto­i­ci­zma, me­di­te­ran­ske i he­len­ske kul­tu­re, na­spram krup­nog is­ku­stva ci­vi­li­za­ci­ja, po­ja­vlju­ju se sti­ho­vi lič­ne dra­me i smi­re­no­sti. To je ume­će ve­li­kih pe­sni­ka li­še­nih dnev­nih tru­ba po­li­ti­ke.
 
Ivan V. La­lić ob­na­vlja po­lje sim­bo­li­stič­ke po­e­zi­je, ne na­pu­šta­ju­ći an­tič­ki svet i Vi­zan­ti­ju kao ne­pre­su­šne iz­vo­re za ma­ni­fest ''tra­di­ci­ja i in­di­vi­du­al­ni ta­le­nat''. Du­hov­no jak, ar­ti­stič­ki bes­pre­ko­ran, po­sti­gao je kla­sič­nu me­ru po­e­zi­je u mo­der­nom. Go­vo­ri se o sna­žnom nje­go­vom uti­ca­ju na mla­đe pe­sni­ke, ali pra­vog na­sta­vlja­ča ne­ma. Uko­li­ko se ta­kav i po­ja­vi, za­dr­ža­će se na op­se­siv­nim mo­ti­vi­ma i re­in­ter­pre­ta­ci­ji sa­dr­ža­ja po­e­zi­je Iva­na V. La­li­ća, i po­tom naj­ve­ro­vat­ni­je iz­gu­bi­ti. Knji­ge ''Pi­smo'' i ''Če­ti­ri ka­no­na'' usa­mlje­no sto­je na srp­skom Par­na­su. Pe­snič­ki ob­li­ci su za La­li­ća uvek bi­li kom­ple­men­tar­ni sa at­mos­fe­rom ko­ju pe­sme no­se. To mo­gu sa­mo vr­sni pe­sni­ci či­je is­ku­stvo ima uro­đe­ni re­fleks sa­mo­spo­zna­je. No­se­ći na ru­ci, uvek sa za­pa­lje­nom ci­ga­re­tom, pr­sten svo­ga uja­ka, kom­po­zi­to­ra Isi­do­ra Ba­ji­ća, La­lić se ra­do pod­se­ćao i na­dah­nu­to go­vo­rio o svo­jim ra­nim is­ku­stvi­ma sa ret­kim pe­snič­kim ob­li­ci­ma kao što je, na pri­mer, se­sti­na li­ri­ca (ve­li­ka se­sti­na). Či­ta­ti nje­go­vu po­e­zi­ju da­nas zna­či pri­su­stvo­va­ti re­in­ter­pre­ta­ci­ji geneze srp­skog pe­snič­kog du­ha kroz vre­me u re­še­nji­ma ko­ja su la­li­ćev­ski sa­mo­svoj­na i ne­po­no­vlji­va.

Ma­ti­ja Beć­ko­vić je ha­ri­zma­tič­no ime ve­li­ke po­pu­lar­no­sti ko­ju ni je­dan pe­snik s kra­ja dva­de­se­tog i s po­čet­ka dva­de­set pr­vog ve­ka ni­je do­ži­veo. Nje­go­vi na­stu­pi, obe­le­že­ni za­po­ved­nim na­či­nim ka­zi­va­nja po­e­zi­je, iza­zi­va­ju ve­li­ku pa­žnju i stra­ho­po­što­va­nje, dok kri­ti­ča­ri i ko­le­ge pe­sni­ci če­sto pra­ve dis­tan­cu i ću­te o ''ču­du''. O nje­go­voj po­e­zi­ji ne pi­še se to­li­ko ko­li­ko ona od­je­ku­je u na­ro­du. Po­e­me Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća uje­di­nju­ju di­ja­le­kat­sku fra­zu i idi­o­me još od pr­vih knji­ga (''Re­če mi je­dan čo­ek''). Na­se­lja­va ih ep­ski (mo­rač­ki) svet de­tinj­stva, ali i mi­lje ur­ba­ne zbi­lje i sa­vre­me­nog čo­ve­ka. Hu­mor je osnov­no sred­stvo iz­ra­za u ko­jem se ro­je iz­ved­be­ni ele­men­ti ta­kve du­ho­vi­to­sti: ka­ri­ka­tu­ra, iro­ni­ja, sa­ti­ra, gro­te­ska i sar­ka­zam. S du­ge stra­ne, Bećko­vi­će­va po­e­zi­ja no­si be­leg ozbilj­ne dra­me ljud­skog bi­ća na ta­la­si­ma isto­ri­je, du­ha i ve­re. Sre­ćom, on je i pe­snik sna­ge lju­ba­vi i in­ti­me mi­lo­šte. Tu se uz­di­že poema ''Ve­ra Pa­vla­dolj­ska''.

Pe­snik Sr­bi­je, po­bed­nič­ke i po­ra­že­ne, i na ne­bu i na ze­mlji, u zve­zda­ma i u bla­tu — Lju­bo­mir Si­mo­vić, pe­va o si­ro­voj stvar­no­sti, o sva­ko­dne­vnom de­ve­ra­nju i op­stan­ku, o pred­me­ti­ma ko­ji oli­ča­va­ju duh na­ro­da: og­nji­šte, ve­ri­ge, šaj­ka­ča, lo­nac, ko­nac, ši­njel, či­zme, dr­ve­na ka­ši­ka, ta­njir, špo­ret. O to­me pe­snik ka­že: "Me­ne, na pri­mer, ve­o­ma pri­vla­či da sla­nik, vi­lju­šku, na­pr­stak, dug­me, iglu, ši­lo, mlin za ka­fu, do­ži­vlja­vam ne sa­mo kao pred­met, ne­go i kao slo­va ne­ke me­ta­fi­zič­ke azbu­ke." Da­kle, ta ''me­ta­fi­zič­ka azbu­ka'' u funk­ci­ji je po­e­zi­je ko­ja po­ka­zu­je da ''Si­mo­vi­će­va Sr­bi­ja sva je u pro­tiv­reč­no­sti­ma, bo­ga­ta i si­ro­ma­šna, sve­tla i tam­na, ras­pe­va­na i plač­na, cvet­na i blat­nja­va, an­đe­o­ska i vam­pir­ska, slo­bo­dar­ska i rop­ska. Ne­pojm­lji­va, ne­shva­tlji­va, mi­ste­ri­o­zna, iracio­nal­na Sr­bi­ja" (Mi­li­sav Sa­vić).

Lju­bo­mir Si­mo­vić je pe­snik du­bo­ko ve­zan za srp­sku isto­ri­ju, za nje­ne am­bi­va­lent­ne ja­zo­ve i stal­ne su­ko­be bra­ta s bra­tom. Ide­o­lo­ško re­me­nje op­te­re­ti­lo je na­ma­gar­če­ni srp­ski na­rod u ne­ko­li­ko ra­to­va. Iz ta­kvih ras­ce­pa i ne­sre­ća, Si­mo­vić cr­pi ma­te­ri­jal za po­e­zi­ju (''Is­toč­ni­ce''). Bez du­hov­ne di­men­zi­je, Si­mo­vi­će­va po­e­zi­ja bi­la bi su­vi­še u na­tu­ra­li­stič­koj pred­sta­vi sve­ta, te joj pri­ziv pra­vo­slav­nog i hri­šćan­skog zna­me­nja da­je sna­žan du­hov­ni ob­lik im­ple­men­ta­ci­je u go­li ži­vot. ''De­set obra­ća­nja Bo­go­ro­di­ci Tro­je­ru­či­ci'' pred­sta­vlja­ju jed­nu od naj­bo­ljih du­hov­nih pe­sa­ma u srp­skom je­zi­ku. Pe­snik ra­zno­vr­snih pe­snič­kih po­stu­pa­ka u slo­bod­nom i ve­za­nom sti­hu, do­pri­neo je re­la­ti­vi­za­ci­ji upo­tre­be po­je­di­nih for­mi i ob­li­ka, ali i te­ma ko­je su bi­le pred­o­dre­đe­ne za pe­snič­ki go­vor.

Slo­bo­dan Ra­ki­tić, pe­snik ''ta­pijâ u pla­me­nu'', u pre­te­žnom vi­du — neo­sim­bo­li­sta, ba­šti­ni sta­ri stih i me­tar u no­vom ru­hu. Bo­go­slu­žbe­ni ka­rak­ter nje­go­vog po­ja­nja ob­u­hva­ta te­me na­ci­o­nal­nih i isto­rij­skih tra­ge­di­ja, op­šte te­me ži­vo­ta i smr­ti, kao i pi­ta­nja ve­za­na za in­tim­ni ka­rak­ter bi­ća. Ve­ran tra­di­ci­ji, pe­va o sve­toj ze­mlji — Ko­sme­tu. U ta­kav te­mat­ski okvir ukla­pa se ele­gič­na no­ta ko­ja do­ti­če re­li­gi­o­zno i me­ta­fi­zič­ko. To je po­e­zi­ja ti­he i ne­na­me­tlji­ve šum­no­sti, bez ''spek­ta­ku­lar­nih'' sin­tag­mi i me­ta­fo­ra, sva u pri­rod­nom ras­pro­sti­ra­nju pe­snič­ke te­me. Ona ne­ma pre­vrat­nič­ki ka­rak­ter, ni­ti se ukla­pa u po­sto­je­će tren­do­ve, na­pro­sto, to je glas ko­ji sa­o­pšta­va svo­je osi­ja­ne ča­so­ve u do­slu­hu sa ko­lek­tiv­nim ose­ća­nji­ma.
 
Jed­na pe­snič­ka fi­gu­ra ple­ni svo­jom oso­be­no­šću — Bra­ni­slav Pe­tro­vić. Ma­da se u pr­vi mah či­ni da smo ta­kvog pe­sni­ka već ima­li, uka­zu­je se ne­po­no­vljiv i raz­ro­ga­če­nih ču­la autor pred sto­pa­ma po­sto­ja­nja u ču­di­ma sve­ta. On je po­ja­va sa ''gla­vom na pa­nju'', autor bo­em­ske pro­ve­ni­jen­ci­je ko­ji je in­te­lek­tu­al­no na­di­šao ta­kvo od­re­đe­nje i po­tvr­dio svo­je du­go­več­ne ka­pa­ci­te­te u po­e­zi­ji. U nje­go­voj li­ri­ci bri­di dah sve­ča­ne smr­ti od ko­je ljud­sko bi­će ni­ka­da da pri­mi ko­nač­ni na­uk, već du­bo­ko uro­nje­no u sli­ke ni­šta­vi­la na­sta­vlja pu­tem pa­da i kr­vo­loč­no­sti. Pe­tro­vi­će­va po­e­zi­ja po­ka­zu­je da si­le ta­na­to­sa, po­put — ero­sa, pod­jed­nak su po­gon eg­zi­sten­ci­ji. Za raz­li­ku od pe­sni­ka ko­ji svo­ju ''ve­li­či­nu'' gra­de na ne­pe­va­nju o že­ni, Bra­na Pe­tro­vić je i na ovom po­lju ubrao do­bre rezultate. U ra­spo­nu od pro­zir­ne Be­a­tri­če do đa­vo­lje lju­bav­ni­ce, že­na je za Pe­tro­vi­ća ''naj­ve­ća de­voj­či­ca pod še­ši­rom sve­ta, razboj­ni­ca ma­la, ša­kal i po­e­ta''.

U jed­nom de­lu po­et­skog pu­ta, svo­je ''brat­stvo u sve­mi­ru'' Bra­na Pe­tro­vić je ot­krio na pa­non­skoj ze­mlji u ne­po­no­vlji­vom pesničkom za­gr­lja­ju sa Mi­kom An­ti­ćem. Ima­li su slič­ne za­ve­te ula­ga­nja ži­vo­ta u ri­zik pe­snič­ke avan­tu­re. U jed­nom kra­ku srp­ske po­e­zi­je, uti­caj Bra­ne Pe­tro­vi­ća na mno­ge pe­sni­ke tra­je do da­na­šnjih da­na, uti­caj ko­ji po­ne­ki mla­đi pe­sni­ci ni­su u sta­nju da ponesu do kra­ja, već se ob­ur­va­va­ju u ži­vot­ne ka­ska­de pu­ke bo­e­mi­je što ne do­vr­ša­va knji­žev­no de­lo.
 
Pe­snik slič­nih na­zo­ra, ''vi­tez ukle­to­sti'', Mi­lan Ne­na­dić, svo­ju po­e­zi­ju za­sno­vao je na stal­nom pri­zi­va­nju i ugo­šća­va­nju ''cr­ne gospe'' — smr­ti ko­ja na­ve­šću­je dan u vas­kr­snu­ću bi­ća ko­je pe­va. Ovaj pe­snik ''pred­smrt­nih ča­so­va'' (N. Ko­lje­vić) pri­pa­da plod­noj de­ka­den­ci­ji ko­ju, osim kod Bra­ni­sla­va Pe­tro­vi­ća, a po­naj­pre — Dra­in­ca, u ši­rem kon­tek­stu pre­po­zna­je­mo i u de­li­ma Ver­le­na i Ujevi­ća. Za­te­čen u dnev­nom pi­jan­stvu — ne­pod­no­šljiv i ''ne­ko dru­gi'', a u stva­ra­lač­kom — iz­vr­stan, onaj pra­vi, na ma­ho­ve pa­te­ti­čan, ali funk­ci­o­nal­no, i ta­ko da pri­ja, on je pri­mer slav­ne bo­em­ske ka­ste ko­ja je, u tek par svo­jih pred­stav­ni­ka, da­la pe­sni­ke sa ap­so­lut­nom sve­šću o po­e­zi­ji, ko­ji su us­pe­li da na za­di­vlju­ju­ći na­čin, na ''ni­za­šta'' iši­ba­nim le­đi­ma, iz­ne­su ''te­ret'' sa kon­kret­nim re­zul­ta­tom. Je­dan od njih je i An­drej Je­lić Ma­ri­o­kov, pe­snik di­sci­pli­no­va­ne for­me ko­ja pul­si­ra do­ži­vlja­jem po­put za­sta­ve na ve­tru. On je us­peo da urav­no­te­ži ži­vot­ne i umet­nič­ke raz­lo­ge na­stan­ka pe­sme, da u sim­bi­o­zi lir­skih i du­hov­nih ele­me­na­ta je­zi­ka postigne po­e­zi­ju što sve­tli ta­mom zna­če­nja.

[Angelina]

**

Dra­go­mir Braj­ko­vić ras­pet izme­đu ''kr­va­vog'' za­vi­čaj­nog fa­tu­ma i isto­rij­ske pa­ra­dig­me, do­volj­no nežan da bi bio i oštar, spa­ja pri­zo­re de­tinj­stva sa no­vo­vre­me­nim zna­ci­ma, in­ti­mu sa sve­šću o pro­to­ku ži­vo­ta. ''Ni­šta ni­je ono što je­ste, još ma­nje ona­ko ka­ko se či­ni'', go­vo­rio je Braj­ko­vić uka­zu­ju­ći na re­la­tiv­nost po­ret­ka sve­ta. Po­vre­me­no no­šen za­no­si­ma dru­štve­ne zbi­lje, u stal­nom do­ka­zi­va­nju i bor­bi za op­sta­nak, us­peo je da ob­dr­ži u se­bi pe­sni­ka sa oso­be­nim ner­vom.
 
Ran­ko Jo­vo­vić je pro­šao raz­li­či­ta is­ku­stva, po­čev od vi­jo­nov­sko-dra­in­čev­ski shva­će­ne sin­tag­me ''pe­snik i ban­dit'', pre­ko rapsodijskih uvi­da u so­ci­jal­ne i isto­rij­ske kru­go­ve stvar­no­sti do mo­li­tve­no-psal­mič­nih uz­ne­se­nja i po­gle­da na ži­vot. U tom lu­ku is­pi­san je sud­bin­ski zve­zdar­nik na sve­tlo­snom tra­gu naj­ra­sni­jih bo­em­skih pe­sni­ka. I kad se pri­či­ni da je pot­pu­no sa­go­reo i od­u­stao od sve­ga, Jo­vo­vić se po­put Fe­nik­sa iz­ne­na­da ob­na­vlja i vas­kr­sa­va u epi­fa­nij­skim za­zi­vi­ma Po­e­zi­je i Go­spo­da. Mla­đi jed­nu de­ce­ni­ju, Mi­šo Av­da­lo­vić, osta­viv­ši sa­mo jed­nu knji­gu pe­sa­ma, na­pi­sao je ne­ko­li­ko an­to­lo­gij­skih pe­sa­ma na ta­la­su ukle­tog gla­sa.
 
Raj­ko Pe­trov No­go uko­re­njen je, ta­ko­đe, u bo­em­ski mit, ali sa kul­ti­vi­sa­nim za­nat­skim ala­ti­ma za kro­će­nje ta­kve na­pa­sti. U nje­go­voj po­e­zi­ji stru­ji mag­ma tra­di­ci­je, zla­to oče­vi­ne u ko­sov­skoj le­gen­di, ma­ter­njem je­zi­ku i pra­o­sno­vi pe­va­nja. Po­čev od so­ci­jal­nih uvi­da u po­zi­ci­ju pe­sni­ka što mr­zne na sve­tu, pre­ko haj­duč­kog kre­di­bi­li­te­ta u srp­skom du­hu i po­na­ša­nju, pa sve do ''ne­dre­ma­nog oka'' i sve­sti o ljud­skom ude­su bez Bo­ga, No­go je pe­snik ko­ji je go­to­vo ce­lu svo­ju po­e­zi­ju iz­gra­dio na po­ve­re­nju u gu­slar­ski dese­te­rac kao pa­ra­dig­mu su­per­i­or­ne ''sle­pač­ke'' pe­snič­ke mo­ći.

S po­čet­ka pod znat­nim uti­ca­jem Raj­ka Pe­tro­va No­ga, na­ro­či­to na po­lju na­ci­o­nal­nih i za­vi­čaj­nih te­ma, Đor­đo Sla­do­je je us­peo da se ot­me iz ta­kvog, za da­lji raz­voj ne baš pri­jat­nog, za­gr­lja­ja i do­mog­ne sop­stve­nog pe­sni­čkog ha­bi­tu­sa za­hva­lju­ju­ći po­naj­pre sna­žnom in­stink­tu za sop­stve­nu ši­fru opred­me­će­nog zvu­ka u je­zi­ku. U sve­ži­ni stva­ra­lač­kih ot­kri­ća, Sla­do­je je na ma­ho­ve nadišao svo­ga uči­te­lja.

U mi­ši­ćev­skom ti­pu an­to­lo­gi­je — ''da ni­je­dan od za­stu­plje­nih pe­sni­ka ne li­či na dru­go­ga'', je­dan od po­me­nu­te dvo­ji­ce mo­rao bi biti is­klju­čen. U ta­kvoj si­tu­a­ci­ji, svo­je ''me­sto raz­li­ke'' je­dan bi mo­rao da ustu­pi, na pri­mer, Mi­lo­sa­vu Te­ši­ću ko­ji spram obo­ji­ce pose­du­je iz­ra­žen ste­pen ne­po­re­ci­ve raz­li­ke. Pi­šu­ći o No­gu kao jed­nom od srp­skih pe­sni­ka ko­ji su sna­žno uti­ca­li na ge­ne­ra­cij­ske i mla­đe is­pi­sni­ke, Vla­di­mir Ja­gli­čić ka­že: ''No­go je Te­ši­ću po­zaj­mio me­lo­di­ju, Ne­na­di­ću duh po­be­de, a Sla­du­ju her­ce­go­vač­ki kamen''. Ne mo­že­mo se do kra­ja slo­ži­ti s ta­kvim vi­đe­njem. Sma­tra­mo, Te­šić je na me­lo­dij­skom pla­nu ra­zno­vr­sni­ji od No­ga, te se o po­me­nu­tom uti­ca­ju ne mo­že na taj na­čin go­vo­ri­ti. Ja­gli­čić, za­tim, ve­li: ''No­go je na njih di­rekt­no uti­cao ba­rem ono­li­ko ko­li­ko je na nje­ga Du­čić.''

Ovaj uvid tre­ba pa­ži­vi­je po­sta­vi­ti. U ne­kim ko­lek­ci­ja­ma No­go­vih pe­sa­ma, obo­ža­va­ni uti­caj do­neo je ar­ti­fi­ci­jel­no cve­će sa mi­ri­som Du­či­će­vog pa­zu­ha. Po­red­ba No­ga sa Du­či­ćem, mo­gla bi da bu­de pre sve­ga po ze­mljač­koj ve­za­no­sti. Jed­no ogrom­no, i po mno­gi­ma naj­o­stva­re­ni­je Du­či­će­vo po­lje — po­lje lju­bav­ne po­e­zi­je, za No­ga je ostao pu­sti san. Du­či­će­ve pe­sme po­sve­će­ne že­ni ne­do­hvat­ni su pre­de­li za isu­vi­še se­ri­o­znu No­go­vu li­ri­ku ko­ja se na tom, za pe­sni­ke ne­za­o­bi­la­znom te­mat­skom pla­nu, ni­je ostva­ri­la, ni u kli­ci za­met­nu­la. Kao da je pe­sni­ka iz no­vi­jeg vre­me­na sra­mo­ta o ta­kvom vi­du in­ti­me pe­va­ti.
 
Za re­la­tiv­no krat­ko vre­me, ob­ja­vlju­ju­ći pr­vu knji­gu u po­zni­jim go­di­na­ma, Mi­lo­sav Te­šić je za­u­zeo za­vid­no me­sto na ma­pi srp­ske po­e­zi­je. Leksič­ki bo­gat, za­sno­van na to­po­nim­skim tač­ka­ma srp­ske isto­ri­je, ukro­tiv­ši pa­te­ti­ku emo­ci­je, Te­šić je po­ka­zao da za­nat ima pre­sud­nu ulo­gu u gra­đe­nju pe­sme. Iz­vr­stan ver­si­fi­ka­tor i ob­no­vi­telj kla­sič­nih pe­snič­kih for­mi i ob­li­ka, us­peo je da upri­zo­ri sli­ke de­tinj­stva u ve­li­ke na­ci­o­nal­ne i ko­smo­lo­ške (oka­zi­o­no­lo­ške) te­me. Čo­vek je na sve­tu de­ter­mi­ni­san Bož­jom vo­ljom pa ma šta sâm, pri­vid­no, či­nio po svo­me iz­bo­ru. U Te­ši­će­vom opu­su ne­do­sta­je po­e­zi­ja u slo­bod­nom sti­hu, či­ji ret­ki pri­me­ri, ob­ja­vlje­ni svo­je­vre­me­no u ''Le­to­pi­su Ma­ti­ce srp­ske'', ni­su po­ka­za­li ni pri­bli­žno istu vred­nost spram nje­go­vih bes­pre­kor­no ri­mo­va­nih pe­sma­ma. Ta­kav stva­ra­lač­ki ne­do­hvat mo­že se sma­tra­ti hen­di­ke­pom.
 
Na te­mat­skom po­lju sro­dan, ali pot­pu­no dru­ga­či­je od tre­ti­ra­nih ri­mo­va­nih stro­fa ko­je se re­dov­no, za­ko­ni­tim ni­za­njem na is­toj ni­ti fa­bu­le, ras­pe­tlja­va­ju u ''pri­če-ro­ma­ne u sti­ho­vi­ma'', Zo­ran Ko­stić pe­va o bal­kan­skim apo­ka­lip­sa­ma, ro­do­lju­blju i stra­da­nju srp­skog et­no­sa uspe­va­ju­ći da ta­kvu, na­o­ko do­ku­men­tar­nu i na­vek ak­tu­el­nu te­mu, po­dig­ne do uni­ver­zal­nog ni­voa zna­če­nja. Za raz­li­ku od No­ga, Sla­do­ja i Te­ši­ća, ko­ji prak­tič­no ne pi­šu lju­bav­nu po­e­zi­ju (No­go je čak sma­tra ne­pri­mer­nim vi­dom iz­ra­ža­va­nja), Kostić ima či­tav lir­ski ar­se­nal čul­nih mi­ro­đi­ja na adre­si mu­škarac-žena, ve­re i ne­ve­re, ra­ja i pa­kla lju­bav­nih zgo­da i ne­zgo­da.

Ovom kru­gu pe­sni­ka pri­klju­ču­je se i Vla­di­mir Ja­gli­čić, ''usa­mlje­ni put­nik'' sa sop­stve­nim pe­ča­tom stva­ra­nja, autor ko­ji ne­ma predra­su­da spram ofi­ci­jel­nog knji­žev­nog esta­bli­šmen­ta. Hra­bar i svoj, Ja­gli­čić je osvo­jio pe­snič­ku hi­me­ru do­sled­nim pred­sta­vlja­njem sop­stve­nog Ja. I on je maj­stor ver­si­fi­ka­cij­skih ve­šti­na, di­sci­pli­ne ko­ja pe­va, gde sa­dr­ža­ju ni­su te­sne ri­me, ni­ti su im ičim od­u­ze­te ne­pa­tvo­re­nost i ži­vot­na krep­kost. Na­pro­tiv, pe­va­nje se ov­de umno­ži­lo na iz­vo­ru ma­ter­nje me­lo­di­je. Uz pe­sme du­hov­ne i ro­do­lju­bi­ve pro­ve­ni­jen­ci­je, on je autor ci­klu­sa i na te­me in­ti­me, lju­ba­vi, pri­ro­de i ur­ba­nog ži­vo­ta. Je­dan je od auto­ra ko­ji je pre­ko re­a­li­stič­kih te­ma spo­jio ''no­vi ro­man­ti­zam'' sa ''no­vim mo­der­ni­zmom''.

U dru­goj zo­ni srp­ske po­e­zi­je, uoč­lji­ve na­po­re i re­zul­ta­te do­no­si si­gna­li­zam u svom ''tvr­do­gla­vom'' pred­stav­ni­ku Mi­ro­lju­bu Todorovi­ću. Ži­vo­tvor­ni­ji ob­lik ovog ''eks­pe­ri­men­ta'' (i dru­gih vi­do­va neo­a­van­gar­de) po­sti­že Vu­ji­ca Re­šin Tu­cić, či­ja brit­ka du­ho­vi­tost, gro­te­ska i sar­ka­zam ne po­zna­ju gra­ni­ce u si­mul­ta­noj iz­me­ni hlad­nog i vru­ćeg, u igri raz­go­li­ći­va­nja i p(a)ra­nja je­zi­ka i nje­go­vog mi­zan­sce­na. U stal­nom bun­tu pro­tiv svih ka­no­na i vi­do­va tra­di­ci­je, go­di­na­ma in­sti­tu­ci­o­nal­no i dru­štve­no iz­op­šten kao ''anar­hi­sta'', ovaj pe­snik ''stal­no se kre­tao po tan­koj gra­ni­ci u me­đu­pro­sto­ru iz­me­đu eks­pe­ri­men­tal­ne knji­žev­no­sti, no­ve po­e­zi­je i no­ve umet­nič­ke prak­se — isto­vre­me­no pri­pa­da­ju­ći i ne pri­pa­da­ju­ći svim tri­ma pod­jed­na­ko'' (N. Mi­len­ko­vić).

Mi­šlje­nja da Tu­ci­će­va pe­sma ni­je vi­še je­zič­ka ni­ti lo­gič­ka kon­struk­ci­ja, već vi­zu­el­ni pro­iz­vod, me­ha­nič­ki ozle­đu­je pe­sni­kov ta­le­nat i — ma­ni­fest, da bi­ti pe­snik, ući u tu avan­tu­ru, zna­či ''pe­va­ti sop­stve­nu pe­smu, od­sa­nja­ti sop­stve­no po­sto­ja­nje'' (V. R. Tu­cić). Iako se klo­nio pa­te­tič­nih pred­sta­va o ''ozbilj­no­sti pe­snič­kog za­na­ta'', Tu­cić je i te ka­ko ozbilj­no pri­la­zio sva­kom svom pe­snič­kom pro­jek­tu. To se na­ro­či­to vi­de­lo (i ču­lo) na ve­o­ma ret­kim nje­go­vim pe­snič­kim ve­če­ri­ma ko­je su obi­lo­va­le ču­do­tvor­nim vi­dom ''de­klamo­va­nja'' po­e­zi­je, ko­ji se mo­že sma­tra­ti ne­po­no­vlji­vim u na­šoj umet­nič­koj prak­si.
 
Tu­ci­ćev uče­nik i na­sta­vljač, ko­ji je do­neo svo­ju sve­ži­nu u iz­ra­zu, ne­ma sum­nje — Vo­ji­slav De­spo­tov, pe­snik me­ta­po­e­zi­je i metajezi­ka. Sma­trao je da avan­gar­da (''avan­gru­dva'') ni­je po­tro­še­na, da ni­je epi­zo­da, već ne­pre­sta­ni pro­ces otva­ra­nja i umno­ža­va­nja iz­ne­nad­nih pu­te­va mi­mo tra­di­ci­je: ''Re­ka te­če svo­jim po­zna­tim ko­ri­tom, a pe­sma ni­ka­da.'' Dr­žao je do to­ga da pesma ''ni­je po­si­sa­na sa maj­či­nim mle­kom, ni­ti sa si­sa na­ci­o­nal­nih i re­li­gi­o­znih mi­to­va'' (V. R. Tu­cić). Ate­i­stič­ki po­sta­vljen, ni­je ve­ro­vao u po­sto­ja­nje iče­ga, već pre — u po­sto­ja­nje ni­če­ga. Zna­ča­jan uti­caj De­spo­tov je iz­vr­šio na po­e­zi­ju La­sla Bla­ško­vi­ća, ko­ji je us­peo da se, sna­gom ne­spor­nog ta­len­ta, do­ko­pa sop­stve­nog iz­ra­za oli­če­nog u eks­plo­ziv­nom iz­ra­zu i vr­te­šci ''neo­na­dre­alnih spo­to­va'' sa­či­nje­nih od efekt­nih sin­tag­mi i (an­ti)me­ta­fo­ra.
 
Pri­be­ga­va­nje ezo­pov­skom go­vo­ru od­li­ka je jed­nog bro­ja pe­sni­ka u vre­me so­ci­ja­li­zma sve do Ti­to­ve smr­ti, do­ne­kle i po­sle. Dra­sti­čan slu­čaj pred­sta­vlja Goj­ko Đo­go sa svo­jom knji­gom ''Vu­ne­na vre­me­na'', ko­ja je, ni ma­nje ni vi­še, spa­lje­na 1981. go­di­ne. Kroz pr­ži­o­ni­cu iz­ne­nad­nog is­ku­stva, Đo­go po­ka­zu­je da pe­snič­ki je­zik u dru­štve­noj zbi­lji ni­je in­fan­til­ni go­blen du­ha, već isti­na eg­zi­sten­ci­jal­nog bo­la. Čo­ve­ko­vo bo­ra­vi­šte u dnev­nim tmu­ša­ma, u isto­rij­skom i dru­štve­nom ta­la­sa­nju na­pu­če­no je mo­ral­no ame­bič­nim ketma­ni­ma, uho­da­ma, do­sta­vlja­či­ma, žbi­ri­ma, go­ni­či­ma, ''psi­na­ma i mr­ci­na­ma''. Goj­ko Đo­go ukr­šta sim­bo­le ne­vi­no­sti i ta­me, su­ge­ri­še da je svet okre­nut na­o­pač­ke, a s njim i sla­va, i ide­a­li. Sve je u zna­ku ka­zne, u sud­bin­skoj auri ži­go­sa­nog ko­ji na­su­prot sve­mu pro­go­va­ra ju­ro­di­vim je­zi­kom. U Đo­go­voj po­e­zi­ji ima mno­go dvo­smi­sle­nih, vi­še­znač­nih i ezo­te­rič­nih ho­do­va kroz ''horizonte oče­ki­va­nja'', mno­go ale­go­rij­skog i alu­ziv­nog go­vo­ra pod­u­pr­tog iro­ni­jom, sa­ti­rom, cr­nim hu­mo­rom, sar­ka­zmom i pa­ra­dok­som.

Mi­o­drag Sta­ni­sa­vlje­vić je od onih pe­sni­ka što su, ose­tiv­ši na sopstve­nim le­đi­ma udar ide­o­lo­ške me­tle i či­zme, u bor­bi za go­lu eg­zi­sten­ci­ju (ra­dio i na pi­ja­ci), pi­sa­li ko­lum­ne u ot­po­ru pre­ma vla­sti i nje­nim pi­o­ni­ma, če­sto tro­ši­li ne­mer­lji­vo ve­će ko­li­či­ne ener­gi­je ne­go za stva­ra­nje do­bre po­e­zi­je. Po­put ka­kvog vi­te­za raz­dr­lje­nih gru­di, od­lu­čan i, čak, ro­man­ti­čan, Sta­ni­sa­vlje­vić je na ma­ho­ve gu­bio iz vi­da da sva­ka bal­kan­ska vlast no­si slič­ne me­ha­ni­zme za sa­mo­o­dr­ža­nje po sva­ku ce­nu. Sve to ko­šta­lo ga je na­glog naruša­va­nja zdra­vlja i pre­ra­nog od­la­ska sa ovo­ga sve­ta.
 
Vred­no po­me­na je za­pa­ža­nje Lju­bo­mi­ra Si­mo­vi­ća, ko­je je tu­ma­če­no na raz­ne na­či­ne: "Ni­sam raz­u­meo to što je on, ko­ji je u pisanju svo­je li­ri­ke bio iz­u­zet­no od­me­ren, u pi­sa­nju svo­jih sa­ti­ra kat­kad gu­bio me­ru. Što je gu­bio vi­si­nu. Mo­žda je to gu­blje­nje me­re i vi­si­ne ne­što što se, kad je taj ža­nr u pi­ta­nju, pod­ra­zu­me­va. U tre­nu­ci­ma kad mi se či­ni­lo da je Mi­šin po­le­mič­ki žar ve­ći ne­go što tre­ba pi­tao sam se da li je on, pre­se­liv­ši se u jed­nu se­bi tu­đu oblast, iz­ne­ve­rio svo­ju pe­snič­ku pri­ro­du". Sre­ćom, Mi­o­drag Sta­ni­sa­vlje­vić je us­peo da na­pi­še do­bre pe­sme, po­ne­kad uro­nje­ne u dnev­no­po­li­tič­ki br­log, a če­sto, ipak, i iz­van nje­ga — u či­sti ži­vot i obič­nu stvar­nost. Tri te­me su ključ­ni no­si­o­ci nje­go­vog pe­snič­kog sve­ta: de­tinj­stvo, po­li­ti­ka i smrt, ali ne iz­o­sta­je ni in­ti­ma, že­na i igra.
 
