sledeća tema »

[Angelina]

*

ZORICA ARSIĆ MANDARIĆ
(Skoplje, 1949)

Trebаlo je dа nаpišem romаn o ljudimа, nikаd ne bih pristаlа dа pišem o sebi. Ispаlo je dа ne umem dа pišem romаne, sve što stаvim nа pаpir čitа se kаo pesmа. Zаto sаm pisаlа o ljudimа u sebi i o sebi u ljudimа kojimа sаm znаčilа аli i o onimа što nisu ni primetili kаd sаm prošlа kroz njih. U svаkom sаm nаšlа po nekog аnđelа i obаveznog vukа i sа njimа se pomаlo družilа. Bilo je vremenа zа slušаnje i zа prisluškivаnjа nаde ispred rаjskih vrаtа аli i zа nedoumice ispred pаklenih kаpijа. No, izа nije bilo ljudskih glаsovа, oni su zаostаjаli u meni pа nije pristojno lаgаti o tuđim osećаnjimа kаd su ustvаri mojа. Iz ljudske krvi ponekаd bih čulа šаpаt аnđelа koji me je vodio do očiju vukа i trаžio od mene dа i u vučijem pogledu ugledаm nаmere аnđelа.
 
Kupаlа sаm se u rаznim koritimа аli se ploviti moglo jedino u koritu ljudkosti i kroz lepotu i istinu stići do nаličjа dostojаnstvа, gde ipаk ne nаđoh sаvršene odgovore, ni u svetlosti tišine, ni u kosmičkim tаmninаmа svetovа koje smo voleli.
 
Tek pišući, shvаtilа sаm dа ništа moje nije dovoljno lično ni toliko izuzetno i drukčije dа bi moglo biti drugimа zаnimljivа ispovest. Sve je već izrečeno i sve je zаpisаno nа milion poznаtih nаčinа, а dаnаs se čitа sаmo ono što je krаtko i intrigаntno. Mojа stvаrаlаčkа dimenzijа je moj štit pred prolаznošću i jа ću uprkos svemu nаstаviti dа pišem. A svi smo grаničаri Univerzumа i isto molimo zа milost vremenа nа nekim vаseljenskim vrаtimа. Svi se ulivаmo u zаjedničko sаmrtno ušće bez obzirа nа rаzličitost suženjа u struku kroz koje protiče nemilosrdno pesаk vremenа sа svаkojаkim šljunkom zlа i kristаlimа dobrа. Ali, niko neće otkriti zаšto se dobro zаglаvljuje u peščаniku а zlo glаtko prolаzi.

Zorica Arsić Mandarić

[Angelina]

*

ZORICA ARSIĆ MANDARIĆ


BIOGRAFIJA
 
Zorica Arsić je rođena u Skoplju 1949. godine. Detinjstvo i mladost (od 1953. do 1966) provela je u Kruševcu gde je završila Gimnaziju. Literarnu i umetničku likovnu "žicu" nasledila je od oca Dušana, bivšeg vojnog starešine, obdarenog talentom pisca, slikara i crtača stripova, koji je svojoj kćeri pružio prvu i pravu podršku u buđenju njene stvaralačke volje. Studije medicine i specijalističke studije okončala je u Beogradu, gde je 2000. godine i doktorila. Pisanjem pesama se bavi od malih nogu. U zrelijem dobu, pesme su joj prevođenje na engleski, italijanski, španski, rumunski i grčki jezik. Prvi je dobitnik književne nagrade "Gordana Todorović" za celokupno književno stvaralaštvo 1997. godine. Član je Udruženja književnika Srbije.
 
Udata je za doktora medicinskih nauka Dragana Mandarića, izuzetnog stručnjaka i direktora Klinke za grudnu hirurgiju Instituta za plućne bolesti Kliničkog centra Srbije, inače, njenog vernog pratioca od studentskih dana, koji joj i danas pruža punu "logističku" i svaku drugu podršku. Majka je dve divne kćeri: Miljane dipl. muzičara i Tijane, dipl. ekonomiste. Kruševac grad

Kao književnik, pesnik i esejista, objavila je 27 knjiga poezija i esejističke proze. Dela su joj prevedena na 7 stranih jezika. Od detinjstva je objavljivala poeziju u skoro svim književnim časopisima Jugoslavije i Srbije. Nosilac je književnih nagrada: Milan Rakić 2011., Velike povelje Morave 2008., Jefimijinog veza 2005., Ravaničanin — nagrade za očuvanje srpskog nacionalnog blaga 2004., Gordana Todorović 1997., a u 15. godini nagrade Beli narcis, na smotri književne omladine Srbije.

Član je književnog kluba "Bagdala" iz Kruševca od svoje 16. godine.

Član je Udruženja književnika Srbije preko 20 godina, a sada je član Uprave UKS i sekretar Veća časti UKS.

Likovnom umetnošću, slikarstvom, vajarstvom i primenjenom umetnošću, bavi se od najranijeg detinjstva. Imala je 6 samostalnih i preko 100 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu i dobila više nagrada i priznanja.

Živi i stvara Beogradu.
 
U Akademiju JUPIN, sada SKAIN, primljena je 5.6.2011. godine u novoformirano Odeljenje duhovnosti i pravoslavlja.
 

BIBLIOGRAFIJA
 
Pesme su joj štampane u književnim časopisima i listovima: Bagdali, Književnim novinama, Mladost, Studentu, Politici, Književnoj reči, Sveskama, Rukovetima, Borbi, Signalu, Stigu, Međaju, Zbilji i drugim.
 