Li­še­na po­tre­be da pe­va o ur­ba­nom i teh­no­lo­škom, po­e­zi­ja Kr­sti­vo­ja Ili­ća je pa­sto­ral­na him­na te­lu i du­ši. Iz pan­te­i­stič­kog kru­ga ove po­e­zi­je, osa­mo­sta­lju­ju se pe­sme po­sve­će­ne Bo­gu. Je­dan ''ka­no­ni­zo­va­ni'' kri­ti­čar, pri­teg­nut ate­i­stič­kim uže­tom raz­mi­šlja­nja, za­pi­sao je o Ili­ću i ovo: ''Bog je čest nje­gov adre­sant, a pi­šu­ći nje­mu pe­snik bez ika­kve dis­tan­ce i mr­ve iro­ni­je, go­di­ne 1990. pri­zi­va an­đe­le i mu­ze.'' Ova re­če­ni­ca ekla­tan­tan je pri­mer im­pro­vi­zo­va­nog i be­slo­ve­snog go­vo­ra o po­e­zi­ji kao naj­vi­šem ob­li­ku li­te­rar­ne (du­hov­ne) pi­sme­no­sti. Ta ne­do­volj­no pi­sme­na re­če­ni­ca is­klju­ču­je pe­va­nje o Bo­gu bez iro­ni­je i dis­tan­ce, jer su, na­vod­no, pro­hu­ja­la vre­me­na i pro­sto­ri Stvo­ri­te­lja sve­ta. ''Vr­hun­cem pro­mi­ne Bog./ Pra­te ga mla­di cve­to­vi'', pe­va Kr­sti­vo­je Ilić, tvo­rac mno­gih ne­za­o­bi­la­znih, ovo­vre­me­nih ''ele­gi­ja nad go­ra­ma i vo­da­ma''.

Je­dan od pe­sni­ka ko­jem je mo­gu­će, vi­še ne­go mno­gi­ma, utvr­di­ti du­blju ge­ne­zu pe­snič­kog ru­ko­pi­sa je­ste i Alek Vu­ka­di­no­vić, či­ja je po­e­zi­ja gu­sti čvor mi­stič­ne, ira­ci­o­nal­ne i in­tu­i­tiv­ne vi­zi­je. Već u tra­go­vi­ma Ven­clo­vi­ća i Or­fe­li­na, te Ko­de­ra i Ko­sti­ća (de­lom i Disa), a on­da Vi­na­ve­ra, Na­sta­si­je­vi­ća i Bla­go­je­vi­ća, pro­na­la­zi­mo pred­lo­ške pe­smo­tvor­nog za­na­ta. Ma­da na pr­vi po­gled sva u zvu­ku i sli­ci, ova po­e­zi­ja je ima­gi­na­tiv­na i du­hov­na (re­li­gi­o­zna). Ona je u zna­ku ba­ja­lač­ke i ba­smo­tvor­ne srp­ske tra­di­ci­je, a ''njeno is­ho­di­šno je­zgro u pra­dav­nom la­gu­mu mit­skih sli­ka i pri­zo­ra ko­je pri­pa­da­ju po­stoj­bi­ni pred­je­zič­ke i je­zič­ke stvar­no­sti'' (B. Sto­ja­no­vić Pan­to­vić). Kao što je i sa­ma pod­ne­la uti­ca­je zlat­nih pret­hod­ni­ka, ta­ko i da­nas Vu­ka­di­no­vi­će­va po­e­zi­ja ima broj­ne na­sta­vlja­če, pa i epi­go­ne.

Ako su igde mo­gu­ća ve­li­ka ogre­še­nja, on­da je to u po­e­zi­ji. Pot­pu­no za­bo­ra­vljen, ni u jed­noj an­to­lo­gi­ji, Bo­ri­slav Mi­lić vr­sni je pe­snik so­ne­ta ši­ro­kih mo­guć­no­sti. Mo­žda je vre­me se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih pro­šlo­ga ve­ka, ne­sklo­no so­ne­tu, ka­da je, za­po­slen u Ma­ti­ci srp­skoj, Mi­lić de­lo­vao, uči­ni­lo da pra­ši­na za­bo­ra­va pad­ne na ovo­ga pe­sni­ka. Po­čev od so­ne­ta kao pe­sme fo­to­graf­skog snim­ka po­ro­dič­ne sva­ko­dne­vi­ce pre­ko so­net­nih ka­tre­na i ter­ce­ta po­sve­će­nih me­ta­fi­zič­kom obo­lu ljud­ske pri­ro­de, pa sve do sti­ho­va u igri je­zi­kom gde je uto­pljen eg­zi­sten­ci­jal­ni bol, Bo­ri­slav Mi­lić je, ''u slu­žbi so­ne­tu, do kra­ja, do po­sled­njeg'', ostva­rio pe­snič­ki opus ko­ju tra­ži no­vu va­lo­ri­za­ci­ju. Tik za de­se­tak go­di­na, ni­je do­če­kao pro­cvat so­net­nog ob­li­ka u srp­skoj po­e­zi­ji, ali je, iako ne­za­pa­žen, mno­go do­pri­neo ob­no­vi ove ''car­ske for­me''.
 
Još je­dan pe­snik za­vid­ne ve­šti­ne, pot­pu­no ba­čen u za­bo­rav, Goj­ko Ja­nju­še­vić, osta­vio je pe­sme ko­je za­vre­đu­ju po­zor­nost. Na ta­la­su vi­o­lent­nih fan­ta­zmi u at­mos­fe­ri pa­non­ske zbi­lje, na­pi­sao je pe­sme ne­go­va­ne for­me i sa­dr­ža­ja. Se­ća­nje na gro­blje u za­vi­ča­ju, na pri­mer, do­no­si ok­si­mo­ron­sku sim­bi­o­zu ta­na­to­sa i ero­sa: ''Da­le­ko su Ogra­di­ce/ gde se zem­ne sen­ke lu­če:/ lju­bim smr­ti tre­pa­vi­ce, / ona zlat­ne no­si klju­če.'' Unu­tra­šnja or­ke­stra­ci­ja sti­ha pod­re­đe­na je sli­ci ko­ja je za­sno­va­na na ukr­šta­ju di­ja­no­ič­ne i in­tu­i­tiv­ne ener­gi­je. Na­pi­sav­ši re­la­tiv­no ma­lo, Ja­nju­še­vić je do kri­stal­ne čvr­sti­ne do­veo ru­ko­vet pe­sa­ma ozvu­če­nih ri­mo­va­nom lek­si­kom, ali i onih ''egle­ni­sa­nih'', oslo­bo­đe­nih me­trič­kih ne­ga­va u slo­bod­nom sti­hu.

Is­klju­čiv­ši se iz ži­vo­ta knji­žev­nog Be­o­gra­da, Bo­ško Bo­ge­tić u pri­se­o­ci­ma Bu­dve ti­hu­je kao ra­sni pe­snik do­ka­za­ne di­o­ni­zij­ske sna­ge, na­pu­čen je­zič­kom mi­lo­šću u sli­ka­ma ero­sa. U nje­go­vim ri­mo­va­nim stro­fa­ma kao da se spa­ru­ju zvu­ci cim­ba­la i ci­tre od­ne­kud s pu­či­ne mo­ra, a na žud­nom žen­skom te­lu na sun­cu. Maj­stor lju­bav­nih pe­sa­ma na ko­ji­ma mo­gu po­za­vi­de­ti mno­gi auto­ri, Bo­ge­tić osta­vlja po­e­zi­ju ko­ja će, ne­ma sum­nje, uko­tvi­ti se u srp­skom je­zi­ku kao ne­zo­bi­la­zna školj­ka sa bi­se­rom uni­ver­zal­nog.
 
Me­đu pe­sni­ki­nja­ma, Da­ra Se­ku­lić i Da­rin­ka Je­vrić ima­ju vred­no me­sto, po­naj­pre zbog nji­ho­vog od­no­sa pre­ma je­zi­ku, kre­a­tiv­ne ar­ti­ku­la­ci­je leksič­kog bla­ga u tvor­bi no­vog. Po­put mor­ske školj­ke, pe­sme Da­re Se­ku­lić skri­va­ju taj­ne me­lo­dij­ske šu­mo­ve i bi­ser­ne no­te ma­ter­njeg je­zi­ka, če­sto sve­de­ne na mi­ni­ma­li­stič­ki okvir zvu­ka. Li­ri­ka Da­rin­ke Je­vrić za­sno­va­na je na uda­lje­nim i za­bo­ra­vlje­nim, ne­do­pi­sa­nim i ne­iz­go­vo­re­nim re­či­ma, ne­ret­ko sa sup­stan­com pan­slo­ven­skog mi­ljea.

Sva­ka na svoj na­čin, obe pe­sni­ki­nje, u do­slu­hu sa ovo­vre­me­nim apo­ka­lip­tič­nim sli­ka­ma i po­smrt­nim ma­ska­ma, bez­dom­nim pu­sta­ra­ma, kra­ji­škim (ko­sov­skim) kr­sta­ča­ma i sto­o­kim ne­sre­ća­ma, ča­ta­ju svo­ju pu­no­krv­nu sno­me­đu i pri­če­šću­ju se sti­hom kao hle­bom i vi­nom. I ta­man kad nam se uči­ni da su da­le­ko od pri­mi­sli o po­e­tič­kim pro­gra­mi­ma i mo­da­ma na­šeg vre­me­na (šta će im to), jed­na od njih, mla­đa, ve­li: ''Me­ni je la­sno, ja sam tra­di­ci­o­na­list, de­ka­dent s pred­u­mi­šlja­jem, pa­tri­jar­hal­na ov­či­ca ne­sklo­na post­mo­der­ni­stič­koj fin­ti.''
 
Mir­ja­na Ste­fa­no­vić i Ta­nja Kra­gu­je­vić pri­pa­da­ju tzv. grad­skim pe­sni­ki­nja­ma. One cr­pe te­me iz me­ga­lo­po­li­sa (ma­da za­mi­ču i u tzv. se­o­ski mi­lje), gde se na pa­ra­dok­si­ma za­sno­van usto­li­čio ljud­ski ži­vot. Mir­ja­na Ste­fa­no­vić se iz­ru­gu­je, pr­ko­si, tra­ži dla­ku u ja­je­tu, ona po­se­du­je ''tu ko­čo­per­nost, taj mu­ški inat, taj slo­bo­dar­ski di­ja­log sa sud­bi­nom, sa lju­ba­vlju i sa smr­ću, ma­da mi se ka­di­kad uči­ni da se su­šta­stve­ni bol po­sto­ja­nja ta­ko pre­bi­ja na­dvo­je-na­tro­je, tj. da i ta gla­sna dr­skost mo­že po­sta­ti svo­je­vr­san vid konfor­mi­zma'' (M. Da­noj­lić).

Pe­sni­ki­nja ''vi­so­kog ver­ba­li­zma'', Ta­nja Kra­gu­je­vić, ''sre­br­nim kon­cem pe­snič­kog mi­šlje­nja... nu­di svoj um­ni na­laz i vi­do­vi­tu anamne­zu'' (M. Ni­ko­lić). Za­sno­va­na na in­di­vi­du­a­li­zmu kao osnov­nom prin­ci­pu stva­ra­nja po­e­zi­je, ona je, iz da­lji­ne po­stup­ka, rad­nu ''ske­lu pe­sme'' ipak za­sno­va­la na uti­ca­ji­ma Na­sta­si­je­vi­ća i Po­pe, po­naj­pre po ra­ci­o­nal­noj upo­tre­bi ''manj­ka ma­te­ri­ja­la'', te u sne­va­nju dnev­nog i ži­vlje­nju oni­rič­nog. Do­te­ra­nih, pre­ci­zno upa­ko­va­nih sli­ka, nje­ne pe­sme li­če na br­zo sme­nji­va­nje pri­zo­ra u kli­ke­ri­ma u po­kre­tu što su se ne­kim unu­tar­njim ču­dom za­te­kli uz ru­ku što pi­še.
 
Iz­van dnev­ne pa­žnje, bez na­stu­pa i in­ter­vjua, za­bo­ra­vlje­na, ta­man ono­li­ko ko­li­ko me­di­ji pri­vid­no mo­gu da uga­se ne­či­ju zve­zdu, Dra­gi­nja Uro­še­vić se uka­zu­je kao zna­čaj­na srp­ska pe­sni­ki­nja bo­ga­te sli­kov­no­sti i je­zičkog ža­ra. Ima ne­što od auten­tič­nog sr­bi­jan­skog mi­ljea u nje­noj po­e­zi­ji, ba­ja­lač­ka sna­ga je­zi­ka ko­ji vi­di ne­vi­dlji­vo i ''sa­li­va stra­vu'' obez­gla­vlje­noj stvar­no­sti.

Po­sled­nja če­tvrt dva­de­se­tog ve­ka ne bo­lu­je od zna­nih nam pra­va­ca i ško­la, po­e­zi­ja ži­vi svoj ap­so­lut­ni duh u pri­me­ri­ma naj­ta­len­to­va­ni­jih pe­sni­ka. Mno­gi­ma sme­ta svr­sta­va­nje pod ovu ili onu po­e­tič­ku kro­šnju. No, ipak ja­vlja­ju se stru­je kra­ćeg ili du­žeg da­ha. Kri­ti­ča­ri i pe­sni­ci ime­nu­ju ra­zna ta­la­sa­nja: kon­cep­tu­a­li­zam, klo­ko­tri­zam, neo­a­van­gar­da, ve­ri­zam, post­mo­der­ni­zam, post­mi­to­po­e­ti­zam, post­kon­cep­tu­a­li­zam, post­mo­der­ni­stič­ki eks­pre­si­o­ni­zam, tran­ssim­bo­li­zam, tran­sa­van­gar­di­zam, si­mu­la­ci­o­na po­e­zi­ja, i ta­ko da­lje.

Post­mo­der­ni­zam se pre­du­go za­dr­žao u srp­skom je­zič­kom pro­sto­ru her­me­ti­zo­va­nom to­kom em­bar­ga Sr­bi­je i gra­đan­skog ra­ta kra­jem dva­de­se­tog ve­ka. Pred­sta­vljao je ''nov'' iz­raz, a ustva­ri be­še ko­pi­ja pre­žva­ka­ne fu­sno­te u za­pad­noj kul­tu­ri, ta­ko­zva­ne ci­tat­no­sti ko­ja je sa­mu se­be, u kra­đi i pre­kra­đi klo­ni­ra­nog, na kra­ju, kao prin­cip, po­je­la. Do­neo je taj ''izam'' iz­ve­sna po­me­ra­nja, ali po­tom ne­stao, po­sti­deo se ne­kih svo­jih ak­ci­ja, te iz­gu­bio etič­ku moć da pre­po­zna ''osni­va­če'' i za­čet­ni­ke u srp­skom je­zi­ku.. Od­u­mi­ra­njem ovo­ga ''me­to­da'' pi­sa­nja i ra­da, mno­gi nje­go­vi ak­te­ri bri­šu (kri­ju) svo­je tra­go­ve u pra­ši­ni ta­ko upo­tre­blje­nog je­zi­ka iz dru­ge ru­ke. Tu i ta­mo mo­že se pro­na­ći ''ru­ka­vi­ca na pla­stič­noj ru­ci'' (R. P. No­go) ko­ju, za­u­vek sle­plje­nu uz kost, tzv. post­mo­der­ni­sti vi­še ne mo­gu da ski­nu.

Srp­sko post­mo­der­ni­stič­ko is­ku­stvo svoj du­blji za­hvat na­šlo je u pro­zi. Po­e­zi­ja je po svo­joj pri­ro­di mno­go ra­ni­je od po­me­nu­tog in­ter­va­la ima­la ''post­mo­der­ni­ste'' ko­ji u osno­vi ni­su ni zna­li da su to, ni­ti im je bi­lo po­treb­no. Me­đu­tim, nji­hov ras­ko­šni ta­le­nat, eto, na­ja­vio je, ne­ki ka­žu, i po­ja­vu ta­ko­zva­nog post­mo­der­ni­zma — a što da ne. Za­što bi se do­ka­zi­va­lo ne­što što po svo­joj pri­ro­di ne­ma lo­gič­ni uzroč­no-po­sle­dič­ni im­puls: ''A šta sta­ri­je: ko­koš ili ja­je/ — to ne­ka me­re be­ne post­mo­der­ne.'' Po­e­zi­ja se ipak, u ve­ćem de­lu sa­ču­va­la od po­gro­ma post­mo­der­ni­stič­kog tren­da i ti­me, na­no­vo, po­ka­za­la da od­ra­ni­je osvo­je­ni vi­so­vi ni­su tek ne­ka­kvi pri­vi­di, već sa­svim kon­kret­ne po­be­de za sva vre­me­na.
 
No­vi­ca Ta­dić je pri­vu­kao zna­čaj­nu pa­žnju kri­ti­ke, ne sa­mo za­to što je jed­no vre­me bio ured­nik ča­so­pi­sa ''Knji­žev­na kri­ti­ka'', već svo­jim kon­zi­stent­nim i upor­nim po­na­vlja­njem po­e­tič­ke pa­ra­dig­me i ko­re­na osvo­je­nog pe­snič­kog sve­ta. Ne­sum­nji­vo ostva­ren obra­zac pi­sa­nja ipak je imao pro­blem: kroz sve knji­ge po­sta­vljen je te­mat­ski ogra­ni­čen krug, uvek u sfe­ri obr­ta­nja iste ''pri­če'' — de­mo­ni­ja­de sve­ta i utvar­ne sli­ke ur­ba­nog čo­ve­ka, ne­sreć­nog bi­ća pre­stra­vlje­nog pred ži­vo­tom i po­sto­ja­njem. Tek u naj­no­vi­jim pe­sma­ma, pred kraj svo­ga ži­vo­ta, pe­snik je otvo­rio mo­li­tve­nu re­zo­nan­cu pe­snič­kog je­zi­ka sve­stan nu­žno­sti ta­kvog ge­sta u du­hov­nom uz­ra­sta­nju. I po­red po­kaj­nog to­na u bru­še­nom stil­sko-je­zič­kom ska­zu, na pla­nu uvek istog po­stup­ka, sličnih for­mal­nih re­še­nja i pe­snič­kih ob­li­ka, to je po­e­zi­ja ne­vi­dlji­vih raz­li­ka unu­tar sop­stve­nog ha­bi­tu­sa.

No­vi­ca Ta­dić je va­pio za me­trič­ki ostva­re­nom pe­smom u ri­mo­va­nom sti­hu. Znao je šta za pe­sni­ka zna­či ta­ko osvo­jen put: slo­bo­dan i ve­zan stih, pa­ra­lel­no. U ovoj an­to­lo­gi­ji se, ipak, na­la­zi i jed­na Ta­di­će­va pe­sma ri­mo­va­nog sti­ha. Osta­će za­pam­ćen pe­sni­kov gest od­bi­ja­nja da pri­mi na­gra­du sa ime­nom De­san­ke Mak­si­mo­vić. Iskre­no je re­kao da po­sto­je pe­sni­ci sa bla­go­rodni­jom po­e­tič­kom ši­from, ko­ji­ma pre pri­pa­da na­gra­da sa ime­nom ve­li­ke srp­ske li­ri­čar­ke. Is­po­sta­vi­će se da ovim pu­tem ne­će kre­nu­ti mno­gi la­u­re­a­ti ko­ji­ma je, u rin­gi­špi­lu dnev­no­po­li­tič­kog gu­blje­nja pa­me­ti, pri­pa­la De­san­ki­na na­gra­da, če­sto i na za­pre­pa­šće­nje jav­no­sti. Čak je pred­sed­ni­ca ži­ri­ja jed­no vre­me bi­la sa­vre­me­na pe­sni­ki­nja ko­ja u svo­ju an­to­lo­gi­ju srp­ske žen­ske po­e­zi­je ni­je uvr­sti­la De­san­ku, ali je za­to ha­la­plji­vo zgra­bi­la na­gra­du sa nje­nim ime­nom.

Bez ve­li­ke pu­bli­ke, a po na­zi­vu knji­ge — ne­pre­sta­ni ''Đa­vo­lov drug'', No­vi­ca Ta­dić je za­pi­sao: ''Kri­ti­ča­ri su mi od­re­di­li do­stoj­no me­sto u sa­vre­me­noj srp­skoj po­e­zi­ji. Oni su me ta­mo sme­sti­li.'' Da­kle, pe­snik zna da se ni­je ''pri­mio u na­ro­du''. A on­da ka­že: ''Ve­o­ma ret­ko je kri­ti­ka u me­ni pre­po­zna­la nov, dru­ga­či­ji i ori­gi­na­lan pe­snič­ki glas.'' Kao što je od­u­vek bi­lo, pe­sni­kov sa­mo­sve­sni po­gled su­di kri­ti­ci i nje­nim za­pe­nu­ša­nim pred­stav­ni­ci­ma i — po­vo­đe­nji­ma.

Pe­snik ''iro­nij­skog dis­kur­sa'', Ste­van Ton­tić, na ivi­ci hu­lje­nja i sla­ve, svo­jom stvar­no­snom po­e­zi­jom do­ti­če me­ta­fi­zič­ka sta­nja što ih pe­sma po svo­joj pri­ro­di osva­ja. Po­put Ge­te­o­vog Fa­u­sta, po­lu­ne­stvar­nog bi­ća što se gu­bi u uza­lud­nom me­ta­fi­zič­kom tra­že­nju, pe­snik se ne­pre­stan­ce uve­ra­va u am­bi­va­lent­na svoj­stva čo­ve­ka, zem­nog ne­sa­vr­še­nog stvo­ra, ali i dru­štve­no-isto­rij­skog ko­lek­ti­va, od­no­sno, iz­ma­ni­pu­li­sa­ne ma­se i, na­po­kon, na­ro­da kao ''kur­vi­nog si­na''. Ova sin­tag­ma be­še jed­nom pri­li­kom is­pa­lje­na iz usta Oska­ra Da­vi­ča na ko­mu­ni­stič­kom kon­gre­su u stal­noj po­tre­bi za usme­ra­va­njem ste­pe­na slo­bo­de stva­ra­la­štva. Ste­van Ton­tić je pro­šao pu­ta­nju pe­sni­ka ko­ji pe­va o idi­li za­vi­čaj­nog pra­ga, ali i o kuć­nom pe­pe­lu u kr­vi i va­tri rat­nog pu­sto­še­nja. Pe­ri­od eg­zi­la u Ne­mač­koj, do­neo je Ton­ti­ću dru­ga­či­ju po­e­zi­ju, li­še­nu ''fi­lo­zof­stvu­ju­šćih lek­ci­ja'' iz mir­no­dop­skih ''slat­kih'' vre­me­na, po­e­zi­ju ko­ja se okre­nu­la ka­tar­zič­no-mo­li­tve­nim re­zo­nan­ca­ma du­še, u spo­zna­ji da ne­ma gra­ni­ca ljud­skoj po­ha­ri.
 
Ton­ti­ćev is­pi­snik, gu­stih re­mi­ni­scen­ci­ja u zna­ku ap­sur­da i ''ci­ni­zma'', Bran­ko Ču­čak, ostva­rio je za­vi­dan opus pun in­ven­tiv­nih poetič­kih i je­zič­kih re­še­nja u po­go­nu go­le isti­ne sva­ko­dne­vlja. Pe­snik eg­zi­sten­ci­jal­ne is­po­ve­sti, kroz cr­no­hu­mor­ne i iro­nij­ske pasa­že, do­pri­neo je re­lak­sa­ci­ji steg­nu­te srp­ske pe­snič­ke sce­ne i na­u­čio ne­ke kri­ti­ča­re, pri nji­ho­vim slu­čaj­nim iz­le­ti­ma u ije­kav­sku zo­nu je­zi­ka, da ona i ni­je baš ta­ko si­ro­ma­šna u auten­tič­nim pe­snič­kim po­ja­va­ma. Ovom pe­sni­ku je za­vi­čaj, gle, po­sve­tio sva­ko­go­di­šnju ma­ni­fe­sta­ci­ju, ''Čuč­ko­vi knji­žev­ni su­sre­ti'' u Han Pi­je­sku, i osno­vao na­gra­du za mla­de pe­sni­ke, ''Čuč­ko­va knji­ga''.

[Angelina]

**

Je­dan od srp­skih ''en­cen­sber­ge­ra'' breh­tov­ske pro­ve­ni­jen­ci­je, pe­snik an­ga­žo­va­nog pro­se­dea, Du­ško No­va­ko­vić, od pr­ve svo­je knji­ge osta­je do­sle­dan pre­ko­pa­va­nju po stvar­no­sti ko­ja ta­lo­ži ide­o­lo­ške glu­po­sti. On je pe­snik ko­ji pre­po­zna­je opa­snost u ''sit­ni­ca­ma'' dru­štve­nog ta­la­sa­nja i u mr­va­ma na­o­ko be­zna­čaj­nog lič­nog. Ma­lo je ka­za­ti — iro­ni­čan, on je pe­snik sa­ti­rič­nog uda­ra u vi­so­koj tem­pe­ra­tu­ri ka­ri­ka­tu­re, sar­ka­zma i gro­te­ske. Stvo­rio je sa­mo­svo­jan go­vor ko­ji go­to­vo u sva­koj pe­smi ple­te pe­snič­ku pri­ču sa gla­vom i re­pom. Pri­vid­no, je­zi­kom iz­mak­nu­tim od pred­me­ta pe­va­nja, No­va­ko­vić pro­go­va­ra iz sa­mog sr­ca pro­ble­ma, hva­ta­ju­ći u mre­žu pe­sme sve što se u nju ute­ra­ti mo­glo iz mu­tlja­ga bur­ne zbi­lje.

Pod­jed­na­ko maj­stor so­ne­ta ko­li­ko i slo­bod­nog sti­ha, Zlat­ko Kra­sni, sklon je igri u tzv ''pre­ko­ra­če­nji­ma'', u ra­sta­vlja­nju re­či na sa­stav­ne de­lo­ve ko­ji se ri­mu­ju (u to­me naj­vi­še oti­šao Ko­lja Mi­će­vić, ali na­ža­lost — sa­mo u to­me, jer pe­sma iz­o­sta­je u na­gla­še­noj enig­mat­skoj vir­tu­o­zno­sti ''ana­gra­mi­sa­nja''). No, Zlat­ko Kra­sni je i, pre sve­ga, pe­snik ce­lo­vi­to struk­tu­ri­sa­nih ce­li­na, li­rik ur­ba­ne pro­ve­ni­jen­ci­je sa pro­strel­nim ra­na­ma du­še.

Ma­da dru­ga­či­jih for­mal­nih re­še­nja, Mi­lan Đor­đe­vić sen­či in­ti­mne po­tre­se i otva­ra pi­ta­nja sen­zi­tiv­no­sti ljud­ske dra­me. Nje­gov pre­zi­me­njak, Dra­go­mir Đor­đe­vić, pe­nje se na ru­ral­ne tač­ke eg­zi­sten­ci­je i bi­ra tre­nu­tak ka­da će oda­tle ope­va­ti i grad­ske idi­lič­ne te­me. Zvon­ko Ka­ra­no­vić svo­je pi­sa­nje za­sni­va na is­ku­stvi­ma bit-po­e­zi­je i fil­ma, autor kul­ti­vi­sa­nog ur­ba­nog iz­ra­za, sna­žnih do­ži­vlja­ja i uvi­da.

Ob­ja­viv­ši pet pe­snič­kih knji­ga za de­vet go­di­na, či­ji su na­slo­vi tvo­ri­li akro­stih ''Or­fej'', Mi­loš Ko­ma­di­na je ostao de­čak srp­ske po­e­zi­je sa sve­vi­de­ćim okom ko­je be­le­ži sit­ni­ce i ''krup­ni­ce'' sva­ko­dne­vlja. Od or­fej­ske mo­ći oži­vlja­va­nja stva­ri i po­ja­va u sve­tu ko­ji ga okru­žu­je, sve do vit­me­nov­ske odu­še­vlje­no­sti ni­jan­sa­ma sme­ne da­na i no­ći, Ko­ma­di­na je ras­pri­ča­ni lir­ski Ja­nus ko­ji vi­di i is­pred i iza, i go­re i do­le. On ne­ma kon­kret­nog pret­hod­ni­ka u ova­kvom ob­li­ku mi­me­tič­kog sa­o­bra­ža­va­nja stvar­no­sti, ma­da bi se u po­e­zi­ji Alek­san­dra Ri­sto­vi­ća mo­gla pro­na­ći sup­stan­ca sva­ko­dnev­nog, u tak­til­noj tač­ki raz­ro­ga­če­nih ču­la usred­sre­đe­nih na epi­fa­nij­sku če­sti­cu tre­nut­ka, u ne­koj vr­sti ma­gij­skog ve­ri­zma ko­ji sli­ka oži­vlje­ni svet. A za bo­lje raz­u­me­va­nje, ne­ka po­slu­ži jed­na Ri­sto­vi­će­va re­če­ni­ca: ''Na­o­ko go­vo­re­ći o ono­me što vi­di­mo, ču­je­mo i ose­ća­mo, ču­dom stva­ra­nja, po­e­zi­ja to uz­di­že u sfe­re ira­ci­o­nal­nog.''

Lu­cid­nih pro­mi­šlja­nja o svr­si i do­me­ti­ma po­e­zi­je u sa­vre­me­nom do­bu, Rad­mi­la La­zić tran­spa­rent­nim je­zi­kom do­ba­cu­je do vi­zi­ja mo­gu­ćeg. Iz­van ru­ral­nog, čak po sva­ku ce­nu, ova po­e­te­sa ope­va ur­ba­ni svet ko­ji skri­va svoj tru­li pla­men u mi­mi­kri­ji ma­lo­gra­đan­šti­ne. Rad­mi­la La­zić vas­po­sta­vi­la je svet ugro­že­ne že­ne u ci­vi­li­za­ci­ji mu­ška­ra­ca što vla­da­ju na vi­so­kim ko­ta­ma uti­ca­ja i ma­ni­pu­la­ci­je. Ma­da do­sta mla­đa, Ana Ri­sto­vić ob­de­la­va slič­nu te­ma­ti­ku i pro­stor, ali sa kon­kret­ni­jim na­no­si­ma no­vog li­ri­zma, de­tinj­stva i emo­ci­ja. U tom kru­gu, bez ob­zi­ra na ge­ne­ra­cij­ske ja­zo­ve, na­la­ze se i Ni­na Ži­van­če­vić, Je­le­na Len­gold i Vla­di­sla­va Voj­no­vić. Bli­ske de­lom ovom kru­gu, a ne­što mla­đe, Mi­le­na Mar­ko­vić i Ta­nja Stu­par-Tri­fu­no­vić, ne pre­za­ju ni od psov­ke i la­sciv­ne lek­si­ke uko­li­ko je u funk­ci­ji ap­so­lut­ne iskre­no­sti kao me­re stvar­no­snog do­ži­vlja­ja. Nji­ho­ve naj­bo­lje pe­sme, ipak, na­la­ze se iz­van ove ka­rak­te­ri­sti­ke, na­ro­či­to ka­da se uka­žu sti­ho­vi im­pre­gni­ra­ni lič­nim bo­lom sa kuć­nog pra­ga, iz­ve­de­nog iz esen­ci­je in­tim­ne dra­me bi­ća. Izvan bučnih književnih terazija, Dragana Kragulj je na umetnički i zanatski relevantan način obdržala u jeziku čiste lirske uvide u simbiozi doživljaja unutarnjeg i spoljnjeg, prohujalog i mogućeg.
 
Mir­ja­na Bo­žin je auten­ti­čan i ži­vot­nim uda­ri­ma pro­žet glas. Ona od­me­ra­va sna­ge in­tim­nog str­plje­nja, sa­mo­će i na­de sa si­la­ma so­ci­jal­nog i ide­o­lo­gi­zo­va­nog sve­ta. Pe­sni­ki­nja sen­či i za­se­ca stvar­nost ''gde ca­ru­je usko­gru­dost de­be­lih''. Bo­le­sni se­bič­luk sa­vre­me­nog čo­ve­ka na­pla­ću­je kar­te za otu­đe­nost i fru­stra­ci­ju: ''Iz cr­ve­nih i cr­nih te­le­fo­na slu­ša­la sam sa­bi­je­no kao ma­ljem: a ja, a ja, mo­je, mo­je, me­ni, me­ni.'' Mno­go na­ta­lo­že­nog bo­la, auten­tič­ne po­tre­be za pe­va­njem, da­je ovoj po­e­zi­ji pra­vo da bu­de tre­ti­ra­na kao re­dak lir­ski pri­mer istin­ske stva­ra­lač­ke sud­bi­ne.

Ori­gi­nal­na na pri­bli­žno slič­ne te­me, a u zo­ni ot­kri­ve­nog ''su­ro­vog ro­man­ti­zma'', Je­le­na Ra­do­va­no­vić, sa is­ku­stvom već uve­li­ko pre­ka­lje­ne eg­zil-da­me u Ne­mač­koj, mo­žda naj­u­spe­šni­je pre­do­ča­va gro­tesk­nu po­zi­ci­ju sa­vre­me­ne že­ne-do­ma­ći­ce, su­re Evro­pljan­ke sa Bal­ka­na i ši­re. Ona je pri­mer aute­­ntič­nih pe­sni­ka srp­ske di­ja­spo­re ko­ja, ina­če, hu­či od pa­te­tič­nog ga­star­baj­te­ro­va­nja. U Kel­nu ži­vi Dra­go­slav De­do­vić, pe­snik sna­žnog ta­len­ta i ret­ke sud­bi­ne. U su­sre­tu sa no­vim ži­vot­nim pro­sto­rom, sa stran­stvo­va­njem i eg­zi­lom, on je, u de­ta­lji­ma pri­zo­ra, pe­snik du­bin­ske ana­li­ze uzroč­no-po­sle­dičnih li­ni­ja bal­kan­skog ude­sa. I De­do­vi­će­ve lju­bav­ne pe­sme no­se pe­čat re­če­nog, na­gri­že­ne su dra­mom bor­be za apa­trid­ni op­sta­nak — otvo­re­na ra­na emo­ci­je i in­ti­me. De­do­vi­će­ve pe­sme su bur­ni snim­ci iz pre­to­va­re­nog vo­za uspo­me­na kroz pre­de­le no­vog is­ku­stva. Još je­dan pe­snik u Ne­mač­koj, Jo­van Ni­ko­lić, ne­gu­je srp­ski je­zik na uspe­šan na­čin. Svet ''đur­đev­dan­skog'' šti­mun­ga u pe­sma­ma ve­za­nim za de­ti­nje fan­ta­zme u lju­ba­vi s ocem i maj­kom pre­li­ven je, doc­ni­je, te­ma­ma ur­ba­ne emo­ci­je i ka­rak­te­ro­lo­ških ''fle­še­va'' ženske le­po­te i pri­ro­de. U Nemačakoj stvara i Snežana Minić, pesnikinja u nastojanju da razbijene slike sveta sintetiše u funkcionalne celine. Po­sle de­se­tak go­di­na pro­ve­de­nih na tlu ne­mač­kog go­vor­nog pod­ruč­ja, Oto Hor­vat se skra­sio u Ita­li­ji (Fi­ren­ci) gde ži­vi is­po­ti­ha, ali vred­no, baš kao što i pi­še ta­kvu po­e­zi­ju, ne za­bo­ra­vlja­ju­ći rod­ni Novi Sad.

U Fran­cu­skoj, pak, va­žan mi­si­o­nar srp­sko­ga je­zi­ka i pe­sni­šta je­ste, ne­ma sum­nje, Bo­ris La­zić, ko­jem je i fran­cu­ski, prak­tič­no, dru­gi ma­ter­nji je­zik. Pro­fe­sor na Uni­ver­zi­te­tu u Li­lu, pe­snik eklek­tič­ke le­pe­ze is­ku­sta­va srp­ske i svet­ske ba­šti­ne, pro­na­la­zi svoj iz­raz ta­mo gde se me­lan­ho­li­ja ugne­zdi i ti­him bo­lom nač­ne srp­ski je­zik. Zna­čaj­ni su nje­gov vi­še­de­ce­nij­ski mla­da­lač­ki za­nos i prak­tič­no de­la­nje na po­lju pro­ži­ma­nja srp­ske i fran­cu­ske knji­žev­no­sti.

Iz po­zi­ci­je do­bro­volj­nog eg­zi­la, ži­ve­ći go­di­na­ma u Ka­na­di i Ame­ri­ci, Ne­boj­ša Va­so­vić, pe­snik ne­smi­ri­vog lu­ta­la­štva, pro­me­na i tra­ja­nja, uvek iz­mi­ču­ći ko­nač­noj de­fi­ni­ci­ji pre­đe­nog pu­ta, us­peo je svoj ne­sva­ki­da­šnji sen­zi­bi­li­tet da oplo­di pro­duk­tiv­nim iro­nij­skim, hu­mor­nim i sar­ka­stič­kim uda­ri­ma ret­ke je­zič­ke igre. Nje­go­vo pe­sni­štvo mo­gli bi­smo na­zva­ti sin­te­tič­kim, otvo­re­nim za upi­ja­nje i pre­ra­du sve­ga što ži­vot do­no­si, ali i naj­slo­bod­ni­jih lič­nih za­hva­ta i vi­tal­nih pro­do­ra u sa­mu srž je­zi­ka i smi­sla pe­va­nja. Sad već sa si­gur­no­šću mo­že­mo ka­za­ti da ''to­po­gra­fi­ja pe­sni­ko­ve is­ku­stve­ne pu­ta­nje raz­ma­kla je te­mat­ske ho­ri­zon­te srp­ske po­e­zi­je'' (D. Ha­mo­vić). Po­sma­tra­ju­ći post­mo­der­ni­zam kao is­pu­še­nu mo­guć­nost kre­a­tiv­no­sti, ne do­pu­šta­ju­ći joj da uko­ro­vi srp­sku knji­žev­nost, Va­so­vić je ''ob­no­vio ba­rok­nost u srp­skoj po­e­zi­ji... kao pe­snik lju­ba­vi i smr­ti, tih je­di­nih pra­vih te­ma ko­ji­ma pe­snik i tre­ba da se ba­vi'' (Bo­jan Đor­đe­vić). Ne­boj­ša Va­so­vić je, do­daj­mo, imao po­te­žak, ali is­po­sta­vi­lo se lak za­da­tak da de­mi­sti­fi­ku­je i raz­bi­je u pa­ram­par­čad ve­ri­zmom oper­va­že­na ostr­va pe­snič­ke srp­ske sce­ne i stvo­ri ne­što sve­že.
 
''U po­tra­zi za od­go­va­ra­ju­ćim tra­di­cij­skim kon­tek­stom mo­gla bi se usta­no­vi­ti Va­so­vi­će­va srod­nost onoj li­ni­ji u na­šem pe­sni­štvu, ko­ja od Sa­raj­li­je, La­ze, Ko­de­ra, pre­ko Cr­njan­skog, Vi­na­ve­ra, Rast­ka, Na­sta­si­je­vi­ća, nad­re­a­li­sta, po­seb­no Da­vi­ča, pa do Tu­ci­ća i kon­kre­ti­sta, na­sto­ji, sva­ko, do­du­še, na svoj oso­be­ni na­čin, da raz­bu­di pri­ta­je­ne je­zič­ke ener­gi­je na­šeg sti­ha'' (I. Ne­gri­šo­rac). Po­le­mič­kog i isti­no­lju­bi­vog du­ha, na pri­me­ru stu­di­je o Ko­de­ru i de­mi­sti­fi­ko­va­nja ''li­ka i de­la'' Da­ni­la Ki­ša i kru­ga nje­go­vih slu­gu i nji­ho­vih klo­ni­ra­nih sli­ka o po­e­ti­ci ovo­ga pi­sca, Va­so­vić je po­ka­zao dar za dar — da bez stra­ha uda­ri u sam osi­njak srp­ske tzv. no­vo­ka­no­ni­zo­va­ne knji­žev­ne sve­sti i nje­nih sme­šnih ko­te­ri­ja ogre­zlih u ne­ta­len­tu ov­no­va pred­vod­ni­ka. To je, ne­ma sum­nje, u bal­kan­skom ka­za­nu zlo­pam­će­nja i ''krv­ne osve­te'' uti­ca­lo na re­cep­ci­ju Va­so­vi­će­ve po­e­zi­je, ali — sa­mo na tren, jer istin­ske po­ja­ve i ta­len­ti, ko­ji hra­bro mi­sle i de­la­ju svo­jom gla­vom, po za­ko­nu iz­me­ne ini­ci­ja­cij­kih sfe­ra ener­gi­je, ima­ju ti­me sa­mo do­bi­tak u bu­duć­no­sti.

Srp­ska di­ja­spo­ra ima još jed­nog upe­ča­tlji­vog pe­sni­ka, Sla­vo­mi­ra Gvo­zde­no­vi­ća iz Te­mi­šva­ra. Ro­đen u ru­mun­skom de­lu Ba­na­ta, us­peo je da do naj­sup­til­ni­jih va­le­ra sa­ču­va le­po­tu ma­ter­njeg je­zi­ka i nji­me iz­ra­zi svest o pe­smi i sve­tu. Od pr­vih knji­ga no­sio je zvuč­nu sli­ku pa­non­ske za­vi­čaj­no­sti iz­ra­že­ne u to­po­nim­skim be­le­zi­ma pre­dač­kog tra­ja­nja, a po­tom u ne­pre­sta­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji sa pe­sni­ci­ma i pi­sci­ma ko­ji su u pro­šlim vre­me­ni­ma svo­jim de­lom i ži­vo­tom bi­li ve­za­ni za te­mi­švar­ski Ba­nat (Do­si­tej, Te­ke­li­ja, Cr­njan­ski). Mo­de­ran u iz­ra­zu, Gvo­zde­no­vić je pe­snik de­ta­lji­sta či­ja po­e­ti­ka po­či­va na uver­lji­vim snim­ci­ma iz stvar­no­sti ko­ja tra­ži svoj ko­ren u pro­šlom — za bu­duć­nost. Još je­dan srp­ski pe­snik u Ru­mu­ni­ji za­slu­žu­je pa­žnju, Du­šan Baj­ski — pe­sme nad­re­al­nog li­ri­zma, ras­pri­ča­ne, ''elek­trič­ne'', u ne­pre­kid­nom spo­ju sa de­ti­njim fan­ta­zma­ma. U Ma­đar­skoj, pak — Sto­jan Vu­ji­čić i Pe­tar Mi­lo­še­vić, pr­vi okre­nut ka­me­nu pro­hu­ja­log, dru­gi u igri dnev­nog, či­ne am­ble­ma­tič­ne pri­me­re srp­skog po­et­skog iz­ra­za u di­ja­spo­ri.

Mi­ro­slav Ce­ra Mi­ha­i­lo­vić, oštar kri­ti­čar ma­lo­gra­đan­šti­ne, ''me­tlom za po ku­ću'' či­sti Augi­je­ve šta­le pro­sta­klu­ka i pro­vin­ci­jal­nih glu­po­sti. Je­dan od ret­kih ko­ji se usu­dio da mo­der­nu po­e­zi­ju pi­še na di­ja­lek­tu, vra­njan­skom.

U svo­jim no­vi­jim, ''po­taj­nič­kim'' pe­sma­ma, Ivan Ne­gri­šo­rac ta­ko­đe ''is­pi­tu­je lo­kal­ni go­vor­ni idi­om'' (M. Pan­tić). Či­ne­ći pre­vrat u svo­me stva­ra­la­štvu, on je po­čeo da pi­še i du­hov­nu po­e­zi­ju, uklju­ču­ju­ći ra­ci­o­nal­ne (eru­dit­ske) uvi­de u ra­za­bi­ra­nju ne­be­skog i ze­malj­skog, a na pri­me­ri­ma na­slu­će­nih mo­na­ških pod­vi­ga. Ne­gri­šor­če­va pe­snič­ka ra­di­o­ni­ca pro­šla je tur­bu­lent­ne ka­tar­ze po­čev od le­tri­stič­kih do ''ne­u­ro­tič­nih'' i lu­di­stič­kih za­hva­ta. Nje­go­ve po­e­tič­ke pro­me­ne su, na­po­kon, do­se­gle svoj smi­raj i spo­zna­ju da pe­va­nje bez po­sve­će­no­sti ve­či­tim te­ma­ma pred­sta­vlja pre­le­sni vid gu­blje­nja vre­me­na u bez­mer­noj pi­lje­vi­ni i sa­mo­lju­blju je­zi­ka.

Kad je o du­hov­noj (re­li­gi­o­znoj) po­e­zi­ji reč, po­treb­no je is­ta­ći po­ja­vu Slo­bo­da­na Ko­sti­ća, pe­sni­ka for­mi­ra­nog u ko­smet­skoj tra­di­ci­ji. Ču­de­sno bo­ga­tog je­zi­ka, u če­sti­ca­ma pan­slo­ven­skog go­vo­ra, Ko­stić je iz­ra­na do­ti­cao iskon re­či. Či­nio je to i kad bi jav­no go­vo­rio po­e­zi­ju, ozbilj­nog li­ca i po­dig­nu­tog gla­sa po­put go­ni­ča sta­da. S po­čet­ka u te­ma­ma pa­gan­skog i za­vi­čaj­nog, on je do­pro do hri­šćan­skog (pra­vo­slav­nog) kr­sta. On je pe­snik ko­ji je ose­tio kraj svo­me pe­va­nju na ''li­te­rar­ni'' na­čin: ''Mo­je po­su­sta­le pe­sme'', ''Ko će ču­ti mo­je pe­sme?''. I, okre­nuo se hri­šća­nom obra­scu pe­va­nja, kao na­či­nu ži­vo­ta. Ova po­e­ti­ka na­slo­nje­na je na uče­nje sve­tih ota­ca: ''Tra­žio sam sna­gu, i Bog mi je dao po­te­ško­će ko­je su me sna­ži­le... Ni­sam do­bio ni­šta od onog što sam tra­žio, ali do­bio sam sve što mi je tre­ba­lo.''
 
Slo­bo­dan Ko­stić pe­va o več­nom ljud­skom gre­hu i dnev­nim is­ku­še­nji­ma, pri­tom po­sti­žu­ći vi­sok ni­vo knji­žev­ne vred­no­sti tek­sta, ko­ja se ne gu­bi u ''di­dak­tič­koj'' pod­lo­zi: ''Jer, ogru­beh, olo­šah; obil­no uga­ziv/ u gor­do­u­mlje i greh; u gnji­li­nu i glib, Go­spo­de.'' Ko­sti­će­ve ''po­kaj­nič­ke pe­sme'' po­ka­zu­ju bi­stri­nu i oči­šće­nost ze­ni­ca lič­nog ik­su­stva na­spram mut­nih fa­ri­sej­skih in­ter­pre­ta­ci­ja Bi­bli­je i gor­dih ''pe­snič­kih od­me­ra­va­nja sa naj­lep­šom i naj­ve­ćom knji­gom''. Ko­sti­će­ve naj­no­vi­je du­hov­ne pe­sme na­di­šle su knji­žev­nu svr­hu i po­sta­le psal­mič­ni mo­na­ški za­zi­vi, ob­lik mo­li­tve­nog so­zer­ca­va­nja ap­so­lut­ne isti­ne.

Slo­bo­dan Ko­stić je raz­u­meo da Bi­bli­ja ni­je sa­mo knji­žev­nost (ona je naj­ma­nje to), već zbir­ka sve­tih spi­sa, bo­go­na­dah­nu­tih ta­bli­ca isti­ne, ko­je tra­že pri­me­nu u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu, u mo­li­tvi i od­ri­ca­nju na pu­tu spa­se­nja. Ovaj pe­snik zna da naj­ma­nje Bi­bli­ja tra­ži da je ''knji­žev­ni­ci i fa­ri­se­ji'' tu­ma­če dru­gi­ma, da se na nje­nom te­me­lju gor­de u zem­noj sla­vi i pre­le­snom ra­si­pa­nju iz­ja­va­ma. Jer, upra­vo je su­prot­no, u pre­po­do­blje­nom ob­li­ku ži­vo­ta, ti­ho­va­nju i či­nje­nju do­brih de­la u zna­ku mo­na­ške po­slo­vi­ce: ''Bo­ga­ti smo ko­li­ko dru­ge da­ru­je­mo''. Bez ne­se­bič­nog na­či­na ži­vo­ta, ne­ma čo­ve­ko­lju­blja, a ti­me ni bo­go­lju­blja. Po sva­ko­dnev­nim de­li­ma i či­nje­nju do­bra, a ne po re­či­ma i knji­žev­nim re­in­ter­pre­ta­ci­ja­ma, pre­po­zna­ju se hri­sto­li­ki lju­di, pa i ret­ki pe­sni­ci.
 
Lju­bo­stinj­ski čtec, Ve­ro­ljub Vu­ka­ši­no­vić, sav je u zlat­no­me ve­zu ri­me i ti­ho­va­nog mo­na­škog po­ja. Na srp­skoj pe­snič­koj sce­ni sto­ji kao sa­mo­svo­jan po­et ve­za­nog sti­ha tra­di­ci­o­nal­no upri­zo­re­nih vi­nje­ta lir­skog i du­hov­nog. Ma­da pot­pu­no dru­ga­či­jeg pe­snič­kog po­stup­ka, sa ovo­vre­me­nim ovi­ju­ci­ma sli­ke u drev­no­me zvu­ku, Zla­ta Ko­cić ta­ko­đe ne­dri pe­sme du­hov­nog pro­se­dea i po­sve­ću­je ih ''sve­to­sti sve­ta'' u mu­ka­ma, a u zna­ku no­vo­za­vet­ne pa­ra­bo­le ''ho­da­nja po vo­di''.
 
Mo­ra­mo pri­me­ti­ti oso­ben pe­snič­ki je­zik Je­le­ne Alek­sić, či­ji su sti­ho­vi no­vi va­le­ri lir­skih fre­sa­ka; taj­nu iz­ra­de, da­bo­me, po­zna­je sa­mo autor­ka. Oda­nih Bo­gu ka­tar­zič­nih su­za, iskre­no okre­nu­ta bi­blij­skom pe­vu, Je­le­na Alek­sić na du­hov­no ras­ko­šan na­čin ple­te svo­ju psal­mič­nu mre­žu u auri mo­li­tve oči­šće­ne od ple­sni­vih na­no­sa ur­ba­nog me­te­ža i ga­la­me. Po­ja­viv­ši se u vre­me do­mi­na­ci­je post­mo­der­ni­stič­kih po­stu­la­ta ko­ji ig­no­ri­šu sva­ko de­lo na­to­plje­no pod­vi­gom u Bo­gu, po­e­zi­ja Alek­si­će­ve ni­je mo­gla do­pre­ti do top-li­sta ak­tu­el­ne kri­ti­ke, što i ni­je bi­lo ta­ko lo­še s ob­zi­rom na nji­ho­ve ma­hom pro­la­zne do­me­te. U ne­sva­ki­da­šnje du­gom me­tru, čak u sti­hu dva­de­se­ter­cu, zvon­kost ri­me je raz­bla­že­na ep­skom kan­den­com na du­goj ska­li. Ta­ko su na­ni­za­ne ši­ro­ke ogr­li­ce bo­ga­tih lek­sič­kih amaj­li­ja i ret­kih me­da­ljo­na, raz­li­či­tih od ono­ga što či­ta­mo u no­vi­joj srp­skoj po­e­zi­ji s kra­ja dva­de­se­tog ve­ka.

Po­sle Bran­ka Milj­ko­vi­ća ko­ji je pre­o­bli­ko­vao uti­ca­je fran­cu­ske po­e­zi­je, Dra­gan Jo­va­no­vić Da­ni­lov je naj­no­vi­ji pri­mer, uslov­no re­če­no, ''fran­cu­ske ško­le''. Kon­kret­no, uti­caj Po­la Klo­de­la ozra­čio je Da­ni­lo­va kao pe­sni­ka de­li­kat­nih ukr­šta­ja de­ka­dent­nog i zdra­vog. Oko nje­go­vog pe­sni­štva vla­da­ju su­prot­na vi­đe­nja ko­ja do­pri­no­se du­bljem eta­bli­ra­nju ovo­ga pe­sni­ka ko­ji, ina­če, ima iz­ra­žen dar za ar­ti­ku­la­ci­ju sop­stve­ne pe­snič­ke sud­bi­ne na ši­ro­koj jav­noj sce­ni. Mo­žda to­me do­pri­no­si ži­vot u ma­lom me­stu i po­tre­ba da se če­šće gla­sne i iz­vu­če iz pa­la­nač­kog života.

Pre­tr­peo je uda­re po­čev od to­ga da mu ''ne­do­sta­je stva­ra­lač­ka di­sci­pli­na'' (D. Po­tić), pre­ko tvrd­nje da su mu sti­ho­vi ''ap­surd­ni, alo­gič­ni, do­sta ne­ja­sni'' (V. Pav­ko­vić) do uvi­da da je nje­go­va po­e­zi­ja ''ne­či­tlji­va, sle­pi la­vi­rint, ra­su­to gla­go­lja­nje'' (J. Jan­ko­vić). Na pla­nu ve­za­nog sti­ha, so­ne­ta po­naj­pre, auto­ru se mo­že pri­go­vo­ri­ti da ne sto­ji naj­bo­lje na me­trič­kom pla­nu i da nje­go­vo ose­ća­nje mu­zi­ke ni­je do­ve­de­no do mak­si­mu­ma. Sre­ćom, ve­zan stih ni­je nje­go­vo pre­te­žno opre­de­lje­nje. Da­ni­lov je po­ja­va na ta­la­su srp­ske li­ri­ke u za­vr­šnoj de­ka­di pro­šlo­ga ve­ka.

Auten­tič­na pe­snič­ka sna­ga iz­bi­ja iz knji­ga De­ja­na Gu­ta­lja, pe­sni­ka či­ji sti­ho­vi ima­ju pre­kog­ni­tiv­ne od­li­ke. Autor sa­ra­jev­skog pred­rat­nog kru­ga, po­ka­zao je moć ar­ti­ku­la­ci­je stvar­no­snih je­za i pri­zo­ra na­lik oni­ma sa gra­fi­ka Fran­ci­ska Go­je ''Uža­si ra­ta''. Ne­sum­njiv ta­le­nat, De­jan Gu­talj je autor sa osve­šte­nim ko­ra­kom na­pred u is­tra­ži­va­nju mo­guć­no­sti pe­snič­ke for­me u no­vim sa­dr­ža­ji­ma. On je je­dan od pre­ko­drin­skih pe­sni­ka ko­jeg ov­da­ša­nja sr­bi­jan­ska kri­ti­ka ni­kad i nig­de ne po­mi­nje, ni­ti ga uop­šte vi­di na ma­pi srp­skog pe­sni­štva.
 
Sta­ri­ji de­se­tak go­di­na, uz Gu­ta­lja na­la­zi se i To­dor Du­ti­na ko­ji je osvo­jio lir­sko pe­va­nje kao ''usud bi­ća''. Pri­pa­da sa­ra­jev­skoj ško­li srp­skih pe­sni­ka iz vre­me­na ''raj­ko­va­nja''. Kad go­vo­ri­mo o ovoj dvo­ji­ci auto­ra, otva­ra­mo sta­ro i bol­no pi­ta­nje re­cep­ci­je pre­ko­drin­skog kri­la po­e­zi­je ko­je va­pi za uklju­či­va­njem u ukup­ni pro­stor ma­ter­njeg je­zi­ka. Sr­bi­jan­ski kri­ti­ča­ri tek po­ne­kad, če­sto iz ne­knji­žev­nih raz­lo­ga, po­se­žu za tzv. an­to­lo­gij­skim uvi­di­ma, a on­da, ka­da dnev­ni in­te­res utr­ne, ni slov­ce ne osta­vlja­ju o srp­skom pe­sni­ku iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne (Re­pu­bli­ke Srp­ske), ili pak, Hr­vat­ske i Cr­ne Go­re.

Tek do­la­skom u Sr­bi­ju gde bi osta­li da ži­ve, pre­ko­drin­ski pe­sni­ci su do­bi­ja­li ozbilj­ni­ji tret­man, ma­da je uvek po­sto­ja­la ne­ka­kva lo­kal-pa­tri­ot­ska zeb­nja da će eka­vi­cu ugro­zi­ti (i)je­ka­vi­ca. Ta­ko je na­sta­la otrov­na sa­vre­me­na po­slo­vi­ca (psov­ka) upu­će­na iz be­sa po­zna­tog sr­bi­jan­skog sli­ka­ra: ''Je­blo vas ve­slo ko­ja vas pre­ve­zlo''. Slič­no je po­stu­pio i is­tak­nu­ti pi­sac iz Sr­bi­je ko­ji je, ne lju­be­ći ije­ka­vi­cu, o pre­ko­drin­skim Sr­bi­ma za­pi­sao: ''Oni u ko­je­če­mu pro­sto vu­ku Sr­bi­ju u na­za­dak i pro­pa­da­nje.'' Ovo su dra­stič­ni slu­ča­je­vi ne­ra­zu­me­va­nja i brat­ske hlad­no­će. Sre­ćom, ova­kvi iz­le­ti u ira­ci­o­nal­no ni­su pra­vi­lo.
 
Srp­ski pe­sni­ci u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, uz po­me­nu­te iz sa­ra­jev­skog mi­ljea, naj­pri­sut­ni­ji su da­nas, s raz­lo­gom, u ''ba­njo­luč­kom kru­gu kre­dom'', na pro­sto­ru Re­pu­bli­ke Srp­ske. Naj­ši­reg opu­sa je Ran­ko Ri­so­je­vić, pe­snik ra­ci­o­nal­nog pe­snič­kog dis­kur­sa. Već svo­jim pr­vim knji­ga­ma otvo­rio je gno­stič­ke pro­sto­re du­ha i uka­zao na zna­čaj zna­nja u pi­sa­nju po­e­zi­je i ot­kri­va­nju ap­so­lut­ne isti­ne. Ka­sni­je će uve­sti fan­ta­zma­go­rič­ne pri­zo­re de­tinj­stva i bo­ga­ti­ji du­hov­ni po­gled na ''osta­tak sve­ta''. Ri­so­je­vi­će­vo is­tra­ži­ve­nje pe­snič­ke for­me ra­slo je s go­di­na­ma is­ku­stva i u zah­te­vi­ma vre­me­na u ob­no­vlje­nom ci­klu­su vla­da­vi­ne ve­za­nog (ri­mo­va­nog) sti­ha; tek u po­znim go­di­na­ma ovla­dao so­ne­tom.
 
Mo­žda naj­fa­tal­ni­ji tip bo­em­skog pe­sni­ka pred­sta­vlja Đu­ro Da­mja­no­vić, ko­ji je mo­gao i vi­še da ura­di na po­lju po­e­zi­je. Me­đu­tim, Da­mja­no­vi­ćev sen­zi­bi­li­tet, ras­cve­tan na pe­snič­ki na­čin i u nje­go­voj pro­zi, na­šao je svo­je me­sto u le­po­ta­ma za­vi­čaj­ne lek­si­ke, ko­jom je kru­ni­sa­no de­tinj­stvo ko­či­ćev­skog mi­ljea. Pe­snik estrad­ne pro­ve­ni­jen­ci­je, Bo­ro Ka­pe­ta­no­vić, pak, ni za jo­tu ne od­stu­pa od mi­sti­fi­ko­va­nih na­zo­ra ''je­se­nji­nov­skog'' pu­ta. Ka­da go­vo­ri po­e­zi­ju, od sti­ho­va ''u tra­pe­ri­ca­ma'' do ro­do­lju­bi­vih (sa­njan­skih) te­ma, to či­ni, gle, kao ka­kav ska­dar­lij­ski glu­mac na tra­gu po­dig­nu­tog gla­sa Bra­ne Pe­tro­vi­ća.
 
An­đel­ko Anu­šić pri­pa­da sve­stra­nim auto­ri­ma u či­joj ra­di­o­ni­ci le­pim do­me­ti­ma za­ri po­e­zi­ja. Pe­snik do­ma i po­re­kla, ne osta­je na po­čet­nim im­pul­si­ma svo­ga pe­va­nja, već ne­pre­sta­no, iz ini­ci­jal­ne tač­ke iz­be­glič­kog ras­pe­ća, ši­ri te­mat­ske kru­go­ve. Anu­ši­ćev vr­snik, Ne­boj­ša De­ve­tak, pro­šav­ši ži­vot­nu vo­do­de­ri­nu kra­ji­škog is­ku­stva, iz­me­šta­ju­ći se sa rod­ne tač­ke de­tinj­stva pod uda­ri­ma si­la ra­ta, me­njao je svo­je lir­sko ras­po­lo­že­nje od in­tro­spek­tiv­nih do eks­tro­vert­nih sta­nja. Ope­vao je rat kao am­blem to­ta­li­te­ta smr­ti sa svim za­no­si­ma i ide­o­lo­škim var­ka­ma ko­je ta­kvo ni­šta­vi­lo no­si.

Pre­drag Bje­lo­še­vić, autor ra­zno­vr­sno iz­re­zba­re­nih re­še­nja, ma­što­vi­tih re­flek­si­ja i lir­skih do­sko­ka, is­pi­su­je tek­sto­ve ja­ke pne­u­ma­ti­ke je­zi­ka — sve do le­tri­stič­kih za­hva­ta u osno­vi re­či. Ljup­ko Ra­čić je ta­le­nat pre­ki­nut u pu­nom ras­cva­tu mla­do­sti, pe­snik ja­ke lir­ske dik­ci­je, du­šev­no­sti i tra­gi­zma. Mir­ko Vu­ko­vić, pe­snik bo­ga­tog in­te­lek­tu­al­nog i umet­nič­kog na­sle­đa, pre­i­spi­tu­je vi­zu­el­ne mo­guć­no­sti no­vih for­mi, po­čev od pe­sma upa­ko­va­nih u bo­cu do pot­pu­no neo­če­ki­va­nih pred­me­ta. Nje­go­ve pe­sme po­sve­će­ne Ko­sme­tu za­sno­va­ne su na pa­limp­sest­nim slo­je­vi­ma du­hov­nih tra­go­va i kao ta­kve ne­ma­ju pla­kat­ni ka­rak­ter isto­rij­ske ''tu­ge i opo­me­ne''.

Iz ''kra­lje­vač­ke ško­le'', Ži­vo­rad Ne­delj­ko­vić i De­jan Alek­sić na­met­nu­li su se kao auten­tič­ne po­ja­ve. Ovaj pr­vi pre­po­zna­tljiv je u sli­ka­nju sve­ta ma­lih stva­ri, bez ve­li­kih isto­rij­skih pri­ča. Sve je in­tim­no i ti­ho, li­še­no dnev­nog ubr­za­nja i bu­ke. Naj­bo­lja ostva­re­nja po­sti­gao je u pr­vim knji­ga­ma, za raz­li­ku od na­gra­đe­nih iz po­zni­je fa­ze. U no­vi­joj srp­skoj po­e­zi­ji po­sto­ji krug pe­sni­ka ko­ji tre­pe­re na vi­bra­ci­ji skri­ve­nih sit­ni­ca u pri­ro­di i pri­vat­nom okru­že­nju, u spo­ju unu­tar­njih (ne­vi­dlji­vih) i spo­lja­šnjih (vi­dlji­vih) po­ja­va: Ni­ko­la Vuj­čić, Vo­ji­slav Ka­ra­no­vić, To­mi­slav Ma­rin­ko­vić, Gor­da­na Đi­las i dru­gi. To je po­e­zi­ja ti­hog ge­sta i in­tro­spek­tiv­ne slut­nje, uda­lje­na od apo­ka­lip­tič­kih vi­zi­ja i gla­snih do­bo­ša.

De­jan Alek­sić oči­gle­dan je ta­le­nat ko­ji ja­ko upo­ri­šte u ve­za­nom sti­hu pro­na­la­zi vi­še ne­go u slo­bod­nom, ma­da vla­da i jed­nim i dru­gim. Pe­snik dra­me sve­ta na sva­kom ko­ra­ku, ve­li­kih pi­ta­nja u sit­nim stva­ri­ma i po­ja­va­ma, kon­trast­nih su­da­ra dnev­nih fe­no­me­na i ču­da, uver­lji­vo ope­va tač­ke mi­mo­ho­da vre­me­na i pro­sto­ra na pri­me­ri­ma ''ma­lih sud­bi­na'' i nji­ho­ve me­ta­fi­zi­ke. Do­ne­kle đak Bo­re Ra­do­vi­ća, ovaj pe­snik ba­šti­ni fi­nu iro­ni­ju kao obe­lisk za obe­le­ža­va­nje pu­ta­nje ''is­ko­še­nog'' go­vo­ra ko­ji do­ba­cu­je vi­še od ''se­ri­o­znog'' pe­va­nja.

Knji­žev­ni cen­tri po­put Be­o­gra­da i No­vog Sa­da, ali i Ba­nja­lu­ke i Pod­go­ri­ce, ni­su vi­še je­di­ne adre­se sta­no­va­nja srp­skih pe­sni­ka. Iz­u­zme­mo li di­ja­spo­ru iz­van Bal­ka­na, sa­vre­me­na srp­ska po­e­zi­ja ima svo­je zna­čaj­ne pred­stav­ni­ke i u ma­njim gra­do­vi­ma oda­kle hu­je no­vi ve­tro­vi što de­mi­sti­fi­ku­ju knji­žev­nu sna­gu ve­li­kih cen­ta­ra. Re­la­ti­vi­zo­va­na je gra­vi­ta­ci­ja pri­vi­le­go­va­nih gra­do­va, knji­žev­ni ži­vot se raz­ve­jao i raz­vio ne­gde i dru­gde; ži­vi­mo u vre­me­nu dru­ga­či­jih ko­mu­ni­ka­ci­ja i me­ri­la. Ta­ko, u Šap­cu je Kr­sti­vo­je Ilić, u Po­že­gi Dra­gan Jo­va­no­vić Da­ni­lov, u Kra­gu­jev­cu Vla­di­mir Ja­gli­čić, u Som­bo­ru Sa­ša Ra­doj­čić, u Vr­ba­su Bla­go­je Ba­ko­vić, Miroslav Aleksić, Goran Labudović Šarlo i Ne­boj­ša De­ve­tak, u Da­lju Đor­đe Ne­šić, u Vra­nju Mi­ro­slav Ce­ra Mi­ha­i­lo­vić, u Tr­ste­ni­ku Ve­ro­ljub Vu­ka­ši­no­vić, u Li­po­li­stu To­mi­slav Ma­rin­ko­vić, u Kra­lje­vu Ži­vo­rad Ne­delj­ko­vić i De­jan Alek­sić. Iz ''pro­vin­cij­ske'' ti­ši­ne, sve­tlost i zvu­ci po­e­zi­je tra­že dvo­stru­ko ja­če raz­lo­ge i do­ka­ze tra­ja­nja.

Kra­jem dva­de­se­tog ve­ka, na­no­vo se ja­vlja po­e­zi­ja ve­za­nog (ri­mo­va­nog i me­trič­kog) sti­ha. Uz ob­no­vu jampske sto­pe i vr­hun­ske ver­si­fi­ka­cij­ske ve­šti­ne, na sce­ni je po­vra­tak kla­sič­nim pe­snič­kim for­ma­ma i ob­li­ci­ma kao što su so­net, so­net­ni ve­nac, ter­ci­na, ka­tren, di­stih, ron­do, ron­del, glo­sa, se­sti­na li­ri­ka, ma­laj­ski pan­tun, te ka­non­ske pe­sme, kon­dak, sti­hi­ra, sve­ti­lan i dru­go. Ov­de ne ubra­ja­mo tzv. ne­ri­mo­va­ni so­net ko­ji već svo­jim ne­pri­rod­no po­sta­vlje­nim na­zi­vom i am­bi­ci­jom bez pre­se­da­na, uki­da ele­men­tar­na svoj­stva so­ne­ta za­sno­va­nog na mu­zi­ci ri­ma­ri­ju­ma u ap­so­lut­noj sim­bi­o­zi for­me i sa­dr­ža­ja.
 
Me­đu naj­re­pre­zen­ta­tiv­ni­jim pe­sni­ci­ma ve­za­nog sti­ha (uz ne­što sta­ri­je — Goj­ka Ja­nju­še­vi­ća, Du­ška Tri­fu­no­vi­ća, Bo­ži­da­ra Ti­mo­ti­je­vi­ća, Vi­ta Ni­ko­li­ća, Slo­bo­da­na Ra­ki­ti­ća, Mo­mi­ra Voj­vo­di­ća, Ale­ka Vu­ka­di­no­vi­ća, Bo­ri­sla­va Mi­li­ća, Kr­sti­vo­ja Ili­ća, Ran­ka Jo­vo­vi­ća i dru­ge), ovu ob­no­vi­telj­sku li­ni­ju gra­de Raj­ko Pe­trov No­go, Mi­lan Ne­na­dić, Mi­ro­slav Mak­si­mo­vić, Dra­go­mir Braj­ko­vić, To­dor Du­ti­na, Slo­bo­dan Sto­ja­di­no­vić, Mom­či­lo Po­pa­dić, Ma­noj­le Ga­vri­lo­vić, Zo­ran Ko­stić, Mi­lo­sav Te­šić, Slo­bo­dan Zu­ba­no­vić, Mi­o­drag Trip­ko­vić, An­drej Je­lić Ma­ri­o­kov, Đor­đo Sla­do­je, Mi­ro­slav Ce­ra Mi­ha­i­lo­vić, Dra­gan La­ki­će­vić, Ži­vo­rad Đor­đe­vić, Đor­đe Ne­šić, Branko Brđanin Bajović, Vla­di­mir Ja­gli­čić, Ve­ro­ljub Vu­ka­ši­no­vić, De­jan Gu­talj, Miloš Janković, Je­le­na Alek­sić i dru­gi. Me­đu ovim pe­sni­ci­ma ima i onih ko­ji su se ogle­da­li i u slo­bod­nom sti­hu.
 
U tzv. be­lom, od­no­sno, slo­bod­nom sti­hu ko­ji je do­neo do­sta do­bre po­e­zi­je, ali i pro­ma­ša­je to­kom dva­de­se­tog ve­ka, naj­o­stva­re­ni­ji auto­ri su Jo­van Hri­stić, Da­ra Se­ku­lić, Alek­sa­nar Ri­sto­vić, Ivan Ga­đan­ski, Sr­ba Mi­tro­vić, Vu­ji­ca Re­šin Tu­cić, Goj­ko Đo­go, Da­rin­ka Je­vrić, Ste­van Ton­tić, Ta­nja Kra­gu­je­vić, No­vi­ca Ta­dić, Bran­ko Ču­čak, Du­ško No­va­ko­vić, Lju­bi­ca Mi­le­tić, Dra­gi­nja Uro­še­vić, Ra­ša Li­va­da, Zvo­ni­mir Ko­stić, Vla­di­mir Ko­picl, Sla­vo­mir Gvo­zde­no­vić, Vo­ji­slav De­spo­tov, Rad­mi­la La­zić, Slo­bo­dan Ko­stić, Mir­ja­na Bo­žin, Zla­ta Ko­cić, Miljurko Vukadinović, Mi­lo­van Mar­če­tić, An­đel­ko Anu­šić, Pre­drag Bje­lo­še­vić, Mi­loš Ko­ma­di­na, Ne­boj­ša Va­so­vić, Mi­lan Đor­đe­vić, Ivan Ne­gri­šo­rac, Gordana Đilas, Vo­ji­slav Ka­ra­no­vić, Dra­gan Jo­va­no­vić Da­ni­lov, Ži­vo­rad Ne­delj­ko­vić, La­slo Bla­ško­vić, Ana Ri­sto­vić, Mir­ko Vu­ko­vić, Je­le­na Ra­do­va­no­vić, Mi­le­na Mar­ko­vić, Alen Bešić, Ivan Lalović, Ta­nja Stu­par-Tri­fu­no­vić i dru­gi. Po­ne­ki me­đu nji­ma uka­zu­ju se, u ne ta­ko ve­li­kom obi­mu, i u ve­za­nom sti­hu.