Do sada je objavila 25 knjiga pesama, lirske proze i eseja:

Srce u travi (1967),
Vestalka (1971),
Neshvatice (1985),
Vodeni žigovi (1989),
Korice za mesečinu (1993),
Zvezdana meljava (1995),
Gvozdeni leptir (1995),
Inje na slušalicama (1996),
Kapi za kocku šećera (1997),
Izvor i ušće (1997),
Potkožni kosmos (1998),
Vez mačem (1999),
Rajska vrata samoće (2001),
Usta postavljena svilom (2001),
Iver sa Lazarevog krsta (2003),
Ženski početak vrednosti (krajem 2004),
Hvatač snova (2005).

[Angelina]

*

DOVRŠAVANЈE OBLUTKA


Ima Zorica Arsić Mandarić jednu ranu pesničku zbirku koja se zove Izvor i ušće. Kako njeno pesničko delo dozreva, iako se prvencem Srce u travi već predstavila kao zreo pesnik, taj izvor kao ogroman slap njene unutrašnje matice i dalje preti ogromnom silinom ka ušću. Moćnom arterijom kroz koju huji njen mikrokosmički svet. Ali sa ušćem je već drugačije. Ta jednostavnost da prirodno pronađe svoje vodene zakone, da se na najjednostavniji način ulije u neki drugi tok, u neko drugo more, odnosno povesnicu, koju na vidljivim leđima nosi nevidljivo i tajno, već pripada onom izazovu koji je star koliko i razlog pevanja. Mučice zbog koje će ovu zbirku nazvati Pesme i krik! Mučica s pesmom koju treba zaokružiti u svom oblutku (najsavršenijem obliku prirode) i mučica s krikom (koji je najlepše oslobađanje kad se probija njegova kora).

Kome se Zorica Arsić Mandarić obraća? U knjizi koja se zove Pesme i krik! Sebi, nama, nekom drugom. Svom lirskom subjektu, našoj podruštvljenosti, nekom zaumnom? Njoj nespokojnoj, nama izlišnim, nekom nedostižnom? Njenom očaju, našoj ravnodušnosti, nekom nedosegljivom!

Znamo za izvorište. Zapenušano svojim slapom, životvornim, lekovitim, devičanski čistim kad započinje Prvo slovo pesme. Tamo gde će se sva ta energija uliti (a voda oduvek sebi nalazi put). Naravno, da istraje snagom umetničke reči, jer se može razliti u beskraju, a treba sačuvati prvotni impuls, prvotnu inspiraciju koja joj daje smisao. Zamajac u kojem se zajezgrio plod, zametak pesme koji preti da se sabijen pod nežnu kamenu koru oblutka rasprsne u krik! Treba dosta mudrosti i dobrog vetra u jedra za plovidbu ka ušću, odnosno da se dosegne  utočište.

Za koga, u procesu kroz koji prolazi pesma, toliko bola, krika, nerazumevanja. I za koga toliko lepote, milosti, razumevanja. Ružnih i lepih reči. Pred Tvorcem pesme, pred njenom ispovednom svetom tajnom kad ishodište pesme dovodi do svog katarzičnog stanja ― a da njen dalji tok u istoj identifikaciji prepušta čitaocu. Ušće je dakle, u njemu, ako ga nađe. U pesmi Ja, voda dešifruje svoje unutrašnje stanje:

   .... a usta koja me piju
        smatram izvorištem i ušćem.

Ima u snazi njenog jezika "potkožnog kosmosa" koji ima izvorište u "pogledu na svet" koji donosi pesnikinjina lekarska profesija. Arsićeva je obogatila srpsku poeziju metaforikom koja je objašnjavala alhemiju svoje struke (kapi za kocku šećera, usta postavljena svilom, činije zvezdanog pirinča, sok od zborovine...).

Uz svu ovakvu jedinstvenost, može li se govoriti o prepoznatljivosti njenog poetskog toka. O slapu koji brukne moćnom energijom, a raspršuje se u bezbroj kapljica, zvezdanih činija... Njena rana poezija puna je lepršavih lirskih pražnjenja u električnom pucketanju, njena poznija poezija u kojoj se uvija sve više u svoj oblutak, nosi unutrašnju težinu sopstvenog kamena, ima ubojite dramske naboje, ima mnogo usklika. Makar da ih nije interpunkcijski stavljala.

To traženje formule, kao odgonetanje, kao iznalaženje izlaza, kao uhodište u ušće, ima svoje zakone koji ne moraju biti drugačiji do oni koji propisuje pesnikinja. Jer drugih zakona nema. Ni drugog pogleda na svet.

U tom svetu gde je mnogo srdžbe, mnogo znakova uzvika, nešto što je mnogo boli, nešto s čim se na ovom svetu ne slaže, nešto što na ovom svetu izaziva prirodno stanje otpora, sukoba, prkosa.

Sa nekim vetrenjačama.
Sa nekim aždajama.

Onako krhka, nežna, s čednom mišlju o onoj koju mora da brani, pesnikinja ima snagu borilačkih veština, moralnih i časnih, ume da stane pred Golijota, ume da se žrtvuje za vrednosti pred kojima smo obesmišljeni. I kad se poseče vena koja krvari u ovoj poeziji vidi se da je njen poprečni presek tražio lekara u ulozi pesnika. A celog života kao lekar lečila je druge! Kakav veličanstven pad lekara pred uzdignućem pesnika. I u istoj simbiozi ― kakav pad pesnika  pred Vidaricom, ako je sve smrtno.

I opet da se poslužimo pesmom Ja, voda:
        
   ...a sumnjam, da zaronjena duša
      ne može da preživi bez krika.

Tako je stanje duha, koje se zove krik, postalo spasonosnica za naše smrtnosti, prolaznosti, padove, ma kakve, ma koje.

Sva sreća (ili nesreća) što je Zorica Arsić Mandarić čarobnjaštvo svoje (lekovite) reči toliko razlila, u toliko alhemijskih čančića, da je gotovo više ne možemo pratiti, ta plodonosna uzdarja traže sve pažljivijeg čitača. Traže sve veću koncentraciju na svoja plodonosna semeništa iz kojih nove biljke prete novim raskošnim listovima i cvetovima. I plodovima kao sa drveta saznanja.