Rav­no­te­ža ve­za­nog i slo­bod­nog sti­ha go­vo­ri, po­red osta­log, o po­tre­bi tra­ja­nja jed­nog i dru­gog u svim vre­me­ni­ma, o za­blu­da­ma pro­hu­ja­lih vi­še­de­ce­nij­skih ci­klu­sa ide­o­lo­gi­je ka­da su sa knji­žev­ne i kul­tur­ne sce­ne eli­mi­ni­sa­ne u za­se­nak jav­nog ži­vo­ta ja­ke in­di­vi­du­al­no­sti ko­je se ni­su od­ri­ca­le srp­ske tra­di­ci­je i ko­re­na, a ti­me ni me­trič­ke struk­tu­re pe­va­nog ma­ter­njeg je­zi­ka. Po­e­zi­ja je ipak, u no­vi­je vre­me, bar po­lo­vi­nom pri­merâ, po­vra­ti­la svo­je pri­mo­di­jal­no sta­nje oli­če­no u mu­zi­ci la­ko­kri­lo or­ke­stri­ra­nog sti­ha.

Sre­ćom, srp­ski pe­sni­ci pod­jed­na­ko do­bro pi­šu i slo­bo­dan i ve­zan stih, nji­ho­ve lir­ske ra­di­o­ni­ce pod­ra­zu­me­va­ju dvo­stru­ki ob­u­hvat pe­snič­kog je­zi­ka i iz­ra­za. Oni pred­sta­vlja­ju pri­mer za­nat­ski slo­že­ni­jeg ste­pe­na vla­da­nja po­e­zi­jom: Bo­ško Pe­tro­vić, Ta­na­si­je Mla­de­no­vić, Sken­der Ku­le­no­vić, Bran­ko V. Ra­di­če­vić, Ivan V. La­lić, Bra­ni­slav Pe­tro­vić, La­zar Vuč­ko­vić, Ri­sto To­šo­vić, Mi­ro­slav An­tić, Pa­vle Po­po­vić, Boži­dar Ti­mo­ti­je­vić, Lju­bo­mir Si­mo­vić, Ma­ti­ja Beć­ko­vić, Bo­ri­slav Ra­do­vić, Bo­ži­dar Šu­ji­ca, Vi­to Mar­ko­vić, Do­bro­sav Smi­lja­nić, Ran­ko Ri­so­je­vić, Pe­ro Zu­bac, Zlat­ko Kra­sni, Ne­boj­ša De­ve­tak, Jo­van Ni­ko­lić, Ljup­ko Ra­čić, Dragoslav Dedović, De­jan Alek­sić i dru­gi.
 
Bez ob­zi­ra o ko­jem se obra­scu ra­di, po­e­zi­ja da­nas od­bi­ja grubo svr­sta­va­nje u pre­po­zna­tlji­ve pe­snič­ke ško­le i prav­ce. Ona su­bli­mi­še is­ku­stva pro­hu­ja­lih vre­me­na, upi­ja­ju­ći no­va. A pe­sni­ci uzi­ma­ju po­e­zi­ju kao me­ru sop­stve­nog da­ra, ne­sklo­nu dra­stič­nim pro­me­na­ma, ma ko­li­ko se to na pr­vi po­gled dru­ga­či­jim či­ni­lo. U svim je­zi­ci­ma sve­ta, pa ta­ko i u srp­skom, kru­ži ba­uk po­e­zi­je, ob­na­vlja se na no­vim ni­ti­ma i pro­jek­ci­ja­ma, za­ti­če pret­hod­ne méne i do­me­ne, osve­ža­va ih, bo­ga­ti i na­sta­vlja da­lje. I ta­ko do kon­ca sve­ta ko­jem se ljud­skim okom ne vi­di kraj.
 
Ne­nad Grujičić

[Angelina]

**
Antologija srpske poezije Nenada Grujičića


NAPOMENE


Kod nas se s razlogom govori da je poezija najvitalniji i najproduktivniji deo srpske književnosti. Ova antologija će pokušati da pokaže (i dokaže) beskrajnu lepotu poezije u srpskom jeziku. Pokazaće svu njenu raskoš u luku od vek i pô, bez mistifikovanja i veštačkog sublimisanja pesničkih vrednosti. Ova antologija srpske poezije, dakle, neće ići putem implozije, već suprotno — putevima eksplozije jezika. Naročito će se to odnositi na drugu polovinu dvadesetog veka, gde je kulminisao razvoj maternjeg zvuka u značenju.

Ova knji­ga po­e­zi­je bi­će, ustva­ri, an­to­lo­gi­ja pe­sni­ka u in­ter­va­lu od 1847. do 2000. go­di­ne. Mo­gla se baš ta­ko i zva­ti — Antologija srpskih pesnika. Tim pre što će pe­čat ovom pro­jek­tu za­i­sta da­va­ti pe­snič­ke sud­bi­ne i nji­hov stva­ra­lač­ki ulog u mater­njem je­zi­ku. Ova an­to­lo­gi­ja ne že­li po­što-po­to da uta­pa pe­sni­ke u mag­mu op­šte pri­če o srp­skoj po­e­zi­ji, već ih ho­će predsta­vi­ti kao in­di­vi­due par ex­cel­len­ce. Ova an­to­lo­gi­ja ne­će ple­di­ra­ti za po­nov­no te­o­rij­sko pre­žva­ka­va­nje pro­ble­ma, podrazume­va­će uvi­de na pla­nu raz­vo­ja srp­ske po­e­zi­je, ko­ji su do­sad po­ka­za­li svo­je kon­kret­ne ka­pa­ci­te­te, te ih ne­će iner­ci­jom ov­de ko­pi­ra­ti. Ona ima na­me­ru da, de­mi­sti­fi­ku­ju­ći ka­no­ne, ide da­lje — da pri­do­da kon­kre­tan pe­čat i lič­nu me­ru raz­li­ke, ka­ko na pla­nu te­mat­ske i kom­po­zi­ci­o­ne struktu­re Pred­go­vo­ra i Na­po­me­na, ta­ko i sa­mo­ga iz­bo­ra pe­sni­ka i pe­sa­ma.

Kao što smo u Pred­go­vo­ru na­zna­či­li, po­da­le­ke 1847. go­di­ne, u Be­ču su se po­ja­vi­le dve ne­sva­ki­da­šnje knji­ge: "Pe­sme" Bran­ka Ra­di­če­vi­ća i "Gor­ski vi­je­nac" Pe­tra Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša. Iste go­di­ne, u Be­ču je štam­pan "Sta­ri za­vjet'' na srp­skom je­zi­ku u pre­vo­du Vu­ka Ste­fa­no­vi­ća Ka­ra­dži­ća, te "Rat za srp­ski je­zik i pra­vo­pis" Đu­re Da­ni­či­ća. Be­še to go­di­na go­le­me va­žno­sti za srp­sku po­e­zi­ju, je­zik i kul­tu­ru. Tri­jumf Vu­ko­ve bor­be za upo­tre­bu srp­skog na­rod­nog je­zi­ka u knji­žev­no­sti.

"An­to­lo­gi­ja srp­ske po­e­zi­je" Zo­ra­na Mi­ši­ća, ko­ja se po­ja­vi­la pre po­la sto­le­ća, za­po­či­nje Nje­go­šem, "ma­da bi ina­če to me­sto vi­še pri­sta­ja­lo Bran­ku, ro­do­na­čel­ni­ku svih znat­ni­jih po­et­skih po­du­hva­ta na­sta­lih u 19, pa i u 20. ve­ku''. Ovo Mi­ši­će­vo pri­zna­nje da Bran­ku pri­pa­da udar­no me­sto, ali je ''iz hro­no­lo­ških i kom­po­zi­ci­o­nih raz­lo­ga na če­lo po­sta­vljen Nje­goš'', oda­gna­lo je, po­red ostalo­ga, sve na­še di­le­me ko­jim pe­sni­kom će bi­ti otvo­re­na ova an­to­lo­gi­ja.

Da­kle, ova an­to­lo­gi­ja ob­u­hva­ta pe­ri­od od 1847. do 2000 go­di­ne, uzi­ma u ob­zir po­e­zi­ju iz tog in­ter­va­la, od­no­sno za ini­ci­jal­no inte­re­so­va­nje pri­re­đi­va­ča uzi­ma po­ja­vu onih pe­snikâ či­je su se pr­ve knji­ge, u no­vi­je vre­me, po­ja­vi­le do dve­hi­lja­di­te go­di­ne. Vek i po — in­ter­val pu­nog ži­vot­nog za­ma­ha i raz­vo­ja srp­ske po­e­zi­je, vre­me ve­li­kog i ubr­za­nog zre­nja, isto­rij­skih i kul­tur­nih turbulencija, re­vo­lu­ci­ja i ra­to­va, pa­do­va i po­di­za­nja, po­ni­že­nja i po­be­da. A dis­tan­ca od de­se­tak go­di­na pru­ža mo­guć­nost da se hlad­ni­je gla­ve od­no­si­mo pre­ma naj­no­vi­jim pe­sni­ci­ma. Vre­me je ''naj­bo­lje re­še­to'', pa nam po­me­nu­to ra­sto­ja­nje ja­ča po­zi­ci­ju u od­no­su na još ne­pre­vre­lu sce­nu ak­tu­el­nog knji­žev­nog ži­vo­ta i pe­smo­tvor­ja.

Tra­ja­nje kroz vre­me jed­na je od osnov­nih od­li­ka istin­skih pe­sni­ka. U po­e­zi­ji ne­ma do­vr­še­nih stva­ri. Pri­se­ti­mo se sen­ten­ce Miodra­ga Pa­vlo­vi­ća: "Za­to ne­ma epi­lo­ga po­e­zi­ji, ni­ti nje­nog za­vr­šnog is­pu­nje­nja. Luk dav­no ba­čen pre­ko na­rodâ, spu­šta se povre­me­no na ze­mlju da bi za­stru­jao u stva­ra­nju, i pod­se­tio na sna­gu svog iz­vo­ri­šta, i od­la­zio da­lje, ni­kad za­vr­šen. Ta­ko ni trenu­tak da­na­šnjeg da­na ne­ma pri­vi­le­gi­ju da za­klju­či za­vr­šnom mu­dro­šću šta se sa pe­snič­kom reč­ju zbi­va­lo u vre­me­nu."

Sta­vlja­ju­ći Bran­ka Ra­di­če­vi­ća na če­lo ove an­to­lo­gi­je, mo­glo bi se po­mi­sli­ti da će to bi­ti knji­ga "stra­ži­lov­ske li­ni­je pe­va­nja". Ta­kva an­to­lo­gi­ja bi­la bi mo­gu­ća i dra­go­ce­na, čak i nu­žna. Ona bi po­ka­za­la ne­u­ga­slu ener­gi­ju pri­mar­nog to­ka srp­ske po­e­zi­je od Bran­ka na­o­va­mo, svu ori­gi­nal­nost pe­snič­kog ko­re­na u ras­cve­ta­va­nju kroz vre­me, ma­ter­nju le­po­tu je­zi­ka u zvu­ku i sli­ci. Ta li­ni­ja će, nema sum­nje, bi­ti aor­ta ovog cvet­nič­kog kr­vo­to­ka, ali će u nje­ga ući u dru­ge, ra­zno­li­ke stru­je i ka­pi­la­ri srp­ske po­e­zi­je, mno­gi viso­vi i vi­ho­ro­vi, ne­slu­će­ni vr­tlo­zi i vi­ro­vi pe­snič­kog je­zi­ka, kao i za­tiš­ja i za­mir­ja, bo­na­ce i oaze. Ta­kav kon­cept no­si sa so­bom i do­zu ri­zi­ka, ali bez nje­ga ne­ma ni ča­rob­nih do­me­ta. Pre pri­sta­je­mo na ri­zik, ne­go li na otu­ra­nje po­sla u stra­nu. ''Da bi­smo sve spa­si­li, mo­ra­mo sve i ri­zi­ko­va­ti'' (Ši­ler), jer "po­be­di­ti bez ri­zi­ka je­ste tri­jum­fo­va­ti bez sla­ve (Kor­nej)".

Uzme­mo li Bran­ka kao za­čet­ni­ka stra­ži­lov­skog to­ka pe­va­nja (ma­da bi se se­me mo­glo pro­na­ći još du­blje), Ra­di­če­vi­će­vi na­sta­vlja­či ni­su klo­ni­ra­ni "bran­ki­ći", već pe­sni­ci u či­joj li­ri­ci po­sto­ji ori­gi­nal­ni zvon­ki spoj ne­vi­dlji­vih not­nih za­pi­sa i sja­ja je­zi­ka, a ti­me, i u tome, ble­sak ne­po­no­vlji­vog ta­len­ta. Ima­ju­ći u vi­du, da­kle, da će ne­za­o­bi­la­zni tok ove an­to­lo­gi­je bi­ti oli­čen u stra­ži­lov­skoj bo­ji, ne­će­mo se, re­ko­smo, od­re­ći dru­gih to­no­va i va­le­ra pe­snič­kog je­zi­ka. Ne­će­mo upa­sti u zam­ku da od­ba­ci­mo dru­ga­či­je po­e­ti­ke i pesni­ke. Na­pro­tiv, upra­vo će ova an­to­lo­gi­ja bi­ti ka­le­i­do­skop­ski vo­dič kroz svu ra­zno­vr­snost i bo­gat­stvo srp­ske po­e­zi­je u rasponu od 1847. do 2000. go­di­ne. Po­ka­za­će­mo ši­ri­nu i le­po­tu srp­skog je­zi­ka raz­bo­ko­re­nog u naj­ra­zli­či­ti­jim pe­snič­kim rešenjima, u slo­bod­nom i ve­za­nom sti­hu, u ra­zno­vr­snim for­ma­ma i ob­li­ci­ma, u ne­pre­gled­nom mno­štvu te­mat­skih i mo­tiv­skih polja, u di­o­ni­zij­skom i apo­lo­nij­skom to­nu, u kre­a­tiv­nim ču­di­ma i mo­ći­ma po­e­zi­je. Upo­zna­će­mo da­ro­ve ko­ji su se sud­bin­ski na­šli u ma­ter­njem je­zi­ku.

Ne­će­mo iz­i­gra­va­ti fa­ri­sej­ske ni­hi­li­ste što u manj­ku pe­snikâ vi­de to­bo­žnji kva­li­tet an­to­lo­gi­je. Na­o­pa­ka oso­bi­na da se ras­koš svo­di is­pod cr­te mi­ni­mu­ma, da se utu­lju­ju i gu­še pe­snič­ke vred­no­sti u ime pri­re­đi­va­če­ve mu­ši­ča­ve "ge­ni­jal­no­sti", tra­je de­ce­ni­ja­ma na srp­skoj knji­žev­noj sce­ni, pred­sta­vlja prak­su s ko­jom na­po­kon tre­ba ras­ki­nu­ti. U ce­li­ni srp­skog je­zič­kog bi­ća pro­na­ći će­mo one plo­do­ve ko­ji ga re­pre­zen­tu­ju na naj­div­ni­ji na­čin — kroz po­e­zi­ju. A le­po­ta ne zna za gra­ni­cu, zna za do­me­te.

Ne­ke va­žne an­to­lo­gi­je no­vi­jeg vre­me­na, po­me­nu­te u pred­go­vo­ru, po­ja­vi­le su se pre vi­še od po­la sto­le­ća, te je nu­žno re­va­lo­ri­zova­ti nji­ho­ve do­me­te, ko­or­di­na­te i svest is­ka­za­nu u pred­go­vo­ri­ma, pri­do­da­ti sve­ža za­pa­ža­nja sta­sa­la kroz pro­ces zre­nja pesnič­kog je­zi­ka u Sr­ba, i uop­šte. Za na­ma je vi­še­de­ce­nij­ski pe­ri­od ko­ji je iz­ne­drio pri­me­re vr­hun­ske po­e­zi­je i to se mo­ra poštova­ti. Ne tre­ba is­pu­sti­ti iz vi­da pr­vu re­če­ni­cu iz ovog po­go­vo­ra, da je upra­vo po­e­zi­ja naj­moć­ni­ji deo srp­ske knji­žev­no­sti, da je ona is­ple­la zla­to­no­sna kri­la je­zi­ka i do­ta­kla vi­so­ve naj­vi­brant­ni­jih re­še­nja i po­go­da­ka. Po svo­joj pri­ro­di, kao dif­fe­ren­tia specifica, po­e­zi­ja je pro­stor naj­kre­a­tiv­ni­jih je­zič­kih i du­šev­nih po­ma­ka. Na pri­me­ru po­e­zi­je dâ se ose­ti­ti naj­vi­ša tač­ka du­ha jed­ne kul­tu­re. Po­e­zi­ja je gor­nja am­pli­tu­da tvo­rač­kog prin­ci­pa osvo­je­nog u je­zi­ku.

Ova an­to­lo­gi­ja će ob­u­hva­ti­ti ukup­ni kor­pus srp­skog je­zi­ka, ekav­ski i ije­kav­ski iz­go­vor, pe­snič­ku di­ja­spo­ru u re­al­nom smi­slu re­či. Ne­će nam se do­go­di­ti da pod sin­tag­mom "srp­ska po­e­zi­ja" bu­de pre­do­če­na sa­mo sr­bi­jan­ska. Mno­go pu­ta smo uka­zi­va­li na ogreše­nja ta­kve vr­ste, na šte­tu ko­ju iza­zi­va­ju ta­kvi pro­jek­ti (an­to­lo­gi­je, en­ci­klo­pe­di­je, lek­si­ko­ni), na tra­pa­vu ogra­ni­če­nost lo­kalnog uvi­da, tra­gi­ko­mič­no kr­pa­re­nje ko­je ne vi­di da­lje od svo­ga za­pla­nja. Se­ti­mo se i ov­de Nje­go­ša: "Le­po, lje­po, li­po i li­je­po,/ be­lo, bje­lo, bi­lo i bi­je­lo,/ li­sti­ći su jed­no­ga cvi­je­ta,/ u isti se pu­polj od­nji­ha­li."

Srp­ska po­e­zi­ja pod­ra­zu­me­va ši­rok je­zič­ki pro­stor iz­van tre­nut­nih dnev­no-po­li­tič­kih ogra­ni­če­nja i za­blu­da, ali i iz­van dometa "okru­glih sto­lo­va'' uni­ver­zi­tet­skih do­ko­li­ča­ra po­vo­dom nji­ho­vog uskog kru­ga (be­to­ni­ra­nih) sa­vre­me­nih srp­skih pe­sni­ka, na ne­ki na­čin po­tro­še­nih u re­tor­ta­ma zbr­za­nih sim­po­zi­ju­ma fi­nan­si­ra­nih od ma­lih pre­ko­drin­skih op­šti­na. Upra­vo je ekavsko/ijekav­sko obi­lje pri­vi­le­gi­ja jed­nog je­zi­ka, vi­so­ka kre­a­tiv­na mo­guć­nost za do­se­za­nje iz­ne­na­đu­ju­će ra­zno­vr­snih ot­kri­ća.

Za raz­li­ku od Zo­ra­na Mi­ši­ća ko­ji je svoj cvet­nik sa­či­nio "kao zbor­nik naj­bo­ljih pe­sni­ka, a ne naj­lep­ših pe­sa­ma," na­ša an­to­lo­gi­ja će ob­u­hva­ti­ti i jed­no i dru­go, i naj­bo­lje pe­sni­ke i naj­lep­še pe­sme. Na­pro­sto, kon­cept ko­ji za­stu­pa­mo ne is­klju­ču­je ni jed­no ni drugo. Po­sto­je pe­sme ko­je se oti­ma­ju sva­kom, pa i autor­skom ve­zi­va­nju u ko­lek­ci­je i si­ste­me, pe­sme ko­je su po le­po­ti i ostvareno­sti pot­pu­no sa­mo­stal­ne i ne­za­o­bi­la­zne, čak če­sto i ne pri­pa­da­ju pre­po­zna­tlji­voj po­e­tič­koj ma­tri­ci auto­ra. To su moć i spe­ci­fič­nost po­e­zi­je kao ne­pred­vi­di­vog car­stva je­zi­ka. Osim to­ga, gde god bu­de­mo u pri­li­ci (i to će bi­ti je­dan od ori­jen­ti­ra), ukoliko po­sto­je ta­kve po kva­li­te­tu, sa ve­li­kim za­do­volj­stvom će­mo uvr­sti­ti oda­bra­nom pe­sni­ku pe­sme i u slo­bod­nom i ve­za­nom sti­hu.

Pred­nost će ima­ti pe­sni­ci kon­ti­nu­i­te­ta, auto­ri ko­ji su tra­ja­li i tra­ju kroz vre­me, pe­sni­ci — sa istim ili po­ja­ča­nim stva­ra­lač­kim intenzite­tom, u stal­noj po­tre­bi da se me­nja­ju i po­di­žu le­stvi­cu pe­snič­kog do­se­ga i slo­bo­de. Uzi­ma­će­mo u ob­zir pe­sme ko­je izaziva­ju sna­žan do­ži­vljaj, pe­sme vi­dlji­ve kre­a­tiv­ne vi­tal­no­sti, pe­sme iz ko­jih iz­bi­ja ži­vot­na po­sve­će­nost ta­len­tu što pe­va, pe­sme ko­je te­že obo­lu sa­vr­šen­stva ili već po­se­du­ju pu­ni­nu kru­ga ostva­re­no­sti, pe­sme de­ta­lja sa uni­ver­zal­nim sil­ni­ca­ma ko­je se obraćaju i da­na­šnjem čo­ve­ku (ali i onom u bu­duć­no­sti), pe­sme ko­je bi da po­beg­nu iz me­mle za­tvo­re­nih pro­sto­ra i na­vi­ka, pe­sme na­sta­le na prin­ci­pu je­zič­ke igre u svim prav­ci­ma, pe­sme ko­je pred­sta­vlja­ju du­šev­no iz­ne­na­đe­nje i vrh umet­nič­ke tvor­be u ma kojem po­e­tič­kom obra­scu.

Po­seb­nu pa­žnju obra­ti­će­mo na sa­vre­me­ni­ke ko­ji su na­pu­sti­li ovaj svet. Kad pe­snik umre, pe­sme se pod­mla­de. To je mo­me­nat kad pe­sme istin­ski po­či­nju da ži­ve. Bez fi­zič­ki pri­sut­nog auto­ra, ja­vlja se etič­ki mo­me­nat od­go­vor­no­sti kod tre­nut­no ži­vih. Estetički ostva­re­no de­lo u vre­me­nu mo­ra bi­ti vred­no­va­no sve­šću ko­ja pod­ra­zu­me­va mo­ral­ni aspekt. Mno­go to­ga uti­če na profesio­na­lan (objek­ti­van) od­nos pre­ma de­lu li­še­nog pri­su­stva nje­go­vog tvor­ca. Dru­štve­ne, obra­zov­no-pro­svet­ne i kul­tur­ne insti­tu­ci­je, esnafska udru­že­nja i aso­ci­ja­ci­je, struč­ni po­je­din­ci i lič­no­sti od ugle­da, svi sno­se od­go­vor­nost za ži­vot de­la po­sle smr­ti auto­ra.

Svet u ko­jem ži­vi­mo bo­lu­je od le­njo­sti i za­bo­ra­va, nar­ci­so­id­nog uz­di­za­nja i pre­te­ri­va­nja, be­sa i pre­le­sti sva­ke vr­ste. Mno­go vreme­na pro­tek­ne dok ne pre­sta­nu dnev­ne igre i sa­pli­ta­nja, su­je­te i za­vi­sti — re­dov­ni pra­ti­o­ci pro­ce­sa eta­bli­ra­nja pe­snič­ke ličnosti i de­la. Vre­men­ska dis­tan­ca naj­bo­lji je lek, za­šti­ta od ak­tu­el­ne ta­šti­ne. Kad su u pi­ta­nju oči­gled­ne pe­snič­ke vred­no­sti, nema­mo pra­vo na ti­ši­nu i de­men­ci­ju. Mo­ra­mo po­ka­za­ti zdra­vo­ra­zum­ski od­nos pre­ma va­tri ta­len­ta ko­ji je plam­teo (i plam­ti) u mater­njem je­zi­ku. Tu je po­e­zi­ja ne­u­ni­šti­vi du­hov­ni prin­cip, am­blem ve­či­to­sti ko­ji tra­ži da is­pu­ni­mo za­lo­ge i du­go­ve pre­ma pevanju kao sud­bi­ni.

Za pra­vi­lan od­nos pre­ma ovom fe­no­me­nu, po­tre­ban je kon­kre­tan iz­raz sve­sti o istin­skoj vred­no­sti po­e­zi­je i nje­nom me­stu u poret­ku stva­ri i po­ja­va kroz vre­me. Po­sle fi­zič­ke smr­ti pe­sni­ka, da­kle, po­e­zi­ja ne nad­ži­vlja­va sa­mo auto­ra, već i sva­kog priređivača an­to­lo­gi­je. Po­e­zi­ja ta­ko, s dru­ge stra­ne, tra­ži da se od­re­di­mo pre­ma an­to­lo­gi­čar­skim ba­ra­ba­ma i tr­gov­ci­ma "zlat­nim pe­sni­štvom", po­li­ti­kant­skim sma­ra­či­ma i slu­čaj­nim sa­put­ni­ci­ma zna­čaj­nih pe­sni­ka. Pe­snič­ki fa­tum tra­ži da se bes­po­go­vor­no ja­sno po­sta­vi­mo pre­ma svi­ma ko­ji­ma ni­je do po­e­zi­je. Ne­ka­kvoj nji­ho­voj, u tru­lim kom­pro­mi­si­ma, po­ja­vi sta­lo je do ba­nal­ne pro­mo­ci­je u ne­pe­snič­kim oči­ma no­vo­kom­po­no­va­nih me­ce­na i paj­ta­ša, za­te­če­nih kom­ši­ja i rod­bi­ne, a u sti­ca­nju ci­ci­ja­škog dnev­nog pa­za­ra pre­ko le­đa istin­skih or­fe­ja pe­sni­štva.

Iz kru­ga pre­mi­nu­lih pe­sni­ka ko­je smo lič­no po­zna­va­li, ozbi­ljan po­gled na­ro­či­to će­mo ima­ti pre­ma oni­ma ko­ji su pre­ra­no oti­šli, iza ko­jih su osta­le knji­ga-dve ili ne­što vi­še, zbir­ke ko­je za­vre­đu­ju po­zor­nost i ne­dre sti­ho­ve an­to­lo­gij­ske vred­no­sti. No, tu će­mo imati spe­ci­fi­čan stav: jed­na do­bra pe­sma u opu­su auto­ra ni­je do­vo­ljan uslov da bi pe­snik bio za­stu­pljen u ovoj an­to­lo­gi­ji. Da bi jed­na pe­sma ušla, opus to­ga pe­sni­ka mo­ra sa­dr­ža­va­ti naj­ma­nje dve iz­vr­sne pe­sme. To se od­no­si i na osta­le pe­sni­ke, iz­van prethod­no pre­do­če­nog kru­ga. Ta­ko će za­stu­plje­na pe­sma re­ći da pe­snik ima još po­e­zi­je ko­ja za­slu­žu­ju pa­žnju — naj­ma­nje još jed­nu — da se nje­go­vo de­lo ne is­cr­plju­je ni­ti za­vr­ša­va jed­nom je­di­nom. Ula­skom u an­to­lo­gi­ju sa jed­nom pe­smom, pe­snik je prepo­ru­čen za no­va či­ta­nja i ana­li­ze; pri­re­đi­vač, da­kle, pod­ra­zu­me­va da za­stu­plje­ni pe­snik ima još ce­li­na u ko­ji­ma se ogle­da uvršte­na pe­sma.

U an­to­lo­gi­ji se ne­će na­ći ra­zni sa­li­je­ri­ji i fa­ri­se­ji, la­žni pro­po­ved­ni­ci pe­sni­štva, či­je kon­ver­tit­sko dri­bla­nje sop­stve­nom ma­skom u jav­no­sti pro­lon­gi­ra ne­mi­nov­ni za­bo­rav u ko­jem će se na­ći nji­ho­vo očaj­nič­ko dnev­no pre­tra­ja­va­nje. Ne­će bi­ti onih de­lat­ni­ka či­ji jav­ni ha­bi­tus ni­je osve­tljen pe­snič­kim isko­nom, ni­je pod­stak­nut iz­nu­tra, iz on­to­lo­ške ži­li­ce stva­ra­nja. Izo­sta­će auto­ri či­je pretenci­o­zno sti­ho­klep­stvo ne zna za ma­ter­nju me­lo­di­ju sti­ha, već se pla­zi u na­tru­lim plo­do­vi­ma mu­mla­nja bez emo­tiv­ne ba­ze za izved­bu pe­sme. Me­sta ne­ma, da­lje, za pe­snič­ki go­vor iz dru­ge ili tre­će ru­ke, za ko­pi­ju pe­va­nja li­še­nu lič­nog pe­ča­ta, za tvorevine bez in­di­vi­du­al­ne si­lu­e­te da­ra u ži­vim sen­ka­ma je­zi­ka. U an­to­lo­gi­ju ne­će ući auto­ri ko­ji­ma dru­gi do­te­ru­ju, pre­pra­vlja­ju i re­di­gu­ju pe­sme, čak — de­ša­va se — i na pla­nu ele­men­tar­ne (ne)pi­sme­no­sti. Ne­do­pu­sti­vo je da pe­snik ne ume sâm iz­ve­sti pesmu do kraja. Ne­gda­nji post­mo­der­ni­sti, sad već pre­ba­če­ni na no­ve ko­lo­se­ke mo­de u ne­gi­ra­nju da su ikad to bi­li, ka­za­li bi da to ni­je tačno i da sva­ko sva­ko­me mo­že pi­sa­ti i do­pi­sa­ti tekst. Ali — po­e­zi­ja ni­je sa­mo knji­žev­nost, re­ko­smo li u pred­go­vo­ru, pa kao takva tra­ži naj­vi­ši ob­lik osve­šte­nog ta­len­ta u za­na­tu, je­zi­ku i po­sla­nju.

Kod istin­skih pe­sni­ka sklo­nih eks­pe­ri­men­tu, po­e­zi­ja pod­ra­zu­me­va i mu­dro­no­sni ka­rak­ter pe­va­nja, kao i oni­rič­ki her­me­ti­zam pun na­de, nad­re­al­ni za­sek je­zi­ka i ra­zno­li­ke vi­do­ve ži­vog kon­cep­tu­al­nog eks­pe­ri­men­ta — ta­kvi pri­me­ri će se na­ći u an­to­lo­gi­ji. Je­dan od pri­re­đi­va­če­vih ori­jen­ti­ra bi­la je i ču­ve­na he­ra­kli­tov­ska sin­tag­ma "pe­va­nje i mi­šlje­nje", doc­ni­je im­preg­ni­ra­na vi­đe­nji­ma Helderlina, Ni­čea i Haj­de­ge­ra, uz isto­vet­ni na­slov ese­ja na­še­ga Sve­to­za­ra Mar­ko­vi­ća, sin­tag­ma ko­ja odav­no pred­sta­vlja manifest u ma­lom. U pri­me­ri­ma umno­ža­va­nja stra­ni­ca ove an­to­lo­gi­je, to iz­gle­da ova­ko: pred­nost ima­ju pe­sni­ci či­je se stvaralaštvo zasni­va na pe­va­nju, za­tim auto­ri či­je pe­sme pred­sta­vlja­ju sin­te­zu pe­va­nja i mi­šlje­nja, od­no­sno, mi­šlje­nja i pe­va­nja.

U an­to­lo­gi­ju ni­su ušli tek­sto­vi za­sno­va­ni sa­mo na go­lom i pe­snič­ki ne­funk­ci­o­nal­nom "mi­šlje­nju". Ako pe­snik ne ume da­ti "tač­nu sli­ku mi­sli što spi­ri­tu­al­ni­je" (M. Cr­njan­ski), ni­je mu me­sto u ovoj an­to­lo­gi­ji. Bez ko­smo­lo­ških i apo­ka­lip­tič­kih vi­zi­ja ko­je bi po­e­zi­ju uči­ni­le me­ta­fi­zič­kom, te­ško je go­vo­ri­ti o bo­ga­toj mi­sa­o­no­sti. S dru­ge stra­ne, mi­sa­o­noj po­e­zi­ji bi­će me­sta u ovoj an­to­lo­gi­ja ako je im­preg­ni­ra­na od­je­kom zvu­ka ko­ji sin­te­ti­še di­o­ni­zij­sko i apo­lo­nij­sko. Bez uoč­lji­vog (pa i skri­ve­nog) aspek­ta pe­va­nja, bez du­šev­ne mi­sli u tom či­nu, tekst ne pri­pa­da ovom kon­cep­tu an­to­lo­gi­je. Pre­am­bi­ci­o­zno du­va­nje je­zi­ka kao ma­te­ri­ja­la u po­di­za­nju te­ret­ne mi­sli, sa mr­tvim in­ven­ta­rom "fi­lo­zof­stva" i ble­fom tzv. ve­li­ke pa­me­ti, osta­će za ne­ke, i ne­či­je, dru­ge pa­no­ra­me pe­snič­kih po­ku­ša­ja.

Izo­sta­će i po­ku­ša­ji ko­ji ini­ci­jal­ni te­me­ljac svo­je pe­snič­ke re­či ne po­sta­vlja­ju, pre sve­ga, u ra­van sa pe­sni­ci­ma sop­stve­ne tra­di­ci­je či­je su auten­tič­ne vred­no­sti kom­ple­men­tar­ne sa svet­ski­ma, već stva­ri po­sta­vlja­ju obr­nu­to, pre­ve­de­nu po­e­zi­ju sa dru­gih je­zi­ka na srp­ski tre­ti­ra­ju kao ori­gi­nal­ne uzor(k)e po­mo­ću ko­jih "pre­i­spi­tu­ju" do­me­te rod­nog pe­sni­štva. Po­e­zi­ja pr­vo ra­đa plo­do­ve u mater­njem je­zi­ku pa on­da tra­ži do­di­re i pu­te­ve sa dru­gi­ma. Ta­ko su srp­ski pe­sni­ci kroz vre­me osvo­ji­li, na pri­mer, i so­net (na­stao u ita­li­jan­skoj knji­žev­no­sti) na­se­lja­va­ju­ći ga svo­jim je­zi­kom i sve­tom, tra­ga­ju­ći za lič­nim be­le­gom, ali i utvr­đu­ju­ći uza­jam­nu komple­men­tar­nost sa stra­nim je­zi­kom na pla­nu je­din­stva for­me i sa­dr­ža­ja. Dru­ga je pri­ča ka­da pe­snik či­ta knji­ge i pe­sme na tuđim je­zi­ci­ma, u ori­gi­na­lu. Ta­da mu vi­še ve­ru­je­mo i, bez ve­li­ke bri­ge, za­vi­ru­je­mo u nje­go­vu po­et­sku la­bo­ra­to­ri­ju. Još ako pi­še na dru­gom je­zi­ku — la­ko će­mo se od­re­di­ti — on je pe­snik to­ga je­zi­ka. Na pri­mer, na­še go­re list u Ame­ri­ci — Čarls Si­mić.

U ovoj an­to­lo­gi­ji, znat­na pa­žnja bi­će po­sve­će­na pe­sni­ki­nja­ma. Ne­pri­hva­tlji­vo je da se u an­to­lo­gi­ja­ma ko­je ob­u­hva­ta­ju pe­ri­od od sto­ti­nu go­di­na na­la­ze sa­mo jed­na ili dve po­e­te­se; jed­na kao ni­jed­na. To je po­ni­že­nje žen­ske pe­snič­ke po­pu­la­ci­je, i že­ne uopšte, uki­da­nje rav­no­prav­nog de­lo­va­nja ta­le­na­ta u istom je­zi­ka. To se do­ga­đa­lo u ki­la­vim pri­me­ri­ma an­to­lo­gi­ja ko­je su srp­sku po­e­zi­ju tre­ti­ra­le kao mu­šku stvar. Eman­ci­pa­ci­ja že­na kroz pro­te­kli vek i pô do­ži­ve­la je sna­žne pro­me­ne. U po­sled­njim decenijama do­šlo je do afir­ma­ci­je tzv. "žen­skog pi­sma" ko­je je, isti­na, ti­me če­sto upa­da­lo u fe­mi­ni­stič­ki za­gr­ljaj vre­me­na i te­ma, či­me se i da­lje na­la­zi­lo u sen­ci, u svo­je­vr­snom hen­di­ke­pu, u pod­re­đe­nom po­lo­ža­ju i la­tent­nom su­ko­bu sa ta­ko­zva­nim ja­čim polom. Otu­da će­mo žen­sku po­e­zi­ju tre­ti­ra­ti kao mu­šku, uzi­ma­će­mo one vred­no­sti ko­je su po uni­ver­zal­noj osno­vi stvara­nja vrhun­ska po­e­zi­ja.

Ova knji­ga će pri­hva­ti­ti i jed­nu vr­stu ra­do­snog (kre­a­tiv­nog) ri­zi­ka — da se iz­me­đu nje­nih ko­ri­ca po pr­vi put na­đu pe­sni­ci ko­ji dosad ni­su slo­vi­li kao an­to­lo­gij­ski ili su se tek po­ne­gde uka­za­li pri­zra­kom svo­ga sti­ha kao vr­hun­ske umet­nič­ke vred­no­sti, odnosno, pe­sni­ci ko­ji su iz ra­znih raz­lo­ga iz­o­sta­vlja­ni iz an­to­lo­gi­ja srp­ske po­e­zi­je. Jed­no­stav­no, ni­su pri­me­ći­va­ni ni­ti je uop­šte tre­ti­ra­no nji­ho­vo pe­snič­ko po­sla­nje kao bit­no. Tek po­ne­ki se gdeg­de na­šao u ka­kvom ne­za­pa­že­nom spe­ci­ja­li­stič­kom zbor­ni­ku, alma­na­hu ili­ti lo­kal­noj an­to­lo­gi­ji­ci za "knji­ške pa­co­ve". Ne­po­sto­ja­nje ne­kih ov­de za­stu­plje­nih pe­sni­ka u dru­gim an­to­lo­gi­ja­ma srpske po­e­zi­je če­sto se do­ga­đa iz ne­zna­nja i neo­ba­ve­šte­no­sti, kat­kad iz ne­ma­ra i hro­nič­ne le­njo­sti, a po­če­sto iz pred­ra­su­da i kom­plek­sa pri­re­đi­va­ča o ne­pri­ko­sno­ve­no­sti ce­men­ti­ra­nih šan­če­va u pri­la­zu "ne­do­dir­lji­vi­ma". Po­treb­no je re­la­ti­vi­zo­va­ti ta­kve krite­ri­ju­me i re­lak­si­ra­ti pri­stup po­e­zi­ji kao du­hov­noj di­sci­pli­ni ko­ja ima svoj ro­đaj i svoj ži­vot iz­van za­gri­že­no­sti ili ne­ma­ra antologi­ča­ra.

Na pri­me­ru Pe­tra Mi­lo­sa­vlje­vi­ća po­ka­za­će­mo spe­ci­fi­čan slu­čaj an­to­lo­gij­skog pe­sni­ka. Mno­gi­ma će, ka­ko re­ko­smo u pred­go­vo­ru, nje­go­vo pri­su­stvo u an­to­lo­gi­ji iz­gle­da­ti, re­če­no je­zi­kom no­vih me­di­ja, ne­mo­gu­ća mi­si­ja. Me­đu­tim, kad pro­či­ta­mo ov­de uvršte­ne Mi­lo­sa­vlje­vi­će­ve pe­sme, istog tre­nut­ka sum­nje će bi­ti oda­gna­ne. U nje­go­vim knji­ga­ma ima naj­ma­nje još to­li­ko antologijskih pesama. Pe­tar Mi­lo­sa­vlje­vić je, pre sve­ga, knji­žev­ni na­uč­nik, te­o­re­ti­čar i me­to­di­čar, utom, isto­ri­čar, lin­gvi­sta i hermene­u­ti­čar, a on­da i pro­zni i dram­ski pi­sac (jed­na dra­ma, Te­ban­ci, is­pi­sa­na u sti­ho­vi­ma). Po­zna­to je knji­žev­nim specijalci­ma da je Pe­tar Mi­lo­sa­vlje­vić ob­ja­vio jed­nu knji­gu pe­sa­ma. Pre­ci­zno, "Blo­ka­da" se po­ja­vi­la 1967. go­di­ne u iz­da­nju Tribine mla­dih u No­vom Sa­du. U is­toj se­ri­ji "AG 67", štam­pa­ne su i pe­snič­ke zbir­ke Ja­sne Mel­vin­ger, Ota Tol­na­ia, Pe­re Zup­ca i Dušan Bel­če. A on­da, sko­ro po­la sto­le­ća ka­sni­je, u okvi­ru "Iza­bra­nih de­la Pe­tra Mi­lo­sa­vlje­vi­ća" (Mi­ro­slav, Be­o­grad — Knjigotvornica Lo­gos, Gra­ča­ni­ca, 2009), iza­šle dve do­sad neo­bja­vlje­ne knji­ge po­e­zi­je, "Bi­bli­o­te­ka"' i "Pre­đe". Ova dru­ga sačinjena je iz dve po­e­me, "Euri­di­ka" i "Gla­so­vi". Da­kle, od­jed­nom se uka­za­la kom­plet­na pe­snič­ka fi­gu­ra sa iz­ne­na­đu­ju­ćim kapaci­te­ti­ma, na ras­po­la­ga­nju nam je bio op­se­žan pe­snič­ki ma­te­ri­jal iz ko­ga smo sa za­do­volj­stvom ne­ko­li­ko pe­sa­ma uvr­sti­li u an­to­lo­gi­ju.

U an­to­lo­gi­ji će se na­ći i ne­ko­li­ko pi­sa­ca ko­ji su se u pot­pu­no­sti ostva­ri­li kao pro­za­i­sti. Nji­ma se po­e­zi­ja bi­la uka­za­la kao uro­đe­ni re­fleks bi­ća, pre­ne­sen na spe­ci­fi­čan na­čin na nji­ho­vo ukup­no de­lo, či­me je ono ste­klo ve­li­ku knji­žev­nu sna­gu. To su po­naj­pre Petar Ko­čić, Ivo An­drić i Bran­ko Ćo­pić, ko­ji se ret­ko na­la­ze u pe­snič­kim an­to­lo­gi­ja­ma. Po­go­to­vo — Ko­čić, či­je pe­sme "Po­noć­ni zvuci" i "Po­šljed­nja su­za", ob­ja­vlje­ne u be­o­grad­skom Pod­mlat­ku 1897. i u sa­ra­jev­skoj Bo­san­skoj vi­li 1899. go­di­ne, poe­tič­ki na­ja­vlju­ju Vla­di­sla­va Pet­ko­vi­ća Di­sa na tra­go­vi­ma Bran­ka Ra­di­če­vi­ća.

Mi­loš Cr­njan­ski je fe­no­men u srp­skoj knji­žev­no­sti, pod­jed­na­ko ve­lik i kao pe­snik i kao pro­za­i­sta, slu­čaj ka­kav ne po­sto­ji. On je i pri­po­ve­dač, i ro­ma­no­pi­sac, i dram­ski pi­sac, i ne sa­mo to. Za­tim, tu su sve­stra­ni auto­ri, Velj­ko Pe­tro­vić, Rast­ko Pe­tro­vić, Oskar Davi­čo, Bo­ško Pe­tro­vić, Sken­der Ku­le­no­vić, Mi­lo­van Da­noj­lić, Ran­ko Ri­so­je­vić, Đu­ro Da­mja­no­vić, Slo­bo­dan Ti­šma, An­đel­ko Anu­šić, La­slo Bla­ško­vić, te Raj­ko Lu­kač, Mi­lo­van Mar­če­tić, Je­le­na Len­gold i Zvon­ko Ka­ra­no­vić. Ovom lu­ku pi­sa­ca pri­dru­žu­je se i Va­sa Pavko­vić, ko­ji je i kri­ti­čar, a mo­gu se pri­bro­ja­ti i dram­ski pi­sci, To­dor Ma­noj­lo­vić, Lju­bo­mir Si­mo­vić, Zvo­ni­mir Ko­stić i Mi­le­na Marković. Po­vrh svih, ne za­bo­ra­vi­mo Đu­ru Jak­ši­ća, pe­sni­ka, pri­po­ve­da­ča, dram­skog pisca i — slikara.

I ko­nač­no, mo­ra­mo ka­za­ti i ovo — ne­ma sum­nje da u srp­ske pe­sni­ke dru­ge po­lo­vi­ne dva­de­se­tog ve­ka spa­da­ju i ne­ki kan­ta­u­to­ri i pe­sni­ci ro­ken­ro­la, ak­te­ri sa­vre­me­ne mu­zič­ke sce­ne gde tekst po­ne­kad igra pre­sud­nu umet­nič­ku ulo­gu. To se ne do­ga­đa če­sto, jer estrad­na sce­na je na­to­plje­na sva­ko­vr­snim mu­tlja­gom. Uvr­šta­va­njem ne­ko­li­ci­ne kan­ta­u­to­ra i pe­sni­ka ro­ken­ro­la, pri­bli­ži­će­mo se drugim kul­tu­ra­ma ko­je ne­dre ta­kve vred­no­sti u dva­de­se­tom ve­ku. Osve­ži­će­mo ne­pro­ve­tre­ne pro­sto­re uvek istih ko­or­di­na­ta na­ših an­to­lo­gi­ja, da­ti za­mah pe­snič­koj slo­bo­di i du­hu, re­la­ti­vi­zo­va­ti za­tvo­re­ne po­gle­de i ce­men­ti­ra­ne prin­ci­pe pri­li­kom slič­nih proje­ka­ta ko­ji, ne­ret­ko, li­če kao ja­je ja­je­tu. A po­e­zi­ja i ži­va svest o njoj, slo­ži­će se i da­ro­vi­ti ado­le­scen­ti, ne tr­pe klo­ni­ra­nje.

Po­ja­va ne­ko­li­ko kan­ta­u­to­ra i pe­sni­ka ro­ken­ro­la na svo­je­vr­stan na­čin raz­ve­dra­va ku­tak lir­ske pa­žnje i ani­mi­ra pi­ta­nja o to­me šta sve je­ste i šta sve mo­že bi­ti po­e­zi­ja s po­gle­dom s po­čet­ka dva­de­set pr­vog ve­ka, u eri kom­pju­te­ra, In­ter­ne­ta i ubr­za­ne ljud­ske ino­vant­no­sti. I ko­li­ko mo­že da do­pri­ne­se stva­ra­nju usa­vr­še­ni­jeg od­no­sa pre­ma čo­ve­ko­vom je­zi­ku kao me­di­ju nad me­di­ji­ma. Ovi pe­sni­ci de­lu­ju i kao svo­je­vr­sna tam­pon-zo­na iz­me­đu pro­hu­ja­log i no­vog vre­me­na (ma­da je po­e­zi­ja od­u­vek, i u mi­le­ni­jum­skoj dubi­ni, pe­va­na uz raz­ne in­stru­me­n­te i bez njih), pa je otu­da nji­ho­vo uvr­šta­va­nje u an­to­lo­gi­ju, u ne­ve­li­kom pro­cen­tu, lo­gi­čan gest za no­ve mo­guć­no­sti pro­ši­re­nja pe­snič­kog brat­stva ko­je, osve­tlje­no da­hom stva­ra­lač­ke non­ša­lan­ci­je i neo­p­te­re­će­no­sti kanoni­ma, da­je mo­guć­nost raz­u­me­va­nja i za ta­kve po­et­ske je­di­ni­ce u bu­ji­ca­ma epo­he. Se­ti­mo se pri­me­ra svet­skih kan­ta­u­to­ra čije pe­sme pri­pa­da­ju li­te­ra­tu­ri: Vla­di­mir Vi­soc­ki, Le­o­nard Ko­en, Bu­lat Oku­dža­va, Bob Di­lan, Ju­rij Vi­zbor, Alek­san­dar Ro­zen­ba­um...

Da­kle, uvr­šta­va­njem u an­to­lo­gi­ju ne­ko­li­ko pe­sni­ka ove pro­ve­ni­jen­ci­je, či­je po­je­di­ne pe­sme kra­si istin­ski po­et­ski nerv, demistifikuje­mo uve­li­ko eta­bli­ra­ne, na­mr­go­đe­ne (i sop­stve­ne) za­blu­de. U ovoj an­to­lo­gi­ji svo­je me­sto će na­ći oni sti­ho­vi kantautora i pesni­ka ro­ken­ro­la, ko­ji pri či­ta­nju de­lu­ju kao ta­len­ti sa sve­tlo­šću knji­žev­nog pe­ča­ta, kao po­e­zi­ja sa ne­u­pit­nim znacima lir­ske vred­no­sti u do­ži­vlja­ju mi­mo mu­zič­kog aran­žma­na. Ta­ko su se ov­de na­šli Ar­sen De­dić, Đor­đe Ba­la­še­vić, Bra­ni­mir Štu­lić, Bo­ra Đorđe­vić, Momčilo Bajagić, Mi­lan Mla­de­no­vić i Slo­bo­dan Ti­šma. Me­đu pe­sni­ci­ma ko­ji ni­su kan­ta­u­to­ri, ali su na­men­ski pisa­li i za roke­re, ili no­se am­blem bit-po­e­zi­je (ali su i pe­sni­ci "re­dov­nog" knji­žev­nog dis­kur­sa) na­la­ze se i Du­ško Tri­fu­no­vić, Radoman Kanjevac i Zvon­ko Ka­ra­no­vić.

Na pi­ta­nje za­što smo uvr­sti­li Ar­se­na De­di­ća ili Bra­ni­mi­ra Štu­li­ća, obo­ji­cu iz Hr­vat­ske, od­go­va­ra­mo da smo na isti na­čin u antologiju une­li i Gri­go­ra Vi­te­za, Mom­či­la Po­pa­di­ća ili Mi­la­na Mi­li­ši­ća, a da ne go­vo­ri­mo o Pe­tru Pre­ra­do­vi­ću, Me­di Pu­ci­ću i Mir­ku Koro­li­ji. Na primer, Arsen Dedić rođen je u srpskoj porodici u Šibeniku, od oca Jovana, zidara i dobrovoljnog vatrogasca, i majke Jelke, domaćice. Ime dobio po Arseniju III Čarnojeviću. Njegov brat, Milutin Dedić, istoričar umetnosti, slikar i putopisac (živi u Beogradu od svojih školskih dana), dobio ime po srpskom kralju Milutinu. Ako za neke čitaoce Arsen Dedić piše na hrvatskom jeziku, za nas (koji smatramo da je jezik na geografskom prostoru Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i Srbije isti jezik), ovaj pesnik je i srpski autor. Čim nema potrebe da se uvrštene pesme Arsena Dedića ni u jednoj jedinoj reči prevode na srpski — to je bez sumnje isti jezik. Znamo da se neki zagriženici neće složiti, ali ne možemo odstupiti od zdra­vo­razumske pameti. Konačno, tu je i pravilo dvojne pripadnosti književnosti.

"Sad vi­še ne­ma ta­me u ko­ju ni­sam si­šao po svo­je zla­to", pe­va Bra­ni­slav Pe­tro­vić, od­re­đu­ju­ći ta­ko i po­zi­ci­ju sva­kog an­to­lo­gi­ča­ra. Du­bi­na kòpa od­re­đu­je kva­li­tet pro­na­đe­nog. Zlat­ni sjaj po­mr­či­ne, su­per­i­or­no pe­snič­ko ''sle­pi­lo'' u lu­ku od Ho­me­ra pre­ko Fi­li­pa Višnji­ća do Bor­he­sa, je­ste, ka­ži­mo to opet — vi­do­vi­ti eros! Da, baš ta­ko, ži­va ku­gla da­ra što isi­ja­va sve­tlost lo­go­sa u svim pravcima i u sva­kom tre­nut­ku, mi­li­on ko­pa­lja iz­nad dnev­ne pa­u­či­ne u ko­ju je uve­za­na tro­di­men­zi­o­nal­na so­ci­o­lo­gi­ja ljud­ske trošno­sti.

Da­kle, sve što se po­ja­vi­lo kao reč u naj­vi­še zna­če­nja, kao istin­ska po­e­zi­ja bez sum­nje u po­vod na­stan­ka, sve što po­se­du­je otisak ori­gi­nal­nog i ne­po­no­vlji­vog, pe­va­nog i do­ži­vlje­nog, sve što je na­ja­vi­lo ne­u­ni­šti­vi pro­sev du­ha u ma­ter­njem je­zi­ku i ostvarilo se kao me­ra ta­len­ta u ero­su pe­va­nja, sta­lo je i pri­sta­lo u ovu an­to­lo­gi­ju.

Dis­tan­ca od dva­na­est go­di­na, gra­ni­com pre­ci­zno po­sta­vlje­nom do dve­hi­lja­di­te, ne­mi­nov­no će za­o­bi­ći ne­ka ta­len­to­va­na mla­da ime­na ko­ja su svo­je knji­ge ob­ja­vi­la u pr­voj de­ce­ni­ji dve­de­set pr­vog ve­ka. S jed­ne stra­ne, to je hen­di­kep, a s dru­ge, ni­je. Vre­me te­če i stva­ra no­ve mo­guć­no­sti, ni­šta ni­je sta­tič­no. Ne­u­va­ža­va­nje usvo­je­nog pro­to­ko­la od­ve­lo bi nas u ne­do­đij­ska re­še­nja sa puno kom­pro­mi­sa ko­ji bi bi­li u ko­rist sop­stve­ne šte­te. Da­kle, ta vr­sta "žr­tve" mo­ra­la se uči­ni­ti za­rad do­brog od­no­sa pre­ma svi­ma osta­li­ma, uvr­šte­ni­ma i ne­u­vr­šte­ni­ma, oni­ma ko­ji pri­pa­da­ju pe­ri­o­du 1847—2000, kao i oni­ma ko­ji ne ula­ze u nje­ga. Ne­ki talentova­ni mla­đi pe­sni­ci, ko­ji su iz­o­sta­li, na­sta­vi­će da pi­šu i ka­le­me svo­je ta­len­te sa dru­gi­ma, da gra­de svest o sop­stve­nom putu na ko­jem će do­sti­za­ti i, da­bo­me, pre­sti­za­ti sta­ri­je. Nji­ho­vo pri­su­stvo u ma­ter­njem je­zi­ku ne za­vi­si ni od jed­ne an­to­lo­gi­je. A kad to­me do­đe vre­me, kad na­stu­pi ne­ka no­va dis­tan­ca, ne­ko će od njih, ve­ru­je­mo, i sâm sa­sta­vi­ti an­to­lo­gi­ju srp­ske po­e­zi­je.

Pu­ni­na ta­len­ta ogle­da se, po­red osta­lo­ga, u har­mo­ni­ji "ostat­ka sve­ta" i pi­šče­vog ega. Jed­na en­gle­ska po­slo­vi­ca ka­že da "svako mo­ra da vesla svojim veslom", a grč­ka — "ili ple­ši do­bro ili na­pu­sti ples." Kao vr­sta ero­sa, pi­sa­nje je ra­dost so­zer­ca­va­nja u jeziku, a ti­me i stal­na ob­ja­va bo­go­li­kog čina smrtnosti u epi­fa­nij­skoj sve­tlo­sti reči.

­­N.­ Grujičić

[Angelina]

 **
 Antologija srpske poezije Nenada Grujičića


 PESNICI U ANTOLOGIJI SRPSKE POEZIJE NENADA GRUJIČIĆA


 Branko Radičević (1824—1853)
 Molitva
 Devojka na studencu
 Vragolije
 Ukor
 Kad mlidija' umreti
 Đački rastanak
 Ribarčeta san
 Mini Karadžić u spomenicu
 Put
 Tuga i opomena
 
 Petar Petrović Njegoš (1813—1851)
 Paris i Helena ili Noć skuplja vijeka
 Ko je ono na visokom brdu
 Oda suncu, spjevata hoći bez mjeseca
 Sjeni Aleksandra Puškina
 Branku Radičeviću
 Gorski vijenac
 Luča mikrokozma

 Petar Preradović (1818—1872)
 Priznanje
 Laku noć
 Mrtva ljubav
 Moja lađa
 
 Medo Pucić (1821—1882)
 Brodar
 Život
 
 Jovan Sundečić (1825—1900)
 Život
 Gledâ sam Vezuv
 
 Stevan Vladislav Kaćanski (1828—1890)
 Moje srce
 
 Milica Stojadinović Srpkinja (1828—1878)
 Pevam pesmu na koju me ovo tamno oblačito veče pobuđuje
 Na smrt
 Kad se nebo muti
 Molitva
 
 Đura Jakšić (1832—1878)
 Da l' to
 Kroz ponoć
 Kao kroz maglu
 Otadžbina
 Božji dar
 Na Liparu
 Noć u Gornjaku
 Mila
 
 Jovan Jovanović Zmaj (1833—1904)
 Nevina
 Bisenija
 Ti'o noći
 Zimnji dan
 Lem-Edim
 Ljubim li te
 Što je java
 Moje nebo
 Otkide se
 
 Đorđe Marković Koder (1806—1891)
 Dva leptira
 San Matere srpske
  
 Draga Dimitrijević Dejanović (1840—1871)
 Ne znam zna li
 
 Damjan Pavlović (1840—1866)
 Viši duh

 Laza Kostić (1841—1910)
 Među javom i med snom
 Rumen-ružo u pupoljku
 Santa Maria della Salute
 Pevačka himna Jovanu Damaskinu
 Razgovor s uvučenom srpskom zastavom u mađistratu novosadskom
 Ej, ropski svete!
 Kosovo
 U Sremu
 Ej, pusto more
 Snove snivam

 Nikola Petrović Njegoš (1841—1921)
 Njena duša
 Onamo, 'namo
 
 Milan Kujundžić Aberdar (1842—1921)
 Otkuda ruža
 Jezerce
 Labud se kupa
 
 Milorad Popović Šapčanin (1842—1895)
 Bure
 Jesenja pesma
 U crno more
 
 Jovan Grčić Milenko (1846—1875)
 Zračna svila
 Planinska slika
 Posle kiše
 Briga materina
 
 Vojislav Ilić (1860—1894)
 Gospođici N.
 Jutro na Hisaru kod Leskovca
 (Dosada, magla i tama...)
 U poznu jesen
 Zimsko jutro
 Grm
 Sivo, sumorno nebo...
 Himna vekova
 Na Vardaru
 Pred Trojom
 
 Milorad Mitrović (1867—1907)
 Nenapisana pesma
 Bila jednom jedna ruža
 Šta će biti naposletku
 
 Aleksa Šantić (1868—1924)
 Pod Ostrogom
 Veče na školju
 Mpaz
 Pretprazničko veče
 Emina
 Jedna suza
 Moja komšinica
 Sijači
 Moj otac

 Mileta Jakšić (1869—1935)
 Velika tišina
 Noć
 Tiho je... kaplje
 Stvari koje su prošle
 Samoća
 Vreme
 
 Jovan Dučić (1874—1943)
 Leto
 Duša
 Iz ''Jadranskih soneta''
 Krila
 Povratak
 Dubrovačko vino
 Jablanovi
 Moja poezija
 Neprijatelj
 Čekanje

 Milan Rakić (1876—1938)
 Iskrena pesma
 Pismo
 Ljubavna pesma
 Kondir
 Očajna pesma
 Simonida
 Napuštena crkva
 Jasika
 Dolap
 
 Petar Kočić (1877—1916)
 Pošljednja suza
 Ponoćni zvuci
 
 Sibe Miličić (1886—1944)
 Knjiga sa sedam pečata
 San svemira
 
 Stevan Luković (1877—1902)
 (Mutan je, tužan bio dan)
 U pozni čas dana
 Jesenja kišna pesma
 
 Svetislav Stefanović (1877—1944)
 Muzičke vizije
 Kad umre bol
 Proleće
 Uništenje
 
 Danica Marković (1879—1932)
 Želja
 Aprilska elegija
 
 Velimir Rajić (1879—1915)
 Basna o životu
 Na dan njenog venčanja
 Moj život
 
 Sima Pandurović (1883—1960)
 Svetkovina
 Isti kraj
 Žena
 Sonet
 Veze
 
 Milan Ćurčin (1880—1960)
 Pustite me kako ja hoću!
 Pučina je stoka jedna grdna
 Posle svega
 
 Vladislav Petković Dis (1880—1917)
 Možda spava
 Tamnica
 Jutarnja idila
 Nirvana
 Naši dani
 Utopljene duše
 Nedovršene reči: Sedma pesma
 Među svojima
 Pogreb
 Jesen
 
 Todor Manojlović (1883—1968)
 Leteća zvezda
 Susreti
 Sunčani cvetni Mitrovdan
 
 Veljko Petrović (1884—1967)
 O zašto?
 Na brodu
 Usedelica
 Večne pesme
 
 Dragoljub Filipović (1884—1933)
 Mrtvi Jugovići
 
 Velimir Živojinović Massuka (1886—1974)
 Na šetalištu
 Četiri razdoblja (Proleće, Leto, Jecen, Zima)
 
 Mirko Korolija (1886—1934)
 Mirovanje
 Žita
 Menada
 Proljetni sonet
 
 Dušan Srezojević (1886—1916)
 Plavi sonet
 Senke
 Poslednji samrtnik
 Bezimena pesma
 
 Dimitrije Mitrinović (1887—1953)
 Sonet pred san
 Požar ploti

 Stanislav Vinaver (1891—1955)
 Trenutak suncokreta
 Natpis
 Ostavi
 U snu reka
 Noću prema
 O, pesmo moja

 Jela Spiridonović Savić (1891—1974)
 Oktobar
 Februar
 Zvezda moru
 
 Ivo Andrić (1892—1975)
 Šetnja
 Lanjska pesma
 Žeđ
 Lili Lalauna
 
 Milutin Bojić (1892—1917)
 Plava grobnica
 Vrane
 Sever je pleo granama opelo
 Sutoni
 Mećava
 Molitva
 Soneti (IX)
 
 Žarko Vasiljević (1892—1946)
 Mojoj majci
 Smrt vaseljene
 
 Ranko Mladenović (1892—1943)
 Lirski kapris
 
 Anica Savić-Rebac (1893—1953)
 Proletnji ditiramb
 Aprilsko jutro
 Romeo i Julija
 Čudo
 Praksitelu
 Magia naturalis: Solstitium
 
 Miloš Crnjanski (1893—1977)
 Stražilovo
 Lament nad Beogradom
 Cepenata
 Na ulici
 Priviđenja
 Moja pesma
 Priča
 Spomen Principu
 Groteska
 Sumatra
 
 Momčilo Nastasijević (1894—1938)
 Suton
 Zora
 Gospi
 Mirovanje
 Sestri u pokoju
 Frula
 Večernja
 San u podne
 
 Ljubomir Micić (1895—1971)
 Borovi
 Sifon–soda–krv
 
 Aleksandar Vučo (1897—1985)
 Ljubavnica
 Nemenikuće
 
 Branko Ve Poljanski (Branislav Micić) (1898—1947)
 Vesela pesma
 Sumrak
 
 Desanka Maksimović (1898—1993)
 Na buri
 Strepnja
 Nemam više vremena
 Gračanica
 Odazvale su se samo ptice
 Proleće, a ja venem
 Ne boj se
 A i tebe to molim
 
 Dušan Matić (1898—1980)
 Pune su oči noći
 Sutra opet
 Za kap vatre
 More
 
 Rastko Petrović (1898—1949)
 Soneti na vodama
 A njina noć biće još noć vaša
 Noć Pariza
 Sonet smrti
 Sunčane lestvice
 Voleći noć, nju i zemlju
 (Izađoh iz sna jer kao da su me zvali)
 
 Rade Drainac (1899—1943)
 Pismo
 Otrovan san
 Sneg
 Varljivo proleće
 Čovek peva
 Nirvana
 
 Dušan Vasiljev (1900—1924)
 Čovek peva posle rata
 Žice
 Živi vetar

 Milan Dedinac (1902—1966)
 Javna ptica
 Šlesko bdenije
 Noć duža od snova
 Trava u snu i na javi
 
 Marko Ristić (1902—1984)
 Turpituda
 Elegija
 
 Risto Ratković (1903—1954)
 Moniju de Buli
 Živi vetar
 Ponoć mene
 Pod istim zvezdama
 Plamena zavesa
 Bivši anđeli
 
 Desimir Blagojević (1905—1983)
 Ha venčanju duša
 Dok te oganj kuša
 Utva zlatokrila
 
 Radovan Zogović (1907—1986)
 Poslije četiri godine
 Gorko proljeće
 
 Nikola Drenovac (1907—1996)
 Dozrele vlati
 
 Vane Živadinović Bor (1908—1993)
 Godišnja doba
 
 Oskar Davičo (1909—1989)
 Hana
 Srbija
 Karijatida
 Detinjstvo
 Tragovi
 Volim tvoje ruke
 
 Ljubiša Jocić (1910—1978)
 Ja sam platio svoje
 Susret ca senkom
 
 Skender Kulenović (1910—1986)
 Stojanka majka Knežopoljka
 Ševa
 Ocvale primule
 Zatečeni
 Stećak
 Nad mrtvom majkom svojom
 
 Bodan Čiplić (1910—1989)
 Muve salašarke
 Ravnica
 
 Grigor Vitez (1911—1966)
 Jedan susret s Beogradom
 Ševina jutarnja pjesma
 
 Aleksandar Ivanović Leso (1911—1965)
 Jutra jugova
 Bjetap
 Kari Šabanovi
 
 Tanasije Mladenović (1913—2003)
 Rominja vreme
 Ustoka
 Noć pred polazak
 
 Boško Petrović (1915—2001)
 Fruška gora
 U autobusu
 Devojačka
 
 Radomir Prodanović (1915—1944)
 Mali bol
 
 Branko Ćopić (1915—1984)
 Mala moja iz Basanske Krupe
 
 Dušan Kostić (1917—1997)
 Tamne su moje riječi
 Sleđena tišina Visitora
 Crni konji
 
 Svetislav Mandić (1921—2003)
 Čempresi nad Perastom
 Raški slikar
 Anđeo iz Mileševe
 
 Vasko Popa (1922—1991)
 Očiju tvojih da nije
 Vrati mi moje krpice (1,3)
 Molitva vučjem pastiru
 Vučja so
 Ružokradice
 Ništarija
 Posle igre
 
 Dušan Radović (1922—1984)
 Plavi žaket

 Pavle Popović (1923—2001)
 Fruška
 Evo ih, idu
 Podno Savine vode
 Na salašu
 Odlazak
 Spakuj se, vreme je
 
 Risto Tošović (1923—1986)
 Kad si gola
 Ni tebe, djevojko, nema
 More neutešno i samo
 Beše lep dan
 
 Branko V. Radičević (1925—2001)
 Ljubomora
 Miholjske zadušnice
 Gde je Marija
 Seljačka poema
 Kad mati bez ruku ostane
 
 Slavko Vukosavljević (1927—2003)
 Jezero
 Odiseja
 
 Slobodan Marković (1928—1990)
 Vodeni cvet
 U jesen
 Srebrna tišina
 
 Miodrag Pavlović (1928)
 Početak pesme
 Madrigali za nju
 Pesnik ustaje iz zemlje
 Na grobu prijatelja
 Smrt ljubavnika
 Odbrana našeg grada
 
 Stevan Raičković (1928—2007)
 Tako je dobro biti sam
 Crni sluga ptica
 Saznanje u jesen
 Gazimo po lišću
 Kamena uspavanka
 Plavet
 Nepoznata u davnini
 Stihovi
 Niti
 U zimski sumrak
 
 Žarko Aćimović (1931)
 Sadašnje vreme
 Skrivalica
 
 Ivan V. Lalić (1931—1996)
 Pomen za majku
 Pozdrav
 Nostalgija
 Jutro
 Glasovi mrtvih
 Konj
 Šapat Jovana Damaskina
 Nikad samlji
 Velika vrata mora
 
 Borislav Milić (1931—1990)
 Fotografija iz tih dana
 Ikonostas na zidu
 Ecce homo homo ecce
 Avaj
 
 Srba Mitrović (1931—2007)
 Elegija za svinju
 Među se se hoće da pomore, zlaćenima da pobodu noži...
 Zanos
 Neznanje peva
 
 Dara Sekulić (1931)
 Ave Marija
 Periferija
 Beskućnik, molitve
 Razgovor na petrovačkoj cesti
 Nikoga da napiše pismo
 Šljiva, pučulja
 
 Miroslav Antić (1932—1986)
 Balada
 Molitva
 Besmrtna pesma
 Bosonoga pesma
 Belo
 Vojvodina
 Kikinda
 In memoriam
 
 Tomislav Mijović (1932)
 Rođenje
 Zatreperi trepetljiko noći
 
 Milosav Mirković (1932)
 Sonet o poteri za mnom
 
 Srboljub Mitić (1932—1993)
 Voda
 Noćnik
 Naćve
 
 Božidar Timotijević (1932—2000)
 Večera
 Kao da sam te sanjao
 Minuše ptice svetom
 
 Stojan Vujičić (1933—2002)
 San u kamenu
 
 Raša Popov (1933)
 Umetnička dresura
 
 Aleksandar Ristović (1933—1994)
 Kolač
 Tvoj glas
 Događaj od posebne važnosti
 Ljubav
 Jednoj devojci
 Prolećni radovi
 