Ima ova zbirka šest ciklusa. Čitaocu mogu biti od koristi u nekom mirotvornom odušku. Sve je jedinstven oblutak nalik jajetu. Oblutak koji se kao jaje porađa.

Cela zbirka je pre jedan jedinstven slap, istočen iz duše, sa uzdasima koji mogu biti ciklusi. A da čitalac to mesto otkrije kada mu je potreban odušak, od mesta bolnog, čarnog, snovidovnog...

A ono je po nežnosti ženskog pera, onakvog kakvo je bilo sa jednim Srcem u travi davne 1967., a sada  sazrevajući gotovo posle pet decenija, kada izlazi ova zbirka, glumilo "strogoću", a rasipalo se isto u nekoj travi kao u cvetnoj bašti srpske poezije gde je otkucavao njen isti lirski kardiogram...




O Vidovdanu 2015.
Kruševac
 
Ljubiša Đidić | globosino.rs

[Angelina]

*
Stihovi Zorica Arsić Mandarić


DAMA U RITAMA

Dok su vaši preci Indijance sekli
da nameste dupe na lagodno mesto,
ti moji Sloveni nikom nisu klekli,
ni tuđinu dali svoj zidani presto.

I vi što ste olako uzmakli od boja,
paktirali s' čizmom rad jadnih života,
podmetnuste Srbe, ljudine od soja,
da vam istoriju brane od sramota.

Ovo nisu reči primerene dami,
al se naše žene sjajno brane psovkom
vične svakoj borbi u presudnoj drami
i lažnoj gospodi da skrešu olovkom.

I dok su vaša deca uz TV ekrane
laži o nama mljackali s kokicama,
naši sinovi učili su da brane
iz vaših filmova o tuđim granicama.

Da vam naš profesor bude smetljar,
vi nas uigravate sankcijama!
A ja sam sve bolji pisac i lekar,
i u ritama ostajem cenjena dama.


AKO ME BUDE

Ako me i posle bude
možda ću vam ponešto i oprostiti
kao što se prašta umobolnima
i bivšim ljudima.

Možda ću vam ponešto i naplatiti —
poneki most, neku praznu fabriku,
srušeni relej ili TV stanicu.

Ali vam neću oprostiti
milion nezačetih duša
u plodnom trbuhu Srpkinja,
i nedočitane lekcije prvaka,
i neodržane časove mojih kćeri
i njhovo prevremeno starenje,
i nasilno odrastanje golobradih mladića
i one hiljade prestravljenih upitnika
u dečijim očima.


PISMO KĆERI U TUĐINI

Pismo ti jedva šaljem, možda poslednje:
zlo je kad nauk menjamo pod stare dane.
Pokušali smo ovde i varke neoprobane,
sad se oružje vadi iz svake srpske rane.

Najgore je vreme nasilnog umiranja,
u kome stari nauk počne da se koleba,
kad iz srca, iz znanja i dobrih verovanja,
za uzvrat na kamen, ponestane nam hleba.

A učila sam te da deliš i poslednje zalogaje
jer će i tebi biti ruku za uzdarja,
da uvek prima više ko je spreman da daje.
Uveravah te u radosti blagodarja.

Govorila sam ― idi, uči za svoju grudu,
jest da ličiš na oca i imaš gordost ludu,
ali se uvek vrati, sve ovde za tebe cveta.
Podarila sam ti ponos, rodila srpsku lepotu,
pamet i radoznalost pred izazovima sveta.
Vajala sam ti srce, učeći te mirnom životu.

Šta tamo sada radiš u ova ratna vremena?
Da li otvaraš knjigu što te na majku seća?
Možeš li da tuđinu sviraš sa violončela
ili sa mladog ti čela cvili usahla sreća?

Kako ćeš da se snađeš u otadžbinskoj crnini,
ti, koja si uvek visoko nosila čelo?
Obuci slobodno belo, za inat na visini!
A čemer zdrobi žuljem svog malog muzičkog prsta
i odsviraj im ono "Tamo daleko… je moje selo…"

Možda će čarobnom notom sa našeg ukletog krsta,
na nekoj tuđinskoj pisti zagrcnuti se avioni
i saplesti se o tugu koja ti srcem zvoni.


PUNE MI OČI

Pune mi oči mutnog neba bez zvezda,
a usta prepuna kiše, besa i ogorčenja,
i goluždrave dece najzad nam puna gnezda.
A strepim, za njih strepim kroz nepodnošljiva bdenja.

Pune mi uši pretećih fijuka, eksplozija, smoga.
Zar noći su budne k'o dani, zaprepašćene, bez reči?
U osluškivanju dugom ima li ipak Boga
da grmne na avione, pred armadom se ispreči!

Puno mi grlo reči, al pesma ide sa krikom,
ne straha, nego kletvi i nesnosnog besa.
Družim se mesec dana sa anđeoskim likom
koji mi obraz uznosi nad polomljena nebesa.

Puna mi šerpa ručka, žurim dok ima struje,
poslednju vedricu punim, voda mi je do guše,
svetlošću napajam oči jer ne znam dokle će guje
da truju zemlju i vodu, sunce da nam ruše.

Pune mi oči čemera i bombaškoga mraka
i ne sećam se više ljubavne mesečine.
Drhtim od nade da nije precizna raketa svaka
i da će i ova nova kraj dece naše da mine.

Pune mi grudi mleka za čedo u skloništu,
da ga prkosom dojim kao iz davnašnjeg epa.
I dok mi prsti čvrsto sopstveno srce stišću,
ja tiho šapćem bebi kako je planeta lepa,
kako je napolju čeka leptir na sunčevom zraku
sa kojim će da se igra u inat ratnom mraku.


JA NE ZNAM DA PUCAM

Ja oduvek jesam gorda sa Balkana
grobom i kolevkom, snom otmenog stana —
iz Kruševca carskog, niškog Sinđelića Čegra,
Vranja, Prizrena — Dušanovog grada,
rođenog Laćarka, Sremske Mitrovice vedra,
Aleksinca, Vršca, lepog Novog Sada,
ja sam umna, nežna dama Beograda,
i ja sam opasna, tvrda vladarica,
ja, Besna Jerina povređenog lica.
Biserje detinjstva skidam s ogrlice,
ljubavna sećanja vadim duši s krune.
Negovani jezik iz putenog nedra
olovom optačem u ubojne reči,
da se njima borim, druge nemam bune
nego da vam pesmom prkosim i kunem.
Ja ne znam da pucam ni pištolj da držim,
al u svili sluha i u zlatu uma
i pero i skalpel vašom vatrom pržim,
a skiptarom reči gonim vas sa druma:
To su moji puti, to su moje reke,
ti naši mostovi — prtine mog deda!
Fabrike pod kožom — tajne za vas preke,
moj muž, brat i otac, neće da vam preda.
 

VANZEMALJCI
 
Ispunili smo sve uslove, prohteve, naređenja,
metke i puške prebrojali i referisali,
(one u srcu za sebe zadržali)
grešnike isporučili, porušili suvišne fabrike,
prodali sve što je vredelo da se proda,
odali što je traženo da se oda,
i prešli preko vašeg bombardovanja,
jer bila je to šala za ispitivanje materijala.

Uspešno hvatamo ritam, klimamo novom glavom,
u ime Globalizacije završićemo lustracije,
popravićemo se, popraviti, zgnječiti gnjile ostatke
ove dotrajale, staromodne civilizacije.
Dostojanstvo smo, zasad, sklonili pod rodoslove,
koji se javno ne slove da ne naljute koga
od onih što kriju pretke, a ne boje se Boga.

Šta bi još trebalo, da nas na miru ostave?
Kolike ćemo još žrtve u odanosti da damo?
Nestalih da se odreknemo i tome Kosmet dodamo
da bi nam skinuli čaršafe sa glave —
vidite, nismo duhovi, prihvatite nas tamo,
ponosni Sloveni su klekli —
proizvedite nas sada u vitezove!

Zar vi ste vanzemaljci skučenog naduma
pa ne znate kako se narodi zbližavaju i vole?!
Samo lebdite nebom i stražarite svetom
koji je s visine sitan, bezličan i malo bitan,
a ne znate da je Korak
jedini način da pronađete Čoveka.
                                    
(2002.)      

više » » »

[Angelina]

*

TRI TOKA U ISTOJ PESNIČKOJ REČI

[Zorica Arsić Mandarić: Sjaj misli, Sok od zborovine, Činije zvezdanog pirinča, Šumadijske metafore, Mladenovac, 2010]

Iako je svaka od ovih zbirki posebna za sebe i posebnost po sebi, njihovo izvorište , tok i ušće imaju istu sudbinu. Sudbinu kojom nose san ijavu podjednako, a da između njih "nisu zabranjene preljube".

Jedna od skrivenih impresija ovih knjiga nameće rafiniranom čitaocu objašnjenje rentgenskog snimka bića. Gde se to biće nalazi ovih godina, u ovom veku u svevremenu. Od koje ljudske i koje kosmičke mase je sazdano. Kako se na njemu raspoznaje doba, kakva je to mapa za iščitavanje duše, misli, sjaja misli, govora i zbora, do neke metafore sa činijom napunjenom zvezdama u zrnu pirinča.


SJAJ MISLI

Moje su istine prošle,
nečije će tek sutra ...
Svemu što promišljaš,
glasovi su tek gosti,
ali dok biraš trenutak
i odmeriš se, iznutra,
već ti promaknu zbori
dostojni mislenosti!

Pra-reč suštine
negde zaostane —
uvek se čini — misao
je nedorečena:
doživljaju i osećanju
reč ne pristane,
kao vencu latica,
s uma odvojena.

Takva latica
pesnika stisla!
Sve strasno radi
na pogon smisla,
propinje se i hvata
sjaj misli!
A sjaj je neuhvatan ...

Poezija SCG

[Angelina]

*
Stihovi Zorica Arsić Mandarić


TO VREME
 
To malo našega Vremena,
taj magični trenutak
kao retka minijatura
njiše se u mome sećanju.

U tako mali tren
mogu da stanu
sunčani proplanci
u tvojim zenicama,
kao obruči vatre,
kao izazovi,
kao bakarni balkoni,
na koje izlazim.
 
U to vreme utisnut je
jedan pejzaž tišine.


JAGNЈAD

Stasavala su jagnjad u istom toru.
Jedna su dorasla do ovce,  
iz koža drugih iskočiše vuci,  
trenutak zaklaše, nauk prevariše,  
sisu odgrizoše majci ovci!
Razvaljen tor opominje
da su vukovi u ovčijoj koži.
Ne zna se, tobože,  
krvava vuna kome pripada.
Ne može se po stadu zaključiti  
ko je koga klao.

I zašto. / Fenjer Diogena iz Sinpoe

[Angelina]

*
DR ZORICA ARSIĆ MANDARIĆ, KNJIŽEVNIK I LEKAR, LIKOVNI UMETNIK


LJUBAV ČINI BIĆE, A REČ ČOVEKA

Bogato stvaralaštvo ove naše priznate multimedijalne umetnice i uspešnog lekara (od skoro u penziji), krunisano je brojnim nagradama i priznanjima i izborom u Kraljevsku Akademiju za nauku i pronalazaštvo JUPIN "Nikola Tesla" i za člana UO Udruženja književnika Srbije.

Promocija njenih najnovijih knjiga poezije i lirske esejističke proze zakazana je za 20. septembar u Beloj sali Kulturnog centra Kruševac.