 Dobroslav Smiljanić (1933)
 Za one na drumu
 San i jezik
 Izlazak iz ekstaze
 Kad se volimo prekida se istorija
 
 Duško Trifunović (1933—2006)
 Greh
 Ljubavno prostranstvo
 Život
 Vreme teče
 Čist zrak
 Šta bi dao da si na mom mjestu
 
 Jovan Hristić (1933—2002)
 Jedan po jedan, prijatelji su otišli
 Večernja tišina
 Poslednja pesma
 Fedru
 Opšta mesta
 Po ceo dan sedim u biblioteci
 Tri pjesni ljuvene
 Sa osvetljenim prozorima vagona
 
 Branko Miljković (1934—1961)
 Uzalud je budim
 Početak traganja za bićem
 Pesma za moj 27. rođendan
 Balada
 Prelid
 More pre nego usnim
 Sonet o ptici
 Svest o pesmi
 
 Vladimir Nastić (1934—2010)
 Kotve
 
 Vito Nikolić (1934—1994)
 Veče u Brezoviku
 I opet jesen
 Jednog dana, kada nas ne bude
 
 Vladimir V. Predić (1934—2012)
 Pristup
 Put ka moru
 Sonet zime
 
 Rade Tomić (1934—1985)
 Evo me pred licem sveta
 Konačišta
 Krušedolski anđeo
 
 Vuk Krnjević (1935)
 Blažena djevica Odigitrija u Brandenburškoj kapiji
 
 Borislav Radović (1935)
 Pogled iz dvorišta
 Žar-ptica
 Život vina
 U slavu epoca
 Mleko i med
 Mlada žena s knjigom
 Sećanje na umetnika
 
 Vito Marković (1935)
 Šumara
 Onoćenje
 Pismo
 Balada obešenog
 
 Vukman Otašević (1935—2010)
 Peroni
 Tajna
 
 Petar Pajić (1935)
 Kroz tmušu
 Samoposluga
 Poslednji susret
 
 Ljubomir Simović (1935)
 Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj
 Sudnji dan
 Nebeska zemlja
 Drugi jadac
 Komandantuša
 Traženje reči
 Prelivanje grobova
 Podela hleba
 
 Radoslav Zlatanović (1936)
 Otac i zmija
 Abvedisorino koleno
 
 Dobrica Erić (1936)
 Podne u vinogradu
 Subote mog detinjstva
 
 Gojko Janjušević (1936—2000)
 Ogradice
 Ozrinići
 Svet je podeljen na so i vretena
 O prirodi stvari
 Čuješ li?
 Sedamnaest priloga
 
 Velimir Lukić (1936—1997)
 Na način Rilkeov
 Uspavanka
 
 Božidar Šujica (1936)
 Jutro u barama gružanskim
 Beli san
 
 Lazar Vučković (1937—1966)
 Jedan fenjer
 Žuti pas
 Tonja Dubova
 Noć bez kreveta
 
 Ivan Gađanski (1937—2012)
 Put u Jaša Tomić
 Beograd
 
 Milovan Danojlić (1937)
 Izlomljena mesečina
 Nedeljni ručak
 Balada beskućnika
 Ja sam miran i propovedam sjaj
 Valjajte burad
 
 Ljubiša Đidić (1937)
 Sluga Milutin
 Njegovo Veličanstvo zrnce
 
 Petar Milosavljević (1937)
 Glasovi
 Euridika
 U pomoć zovem mrtve
 (O pesmo tiha polagana)
 Sam
 
 Velimir Milošević (1937—2004)
 Usred razbojišta
 Fosfor i mastilo
 Nosim na rukama neki beli hram
 
 Branislav Petrović (1937—2002)
 Ne umem da živim a živi mi se
 Ide čovek pored reke
 Ponoć periferija kiša/ Razgovor s prijateljem
 Kud minu zvezda
 Čistilište
 Og(led) o ledu
 Predosećanje budućnosti
 
 Aleksandar Sekulić (1937—2009)
 Majstori u kući
 Prošle su velike ljubavi
 
 Alek Vukadinović (1938)
 Ukrštena brojanica
 Kuća nemoguđa
 Lasta skrivalica
 Bajka kućne slike
 Vejte pahulje najcrnjeg snega
 Beše bilo
 
 Krstivoje Ilić (1938)
 Sve je u tebi
 Na obalama stiksa
 San
 Groblje labudova
 Sonet ljubavi
 Orfejska elegija
 Elegija nad gorama i vodama
 
 Dragan Kolundžija (1938)
 Lešnik
 Ljubavna pesma iz Sežane
 Sinovi vatre
 Leto
 Zlato i roditelji
 Večernja pesma
 Na breg sam iz matere pao
 
 Raša Perić (1938)
 Punina ćutnje
 
 Matija Bećković (1939)
 Reče mi jedan čoek
 Očinstvo
 Bogorodica Trojeručica
 Vera Pavladoljska
 Slamka
 Kad bih znao da bih se ponosno držao
 Gospode pomiluj
 
 Ljubivoje Ršumović (1939)
 Krušna mrva
 Moj otac
 
 Mirjana Stefanović (1939)
 Savski madrigal
 Ribo ne rastači
 
 Momir Vojvodić (1939)
 Ljetnja ponoć u mom selu
 Crni munjar nad gorom
 Ima nešto
 
 Arsen Dedić (1939)
 Ima stvari
 U tvojim ustima
 Zagrli me
 
 Božidar Milidragović (1939—1995)
 Zima
 Opelo
 
 Petar Cvetković (1939)
 Zimski vetar
 Noć u šumi
 
 Boško Bogetić (1940)
 Ljubim kopno i slike, stope riblje pod glavom
 Odjednom sanjao sam more sa skeletom ribe u njenoj kosi
 Otključaj more
 Uronih u tvoje talase
 
 Gojko Đogo (1940)
 Ovidije u Tomima
 Jablanovi u zatvoru Padinska Skela
 Grlica
 Vučija pesma
 Poseta
 
 Milan Komnenić (1940)
 Tako se polazilo u svet
 Nečista posla
 Pismo ca slapova Nijagare
 Jasenovac, ciglana
 
 Slobodan Rakitić (1940)
 Tapije u plamenu
 Pismo iz bolnice
 Tragovi
 Kad bih znao
 Nevidljivi pevač
 Ozarenja
 Raški napev
 
 Ivan Rastegorac (1940—2010)
 Verenici
 Stara ljubavi
 
 Miroljub Todorović (1940)
 Bob kopa pop
 Vid
 
 Dragan Dragojlović (1941)
 Na prikrajku dana
 
 Ranko Jovović (1941)
 Bol mrtvi sto
 Penelopa moje mladosti
 Dodir tame
 Balada
 
 Milan Milišić (1941—1991)
 Polazak u školu
 Ne liježi u postelju
 Preko decembra i maja
 
 Milutin Petrović (1941)
 Bajalica
 Srce moje
 
 Branislav Prelević (1941)
 Smirena elegija
 
 Vujica Rešin Tucić (1941—2009)
 Ne budi grub, nauči da ljub
 O kako lepo bicikl teram ja
 Pošo Goethe da se šethe
 Kad čoveku dođe teško k’o olovo
 Odgurnuo sam tanjir svim vremenima
 Poljubio sam ružu i komad belog hleba
 
 Miodrag Stanisavljević (1941—2005)
 Došlo je proleće
 Male nevešte kuće
 Marija igra
 Lica
 Opsenarov put
 
 Boško Ivkov (1942—2010)
 U nedelju u selu
 U odlasku
 
 Špiro Matijević (1943—1993)
 Odlazak
 Razvalina
 Zov
 
 Adam Puslojić (1943)
 Životopis
 Tronoga mačka
 Dva istoka, dva kraja
 
 Ranko Risojević (1943)
 Jesen
 Otac
 Smrt je pouzdana
 Slike iz utrobe
 Kozara
 Gospodi pomiluj
 
 Radomir Andrić (1944)
 Zapis o košulji
 Pozni sat
 Prikazano rukom Radoša Modričanina na bunaru u selu Kobilju
 
 Predrag Bogdanović Ci (1944)
 To samo smrt boli moju majku
 
 Ranko Preradović (1944)
 Detinjstvo
 Život je škola
 
 Manojle Gavrilović (1945)
 Razgovor s pesnikom
 Crni konjanici
 Iz starih ognjišta
 
 Đuro Damjanović (1945—2009)
 Glava
 Uoči jednog povratka iz Goleša
 Ručak sa Ćopićem
 
 Pero Zubac (1945)
 Mostarske kiše
 I ti ćeš nekako
 Ne govori
 Malen beo ram
 
 Stevka Kozić Preradović (1945)
 Silazak u stećak
 Na rastanku
 
 Rajko Petrov Nogo (1945)
 Rajkovanje
 Stvari su jednostavne
 Portret umetnika u mladosti
 Nek pada snijeg Gospode
 Na cvjetnu nedjelju
 U bukovo ono o doba
 Zadušnica
 Priviđenja

 Ljiljana Đurđić (1946)
 Vreme opšteg klanja
 
 Tanja Kragujević (1946)
 (Ulice zavičaja)
 Kap, još jedna
 
 Stanoje Makragić (1946)
 Vrt
 U vrtu posle kiše
 
 Miroslav Maksimović (1946)
 Odluka
 Drugi sonet o pijenju piva
 Pijaca
 Beograd, noć
 Jezero
 
 Simon Simonović (1946)
 Belina
 Nišna me dašak
 
 Slobodan Tišma (1946)
 Okean
 
 Stevan Tontić (1947)
 Putuje moj seljački narod
 Pismo kući
 Umreš li iznenada, prijatelju
 Svakog jutra, svake večeri
 O što si proslavljen, Gospode
 Elegija za preklanog pijevca
 Sjaj i mrak
 Grob
 
 Darinka Jevrić (1947—2007)
 Slavjanska gospa
 Dečanska zvona ili svetkovina srca
 Od tebe do mene
 Kako da te dozovem
 Ratnikova ljubav
 
 Radojica Bošković (1947)
 Kamenje
 Iza dažda
 
 Dragomir Brajković (1947—2009)
 Krvava svadba u Brzavi
 Ljubavna pesma iz mog stoprvog života
 Žižak
 Somuni
 Nervozni dečak, u oktobru
 Predskazanje
 
 Ratko Deletić (1947)
 Svakodnevna pjesma
 Crna kuća
 
 Slobodan Zubanović (1947)
 Odoh po drva
 Mali problem
 
 Milan Lalić (1947—1991)
 Vir
 Mrtvi pesnici pred Stiksom
 
 Ilija Lakušić (1947)
 Popis živaca
 Jer ti si konac
 
 Milan Nenadić (1947)
 Đavo, mlad iznova
 Jutro
 Dogorela sveća
 Pismo sinu
 Srpski mladići
 Da se ode
 Pola kapi rose
 
 Momčilo Popadić (1947—1990)
 Tamna žena
 Moje drage utopljenice
 
 Milosav Tešić (1947)
 Siječanj: u snijegu božur sja
 Pčelinjak
 Klenak
 Nepoznati Račanin: Gledajući zlu u oči
 Mlin s nebesa
 Rosa canina
 Pretres kuće
 
 Miodrag Tripković (1947)
 Pogled na more
 Vrati me u blage dodire
 (Aprilske večeri! Noći elektriciteta!)
 (Ne idi! Loše su staze i teme)

 Marija Šimoković (1947)
 Pišem mami pesmu u pižami
 Čista pesma
 
 Dušan Vukajlović (1948—1994)
 46. mi je godina
 Molitva
 
 Todor Dutina (1948—2007)
 Pokojnikov put
 Gluva kuća
 Jama
 
 Zoran Kostić (1948)
 Pauk
 Polujesenjin
 Otureni
 Trovanje vuka
 Novinski oglas
 
 Raša Livada (1948—2007)
 Neznanac
 Čistilište
 Kapije
 Iz Asizija
 
 Ljubica Miletić (1948)
 Bezglasna zvona
 Pečat
 
 Duško Novaković (1948)
 Mogle su
 Ne samo u doba ukaza, već i...
 Stolari
 Poruka gipkog zaliva
 Vetrokaz u zemlji mrtvaca
 
 Slobodan Stojadinović (1948—2011)
 Oni
 Glumica
 
 Branko Čučak (1948—2008)
 Ručni šipak Gavrila Principa
 Ja sam lonac, mrkva i barica vode
 Motiv mrtve dragane
 (1948 –        )
 Poezija s kraja stoljeća
 
 Vladimir Kopicl (1949)
 Smrt
 
 Radmila Lazić (1949)
 Voleti
 Predvečernja pesma
 Jutarnji bluz
 Bračna postelja
 O, biti sama
 
 Tomislav Marinković (1949)
 Pahulje, dok padate
 Mreža
 Tiho, na prstima
 
 Novica Tadić (1949—2011)
 Prizivanje noći
 Riblje kosti
 Viline vode
 Novi stanar
 Bože blagi i preblagi
 
 Draginja Urošević (1949)
 Kuda odoše
 Brnčina pesma
 Arhangel Mihailo
 
 Vojislav Despotov (1950—2000)
 Narodne pesme
 Deset deka duše
 Eugenika
 Prostor sobne pesme
 Druga pesma
 
 Zvonimir Kostić (1950)
 Zar tako brzo
 Ponekad, pustom ulicom
 Iznenada jecen
 
 Zlata Kocić (1950)
 Moleban
 Rod
 
 Zdravko Krstanović (1950)
 Klepo
 Riječ
 
 Bratislav Milanović (1950)
 Vrata u polju
 Bekstvo
 
 Dušan Praća (1950)
 Carstvo ničeg
 
 Tiodor Rosić (1950)
 Žena šarenih očiju
 Prilog revolucionarnim promenama
 
 Slobodan Blagojević (1951)
 Što razumjeh
 Poimanje jednog zbogom
 Prostor sjene
 
 Zlatko Krasni (1951—2008)
 Kpaj septembra
 Lapsus
 Zimski korzo
 
 Jovo Marić (1951)
 Miševi grickaju arhivu
 (Marku Paovici i Milki Domuzin)
 
 Ranko Sladojević (1951)
 Jutarnji rez
 Ljetovanje u paklu

 Hadži Dragan Todorović (1951)
 Vetilj
 
 Borisav Đorđević (1952)
 Na onom otoku (ostrvu) neki su otekli a neki su se ostrvili
 Kolege
 
 Živorad Đorđević (1952)
 Gospođa Sofija
 Iz ulice Gospodara Jevrema
 
 Mirjana Božin (1952)
 Breskvin pad
 Prilagođavanje čula
 Bezgrešno začeće
 Posmatrajući ženu koja pleše
 Odziv sunčevom zraku
 
 Andrej Jelić Mariokov (1952)
 Zima u izbegličkom kampu
 Katharsis
 Groblje u Jelavu
 Sonet za Miloša Crnjanskog
 
 Slobodan Kostić (1952)
 Beleg
 Trag
 Povratak
 Reč
 Molba
 Pesma blagodarenja Bogu, i po gubitku zavičaja
 
 Rajko Lukač (1952)
 Riječi, slijepo kucanje
 
 Ivana Milankov (1952)
 Hadrijan, sličnosti, skrivenoj
 
 Budimir Dubak (1952)
 Jutro u pećkoj patrijaršiji
 
 Petar Milošević (1952)
 Nebeske oči
 
 Goran Simić (1952)
 U Preobražaju (1, 4)
 
 Anđelko Anušić (1953)
 Tužbalica za kućom
 Mrva
 Ridanica za Srpskom Krajinom
 Pesnik na drinskoj ćupriji
 
 Đorđe Balašavić (1953)
 Naopaka bajka
 Čovek sa mesecom u očima
 Neki novi klinci
 
 Predrag Bjelošević (1953)
 Rž
 Rasnutak
 Crna pahulja
 Pokušaj vodoskoka
 
 Nebojša Vasović (1953)
 Pero
 Tri Jerarha
 Ko se još seća
 Nisu svi pisci budale
 Sikstinska kapela
 
 Miljurko Vukadinović (1953)
 Gde čuvaš majku Tihomire
 Nisu sve bolesti za mene
 Nauka o tome
 
 Slavomir Gvozdenović (1953)
 Golub nad Ribišom
 Crnjanski u Temišvaru
 Jedan dan u Aleksandriji
 Radimski gajdaš
 Svečana pesma
 
 Milica Jeftimijević Lilić (1953)
 Stroga mera
 
 Boro Kapetanović (1953)
 Crnka
 Kršne seke na obali reke
 
 Milovan Marčetić (1953)
 Usamljenom prijatelju
 Duša
 U kutiji
 
 Vasa Pavković (1953)
 Sećanje na nepoznato dvoriše
 Bezazlenost
 
 Branimir Štulić (1953)
 Sloboda
 Filigranski pločnici
 
 Mišo Avdalović (1954—2001)
 Nesanija
 Ljubavna pjesma
 
 Bećir Vuković (1954)
 Simetrija
 Smrt orah
 
 Dejan Gutalj (1954)
 Beli brod
 Proletnja noć
 Sahranite je ispod breza
 Molitva
 Veruješ li
 
 Milan Đorđević (1954)
 Mrtvi
 Ti, koji sazda travu i kišu
 Kiša bi da se ubije
 
 Dragan Lakićević (1954)
 U inventar se pretvaramo
 Pusto
 Sneg pada, dušo
 Senkama Topčidera
 
 Đorđo Sladoje (1954)
 Pismo majci
 Poslanica prijateljima
 Krpljenje krila
 Otkrovenje
 Kosovka devojka
 Daleko je Hilandar
 
 Radomir Uljarević (1954)
 Crna jaja
 
 Dušan Bajski (1955)
 Lutajuća senka
 Mesec među granjem
 
 Nebojša Devetak (1955)
 Kolo naokolo
 Otadžbina i domovina
 Šta mi te to prizvalo noćas
 Ide mladić preko trga
 Noć u tuđoj kući
 
 Miloš Komadina (1955)
 Obično jutro
 Iskopine
 Jesenja opasnost
 Zima i sunce
 O obaveznim tajnama
 
 Miroslav Cera Mihailović (1955)
 Jedino pismo sinu
 Beleška
 Furnja
 Kuća
 
 Jovan Nikolić (1955)
 Povratak
 Magija zvuka
 Kad je sve volim
 Naša ljubav
 
 Blagoje Baković (1956)
 Molitva za mrava koji se zaputio u Carigrad
 Sve dok tebe nisam sreo
 
 Branko Brđanin Bajović (1956)
 Pamjat
 Molitva
 
 Nikola Vujčić (1956)
 Kuća
 Moji svetovi
 Dvorište
 
 Ivan Negrišorac (1956)
 Istina, istina pre svega
 Danas sam sadio ruže!
 Plač Hilandarskog antiprosopa zbog slabosti srca i duše
 Suva česma
 Jesen u mekotama
 
 Staniša Nešić (1956)
 Crni vrh
 Tavorska svetlost
 
 Miodrag Raičević (1956)
 Otkad si otišla
 Harms
 
 Nina Živančević (1957)
 Ako umreš
 Beskrajno meko
 
 Đorđe Nešić (1957)
 Nema ljudi
 Spomen na putovanje Stefana Ravaničanina do
 manastira sv. Nikole u Orahovici u doba velike seobe
 
 Mirjana Bulatović (1958)
 Umesto da sam žena sa ljupkim pregradama
 Večni avgust
 
 Gordana Đilas (1958)
 Pozni gost
 Vaskrsna nedelja
 
 Dragana Kragulj (1958)
 Put s oblacima
 Varka
 Inje
 
 Snežana Minić (1958)
 Još pola sata
 
 Milan Mladenović (1958—1994)
 Toplo
 Pored mene
 Oči boje meda
 Umor
 
 Živko Nikolić (1958)
 Vrata
 Preobrati me, devojko
 
 Emsura Hamzić (1958)
 Žalna
 Ide dragi moj
 
 Veroljub Vukašinović (1959)
 Odjednom lipe
 Kako je tiho Gospode
 Rakijski šapat
 
 Danica Vukićević (1959)
 (Došla sam iz šume)
 (Sneg je pao na tebe)
 
 Zvonko Karanović (1959)
 Najbolje godine naših života
 U izlogu jeftinih slatkiša
 
 Jelena Lengold (1959)
 Bunar teških reči
 Gladno popodne
 
 Živorad Nedeljković (1959)
 Zaklon
 Okopana jagoda
 Obilje
 Putovati
 
 Miroslav Aleksić (1960)
 Poznanje
 Nema voda
 
 Momčilo Bajagić ((1960)
 Kap po kap
 
 Dragan Jovanović Danilov (1960)
 U ružinom ogledalu
 Ko me to doziva
 Kraj dana
 O moći prećutkivanja
 
 Radoman Kanjevac (1960)
 Kalendar
 
 Radivoj Stanivuk (1960)
 U svakoj stanici živi jedan grad
 U metrou, u nedelju
 Kasna jesen
 
 Vladimir Jagličić (1961)
 Uzgred
 Zbogom
 Ljubav
 Testament
 Šekspir
 
 Vojislav Karanović (1961)
 Tok
 Vi, ogolele topole
 Događaj
 
 Ljupko Račić (1961—1994)
 Crno iza nokta
 Uspavani bog
 Oda crvenom luku
 
 Mirjana Severović (1962)
 Zimska molitva
 Okvir za sjećanje
 
 Dragoslav Dedović (1963)
 Zemun
 Credo
 Berlin mitte 2009.
 Slavonski Brod: staćemo 15 minuta
 Milost ljeta: 1975
 Mort subite, anno 1686
 
 Miloš Janković (1963)
 Proslava Staljinovog rođendana
 Krunski dokaz
 
 Saša Radojčić (1963)
 Moj sin čita
 All you need is love
 
 Saša Jelenković (1964)
 Elegantni trgovci i diskretni graveri
 
 Željko Pržulj (1964)
 Mudracima
 
 Vladislava Vojnović (1965)
 Koža moje majke
 
 Laslo Blašković (1966)
 Zlatno doba
 Bauk, telohranitelj
 Paradoksi mikroskopa*
 
 Boris Lazić (1967)
 Pisari samoće
 Jadran
 
 Oto Horvat (1967)
 Moje detinjstvo
 Pesničko poslepodne
 
 Damir Malešev (1968)
 Jesen
 Bašta
 
 Goran Labudović Šarlo (1970)
 Pariz via Pariz
 
 Dragan Hamović (1970)
 Zaista
 Reči
 
 Mirko Vuković (1971)
 Pjesma prognanog
 Muk trenutka
 Zdjele
 
 Gojko Božović (1972)
 Zabeleži, ruko
 
 Jelena Radovanović (1972)
 Prijateljima, iz emigracije
 Aljkavuša
 Posni dan
 
 Ana Ristović (1972)
 Gledajući u drveće
 Micro & soft forecast
 Smrznute sarmice
 Oko nule
 
 Jelena Aleksić (1973)
 Igumanova jesen
 Dečanskom u pomen
 Zašto je goreo Hilandar
 
 Milena Marković (1974)
 Malena Banjska
 Izobilje
 Neko je ležao u mom krevetu
 
 Alen Bešić (1975)
 Od juče
 Usitnjeno je moje vrijeme, kapričo
 
 Ivan Lalović (1975)
 Razlika
 Radujem se
 
 Branislav Zubović (1976)
 Ozarje
 
 Aleksandra Čvorović (1976)
 Cvijet zaborava
 
 Tanja Stupar Trifunović (1977)
 Ljubav
 Kutija
 
 Dejan Aleksić (1972)
 Lanac
 Klatno
 Žeđ
 Pesma
 Adam

[Angelina]

**
Sećanje na pesnika Branislava Petrovića
povodom desetogodišnjice smrti


IGRAO SE VETAR...

Prošla je, časkom, decenija od smrti pesnika Branislava Petrovića. Mnogo toga veže me za čarobnog Brančila. Pre 15 godina, beogradska "Prosveta" objavila mi je knjigu eseja, kritika i polemika "Ples u negvama", koja započinje ogledom o poeziji Branislava Petrović, "Magma jedne sudbine".

Ali, moja vezanost za Branu ima i starije korene. Još kao srednjoškolac u Prijedoru, svoje prve pesme objavio sam 1972. godine u nedeljniku "Front", gde je Branislav Petrović uređivao rubriku za mlade poete "Pesma nas je održala". Jedna moja minijatura pod naslovom "Krug", ponela je, kod Brančila u "Frontu", titulu "Pesma meseca", i glasila: "U mojoj krvi/ ima slatkih životinja./ Kolaju/ i muče/ stvorenje." Kada sam, mnogo godina potom, to rekao Brani na Brankovom kolu, on je svojim zvonko hrapavim glasom odgovorio: "Burazeru, već se u toj pesmici videlo da si rođeni pesnik."
 
Dugujući Brančilu mnogo, moram do kraja da raščivijam jednu neozbiljnu tvrdnju koja se, u jednom magazinu, pojavila u potpisu ispod njegovog portreta — da "veliki srpski pesnik Branislav Petrović" u mojoj antologiji na 522. strani "ima dva naslova i jednu pesmu." Htelo se pretenciozno kazati da jedna Branina pesma nedostaje u mojoj "Antologiji srpske poezije (1847—2000)".

U prvi mah, opatrnut tabloidnim udarcem oponenta, pogledavši 522. stranicu antologije, u magnovenju, i sâm sam pomislio da je tako, te da je posredi kompjuterska greška (brisanje — što se često događa) i da zato, eto, nedostaje tekst pesme ispod jednog (gornjeg) od dva slepljena naslova. U brzoj reakciji, ne vraćajući "film" unazad, napisao sam kratak odgovor za magazin, ne pridavajući poseban značaj pomenutom problemu, jer je lako rešiv u novom izdanju antologije.

Međutim, koji dan potom, u miru, naknadnim uvidom na 522. strani, ispostavilo se da to nisu dva naslova, kako je autor pamfleta prepotentno tvrdio, već u dva reda naslov jedne pesme: "Ponoć periferija kiša/ Razgovor s prijateljem". Čak i u sadržaju antologije, gde je naslov takođe polomljen u dva dela, kod svakog stoji ista strana — 522. Dakle, pomenuta pesma Branislava Petrovića, nezaboravnog mi prijašina i učitelja, uredno je i pravilno ispisana u mojoj antologiji na 522. strani. Ne radi se o dve pesme, već o jednoj, kako i stoji u antologiji.
 
Nadahnut otkrićem, setih se, munjevito, čuda kada je pre dve decenije Branislav Petrović izgovorio tu pesmu na pesničkom ručku Brankovog kola u restoranu "Mali gaj", na sredokraći između Novog Sada i Sremskih Karlovaca, posvećujući je toga trenutka Duški Kolundžija. Za dugačkim stolom su sedeli Stevan Raičković, Ivan V. Lalić, Vukman Otašević, Ljubomir Simović, Dragan Kolundžija, Radoslav Zlatanović i još desetak pesnika.

A povodom jednog mog polemičkog teksta o slobodnom i vezanom stihu, "Muški i ženski princip"', objavljenog u listu "Politika" (1. novembra 1997), Branislav Petrović je odmah u "Ninu" (7. novembra 1997), u svojoj rubrici "Šta mi se dešava", komentarisao: "Esej Nenada Grujičića može poslužiti kao inicijal za veliko spremanje po dvorcima, podrumima, tavanima, tmušama i zabitima savremene srpske poezije. Da se potresu školske lektire, fakultetski priručnici, antologije, da se u zamašćene izdavačke kuće unese hlora i kreča, te da se dobar deo izdavačke produkcije prosledi sanitarnoj inspekciji. S Grujičićem se možemo složiti ili ne složiti, ali njegov esej apsolutno znači da se nešto važno dogodilo." Ovi komplimenti prijaju i danas.
 
Više puta bio sam na Brankovom kolu domaćinom pesniku Branislavu Petroviću. Trebalo je da on svojom svečanom besedom o Radičeviću otvori 31. Brankovo kolo, ali se razboleo i ubrzo preminuo, 26. septembra 2002. godine. No, deceniju pre toga, 15. septembra 1991. godine, na 20. Brankovom kolu, bila je premijerno izvedena lirska monodrama: "Igrao se vetar u jesenje veče", na stihove Branislava Petrovića. Scenski komad izveo je pesnikov prezimenjak, Miodrag Petrović. Fotografija koju prilažem urađena je toga dana u restoranu "Dukat" u Novom Sadu. Na premijeri bio je prisutan i Borislav Pekić, sa flašom viskija, koji je dva dana ranije, svečano otvorio 20. Brankovo kolo.
 
Zanimljiv je anegdotski detalj da se Brana kasno uveče, pred ponoć rečenoga dana, "venčao" sa izvesnom ljubiteljkom poezije, koja je sa svojom tetkom boravila na premijeri lirske monodrame. Ispred recepcije hotela "Vojvodina", na prvom spratu, s potpisima na razglednici Novoga Sada, kumovi bejasmo Pekić i moja malenkost. Vozač NIS-a ubrzo je odvezao u Beograd srećni "par" i tetku.
 
Ali, već sutradan, u devet ujutro, zatekao sam Brančila u prostorijama Brankovog kola u Sremskim Karlovcima. Ne čekajući da ga išta upitam, premećući cigaretu iz jednog na drugi kraj usta, svežim glasom mi je rekao: "Burazeru, kad sam sinoć sa svojom izabranicom i njenom tetkom ušao u svoj stan, pored čiviluka pomogao sam i jednoj i drugoj da skinu svoje mantile. I čim sam primetio da tetka ima uži struk od moje ljubljene, odmah sam se razveo i — evo me jutros kod tebe na Brankovom kolu."
 
Nenad Grujičić
(Na Sretenje, 2013)





Na 20. Brankovom kolu, 15. septembra 1991. godine,
s Branislavom Petrovićem čije su pesme uredno predstavljene
u mojoj "Antologiji srpske poezije (1847—2000)".

[Angelina]

**

REPREZENTATIVNO I NEZAOBILAZNO DELO


Čitalac najnovije "Antologije srpske poezije (1847—2000)" Nenada Grujičića neminovno će — i kroz svih njenih skoro hiljadu stranica — imati saučesnički odnos i aktivan dijalog. Mislim da se skoro nije pojavila (u ovim oskudnim vremenima), raskošnija knjiga, u izdanju i sa logom Brankovog kola — rekli bismo, knjiga dostojna naše kulture, pesničke baštine, ali i Brankovog imena, simbolično pokrivajući srpsku pesničku reč upravo od ovog rodonačelnika savremenog srpskog pesništva, pa do kraja 20. veka. Upravo, to i jeste prva i osnovna odrednica ove antologije: srpsko pesništvo od 1847. do 2000. godine.
 
U obimnom "Predgovoru", zapravo studiji od preko 70 stranica, antologičar i sam pesnik, daje svoje viđenje same suštine pesme i poetskog, odnosa pesništva i maternjeg jezika. Zatim, vrši i predočava vrlo minucioznu istoriju antologijskog vrednovanja srpskog pesništva, sa povremenim polemičkim tonovima kako se više bliži savremenim tokovima i određenjima. Najzad, u završnim "Napomenama", na 10 strana, priređivač kristališe svoje viđenje srpske poezije, tj. pokazuje kriterijume kojima se vodio u nastanku ovoga izbora. Ova knjiga je pre svega, antologija pesama, a ne pesnika, što kazuje i autor, upravo da bi izbegao robovanje pojedinim "pesničkim portretima", pustivši, dakle, da sama pesnička reč (tj. pesma pod određenim autorskim imenom) bude ovde glavni i jedini oblik komunikacije sa čitaocem. Dakle, pesma kao "čudo jezika u ontološkom bruju", ispevana u jednom velikom vremenskom rasponu, na jednom (srpskom) jeziku.

Nasuprot ovako postavljenom, najširem smislu poezije, predstavljanje pesama tj. pesnika u ovoj antologiji je izvedeno na vrlo pregledan i precizan način. Pesnici se nižu hronološkim redom, po godinama rođenja (i smrti), sa, mora se dodati, vrlo efektnim likovnim dodatkom — portretima pesnika u uglu knjige, dajući jednu koliko privlačnu, toliko već davno zaboravljenu i edukativnu stranu u prikazu naše pesničke baštine, kao i savremenog doba, gde se pesme i pesnici nižu, dakle, lišeni bilo kakvog teorijskog i istorijsko-književnog svrstavanja u razna doba, pravce i — izme. Pesmi (i pesnicima) je pušteno da rečju teku kao jedna velika (hronološka) reka srpskog jezika, i na ovom doživljaju, na kojem je očigledno insistirao autor, u punom smislu je postignut efekat.
 
Sem što ima veoma lucidnih zapažanja u svom obimnom predgovoru, posvećenom svim najvažnijim i relevantnim pitanjima, kako rekosmo, pesme i poetskog, podeljenom čak na jedanaest odeljaka (O pesničkoj reči; O besmrtnosti poezije; O poeziji i duši; O talentu i grehu; O poeziji, vremenu i smrti; O čitanosti poezije; O slobodnom stihu; O slobodnom i vezanom stihu i o još ponečem; O antologijama; O Branku i pesnicima romantizma; O pesnicima dvadesetog veka), antologičar je pokazao ne samo zavidnu informisanost i obaveštenost, već i pouzdan ukus, kao i dar za biranje onih pesama (u pojedinim opusima pesnika), pravih bisera, do sada malo uočavanim, koji zaista mogu da nas iznenade i obasjaju neposrednošću i originalnošću, opovrgavajući često lako stvoreno mišljenje da dobro poznajemo pojedine opuse pesnika, naročito baštine — pesme za koje teško da bismo znali da ih nismo pronašli u ovoj antologiji. Tako, na primer, sam uvod u antologiju i pesništvo Branka Radičevića, otvara jedna njegova zaista izvanredna pesma "Molitva", koja na ontološki način govori o samoj suštini poezije, a koja kroz mnoštvo udžbenika i antologija do sada nikada nije uočena. Originalnost ovakvog pristupa prisutna je i u primerima drugih pesnika. Ponekad je to u ovom izboru samo jedna pesma nekog pesnika, ali dovoljna da se čovek rodi kao pesnik, odnosno bude zastupljen u ovoj antologiji (navodim primer sjajne pesme zaboravljenog pesnika Dragoljuba Filipovića "Jugovići", koja jeste antologijska u svakom pogledu, ili još ranije, jedne ali vredna pesme Jele Spiridonović Savić, Stevana Kaćanskog i slično).

Ne koncipirajući antologiju samo po zvučnim imenima (i opusima), već dajući šansu i mnogima koji nisu do sada bili u vidokrugu književno-istorijske ili kritičarske pažnje, Nenad Grujičić je time napravio iskorak od prethodnika. Isto tako, nemajući strogo normiran obim predstavljanja pesnika (po dve, tri ili četiri pesme pesme, kako postaje praksa), već prema "količini antologijskih pesama" u pojedinim opusima, antologija postaje uzbudljivo pesničko čitanje i u heterogenom smislu, kao valovit put poezije, samerene prema različitim pesničkim individualnostima. Na ovoj matrici mislim da je postignuta trajnost ovog izbora.
 