I posle više od 40 godina života u Beogradu, dr Zorica Arsić Mandarić sa ponosom kaže da je Kruševljanka, zalaže se za duhovne "čarapanske" boje i komunikacije sa svetom, ostaje verna svom matičnom književnom klubu "Bagdala" i neprekidno se sa ljubavlju vraća u svoj zavičajni grad.

"Ništa nije slučajno, valjda je neka kosmička promisao da se rodim u carskom, Dušanovom Skoplju, odrastem u kneževskom Lazarevom Kruševcu a živim, stvaram porodicu i radim u Beogradu despota Stefana. Ljudi mog zavičajnog grada su roditelji mojih misli, odgojitelji mojih umetničkih sklonosti i okosnica svih mojih izbora. To nosim kao dug u životu, koji se ne sme zaboraviti ni u najtežim trenucima a naročito ne u nekim ličnim postignućima. Naravno, nije slučajno ni to što je moj suprug, profesor dr Dragan Mandarić, Vitez od Čarapanije, pa valjda je brinući o "čarapanima" i kao kruševački zet, zaslužio! A koliko i kako se Kruševac podseća na mnoge umne, nadarene i posvećene, odavno priznate stručnjake, naučnike i umetnike koje je iznedrio i rasadio po "belom svetu", e, to je sada pitanje za mlađe Kruševljane..."


POSVEĆENOST PRAVOSLAVLJU

Celokupan rad i književno stvaralaštvo Zorice Arsić Mandarić, posvećeni su pravoslavnom humanom biću, sada naočito, kada se pojavila sa knjigom proze "Putovanje ka središtu duše" i tri neobične, hrabre pesničke knjige o poetici, tematski vezane kao trilogija: "Sjaj misli", "Sok od zborovine" i "Činije zvezdanog pirinča". Oni koji je dobro poznaju kažu da je neumorni pregalac, optimističke energije, koju štedro prinosi ljudima, a oni koji je pamte kao svog lekara još govore o svom beskrajnom poverenju u njenu stručnost i zalaganje ka izlečenju. Poneko bi primetio da je to idealistički stav prema ljudima i životu, neko ko ne zna da je pesnikinja i hirurg, suočen sa urgentnim stanjima, sa munjevitim odlukama na granici života i smrti, koje se ne mogu ispravno doneti ako nisi realan, pragmatičan i stručno potkovan, ako "nismo sa sve četiri na zemlji", kako je znala da opomene u svojstvu šefa prijemne kliničke ambulante za ORL Kliničkog centra Srbije u Beogradu, gde je do penzije radila.

Specijalista otorinolaringologije, magistar i doktor medicinskih nauka, čitavog života je u uspešnom radnom paralelizmu spisateljstva i lekarstva, uz hobičnu posvećenost likovnoj umetnosti, slikarstvu i vajarstvu, sa šest samostalnih izložbi i preko sto zajedničkih izlaganja dela.

"Taj naoko paradoksalan paralelizam medicinske nauke i spisateljstva, iako zahtevan, prirodan je i lak kad mu je čovek bezrezervno posvećen, uz nužnu rekreaciju, a to je moje likovno izražavanje u slobodnom vremenu. Nikada nisam zaboravila da je preda mnom čovek, ne samo njegov bolesni deo, protokolarni broj, latinska dijagnoza, i da prvo moram zadobiti čovekovo poverenje da bi se uopšte započelo lečenje. Tako je i u literaturi, pišući iskreno i verujući da sve deliš sa čitaocem, zadobijaš njegovo poverenje — da bi on uopšte razmišljao o onome što mu pišeš, jer čitalac se ne može prevariti, prepoznaće kad ga mitiš lažnom nadom i izmišljenim svetovima. U životu je i neverovatno moguće, jedino ako se trud i vera ulože sa poštovanjem i istinskom ljubavlju u ono što radimo i u one koje volimo ( ne u ono za šta smo i one zbog kojih smo plaćeni). Sama darovitost ne garantuje uspešnost ako nije svrsishodno organizovana u boljitak tuđih života. Glasam samo za plemenite komunikacije, za dobronamernu uzajamnost, iako je najteže održati u kritičnim egzistencijalnim vremenima ali, ona je jedina spasonosna! Kao narod smo dokazali da imamo na pretek pozitivnu energiju i neslućene talente (podarili smo čovečanstvu genija, Teslu!) ali se oni moraju ulagati dobrovoljno i samosvojno, u punoj slobodi, bez veštačkih kratkoročnih ograničenja političkom, stranačkom pripadnošću ili ličnim ostrašćenjima. Umetnička sloboda ne trpi imperative ni rentijerske ustupke. To je, po meni, uslov sine qua non, za pravo stvaralaštvo i naučnog ili umetničkog dela i pravih ljudskih sporazuma. Ne sme da prođe nijedan dan a da čovek ne učini makar najsićušnije dobro delo, to je i moja deviza: "Diem perdidi"! Umetnici to čine kao "nešto više", darom od Boga za veću ljudsku sreću. Zato je umetnikov put do priznanja i uspeha tim gušći, neizvesniji i mukotrpniji zbog samoodricanja od lagodnog spavanja ali ne i od snova. Manje je poznato da sam svoj zvanični radni vek provela radeći deset godina kao slobodni umetnik- književnik, a dvadeset šest godina kao lekar, što je mala začkoljica u tom paralelizmu..."

Zorica Arsić Mandarić velikom većinom glasova izabrana je u Upravni odbor i u Veće časti Udruženja književnika Srbije. Kao pesnik ponikla je iz KK "Bagdala" koji joj je, daleke 1967. godine, izdao prvu zbirku pesama, kao najmlađem pesniku u ediciji "Venturi", a kasnije još nekoliko knjiga poezije. Pesme su joj štampane u skoro svim vodećim časopisima i obuhvaćene antologijama ljubavne, duhovne i rodoljubive poezije, a prevedene na više stranih jezika. Kao multimedijalni umetnik, lekar i humanista, predstavljana je u mnogim TV i radio emisijima i časopisima, kao i u knjizi Radovana Popovića "Srpski pisci slikari", 2008. godine. Miroljub Todorović uveo je i u svet signalističkog stvaralaštva, signalistička dela su joj zapažena na međunarodnim izložbama u Sao Paolu i Havani.


IMPOZANTNA UMETNIČKA PRODUKCIJA

U raznim izdavačkim kućama, najviše u "Prosveti", do sada joj je objavljeno dvadeset knjiga pesama i pet knjiga lirske proze i eseja, uglavnom sa autorskim likovnim ilustracijama, naročito na koricama. Pomenućemo samo izdanja posle 2006. godine: "Anđeo i vuk", (proza) 2008. — Nolit, "Kasno cvetanje" izbor Radomira Andrića, 2008. — Šumadijske metafore, "Putovanje ka središtu duše" (proza) 2010. - Draslar i partner i Trilogija o poetici: "Sjaj misli", "Sok od zborovine", "Činije zvezdanog pirinča" 2010. - Šumadijske metafore. Ove godine, pred Sajam knjiga u Beogradu, kao iznenađenje, izlazi iz štampe knjiga ljubavnih novela "Čipkana jastučnica", 2011. — Draslar i partner.

Dobitnik je više prestižnih književnih nagrada. Prvi je dobitnik nagrade "Gordana Todorović" za celokupno književno delo, 1997., nagrade "Jefimijin vez" 2005., za knjigu "Ženski početak večnosti", međunarodne nagrade "Povelja Morave", 2008., "Ravaničanin" 2006., za doprinos očuvanju duhovnog nacionalnog blaga... Bila je u najužem izboru za nagrade "Meša Selimović" i "Isidora Sekulić".

Uz knjigu esejističke proze Zorice Arsić Mandarić, "Putovanje ka središtu duše", Radomir Andrić, u pogovoru, kaže: "Osvojila je mnogo toga nekazivog i tajnovitog i nadvladala uopštene filozofeme zahvaljujući svom blagodatnom i razrađenom pesničkom jeziku. Čitalac, koji oseća pulsiranje složenih i neočekivanih metafora, ima u autorki ovih uzbudljivih i neobičnih zapisa, izuzetnog sagovornika."

Veoma pohvalnu ocenu dala je i urednica, Ana Sovilj: "Pred nama se nalazi knjiga koja pleni, neka vrsta pesničke biografije sa filosofskim namerama, iskričavo i tanano štivo, ali ne lomljivo, već postojano u svojoj nameri i hrabrosti da se dosegne ono što je dosegnuti najteže — sopstveno središte."

Pesnička trilogija Zorice Arsić Mandarić, metaforičnih naslova: "Sjaj misli", "Činije zvezdanog pirinča" i "Sok od zborovine", nesvakidašnje su promišljanje o smislu i značaju pesničkog stvaralaštva, razgranato u više misaonih prostora, te se knjige mogu čitati odvojeno.

Radomir Andrić, književnik i recenzent ovih knjiga, zapisao je: "Ovo je poetika metaforičnog jezika namagnetisanog lirizmom u neumornom tragalačkom preispitivanju, preko kritičko — satiričnih zglasja ironično ciničnih upadica sa pritokama gorkog smeha, do slavljenja samog čina pisanja kao svetlosti i ljubavi. Otkrivanjem čudesnog u stvarnosti, Zorica Arsić Mandarić potvrđuje još jednom svoj stvaralački identitet. Pred izazovima vremena prepuštenog neizvesnosti i brojnim nedoumicama, njen pesnički glas, koliko molitveno vapijući, toliko krikom i opomenski, suočava svet današnji sa sopstvenim greškama i grehovima i poziva ga da se odupre fizičkim i duhovnim opustošenjima. Za nju je poezija neka vrsta nezamenljive religije, a pesme predstavljaju jasnopis tog verovanja i posvećenja.


PRIJEM U AKADEMIJU "NIKOLA TESLA"

Nedavno je primljena u Kraljevsku Akademiju za nauku i pronalazaštvo JUPIN "Nikola Tesla", kao priznanje "za stvaralaštvo, u zemlji i inostranstvu, iz duhovnosti u spisateljstvu, slikarstvu i zdravstvenoj delatnosti", kako piše u Invent diplomi sa srebrnom medaljom Nikole Tesle.

U pristupnoj besedi Akademiji, Zorica Arsić Mandarić je, između ostalog rekla: "Ovu čast ne mogu primiti sama, jer to što jesam i gde sam ne bih postigla ni zaslužila da nije ljubavi moje porodice i podrške učitelja i osvedočenih prijatelja ali i krštenja u svetom srpskom hramu Lazarici, o čemu jednom i stihove napisah: "Do Kneževe večere bila sam druga,- odonda, ja nisam više ja, — valjda sam bila tamo, — odakle se nikad isti ne vraćaš..." —

U dubokom uverenju da su ovde, na ovom najčasnijem mestu, najduševniji neimari nade, inovatori zdrave budućnosti, nosioci naučnih otkrića u dobrobit i napredak srpskog bića, progovorila bih nešto o umetnicima, piscima kojima i ja pripadam, koji kao čuvari duše, u ovom nespokojnom vremenu, moraju biti za pero ispred događaja, za ljubav jači od nepravde, za mudrost strpljiviji od sukoba a za današnji zapis istine verniji istoriji. Teško je duševnosti kad je uvek na bridu kosmičkome i oprezu nad rođenim granicama, u nepotrebnim raskolima i nepravednim ratovima, kad se i najčovečnije raščoveči, i najpametnije onerazumi, i najvernije osumnjiči. Zato sam o tome pisala, o ljudima u hodočašću prema budućnosti, koji nemaju nikakvu garanciju da će sačuvati zlatno stepenište u sebi. Ljudski hramovi nisu u milosti zvezda, ni ljubav nije pod zaštitom večnosti ako ljubav ne oplemenjuje ljudske dimenzije, ako ih povinuje nasilju oružja. Zato se svaka stepenica od iskona, od korena, mora sačuvati danas! Jedna je istorija a ima hiljadu tumačenja ali budućnost će uvek biti unuka prošlosti, zato se istina zapisuje samo danas. I, to je misija stvaralaca, umetnika, književnika. Neimari tih slovnih piramida su neimari života i hrabrosti da se lakše preguraju porazi a snagom duha iznese teretni san o pobedi. Neimari mogu da se penju samo u ljubavi i slozi, to je promisao o pobednoj ljudskosti, tu je duhovna ekologija..."