I dok je u opusima pesnika starijeg doba izdvojeno zaista gotovo sve što su relevantna antologijska ostvarenja — ipak se ne ponavljajući u odnosu na prethodnike (dajući izvrstan presek npr. Njegoševog pesništva, novo viđenje Zmaja ili Đure Jakšića, a naročito Laze Kostića) — ovde zaista, sa punom pouzdanošću srešćemo sve najbolje od Branka do Crnjanskog — u novijem, tj. savremenom pesništvu, insistiralo se više na prikazu različitih poetičkih škola i formi, kako u celini, tako i u opusima pojednih pesnika (praćenje njihovih "faza", rimovani, slobodan stih i tako dalje), i u toj težnji, čini se da se antologija rasplinjava, tj. prerasta u panoramski pregled svega relevantnog u srpskom pesništvu napisanog do kraja 20. veka.
 
Naravno, ni jedna antologija ne može stoprocentno pokriti apsolutan vrednosni sistem (nije to ni kultna antologija Bogdana Popovića) — ali je vidno, da je antologičara — i samog veoma cenjenog, prisutnog i priznatog savremenog pesnika — u ovoj antologiji rukovodilo to najšire načelo poezije: i misaono/religiozno i nacionalno/rodoljubivo (bez ideološkog prekomponovanja epohe), i ljubavno/erotsko i atmosfera/pejzaž, opisno — i u tom smislu ova antologija je takođe izbegla jedan tematski kliše (prenaglašenost jedne ili druge motivacije u izboru).

Vrlinom ove antologije smatram, takođe, veliko prisustvo žena pesnikinja — i to je prvi put da one ravnomerno i sistematski, od 19. veka učestvuju u jednom antologijskom preseku srpskog pesništva, tako da ovde imamo (uz jedinu dosad poznatu i priznatu Milicu Stojadinović Srpkinju iz 19. veka) i mnoge druge, i one za koje jedva da smo čuli, a bile su i te kako prisutne i popularne u svom vremenu (Draga Dejanović, na primer).

Tu posebno ističem uvođenje na velika vrata Anice Savić Rebac i njene poezije koja daleko prevazilazi okvire svog vremena (čak je veoma korespondentna sa savremenim našim pesništvom), a za čiju zbirku je, ko zna iz kojih razloga, Crnjanski svojevremeno napisao Cvijanoviću da ta zbirka "ništa ne valja" (što je odložilo njeno štampanje za punih 12 godina!). Tu samo na nivou komentara ističem kao sugestiju antologičaru, da je možda trebalo razmišljati o još jednoj pesnikinji, savremenici A. Savić Rebac, mnogo poznatijoj kao slikarki, Mileni Pavlović Barili, sa jednom izuzetnom i svetski korespondentnom poezijom, koju je, istina, pisala na tri jezika (španskom, italijanskom i srpskom).

Po prirodi posla, a baveći se poezijom, Nenad Grujičić je imao sreću i privilegiju da upozna takoreći sve protagoniste savremene srpske poezije druge polovine 20. veka, i bez ovog poznavanja, ne bi bilo ovako sugestivne i sveobuhvatne antologije, odnosno relevantnog panoramskog uvida u rad savremenika, naročito u drugoj polovini 20. veka. S obzirom da su mnogi od tih pesnika, nažalost, već otišli iz života — pa se može govoriti i o svojevrsnoj "smeni generacija" u srpskom pesništvu — vrlina ove antologije je upravo i u tome što je autor uložio vidan napor da njihove pesničke portrete ovekoveči upravo u ovom izdanju, tako da je reč i o toj vrsti preseka i pregleda savremenog srpskog pesništva, ali i delimično promenjenom vrednosnom kriterujumu i koncepciji antologije — sada obrnuto — od antologije pesama ka antologiji pesnika.

Osveženjem na širem planu, i novom vrlinom ove antologije, smatram i uvođenje pesama nekoliko kantautora i rok-muzičara, čime je Nenad Grujičić prvi u nas integrisao rok-kulturu sa tzv. ozbiljnom književnošću, što se u svetu već uveliko radi. Čak mi se čini da je tu mogao biti i smeliji, i uvrstiti mnogo više tekstova Momčila Bajagića (i sama sam se davno nosila mišlju da pišem o njegovim stihovima). Antologičarevu pažnju ovde su vidno zavredeli i Đorđe Balašević, Arsen Dedić, Džoni Štulić, Borisav Đorđević, Milan Mladenović, podvukavši s pravom, koliki su uticaj (na kvalitet) i značaj rok-muzike osamdesetih imali stihovi Duška Trifunovića u karijeri jedne sarajevske rok-grupe, koja je decenijama ubirala neverovatne materijalne plodove od toga, dok je tvorac tih stihova, pesnik, živeo u krajnjoj (izbegličkoj) oskudici, i tako preminuo.

Sve u svemu, trud antologičara Nenada Grujičića u ovom projektu je impresivan. Nastala iz ogromnog iskustva i ideje koja se, očigledno, taložila decenijama, kroz dugogodišnje razmišljanje i strpljiv rad, obuhvatajući podjedanko celokupan srpski duhovni prostor (i pesnike iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i šire dijaspore), Nenad Grujičić je za našu sve siromašniju kulturu ostvario jedno respektivno, autentično, reprezentativno i za buduće izučavaoce srpskog pesništva — nezaobilazno delo.
 
Slavica Garonja Radovanac
 
(Reč na promociji 12. oktobra 2012. godine u Rimskoj dvorani Biblioteke Grada Beograda)

[Angelina]

**

UZBUDLJIVA ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE


O "Antologiji srpske poezije (1847—2000)" Nenada Grujičića može se govoriti veoma dugo i na mnogo različitih načina. Antologije su sve češće i sve obimnije. Grujičićeva je, koliko znam, obimom najveća. Vreme je takvo da nas osećaj za razmere, instinktom održanja, tera da ovakva knjiga postane teška kao topovsko đule kadro da svojom eksplozijom pokrije ceo svet. Ako najmoćniji mogu jedanaest puta da unište planetu, pesnicima je dovoljno da je jednom, za spomen, ovako jarko i iz najdubljih dubina narodnog bića, dignu i do najudaljenijih i jedva vidljivih galaksija. Sve te zvezde, na neki način, kao beskrajni roj jezika, prisutne su ovde, u ovoj prostranoj i bogatoj knjizi. Ako ikada iščeznemo, a može se i to desiti, jer "sve što štrči teži da se poravna" (reče prerano ugašen Ivan V. Lalić), ako dakle ikada nestanemo kao narod, ova antologija će nas sačuvati.

Knjiga je kao voda. Uvek nađe neki svoj put. Put ove antologije jeste put do zvezda. Ne samo zbog njenog sastavljača, nego pre svega zbog galaktičke moći reči koja je tako odapeta da kazuje neiskazivo. Svojim slutnjama, snatrenjima i snovima, nebrojeni pesnici ovog napaćenog naroda, stvarajući često ispod samog života, i na milion načina, svejedno koliko različiti, u antologiji su ostavili svoje tajne poruke — ja u to čvrsto verujem — čovečanstvu ih zaveštali.

Kod nas se uvek pevalo kad ništa drugo nije preostajalo, tako da pesma nije bila samo pritoka, već i zaceljujuća utoka, moć da blažimo bol na ušćima istorije. Pesma je pravila izlaze i tamo gde ih inače nema i ne može biti, a gde ih, ukleti i snohvatični, u mraku tražimo.

I sad pod kraj prošloga i s početka ovoga veka, kada pesnici niču kao pečurke posle kiše, svejedno, i uprkos tome što izdavački prostor ima nasavladiv tržišni procep, meni se sve više čini da to pesnici, kao iz kakve fakir-opsene i činodejstva vračeva, bujajući cede suvu drenovinu jezika. I iznova, i sve više, pune Markovu čuvenu tuluminu i nalaze nevidljivu jugovinu — zavetrinu tamo gde su nam čengele i bukagije, svi psi sveta redom na juriš i skokom, oko vrata želeli da nabace.

Između tolike moći da se poetski oglasimo i tolikog broja najrazličitijih glasova i istorije koja nam mrsi puteve i na prosjački štap svodi račune, ima neka tajna veza, po svoj prilici, ona ista koja nas je pet vekova pod Kesedžijama držala neuništivima pod staklenim zvonom mita. I ako nas je deseterac spasao, a sva je prilika da jeste, onda će nas i ovo stoglavo čudo od poezije, tolikih štimova i tako široko razvijenih bekstava i mimikrija, simfonija i simetrija, ma kako sve izdeljeno i kakofonično zvučalo, neizbežno nekud dovesti i, valjda, na kraju spasiti. Možda baš preko primera "bodljikave harmonije" ove Grujičićeve uzbudljive i proročke knjige.
 
Tolika moć reči, kao koncentrat leka i otrova, u isti mah, na jednom mestu, ne može netragom nestati. U svim tim pesničkim rečima je, na koncu konca, hteli mi to ili ne, tajna gatka o sudbini ovog naroda. Nenad Grujičić je instinktom održanja osetio i uspeo da svu tu pesničku silu maternjeg jezika okupi na jednom mestu i pokaže da u takvom snopu duhovne snage zaista smo nerazorivi. "Ja imam nadu, ja imam veliku nadu".

Dragoljub Stojadinović
 
(Reč na promociji 12. oktobra 2012. godine u Rimskoj dvorani Biblioteke Grada Beograda)

[Angelina]

*

ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE (1847—2000) NENADA GRUJIČIĆA

BEOGRAD — Troje književnih kritičara visoko su ocenili najnoviju antologiju srpske lirike od 1847. do 2000. direktrora "Brankovog kola" Nenada Grujičića koja je predstavljena u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda.

O luksuzno opremljenom izdanju na 1000 strana u kome je 1007 pesama 290 pesnika i 35 pesnikinja govorili su kritičari: Dragoljub Stojadinović, dr Slavica Garonja - Radovanac i Marija Sloboda, svoje stihove su govorili Duško Novaković, Milena Marković i Manojle Gavrilović, dok je pesme čitao glumac Boško Petrov.
 
Doajen srpske kritike i urednik ovog najnovijeg "cvetnika" srpske poezije, Dragoljub Stojanović se opredelio da o njemu govori veoma poetično pošto je priznao da ga je "ova golema knjiga opčinila".
 
Kako je primetio Stojadinović ovih godina dok se "istorijski kamenolomi najpre daleko a sada sve bliže na nas oburvavaju pesničke antologije sve su češće i sve obimnije, a Grujičićeva je najobimnija i najveća".
 
"Vreme je takvo da nas osećaj za razmere instinktom samoodržanaja tera da ovakva knjiga postane teška kao topovsko đule, kadro da svojom eksplozijom pokrije ceo svet", bilo je njegovo tumačenje za tako obimno delo.
 
On je ovu antologiju doživeo kao naše zaveštanje ako nestanemo kao narod "zbog galaktičke moći reči koje su tako odapete da kazuju neiskazivo što su u svojim slutnjama nebrojeni pesnici ovog napaćenog naroda stvarali".
 
Stojadinović je knjigu opisao kao "uzbudljivu i proročku" a priređivač ju je sklopio "instinktom održanja".
 
Dr Slavica Goronja Radovanac naslovila je svoj prikaz "Pesnička antologija dostojna Brankovog imena", aludirajući da je izdavač " Brankovo kolo" iz Sremskih Karlovaca koje čuva sećanje ne samo na Branka Radičevića već je jedan od poslednjih bastina koji brane poeziju.
 
Ona je ocenila, kao vrstan znalac lirike, da je antologičar mudro birao pesme, a ne pesnike posmatrajući stih kao "čudo jezika". Takođe, je primetila da je knjiga sklopljena hronološki, pregledno i na precizana način tako da se može koristiti u edukativne svrhe.
 
Grujičhiću je odala priznanje da je pokazao pouzdani ukus i pronašao "prave bisere koji do sada nisu bili uočeni", a postarao se i da, više nego ikada ranije, uvrsti pesnikinje. Kao značajnu inovaciju navela je uključivanje rokenrol pesnika koje je veoma vešto inkorporirao među "ozbiljne" liričare.
 
Marija Sloboda je podsetila da je knjiga objavljena povedom obeležavanja 165 godišnjice od štampanja prve zbirke Branka Radičevića i veoma pedantno je prikazala kako je antologija organizovana.
 
Prvo je predstavila antologicara kao uglednog pesnika sa bogatom bibliografijom,kao autora monografije o Branku Radičviću a zatim je istakla da je objavljeno 70 pesničkih antologija između 2148 različitih. Sloboda je je istakla da je Grujičićeva osobena po tome što pokazuje da je njen sastavljač imao ambiciju da revalorizuje postojeću mapu i koordinate srpske poezije i primeni nov pristup sklapanju "cvetnika".
 
Ona je skrenula pažnju na veoma obiman (70 strana) predgovor Grujičića koji je prava studija o poeziji i antiologijama, a donosi i njegove kriterijume po kojima je vršio odabir autora i njihovih pesama. Ona smatra da je veoma važno što nije izdvojio jednog "favorita" već ih je sedam i njima je dao jednaki prostor.
 
Grujičić je kazao da ga je zanimala samo ona poezija kod koje je prepoznao da je pesnik "propevao" umesto da samo piše tekstove. "To su pesnici koji su se ostvarili kao neponovljive kreatuivne licnosti" istakao je on.

Glas Srbije | 12.10.2012 | Izvor: Tanjug

[Angelina]

**

NAJNOVIJI "CVJETNIK" ILI GRUJIĆIĆEV "GRADINAR"


"Svaka antologija je dobra. Čak i ona koja nije dobra"; napisao sam ovo prije više od šest godina, kada sam u tadašnjem "Glasu SRPSKOM" imao književnu rubriku. (To je, još, bilo vrijeme kad je GLAS bio "Srpski", a ne "Srpske"; dok je imao književnu rubriku, i dok je bio "državna novina''-pluralia tantum! Odnosno, dok su i mene pozivali na saradnju: imao sam skoro tri godine književno-esejističku rubriku — kako sad svi vole da krste "kolumnu" — a zvala se AZ-Bukovnik.)
 
Dočekao sam tada i tako ANTOLOGIJU-izbor iz srpske poezije, pod naslovom Nasukani na list lirike (stih, inače, Trebinjca, oca moga kuma Mihaila, pokojnog Brata Pavlovića, iz njegove zbirke Djevojčica postupaka), "baštovanskog dvojca" Anušić-Malešević. Oni koji su mislili da hvalim antologiju, osudili su moj pristup, vjerovatno nikad do kraja ne rastabirivši značenje gornje rečenice (tim prije što sam istom "rečenicom" — a to je doskočica i pitanje kompoziciono-stilske vještine — i završio navedeni tekst).
 
Ovo, u stvari, pominjem samo jedino i zato što je jedan od onih kojima se ta Antologija nikako nije dopala (meni dragi Mirko Vuković, najglasniji i najargumentovaniji "antologo-borac"!) protumačio da sam se i ja svrstao na stranu "antologo-branitelja" (što su, znam, pomislili i ISTI)! Naravno, i jedni i druga nisu bili u pravu, a to i jeste najbolje tako, po drevnom "Lenjinovom pravilu": kažeš ženi da si kod ljubavnice, ljubavnici da si kod žene, a ti se sakriješ negdje, u biblioteku, i učiš-li-učiš!

Ili, što napisa VIB: "Pametan čovek četrdeset prve ode u četnike a četerespete se vrati iz partizana"! Dakle, kao što sam tada mislio i napisao (Govori kako misliš; piši kako govoriš; ali ima i ona Gojka Đoga, KETMANSKO-POKAJNIČKA, kad se izvinjavao Vuku što nije pisao onako kako govori, a nije ni govorio ono što misli!), tako i danas mislim i govorim: Svaka antologija je dobra, pa i ona koja i nije dobra; ili borem nije DOBRA DO KRAJA (uvijek će se naći neko i nešto da nekome i nešto zamjeri, prigovori, za-zlo-zapamti; Takvi smo mi Srbi, zato nas i svrbi!). Uostalom, nastavio sam, obrazlažući: Pogotovo ako je to Antologija SRPSKE poezije; jer — i najlošija — dobro je da nas SVJEDOČI: tolika je ala i vrana ustala na nas, da nam je svaki pomen imena, jezika i djela kao dokaz trajanja dragocjen, nasuštni. A — sa druge strane (svako lice ima naličje, naravno) — pitanje je koliko nam to "dokazivanje" vrijedi na duge staze!? (Nešto što nam privremeno-zakratko i "aktuelno" da ruke, u daljoj budućnosti, kada se glave ohlade a okolnosti izmijene, može i te kako da šteti!)
 
Slično bismo mogli govoriti i o najnovijem CVJETNIKU, što ga sastavi i na svijet izdade Nenad Grujičić i "Brankovo kolo" (naročito zato što je isti-autor-baštovan i te kako grmio protiv nekih ranijih-savremenih antologičara i njihovih "herbarijuma"; što — ruku na srce u preopširnom PREDGOVORU — nastavlja i sada: naročita meta bijahu mu "izbori" Svetskog pesništva, sa 100 i 1 pjesmom (!!!) Nikole Strajnića (tu zatekosmo Jovana Zivlaka, inače, onog 101!!! jedinog ŽIVOG iz cijelog Svijeta — pored Iva Bonfoa, tada krepkog osamdesetdvogodišnjaka, Bog sami zna da li je i sada živ — i jedinog živog, od svega nekoliko!, srpskog pjesnika uvrštenog u antologiju); te onaj iz Republike Srpske, nespretnog i predugačkog naziva, sastavljača Radivoja Mikića (ne zaboravimo i ovdje i "finansijera" Sretena Vujkovića); pitanje "vinosti" je složenije, tim prije što je Mikić profesor dr, a NOBLES OBAVEZUJE!)
 
Mislim (vjerujem i nadam se!) da nema ni jedan jedincati narod u Evropi a da ima toliko antologija sa toliko malo (dobrih) pjesnika, na toliko mali broj glava pismenih pripadnika-napose onih što čitaju, pa još i POEZIJU; posebno u zadnjih nekoliko decenija, kada su se svi vrednosni (a i moralni) kriterijumi srozali, odnosno kada "druga šćaše da postane sudija".
 
Treba ovdje da kažem koju i o još nekim Antologijama (što ne propušta ni Grujičić): npr. Kada budemo trava Vladimira Jagličića (ca tri moje pjesme) ili TROTOMNA antologija srpske poezije koju je sastavio Rus Andrej Bazilevski uz "selektorsku pomoć" (u antologiju, naravno, uvršćene!) Mirjane Bulatović; što je sve "preštampano" i u srpskoj verziji, i to u Kanadi (avaj, u njoj nema mene)! Ima još jedna RUSKA-SLOVENSKA Iz veka u vek (u serijalu ruskih prevoda-antologija ca slovenskih jezika) u kojoj ima i mene (jedna pjesma); ima ona Nebojše Devetaka, "pjesnika-izbjeglica" (u kojoj opet ima JEDNA moja pesma, kao što me DUPLO ima i kod Grujičića!).
 
Navodim ovo samo i jedino zato da kažem kako to da li me ima ili nema (a ima po PET-ŠEST i kod Anušić-Maleševića i kod "proskribovanog" Radivoja Mikića), nije VREDNOSNI KRITERIJUM pri ocjeni nivoa jedne ANTOLOGIJE. Da živim stotinu godina, mislim da bi moj stav uvijek bio isti: Svaka antologija je dobra, pa i ona koja nije dobra! Uostalom, prašina se brzo slegne, knjige se zature, zaborave, a uskoro slijedi nova, pa još novija, pa najnovija... Do pošljetka!
 
Preko 150 godina (1847—2000), skoro 1000 stranica, skoro 300 pjesnika (od Branka, rođenog 1824. do Dejana Aleksića, rođenog 1972): sve impresionira. Čak i težina knjige; i ona stvarna (masa) i ona u prenesenom smislu!
 
Možda su najveće vrijednosti neke antologije OTKRIĆA: iako nije prvi (to je radio, recimo, i Jagličić), Grujičić je u svoj izbor DOSLJEDNO a ne kao "presedan" uvrstio nekoliko rokera i popera (uz Peru Zubca i ine, a posebno Duška Trifunovića, čije su se pjesme "napjevali" raznorazni rokeri diljem bivše Juge, Arsena Dedića, Bajagu, Balaševića, a naročito Džonija i Boru-Čorbu, sve do EKV-Milana Mladenovića!), samjeravajući im — BEZ ZAZORA I SA DOSTA OPRAVDANJA — poeziju ca ostalim pretenciozno "UMJETNIČKIM".
 
I, na kraju, nešto sasvim lično: drago mi je da su se i moje pjesme našle u Nenadovoj Antologiji, tim prije što nisam ni znao da je priprema, niti mi je tražio podatke ni pjesme, niti je "tvrdio pazar". Prosto ih je uvrstio. Želim da vjerujem da je tvrdo uvjeren kako one to zaslužuju. I još nešto, ni u jednoj antologiji — izuzev ove — nema nijedne moje pjesme koju bih ja sam izabrao!

Prof. dr Branko Brđanin Bajović

(Pročitano na promociji u Banskom dvoru u Banjaluci, 20. novembra 2012)

[Angelina]

**

RASKOŠNA KNJIGA


Kada me je Nenad Grujučić, u jednom elektronskom pismu, zamolio da govorim, u Banskom dvoru u Banjoj Ludi, na promociji njegove Antologije srpske poezije, pogled mi je pao na ovu raskošno opremljenu i izuzetno lijepu knjigu, i oživio jedno pomalo zapretano sjećanje iz studentskih dana. Naš do tada uvaženi profesor, dr Zoran Petrović, predavač koji je držao do svoga predmeta i zahtijevao određeni stepen znanja od studenata, pojavljuje se na promociji izabranih pjesama svoga kolege, a našega profesora, pokojnog Vladete Vukovića u ulozi promotora ili kritičara. Knjiga obimna, profesor Vuković, moj prezimenjak, u godinama — dakle izbor koji objedinjuje široki luk njegovog višedecenijskog bavljenja poezijom. Adolescentski šeprtljavo i neautoritativno, profesor Petrović čini ovakav uvod u svoje pozamašno slovo: "Ja ranije nisam bio u prilici da govorim o ovakvim obimnim i zahtevnim izborima, sa ovoliko pesama, i to tako različitih, ne snalazim se baš u ovakvim situacijama, pa sam se opredelio za jednu pesmu iz ove knjige koja mi se učinila interesantnom, pa ću sada pokušati da je analiziram — "red po red"." I tu počinje profesorova saga unutar jedne pjesme.

Mladalački derznoveni, mi smo kao posprdicu godinama po fakultetskim kuloarima prepričavali ovaj slučaj. No, kako nam se sve što u životu činimo neminovno vraća kao eho, ja sam se, evo, toga sjetio u trenutku kada sam zamoljen da govorim na ovoj promociji. "Obimna i zahtevna" antologija, "sa ovolikim pesmama", "i to tako različitim"... Sve mi se vratilo u vidu dalekog i prijekornog eha. Uz to, stvar se događa meni koji rado govorim na promocijama određenih knjiga i, posebno, knjiga određenih autora čijim se novim izdanjima sa nepatvorstvom svaki put iznova radujem — među koje, svakako spada i Nenad Grujičić o čijim sam knjigama više puta pisao i na čijim sam promocijama više puta govorio.
 
Na stranu šalu, ali hoću da kažem kako postoje knjige o kojima je izuzetno teško govoriti. Jer — kada neko pregne i sačini ovako jedinstvenu, opsežnu, temeljitu, sveobuhvatnu, egzaltirano ambicioznu antologiju i kada je dodatno zasmoči beskrajno akribičnim, autoritativnim, strasnim i iscrpnim predgovorom, onda vam taj neko i ne ostavlja previše prostora za dodatno domišljanje i intelektualno manevrisanje. Takvim ozbiljnim predgovorom autor je, na neki način, "zakovao stvari" — da se poslužimo tim kolokvijalnim izrazom.
 
Ovakvu poziciju dodatno usložnjava i činjenica da ovdje pjesnik (a ne ispošteni, anemični univerzitetski kritičar) treba da govori o pjesniku. U takvoj situaciji posebno do izražaja dolazi ono opšte mjesto po kome je kritika (ili osvrt, ili nešto treće, ako je ovo to treće — sve jedno) "kreacija na kreaciju".

Da poentiram: ne želim od vas da sakrijem svoju bojazan da ovim izlaganjem ne mogu domašiti one visine na koje je letvicu postavio Nenad Grujičić ispisujući predgovor svojoj Antologiji srpske poezije. Dakle — bojim se da moja "kreacija", neće biti dorasla "kreaciji" koja ju je inicirala. U tom hvale vrijednom predgovoru, kao i u napomenama koje nas, post festum, dočekuju na kraju antologije, Grujičić do filigranskih detalja razrađuje i obrazlaže svoje antologičarske stavove, svoje poimanje "pevanja i mišljenja", svoj odnos spram bijelog i vezanog stiha, spram ženskoga pisma, spram kantautorstva i tzv. primijenjenog pjesništva, te spram svih relevantnijih i većih antologija srpske poezije koje su prethodile njegovoj. Tu je rečeno apsolutno sve što bi se trebalo i dalo kazati o ovom značajnom poduhvatu. Govorenje o ovakvoj knjizi vas permanetno ćuška, nagurkuje i navodi na rub realne opasnosti da prekoračite u zonu prepričavanja onoga što je autor već rekao, označio i apsolvirao.
 
U situaciji takve slabomoćnosti u pomoć mi priskače ono sjećanje na starog profesora Petrovića. Kao i on, pokušaću sada da iz "nemoguće pozicije" kažem par suvislih stvari o Grujičićevoj antologiji. Počeću od jedne drevne srpske zagonetke, jer ova knjiga je u ovom trenutku za sve nas, uistinu, zagonetka. Obrnuću redosled, pa, protivno običaju, najprije reći njeno rješenje. Rješenje zagonetke je KNJIGA, a pitanje (koje i nije pitanje!) glasi: NAJVIŠE ZNA, A NAJMANJE GOVORI. Tako su, dakle, Srbi determinisali knjigu, misleći, naravno, na knjigu kao predmet, na njenu "neživost stvari". Očigledno je kako su Srbi knjigu doživjeli kao dohijar ili skrivnicu, kovčežić u koji se pohranjuju najveće mudrosti, najveće istine, najveće vrijednosti. Sa te stajne tačke i sa takvim pogledom želim večeras da govorim o Grujičićevoj antologiji. Pred nama je knjiga iz koje progovara veliko znanje i veliko poznavanje stvari, ali — ŠTA ONA GOVORI KADA NAJMANJE GOVORI. Šta govori prije nego uđemo u istinski dijalog, ili je bolje reći polilog, sa pjesničkim glasovima koji su u njoj sabrani — u razgovor kome se kraj ne nazire? To se, zapravo, događa kada uđete u dvojeslov sa ovakvim knjigama — nema kraja tom razgovoru; ne može ga biti. No, šta ova knjiga govori kada ćuti?
 
Vraćam se, sada, na početak: čitam Grujičićevo elektronsko pismo, pogled mi pada na njegovu knjigu... Estetski predmet. Besprijekorno i ukusno opremljena knjiga. Obimna. Gojna. Tvrd povez, korice od fine eko-kože, zlatotisak, simbolična kombinacija boja — carski crveno, crno i zlatno. Ključne riječi složene u četiri reda. Gore — u jednom redu ime i prezime priređivača, dolje — tri naslovne riječi, poređane jedna ispod druge. Ali, ono što je najmanje vidno na koricama, to, upravo, najviše privlači moju pažnju: suvi žig udno stranice. Na njemu amblem "Brankovoga kola" u čijem centru dominira profil pionira umjetničkog "pevanija" na srpskom narodnom jeziku. Jasno je — odmah: sve se u ovoj antologiji odvija i događa pod egidom lika i djela Branka Radičevića, a svaka njena stranica kao da nosi suvi žig onoga koji je umirući uskliknuo "o, da te tako ja ne ljublja žarko". Neke stvari, naprosto, moraju da se dese.

Nenad Grujičić je, čini se, sudbinski bio predodređen da sačini jednu ovakvu antologiju. Sve je, naprosto, vodilo ka takvom ishodu. Potpuno prirodno. Ne bih želio da budem nakaradno shvaćen, ali — prirodno kao što je smrt prirodna. Kao što bi to lako i precizno Borhes rekao: "Iscrpšćeš broj otkucaja srca koji ti je zadan, i onda ćeš umrijeti". Ništa prirodnije! Sve je visilo u vazduhu i ovo se, prećutno, i očekivalo od Nenada Grujičića. Beskrajno odan i posvećen "stražilovskoj žili kucavici" srpskog pjesništva, kako to sam često voli da kaže, kao čovjek koji je decenijama stajao na čelu jedne od nastarijih kulturnih institucija kod Srba i bio uistinu žila kucavica "Brankovog kola", Grujičić je, rekoh, bio predodređen za ovakav poduhvat. Mislim da je i Grujičić godinama unazad bio toga svjestan i mislim da je samo čekao trenutak da stvari sazriju, prevru i da se navrši potrebna mjera. Riječ je o onome za šta Dante, u prekrasnoj igri riječi kaže: "Ljubav, kad ljubljen ljubit se ne dvoji". O takvoj međuzavisnosti i spiritualnoj vezi između Branka Radičevića i Nenada Grujičića riječ je ovdje.

Nenad Grujičić ima izuzetnu poziciju, snažnu institucionalnu potporu sa koje nastupa i to daje poseban dignitet njegovom pregnuću i njegovom projektu. Na stranici koja prethodi naslovnoj, uostalom, u dnu stoji napomena da antologija izlazi: "Povodom 165.godišnjice izlaska prve knjige pesama Branka Radičevića u Beču". Znam da sam ovdje otišao dalje od prostog promatranja objekta — ove knjige — ali kratak pogled u prve dvije strane još uvijek nije, držim, ulazak u dijalog sa njome. Jesam je golicnuo, ali je nisam natjerao da progovori. Grujičićeva antologija, naglašavam, i dalje ostaje na poziciji "najviše zna, a najmanje govori". Da, tačno jeste da Pol Elijar misli kako je "najbolji izbor pjesama onaj koji se pravi za samog sebe" i nema sumnje da je i ova antologija izraz stavova i nazora njenog autora, ali ona nikako nije samo to. Odužujući dug Branku Radičeviću kao rodonačelniku stražilovske pjesničke tradicije ona neminovno autora stavlja u poziciju služenja višoj i široj ideji, te ga time, nadalje, da se tako izrazimo, primorava na objektivnost i izlaženje iz svojega ličnog pjesničkog kruga.
 
Ovaj konstrukt služenje višoj i široj ideji mi, istom, pogled prikiva za vrh korice u kojem stoji ime autora. Žižno mjesto. Sa jedne strane njegovo ime obavezuje na izistinsku odgovornost jer je sa svoga britkog i preciznog polemičarskog jezika zadobilo auru beskompromisnog kritičara brojnih antologija i antologičara srpske poezije. Ali, jasno je: to nije "inat-rabota" i ovdje nemamo posla sa književnim "nadžak-delijom", ovdje imamo posla sa autorom koji brani dostojanstvo maternjeg jezika i maternje poezije i sa tim ne čini nikakve kompromise ili ustupke. Dalo bi se — možda (!) — očekivati da će Grujičić "igrati" na sigurno, da će kalkulisati kako ga neko od bivših oponenata ne bi uhvatio u raskoraku, ali uz ime ovog autora, nekako, ne ide prizemna lukavština. On čini posve opozitnu stvar: čini smjele iskorake (u izboru autora, njihovom broju, protiveći se uvriježenim sudovima i ustaljenim klasifikacijskim "pretincima"), riskira i daje povoda neistomišljenicima da istupe: izaziva ih i zaziva "na biljeg". Na drugoj strani — on ostaje dosljedan onoj praksi koju sprovodi tokom svih ovih godina koliko organizuje "Brankovo kolo" i dodjeljuje njegove nagrade; on srpski pjesnički prostor ne doživljava kao srbijanski, u njegovom vidokrugu ostaju autori i sa "ove strane Drine", i odavno memlom zapuhnuti katakombni pjesnici u Crnoj Gori i, napokon, srpski pjesnici u dijaspori; on ravnopravno tretira oba narječja srpskog jezika; on srpski pjesnički prostor vidi sa metageografske — sa jezičke tačke osmatranja.

Dovoljno je pogledati sadržaj i spisak imena uvrštenih pjesnika i dogledati koje su granice tog prostora za Nenada Grujičića. (Pogled u sadržaj još uvijek nije, držim, ulazak u dijalog sa ovom knjigom; ona i dalje spokojno ćuti. Neka tako i ostane!) Ovo nas dovodi do sljedećeg zapažanja koje se tiče samoga naslova knjige. Grujičić nije svojoj antologiji priskrbio neki zvučan, efektan ili poetičan naslov ("Kad budemo trava" — Vladimir Jagličić, "Bivši anđeli" — Dragan Lakićević, Žeženo zlato moga jezika" — Goran Babić itd.). On se opredijelio za prost naslov "Antologija srpske poezije". Ta jednostavnost i te kako ima smisla. Tim naslovom Grujičić otkriva svoje ambicije i suprotstavlja svoju antologiju i svoj koncept prethodnim antologijama srpskog pjesništva. Da se našalim i bude ujedno slikovit — to liči na onaj kliše iz TV kvizova:
 
— Osoba A, predstavite se.
— Ja sam Antologija srpske poezije!
— Osoba B, predstavite se!
— Ja sam Antologija srpske poezije!
— Osoba C, predstavite se.
— Ne! Ja sam Antologija srpske poezije!
 
To dalje vodi ovakvoj asocijaciji: antologija je već na prvi pogled gabaritna i moćna kao prekookeanski brod. Polazeći od Branka i stražilovskog poja, Grujičić se oslobodio uza strogih, beskompromisnih i rigidnih (počesto i potpuno iracionalnih i neutemeljenih) kriterijuma i njegova je antologija time propjevala, postala influentna, otvorena i rastresita — prozračena. On nije išao ka iracionalnom redukovanju. I to je razumljivo. Ako samo zvirnemo ispod prve korice, na naslovnoj strani ispod Antologija srpske poezije unutar zagrade stoji 1847 — 2000. Knjiga i dalje ćuti. To okolčavanje imovnog grunta u potpunosti opravdava obim antologije i veliki broj uvrštenih autora. Ona se, naime, rasprostire na kakvih sto pedeset godina srpskog pojanja. To je golem raspon kroz koji je prodefilovao ogroman ešalon sjajnih, manje ili više primijećenih i slavljenih, ali značajnih i prisutnih, svakako, pjesnika.

Knjiga neće progovoriti ni ako je ovlaš otvorimo otpozadi i pogledamo njen sadržaj. Sam sadržaj govori toliko toga. Grujičić je bacio svjetlo i na one autore koji nisu nikad bili interesantni ni za jednog antologičara, on je ravnopravno tretirao pjesnike sa svih srpskoh prostora, on je u obzir uzeo i one glasove koji se ne smatraju strogo književnim (Đorđe Balašević, Bora Đorđević, Arsen Dedić, Momčilo Bajagić, Milan Mladenović, Branimir Štulić i drugi), on je — kao niko prije njega — značajan prostor posvetio ženskom poju u tom dvoglasku, no ne na pomodan i isprazan način vulgarno amerikanizovano nazvan "čik-lit", a naši ga preveli kao žensko pismo, već stavljajući pjesnikinje i pjesnike u istu, ravnopravnu ravan.
 
Kada i letimično pogledate popis i redosljed imena pjesnika uvrštenih u ovu antologiju, a upućeni ste u problematiku, vrlo brzo vam postaje jasno da je Grujičić nizao autore po jednostavnom hronološkom principu, polazeći od godine rođenja (po starini, kako se u narodu kaže). Dakle, bila bi to prosta linearna projekcija da autor nije učinio dva izuzetka i to, ni malo slučajno, na njenom početku i njenom kraju. On, naime, najprije vrši inverziju razmjenjujući mjesta Branku Radičeviću i Njegošu koji je više no deset godina stariji od Branka. Potom na kraju, nižući sve mlađe i mlađe autore, dolazi do Banjolučanke Tanje Stupar Trifunović, mlađahne Tanje Stupar Trifunović, čini jedan "jakobinski zaokret" i vraća se pet godina unatrag, završavajući antologiju pet godina starijim Dejanom Aleksićem. Grujičić je jasno obrazložio slučaj Branka Radičevića i tu nema nikakvih nejasnoća, dočim slučaj Dejana Aleksića nije uopšte rasvijetlio. (I ja čujem škripanje, kao i vi! Svjestan sam da sam ovom tvrdnjom prekoračio okvire dozvoljenog i činim korak unazad.) Vjerujem da Grujičić ima neki svoj razlog koji se ne podudara sa ovim mojim razmišljanjem, ali ja tu stvar vidim ovako: prosta, prava linija asocira na jednoličje i monotoniju, na rávan uspavljujući ton, a to ne liči niti na Grujičića, niti na vijek i po srpskog pjevanja koje ovaj autor tretira. Ja vidim zamišljenu osu u odnosu na koju iz gornje tačke, iz zone pozitivnih vrijednosti (godina 1824), polazi krivulja i pada u minus zonu, u godinu 1813, odakle se zupčasto ili stepenasto uspinje naviše do 1977. godine, da bi iznenada pala za pet podioka niže, u 1972. godinu.
 
Ja, dakle, vidim krivulju, ja vidim fragment nekog kontinuiteta, ja vidim isječak — tonsku amplitudu. Uzmite sada taj isječak i sa preciznošću ga uklopite sa onom krivuljom koja predstavlja osamstogodišnji kontinuitet srpskog umjetničkog pojanja koje se začinje sa Svetim Savom Srpskim i "Službom Svetom Simeonu", potom tu kolažiranu cjelinu uklopite na viševjekovnu srpsku usmenu pjesničku tradiciju i dobićete razigrani, dinamični kardiogram — čertoreznu, grafičku projekciju otkucaja bila tog velikog, snažnog, živog organizma koji se imenom i prezimenom zove Srpsko Pjesništvo. Nadam se da sam ovom slikovitošću jasno predočio kakva je pozicija i značaj Grujičićeve antologije u ovom trenutku i u okvirima srpskog pjesništva, uopšte.
 
Mirko Vuković

(Slovo na promociji Banskom dvoru u Banjoj Luci 20. novembra 2012)

[Angelina]

**

ZDRAV I OSVEŠTEN DUH

Nenad Grujičić: Antologija srpske poezije (1847—2000), Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 2012.

Svaka antologija, smisleno i vrednosno, dvodimenzionalna je pojava. Najpre, donosi nam uvid u blago pesničke tradicije u određenom vremenskom preseku, u kom specifično naglašava stihovna ostvarenja što nude svevremeno, uvek aktuelno i bezmerno iskustvo sveta koje kameno odoleva novim i uvek drugačijim kontekstima u kojima postoji. Sa druge strane, pesnička antologija je i originalno delo koje izrasta iz stvaralačkih impulsa njenog graditelja, onoga ko se odvaži da zrelo i odgovorno ponudi književnosti čarobno ogledalo koje će dati njen najlepši odraz, onoga ko uspe izaći iz stega aure ličnih ukusa i interesa, što je, zasigurno, jedan od najtežih zadataka. Stvaranje stvorenim zarad novostvorenog i zarad onog što će se tek stvoriti; odgovor tradiciji koja nas je iznedrila zarad tradicije koju stvaramo, zalog budućnosti koju tek začinjemo — događaji su koji leže u osnovi svake antologije, te tako i Antologije srpske poezije Nenada Grujičića.
 
Ova Antologija već pri površnom prelistavanju može potvrditi svoju inovativnost na planu strukturne organizacije, kao i načina njenog oformljavanja. Sastoji se iz tri jasno odvojene celine. Prva je naslovljena kao Predgovor u kom stičemo uvid u širinu i ozbiljnost pristupa ne samo izgradnji Antologije, već i poimanja poezije koje priređivač poseduje. Ni jedan aspekt postojanja poezije ovde nije zanemaren, što nam govore naslovi tekstova koje ispisuje Grujičićeva ruka: "O pesničkoj reči", "O besmrtnosti poezije", "O poeziji i duši", "O talentu i grehu", "O poeziji, vremenu i smrti", "O čitanosti poezije", "O slobodnom stihu", "O slobodnom i vezanom stihu, i o još ponečem", "O antologijama", "O Branku i pesnicima romantizma", "O pesnicima dvadesetog veka". Dakle, nema zaobiđenih aspekta poezije, koji se za nju vezuju. Priroda navedenih tekstova je esejistička, u okviru koje se Grujičićeva reč kreće u talasima raznovrsnih amplituda — od strogo naučnih stavova, književnoteorijski i književnoistorijski obojenih, do sasvim druge krajnosti — pesnički određenih zamaha kojima se strasno i neskriveno zaljubljenički tvore ode pesničkoj reči što i samom autoru na poseban način određuje habitus.

Drugi deo celine Antologije donosi nam konkretna pesnička ostvarenja čak dve stotine devedeset srpskih pesnika i pesnikinja, ne odstupajući ni ovoga puta od načela inovativnosti. Naime, uz uobičajene podatke o pesniku (godina rođenja i smrti, ukoliko je preminuo), u gornjem desnom uglu otisnuti su crno-belom tehnikom jedinstveni portreti autora pesama. Jedinstveni su mnogi od njih u tom smislu što su se čitaoci tek u ovoj Antologiji susreli s njima po prvi put, jer su, naročito oni iz poslednjih decenija, preuzeti iz originalnog albuma Brankovog kola.

Treći deo celine Antologije čini pogovor naslovljen kao Napomene, u kom Nenad Grujičić još jednom nastupa u svom prepoznatljivom stilu, donoseći na desetak stranica, sažeto, objašnjenje sastava Antologije, perioda koji obuhvata, ali daje i odgovore na neka veoma važna pitanja koja bi čitaoci mogli postaviti. Zanimljivo je to što Grujičić tek na kraju Antologije donosi tako važne podatke na kakve obično nailazimo u predgovorima do sada poznatih nam antologijskih dela. U toj činjenici otkriva nam se Grujičićeva osnovna namera, inicijalni motiv stvaranja Antologije, koje bi najispravnije bilo percipirati kao stavljanje poezije u fokus i podređivanja joj svega što je sporedno u širokom polju u kom dejstvuje, utiče i prima uticaje. Grujičić se tako ograđuje od nametanja isključivo ličnih preokupacija i time sužavanja vidika čitalaca, tj. usmeravanja njihove pažnje ka nepoetskim sferama. I kada daje napomene o konkretnim mestima unutar Antologije, on pre, i iznad, svega postavlja poeziju fenomenološki, u najčistijem i najsuštastvenijem obliku.

Iako i sâm ostvaren pesnik sa bogatom bi(bli)ografijom, i zastupljen u mnogim antologijama, Grujičić sebe nije uvrstio među korice ove Antologije. I taj podatak govori u prilog da potpisivač Antologije nije imao nameru da njome nametne svom imenu oreol nekakve dnevne slave i veličine, već da odgovori na suštinske potrebe jednog vremena u kom se poeziji nameću sve veći zahtevi, u kom se oko nje predu bezbrojne mreže ideološke, dnevnopolitičke ili neumetničke prirode, te da samom poezijom, istinskom i velikom, stane u njenu odbranu i progovori u ime njenih zahteva i potreba, da podseti na odgovornost na koju nas obavezuje.

Grujičićeva Antologija obuhvata vremenski period od jednog i pô veka, tačnije, od 1847. godine, presudne za srpsku jezičku tradiciju, koja svakovrsno uslovljava i književnu, do 2000. godine. Zašto je upravo 1847. godina uzeta kao jedna granica Grujičićevog kretanja, svima nam je dobro poznato. Odjeknula je tada pobeda Vukove jezičke reforme i na najlepši mogući način ovekovečeno konačno konstituisanje srpskog književnog jezika štampanjem Pesama Branka Radičevića, Gorskog vijenca Njegoševog, Vukovog prevoda Novog zaveta i Daničićevog Rata za srpski jezik i pravopis. Upravo tu započinje čista srpska književnost, iznedrena iz blaga maternjeg jezika, konačno oslobođenog opasnosti da se izgubi, svene među stranim gramatičkim pravilima i leksikom drugih naroda. koja se nametala srazmerno sili u geopolitičkim sferama.

Dotaknuvši se upravo pitanja slavne 1847. godine, dužni smo skrenuti pažnju na koji način je priređivač Antologije napravio izbor između stihova Branka i Njegoša kako bi otvorio stranice svoga poduhvata. Nije tu reč o nečemu što ima bilo kakvu nacionalnu ili političku pozadinu, već je reč o izboru koji je Grujičić temeljno i višestruko opravdao argumentima kojima se služio i u građenju ovog značajnog dela, a oni su u uskoj korespondenciji upravo sa događanjima u srpskom jeziku koja su navedena. Najjednostavnije rečeno — u poeziji Njegoša susrećemo se sa pozajmljenicama iz staroslovenskog jezika, drugih jezika ili jezičkih varijanti, koje koristi na onim mestima gde mu je postojeća leksika srpskog narodnog jezika nedovoljna da precizno izrazi svoju misao, dok kod Branka toga nema, već on pesnički smelo i raspevano vešto crpi bogatstvo tog narodnog jezika ili, pak, sam tvori kovanice, svoju leksiku, koja se poput delića mozaika savršeno uklapa u sliku maternjeg jezičkog zvuka i smisla. Brankovo poezija je dublje i jače uticala na potonje srpske pesnike.

Odabir 2000. godine kao godine gornje vremenske granice, proistekao je, po rečima Grujičića, iz potrebe zauzimanja vremenske distance spram određenih aktuelnih (savremenih) pesničkih ostvarenja, kako bi ona imala vremena da se natalože u svesti srpske književne tradicije i pokažu se potom kao manje ili više dostojna poklanjanju pažnje u jednom ovakvom događaju kakav je pojava Antologije srpske književnosti (1847—2000).

U datom vremenskom odsečku od veka i pô, koji obuhvata raznovrsne stilske i književne orijentacije i u kom srpska književnost započinje svoj snažan zamah ka dostignuću ranga evropske poezije, u periodu kada srpska književnost buja u svakovrsnim stihovima, formama i sadržajima, valjalo je biti veoma minuciozan u izgradnji merila za odabir pesnika koji bi ušli u Antologiju. I na tom planu Grujičić se pokazao kao neko ko poeziju diše, ko poeziju živi, ko je tvori da bi i sam bio uspostavljen, ko je poznaje i poštuje kao zaseban oblik postojanja u jeziku. Jer, kako definicija antologije govori, upravo su merila presudan element da bi se delo ostvarilo kao antologijsko: "branje cveća, cvetnjak"; "zbirka odabranih, naročito lirskih pesama"; "uopšte: zbirka svakog štiva odabranog po naročitim merilima i svrhama"; "zbirka najlepšega".

Dakle, važno je istaći kako je Nenad Grujičić odgovorio na zahteve koje ova odrednica nameće pri formulisanju onih parametara koje je upotrebljavao u procesu odabira pesama kojima je izgradio svoje delo. Njih iščitavamo gotovo iz celokupnog Predgovora, jer na svakoj od njegovih sedamdesetak strana pronalazimo ključne iskaze koji su u temeljima središnjeg segmenta Antologije, a u čije ime progovaraju stihovi koje uživamo. Ono za čim je tragao Grujičić u vremenu od veka i pô, formulisao je možda najsažetije i najpreciznije u eseju "O besmrtnosti poezije", gde na jednom mestu kaže: "Da bi se pesnik ostario u totalitetu svoga jezika, mora da prepozna maternju žilicu reči koja hrani semantičke slojeve pesme. Mora da poznaje i osvoji tri nivoa muzike u pesmi: 1. urođenu melodiju jezika; 2. epifanijski zvuk individualnosti; 3. zvonkoliki obol pesničke forme". Vidimo da u merilima Nenada Grujičića usko korespondiraju tri ključna termina o kojima se u Predgovoru ispredaju pletiva priče već opisanog esejističkog temperamenta, a to su: melodija maternjeg jezika kroz koju progovara pesnik, pri čemu, koristeći se blagom koje nam svima pripada, dostiže nešto jedinstveno i neponovljivo; zatim, "pevanje" ili isticanje kao istine sentence Ezre Paunda da "pesnik s početka piše, a docnije — peva", što znači da je stih "pevan ukoliko nastaje u korelaciji iskustva i nadahnuća, dakle, u zanatu okupanom sintagmom lucida intervalla"; na posletku, poimanje odistinskog pesnika kao nekog ko se ostvario u maternjem jeziku u formama "izniklim u drugom jeziku".

Pitanjima maternjeg jezika, pesnika s darom koji se ostvaruje i "pevanju", Nenad Grujičić posvećuje veliki prostor u svim onim esejima gde dominiraju njegovi zanosi i prkosi, i promišljanja koja su po svom kvalitetu dostojna svakovrsne pažnje, iz kojih se može učiti, u kojima se može pronaći onaj teško uhvatljiv a svima osetan smisao same poezije. Kao što forma uslovljava stih, ali i stih formu, tako je i pesnik uslovljen maternjim jezikom, a i maternji jezik njegovim darom kako bi ostao očuvan ili postao bogatiji i šarolikiji.

Zato ne začuđuje što se predgovor otvara esejem "O pesničkoj reči", koju je ovom Antologijom Grujičić i hteo da proslavi. Određuje je kao "svetlost živog duha", a njenu ontološku dimenziju određuje "simbioza artističke i semantičke plodnosti." Kako bi se izrodila pesnička reč, neophodan je talenat pesnika, koji je "gornja mera upotrebe reči, najviši sprat artizma u baratanju maternjim jezikom".

U eseju "O poeziji i duši", naročit način otkrivanja reči koje grade poeziju, Grujičić naziva "vidovitim erosom", objašnjavajući ga kao "reč koja bane u snu, na plaži, pokraj puta. ... Oko takve reči roje se druge koje u kovitlacu epifanije sastavljaju krug pesme. ... U centrifugalnoj sili jezika, pesnik pipa vatru, daje i oduzima zvuke, sluti i vidi poljubac forme i sadržaja".

Oni koji imaju posebnu vrstu dara da otiskuju na jedinstven način svoja iskustva u maternjem jeziku, "pravi" pesnici, za kojima je Grujičić tragao po savremenom vidokrugu i po predelima već daleke prošlosti, jesu "ličnosti par excellance, majstori vidovitog erosa, one prekognitivne sile koja nadvremeno tvori sliku trenutka". To su "hipersenzitivna bića" koja su "Orfeji sa Janusovim licem: istovremeno vide i napred i nazad, ali — i gore i dole, u svim pravcima". Takve izuzetne pesničke pojave, koje izniču iz plodonosnog tla maternjeg jezika, da bi se potpuno ostvarile, moraju osvojiti i strane pesničke forme, tačnije, maternjom melodijom odjeknuti u onim formama koje nisu svojstvene metričkom i obličkom obrascu karakterističnom za srpsku poeziju. Takođe, svoj izraz moraju pronaći i u slobodnom i u vezanom stihu, koje Grujičić obeležava kao "obale iste reke koju nazivamo poezijom". Jer, "kod istinskih pesnika, poezija se ovaploćuje i u jednom i u drugom".

Sagledali smo, dakle, kriterijume priređivača Antologije po kojima je vršio odabir pesnika, a koji zadiru duboko, do suština takvih kreativnih bića. U sintezi njihovog dara i materije maternjeg jezika u kojem ga realizuju. rađa se poezija koju Grujičić doživljava kao "vidoviti eros jezika", "najduševniji impuls bića u jeziku ka dubinskim spoznajama", "duhovnu vertikalu ljudske egzistencije". Shodno tome, ona je neuništiva i večna, bez obzira na česte zapitanosti o smislu njenog postojanja, njene svrhe u savremenom društvu, bez obzira na neprekidno proglašavanje krize knjige kao medijuma i svakog oblika književnosti, kako smatra Grujičić. U eseju "O poeziji, vremenu i smrti", on kaže da "poezija može da postoji i izvan knjige. Može da bude i pevana i ćutana, i kazivana i nekazivana. Može i dalje da funkcioniše 's kolena na koleno', ma i preko Interneta".

"Ona se kad-tad nađe u telu teksta, u jeziku kao materijalu ili u kakvom drugom mediju."

Na raširenu priču da u današnjoj književnosti prevagu odnosi proza, autor pomenutog eseja koristi Kostićeve reči kako bi istakao veličinu pomenute zablude, jer u tim rečima on vidi "trtljanje ostarine duha". "Poezija ne trpi prosečnost poput proze, u doživljaju poezije ne može se kamuflirati osrednjost — odmah se pokaže. Jer, ne zaboravimo, osim što je poezija književnost, ona je i mnogo više. Malo je poeziji da ostane u fiokama kanonizovane književnosti. Suvoparni teoretičari će odbaciti ovakav pogled i neće priznati, na primer, viđenje pesnika Branislava Petrovića da je "poezija sâm Bog."

Grujičić hrabro raskrinkava sve ono što je suprotno odistinskoj poeziji, piskaranje po narudžbini, podstaknuto materijalnim aspektom ili dnevnopolitičkim motivom. Smatra da "lažni pesnici svoje lice pokazuju u zjapu dnevnopolitičkog konvertitstva, naglim odustajanjem od poezije u korist pomodne društvene klackalice", te nam na tom mestu otkriva još jednu značajnu odliku njegove Antologije — da svedočiti o poeziji samo u apsolutnom smislu reči.
 
Pobunjenički nastupa i protiv određenih kanonizovanih termina u književnosti, kao što je termin "savremena" poezija. Grujičić želi da istakne izvesne pojave u razumevanju i ocenjivanju poezije koje skreću pažnju sa njenih odistinskih vrednosti. O tome govori u esejima "O čitanosti poezije", "O slobodnom stihu", "O slobodnom i vezanom stihu, i o još ponečem". Dakle, Grujičić tvrdi da poezija odbija epitet "savremena", jer ona koja teži "savremenosti" nužno se mora prikloniti već postojećim poetičkim rešenjima, zahtevima pomodnih kritičara, tačnije, okrenuti glavu od onoga nadjezika kroz koji talent želi progovoriti, svojim tonom, ritmom, oslikati pesničkom rečju svoja maštanja i talenat, govor duše ili, pak, srca. Rečima autora, to glasi ovako: "Poezija odbija epitet 'savremena', jer on je štap za pridržavanje tobožnje meritornosti u šalterskoj naplati učenosti. Na tom štapu, rekosmo li, žive čitavi instituti i katedre, plejade ispijača ('lokatora') pesničkih sudbina i darova. Tu se poezija, najdirektnije, najmanje voljom pesnika, u grešnom činu, naveliko rasprodaje, a njeni tumači — preprodavci prostituišu".
 
Korene takvog nasilja nad poezijom, svetinjom nad svetinjama, autor eseja "O slobodnom stihu" vidi u neopreznom proglašavanju slobodnog stiha za apsolut pesničkog izražavanja, što je za sobom povuklo niz daljih grehova, kao što su pisanje nerimovanog soneta, koji je, kako kaže Grujičić, nemoguć, i to dokazuje, zatim, nastajanje poezije "bez osnovnih postulata pesničke specifičnosti kao što su: akcenat, intonacija, kvantitet, tempo, pauza i granica reči." Pesnički jezik se često pretvara u hiperprodukciju govora bez jedinstva smisla i muzikalnosti. To nije prava poezija, naglašava Grujičić, jer "poezija ne može da postoji bez unutarnjeg vira muzike koju nosi maternji jezik po sebi. Prirođena jezička melodija je ugrađena u značenja reči i nedeljiva od njih." Melodijska ekspresivnost jezika može se ostvariti samo u poeziji i to je njeno osnovno distinktivno obeležje među drugim književnim rodovima vekovima. Iz tog razloga metrički stih je "ontološki princip pesničkog govora".
 
Nije reč o tome da se autor eseja protivi upotrebi slobodnog stiha, već je reč o odbrani vezanog stiha, koji trpi nasilje i biva karakterisan kao anahron, prevaziđen, zastareo, kao odlika poezije koja pripada nekom davnom dobu. Ne zaboravimo da su za Grujičića pravi pesnici oni koji se okušaju i podjednako uspešno stvaraju i u slobodnom i u vezanom stihu. To su suprotni polovi koji se moraju spojiti u jedno da bi se dobila skladna i kvalitetna celina pesničkog rezultata. Iskustvo u jednom uslovljava iskustvo i u drugom, te kao primere navodi Brehta i Raičkovića. Ponavljajući paundovsku istinu "da pesnik s početka — piše, a docnije — peva", Grujičić navodi da je slobodan stih poezija "samo ukoliko je pevan, dakle, stvoren u punom angažmanu iskustva i nadahnuća".

Od velikog su značaja tekstovi Grujičića koji govore o pesnicima devetnaestog i o pesnicima dvadesetog stoleća. Svoju priču o pesnicima romantizma iz opravdanih i već delom objašnjenih razloga započinje govorom o Branku Radičeviću. Njegovu veličinu osvetleo je navodima iz tekstova njegovih savremenika, kao i onih koji su odali počast pesniku nakon njegove smrti. Slede povezane priče o Njegošu, Zmaju, Kostiću, Jakšiću, Preradoviću, Puciću, Kaćanskom, Milici Stojadinović Srpkinji, Koderu, kao i mnogim drugima. Kod svakog od njih dotaknuta je suština njihovog otiska na hartiji velikog romantičarskog doba. Oslikan je i poetički prostor njihovog duhovnog obitavanja u romantičarskim temama i motivima.
 
U tekstu "O pesnicima dvadesetog veka", Grujičić pravi osvrt na vreme kada su Prvi i Drugi svetski rat, te i građanski rat na južnoslovenskim prostorima, uneli diskontinuitet u razvoj srpske poezije i kulture uopšte. U ovom poglavlju srpske književnosti autor priču otvara Milutinom Bojićem, te je razvija kroz isticanje veličine pesnika srpske moderne; Dis, Dučić, Šantić, Rakić, Mileta Jakšić, Veljko Petrović, Sima Milutinović Sarajlija dobili su znatan prostor u ovom eseju. Poseban akcenat stavlja se na doživljaje poezije Milana Rakića i Jovana Dučića. U redovima koji slede blješti ime jedne pesnikinje — Anice Savić Rebac, kojoj Grujičić ispisuje redove prepune divljenja i izriče gromke pohvale. Nabrajaju se najveća pesnička imena u poeziji između dva rata i daju se najznačajnije odlike njihove poezije i određuje njihov nesumnjiv značaj kojim bogate riznicu srpske poezije — Crnjanski, Rastko, Nastasijević, Vinaver, Drainac.

Snopovi svetlosti Grujičićevih reči padaju i na bogatu književnu scenu na kojoj izniču i hitro se umnožavaju mnogi izmi na čelu sa Draganom Aleksićem, Markom Ristićem, Dušanom Matićem, Milanom Dedincem i drugima. Rekonstruiše se davno minulo vreme neposredno nakon Drugog svetskog rata, kada je počela velika borba za oslobađanje poezije od agresivnih i neumoljivih socrealističkih tendencija koje su želele silom da se nametnu. Odistinska, čista poezija odnela je pobedu zahvaljujući Popi, Pavloviću, Raičkoviću, Miljkoviću. Grujičić se zaustavlja na imenu Vaska Pope, kome je maternji jezik bio rumunski, te postavlja jedno od važnih pitanja — šta bi bilo da je Popa pisao na rumunskom, a ne na srpskom, u kom je uspeo da se ostvari u veličini svog talenta. Miljković se ističe kao pesnik — filozof koji ostavlja naročitog traga u srpskoj poeziji i za sebe vezuje mnoge koji će uslediti neposredno nakon njega, sve do danas.

Nepotrebno je nabrajati sva imena kojih se Grujičić dotiče, već valja da svako za sebe sa velikom pažnjom iščita njegove reči koje veoma ozbiljno i pesnički odgovorno tvore mesta za značajna pesnička imena, kao i ona koja su bila dugo u senci. Dvadeseto stoleće srpske književnosti se završava raznolikim pravcima i školama. U njihovom tumačenju Grujičić se originalno postavlja i slobodno iznosi svoje razumevanje istih, ne zazirući od slobodnog govora. Postmodernizam je za njega "kopija prežvakane fusnote u zapadnoj kulturi, takozvane citatnosti koja je samu sebe, u krađi i prekrađi kloniranog, na kraju, kao princip, pojela".

Širina Grujičićevih vidika i temeljnost u izgradnji ove izvanredne Antologije bljesnula je i u onim segmentima u kojima on brižljivo zalazi u daleke prostore dijaspore iz kojih odjekuju stihovi srpskih pesnika dostojni svake pažnje (Slavomir Gvozdenović, Dragoslav Dedović, Nebojša Vasović, Jovan Nikolić, Boris Lazić, Jelena Radovanović). U obzir uzima, naravno, i one pesnike koji pišu ijekavicom, izbegavajući da upadne u zamke dnevno-političkih lovaca na gluposti, ostajući dosledan svom merilu koje podrazumeva poeziju pisanu maternjim, u ovom slučaju srpskim jezikom.

Na samom kraju beleži još jednu značajnu odliku srpske poezije s kraja dvadesetog stoleća — pojavu vezanog stiha, povratak klasičnim formama i oblicima poezije. Navodeći pesnike koji su ga najveštije tvorili, tačnije, pevali, uspostavlja i onu drugu, paralelnu liniju poezije, poezije slobodnog stiha, takođe pevanu, čime nam oslikava potpunu poetsku ostvarenost, pesmu nad pesmama koju srpski pesnici neumorno i majstorski tvore.

Nakon detaljnog iščitavanja parametara Nenada Grujičića po kojima je raspoznavao pesnike, one odistinske, koji "grle sudbinu i u jeziku i u životu", potpuno nam je osvetljen drugi deo Antologije u kom se našlo preko dve stotine pesnika.

Poznato je da se sve novo i značajno događa u odnosu spram tradicije, i to ne njenom potpunom negacijom, već njenom pozitivnom dekonstrukcijom. Tim postupkom poslužio se i Grujičić kada je govorio o antologijama koje postoje u pamćenju srpske književnosti. U eseju naslovljenom "O antologijama", autor izdvaja ona antologijska ostvarenja koja su specifična po svojoj pojavi. U nekima otkriva greške i promašaje antologičara, koji su neoprostivi (i čijim putem nikako ne treba ići), i time, delimično, ukazuje i na određene specifičnosti sopstvenog priređivačkog projekta u kojem nastoji biti dosledan već predočenim merilom — "pevanjem" odistinskih pesnika.

Kao najveću opasnost svakome ko se upusti u izgradnju jedne tako složene književne građevine, kao što je antologija, navodi interese iz vanknjiževne sfere i merila koja ne potiču iz potreba poezije, već nekih drugih, koja sa onom pravom nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Kao "najsirotije" antologije Grujičić proglašava one koje imaju već unapred zadatu temu.

Nedopustivo je, objašnjava Grujičić, da antologičar sebi postavi merila u ovom poslu, pa ih onda zapostavi i previdi, na primer, izostavi iz svetske antologije pesnike nobelovce, ili neke od najznačajnijih pesnika nacionalnih književnosti, ako već antologija svojim naslovom to zahteva. Greh je praviti antologiju pesnika a ne poezije ili, pak, ograditi sebe od određene vrste pesama a zatim ih uneti u velikom broju, nepažljivo i bez sluha povinovati se ideološkim i političkim ključevima vremena, izbegavati da se oda priznanje pesnikinjama, menjati pesme pesnika u različitim ponovljenim izdanjima antologija, bez posebnog objašnjenja.

Sve ove manjkavosti antologijskih ostvarenja, Grujičić navodi osvrćući se na konkretne antologije, ne libeći se da i najvećim imenima iz istorije književnosti izrekne strogu ocenu nekih njihovih postupaka, ili im pak prizna zaslugu i oda počast. Reč je o antologijama Bogdana Popovića, Miodraga Pavlovića, Zorana Mišića, Vaska Pope, Miroslava Egerića, Milosava Šutića, Vladimira Jagličića, Andreja Bazilevskog, Stevana Tontića, te Nikole Strajnića, Radivoja Mikića, Manfreda Jenihena i Selimira Radulovića. Ovaj deo "Predgovora" predstavlja izuzetno važnu revalorizaciju antologijskih vrednosti u srpskoj književnosti sa jednog jasnog i otvorenog stanovišt, i zahteva opsežniju analizu u nekoj drugoj prilici.
 
Dakle, za opis Antologije Nenada Grujičića jesu od prevashodne važnosti merila po kojima je vršio odabir pesama i pesnika, a koja je tako jasno i precizno odredio u "Predgovoru", kao i vodeća sentenca Ezre Paunda da "pesnik s početka — piše, a docnije — peva". Tome smo dodali i nezaobilazne principe kojima je bio vođen, a koji se otkrivaju i u odnosu prema drugim antologijama, kao i i odnosu spram ovde zastupljene poezije i pesnika. Neke specifičnosti Grujičićevog antologičarskog projekta su sasvim inovativne i za mnoge iznenađujuće, a koje je on posebno i naglasio na kraju Antologije, u "Napomenama".

"Stražilovska linija pevanja" koja počinje Brankom Radičevićem je "aorta ovog cvetničkog krvotoka", ali se u njemu nalaze i druge, "raznolike struje i kapilari srpske poezije". Time se priređivač ograđuje od jednostranog pristupa, koji uvek vodi u velike nedostatke i ispunjava svoje početne namere — "upravo će ova antologija biti kaleidoskopski vodič kroz svu raznovrsnost i bogatstvo srpske poezije u rasponu od 1847. do 2000. godine. Pokazaćemo širinu i lepotu srpskog jezika razbokorenog u najrazličitijim pesničkim rešenjima, u slobodnom i vezanom stihu, u raznovrsnim formama i oblicima, u nepreglednom mnoštvu ematskih i motivskih polja, u dionizijskom i apolonijskom tonu, u kreativnim čudima i moćima poezije".

Prednost se u Antologiji daje onima koji su „pesnici kontinuiteta, autori koji su trajali i traju kroz vreme“. Takva odluka svakako ne umanjuje značaj i onim pesnicima koji su tek u začetku svog razvoja, ali su već ostvarili vrhunske domete svojom poezijom, odnosno, uspešno "propevali". Pesme koje su našle mesto među koricama Antologije jesu one koje "izazivaju snažan doživljaj, pesme vidljive kreativne vitalnosti, pesme iz kojih izbija životna posvećenost talentu što peva, pesme koje teže obolu savršenstva ili već poseduju puninu kruga ostvarenosti, pesme detalja sa univerzalnim silnicama koje se obraćaju današnjem čoveku (ali i onom u budućnosti), pesme koje bi da pobegnu iz memle zatvorenih prostora i navika, pesme nastale na principu jezičke igre u svim pravcima, pesme koje predstavljaju duševno iznenađenje i vrh umetničke tvorbe u ma kojem poetičkom obrascu".

Za sve pesnike odabrane za Antologiju karakteristično je da ispunjavaju jedan važan zahtev: u njihovom opusu morale su se naći najmanje dve izvrsne pesme. U tom određenju nema mesta za one koji su "salijeriji i fariseji, lažni propovednici pesništva", za "delatnika čiji javni habitus nije osvetljen pesničkim iskonom, nije podstaknut iznutra" i čije stihotvorenje "ne zna za maternju melodiju stiha", "za kopiju pevanja lišenu ličnog pečata", za onog čije se stvaralaštvo ne zasniva na "pevanju" ili nije sinteza "pevanja i mišljenja", ondnosno, "mišljenja i pevanja". Veoma je važno, tvrdi priređivač, da pesnici svoju poeziju "postavljaju, pre svega, u ravan sa pesnicima sopstvene tradicije čije su autentične vrednosti komplementarne sa svetskima", jer "poezija prvo rađa plodove u maternjem jeziku".

Važno je istaći jednu bitnu novinu Grujičićeve Antologije: veliku pažnju posvećuje pesnikinjama, jer njihovo izostavljanje vidi kao "poniženje ženske pesničke populacije, i žene uopšte". Kao druga važna novina prikazuje se uvođenje pesnika koji su bili izostavljani iz dosadašnjih antologija, a kao najbolji primer za to Grujičić navodi Petra Milosavljevića. Sasvim opravdano osvetljena je i poezija autora koji su prevashodni prozaisti, recimo, Petar Kočić, Ivo Andrić, Branko Ćopić. Učinjen je i značajan korak napred uvrštavanjem u Antologiju nekoliko kantautora i pesnika rokenrola, što srpsku književnosti približava drugim kulturama koje neguju te vrednosti dvadesetog stoleća. Priređivač ističe kako se time daju odgovori na pitanja "šta sve jeste i šta sve može biti poezija s pogledom s početka dvadeset prvog veka".

Antologija je odistinski odgovorila na takve parametre, jer je u njoj "ukupan korpus srpskog jezika, ekavski i ijekavski izgovor, pesnička dijaspora u realnom smislu reči". Priređivač posebno negativno reaguje na antologijska rešenja koja ijekavicu ne prizivaju u srpski jezik. Nastojali smo ukazati na izuzetnost Antologije Nenada Grujičića, odgovorno iščitavajući njene stranice na kojima neumorno pulsira slikovita, živa, razigrana reč priređivača u svakom trenu inicirana himničkim raspoloženjem spram poezije, koja silovito i neustrašivo razara sve okoštale kanonske zablude, na lomaču stavlja sva ideološka nasilja nad poezijom i pesnicima, odvažno kritikujući sve one koji se usuđuju da poeziji nameću okove dnevne politike i materijalističkih interesa.

Antologija srpske poezije (1847—2000) Nenada Grujičića je primer jednog zdravog i osveštenog odnosa prema poeziji koja čini tradiciju, koja se nasleđuje, ili se na njenim temeljima izgrađuje u drugačijem maniru, prema poeziji koja čini savremeni duhovni trenutak i poeziji koja živi kao zalog budućnosti. Tu nema prostora bilo kakvim interesima van sfere poezije, što priređivač, između ostalog, rekosmo, potvrđuje i izostavljanjem sopstvenih pesničkih ostvarenja. Grujičićeva Antologija zaslužuje da postane iskustvo svakoga ko ima dodira sa poezijom, da bogatstvom književnoteorijske, književnoistorijske, pesničke i univerzalne dimenzije suštinski obogati poglede pojedinaca, i na jedan sasvim nov način oslika čuveno pesničko stanovanje čoveka na ovoj zemlji.
 
Andrea Beata Bicok