Živomir Milenković | Poezija SCG

[Angelina]

*
"O čudesnom stvaranju" ZORICA ARSIĆ MANDARIĆ


TAJANSTVENI PUT ČOVEČNOSTI

Umetnost stvaranja je umetnost činjenja ljubavi, umetnost življenja je umetnost imanja prijatelja — poruka je Zorice Arsić Mandarić. Umetnost je vidovito pijanstvo koje treznima nudi tajanstveni put čovečnosti
 
Zorica Arsić Mandarić je novu knjigu "O čudesnom stvaranju", kako kaže, prinela na blagoslov kruševačkoj književnoj publici jer je ovaj grad roditelj njene duhovnosti i učitelj njenog detinjstva i mladosti. Promocija je priređena u Kulturnom centru Kruševac a o čudesnom stvaranju pored autorke govorila je i Jelena Protić Petronijević.

— Nijedno delo, kao novorođenče, ne može da zaživi bez blagoslova prijatelja. Ova je knjiga posvećena umetnosti stvaranja čudesnih dela, reči, slike, muzike i života od kojih je najčudesnije i najdragocenije stvaranje prijateljstva. Sva moja dolaženja u stvari su moja vraćanja u ovaj grad i vraćanje mog duhovnog duga kojim stvaram. Kad čovek postane, kako se to popularno kaže, većinski vlasnik života, shvati da je vrednost prijateljstva ne samo to što može da podeli svoja ushićenja pobede i uspehe u mladosti već, još više, što ima sa kim da podeli tugu, terete i poraze života, tim više ako su to isti prijatelji iz detinjstva i mladosti — rekla je književnica.

U ovoj, osamnaestoj, knjizi koju je objavila i koja podseća na monografiju, lekar — otorinolaringolog, književnica i slikar, na sebi svojstven način prenosi da umetnici nikada ne ostaju bez svoje tajne iako je njihova misija da rastajnuju svet. Nikada nisu bez pune čaše vina, nektara, mesečine, jer je i sama umetnost jedno veliko neizlečivo stvaralačko pijanstvo. Nikad nisu bez lepote koju živopišu kao otkriće i nikad nisu bez bola zato što su posvećeni da ga čine blažim, ikonopišući patnju za viseće mostove preko ljudskih ponora. Imaju uzvišen zadatak da stvaralačkim rukopisom pokazuju sedišta za dušu. Na čačkalicama života čovek najčešće sedne na varljivu stranu gde se očekuje sreća i lakoća no sa tog kraja život se ne pomera iznad prizemnosti i ne odbacuje u visine. Umetnik će ponuditi onaj teži kraj kao nezaobilazno mesto gde prvo mora da se sedne. Sa sedišta bola oštrije se vidi koliko se nisko pada sa visoke praznine, kako se jedino trpeljivošću, strpljenjem dostiže ravnotežna tačka spokojstva. Koliko umetnika toliko raznih ponuda sedišta za dušu, toliko različitih viđenja sedišta ljudskosti i ishodišta zla ali samo u jednom isti: umetnost je vidovito pijanstvo koje treznima nudi tajanstveni put čovečnosti.

— Zorica je u knjizi "O čudesnom stvaranju" podelila svoja promišljanja i iskustva stvaraoca ali i ljubitelja umetnosti. Na osoben način iznela nam je svoju poetiku, što rade mnogi stvaraoci kad za to dođe vreme — rekla je Jelena Protić Petronijević naglašavajući da je autorka pesnik-tragalac, što potvrđuje sedamnest objavljenih knjiga te nova predstavlja i sintezu svega prethodno urađenog, promišljenog i naslućenog. Ona stiže na svoje ishodište, na breg sa kojeg se pruža vidik na nepregledne predele umetničkog stvaranja. Iza i ispred ove knjige stoji pesnik, likovni stvaralac i lekar i to lekar koji je dostigao visoke domete u nauci kojom se bavi. Zorica Arsić Mandarić je doktor medicinskih nauka.

Drugi deo knjige naslovljen je "Likovno stvaralaštvo Zorice Arsić Mandarić" U njemu su reprodukcije više od osamdeset slika, ulja na platnu, i pedeset skulptura u drvetu.

— Umesto zaključka, treba izdvojiti zapažanje autorke, iz teksta pod naslovom "Vizionarske knjige": U svakom slučaju, pravi pisac mora da bude u sukobu sa svojim vremenom, zato što je za pero ispred njega — završila je svoje izlaganje Jelena Protić Petronijević.
 
Dragana Debeljaković
 

DUH MUZIKE
 
Svako nosi svoju muziku usrženu u prividnoj tišini bića. Tek kad naučimo da se ona sluša iz nečega i iza svega, utonućemo u udobnu fotelju i poleteti po sobi kao po sebi. Muzikom ćemo braniti svoje snove od života kad nas u tišinu zatvara i na molitve ne odgovara.
 
Ljubomorni smo na kosmos kao na večnu muziku, zato što se čežnjivoj duši tako retko otvara u čudesnoj noti kao mesto nebeskog prolaza. Odatle se čuje Vaseljena upravo kad nam se čini da smo na svetu neutešno sami. Uhvatimo se za notu, kao za kvaku rajskih vrata i, zagospodarimo svojom samoćom! Duh muzike kao mali vazdušni bog preneće nas preko svega.
 
Da bi saznao kako se sluša muzika, prvo shvati da svaki događaj i pokret ima svoju muziku kao što i sve na zemlji, i verovatno sve na nebu, ima zvuk života koji treba slušati. Svetovi dišu zvukom i kad se ne vide, a čovek ima muziku misli i igru pogleda na koji se oni odazivaju. Veruješ li u takvu rezonancu, razumećeš nečujne razgovore između svih stvari i otkriti kako uzbudljivo titraju njihove aure.

Osluškuj ljudske duše: šta šapuću između nesvesnih pokreta tela? I saznaćeš jesu li zagrljaju iskreni, obećanja istinska, a oči zaljubljene — kad gledaju da li pevaju.
 
Razumećeš muziku svetova a svet kao beskrajnu muziku, koja ti izlazi u susret kad za tebe ogluve svi drugi susreti. Grad Kruševac

[Angelina]

*
ZORICA ARSIĆ MANDARIĆ


NEUMORNI "HVATAČ SNOVA"




Najnovija poezija dr Zorice Arsić Mandarić, lekara, književnika i likovnog umetnika

"Raditi nešto, naravno bez prinude, i baviti se nečim su dve sasvim različite stvari. Prvo treba da bude plod duboke ljudske potrebe, dok je drugo varijabilni hobi. Ja se medicinom, poezijom i slikarstvom ne bavim, ja to radim".
 
Navodeći u podnaslovu ove rubrike svojevremeno iskazanu mi misao glavne junakinje današnje priče, prisetih se davnašnjeg (1963) teksta dalekovidog urednika "Pobede" Miomira Harija Ristovića i njegovog krasnorečivog šireg predstavljanja trinaestogodišnje kruševačke učenice Zorice Arsić, kao pravog vunderkinda — odličnog učenika, darovitog pesnika, zanimljivog pripovedača i slikara. I, odgovora njegove mlade sagovornice na pitanje — šta želiš da postaneš: "Obično kažem, pisac, ali, može svašta da se desi. Ako se predomislim, najverovatnije ću biti lekar".
 
I, bi "svašta". Samo, jedno s drugim pod ruku, istovremeno i veoma uspešno. Za manje upućene, evo i argumenata — Zorica Arsić Mandarić danas je ugledni doktor medicinskih nauka, specijalista otorinolaringolog, šef Ambulante Instituta za otorinolaringologiju i maksilofacijalnu hirurgiju Kliničkog centra Srbije, zatim vrsni književnik sa učinkom od 17 objavljenih knjiga, te svekoliki likovni umetnik — slikar, vajar, tapiser…

Svoju odanost Hipokratu svakodnevno iskazuje na radnom mestu pomažući mnogobrojnim nevoljnicima, dok umetnički naboj prazni u kućnom ambijentu — za kompjuterom i štafelajem, vajajući plastiku u drvetu, kreirajući tepiseriju, bojeći staklo… I dok je najveći broj materijalizovanih dela gospođe Arsić Mandarić, uglavnom, dostupan oku njenih ukućana i kućnih posetilaca, njene knjige su, srećom, krasile i krase police mnogih knjižara, sajamskih štandova, gradskih i privatnih biblioteka. Naravno, pošto su najpre bile predstavljene ljubiteljima lepe reči, pretežno u Beogradu i Kruševcu.
 

NAJNOVIJA DELA
 
Krajem prošlog meseca dr Zorica Arsić Mandarić je, po pozivu, gostovala u Maloj sali Kolarčeve zadužbine u Beogradu, kojom prilikom su predstavljene njene dve najnovije, izvanredno dizajnirane i njenim slikama na omotima korica ukrašene knjige: Ženski početak večnosti (89 pesama) i Hvatač snova (75 pesama). Podatak da je promocija istih održana u jednoj od najeminentnijih institucija kulture, te da su o najnovijoj poeziji naše zemljakinje pred prepunim gledalištem biranim rečima govorili: akademik prof. Nikola Milošević, predavač svetske književnosti teoretičar, zatim Srba Ignjatović, književnik, predsednik Udruženja književnika Srbije, te Čedomir Mirković, književnik i kritičar, potpredsednik UKS i direktor "Prosvete" kao i Slobodan Rakitić, književnik, bivši predsednik UKS sam po sebi je dokaz visokih umetničkih dosega gospođe Arsić Mandarić, čijih se međa nije nikada zadovoljavala.
 
Ne zanemarivši ni svoj zavičajni grad u kojem (porodica, škola, "Pobeda", "Bagdala") je potpaljen i zdušno raspaljivan umetnički luč njene duše, spisateljica mu se nedavno obratila nešto kraćim putem — gostovanjem u Udruženju Kruševljana u Beogradu, kojom zgodom su na posve originalan način predstavljene njene dve poslednje knjige, kao i deo njenog ostalog umetničkog stvaralaštva, osobito likovnog. Bio je to svojevrsni performans u toku kojeg je velikom broju (koliko je kapacitet sale dopuštao) beogradskih Čarapana, putem video snimka, dočarana veoma uspešna promocija na Kolarcu, a putem video-bima predstavljena njena najznačajnija likovna dela. Tom prilikom, o književnom i ostalom delotvorenju naše zavičajke nadahnuto je govorila Dragana Bošković, profesor dramaturgije, pozorišni i filmski kritičar, koja je, naglašavajući upravo umetničku dimenziju ukupnog stvaralaštva glavne ličnosti skupa, pored ostalog rekla: "Svi znamo da je Zorica lekar koja piše divnu poeziju. No, ja bih rekla da je ona književnik-pisac koja u slobodnom vremenu leči".
 

UNIVERZALNA POEZIJA
 
Zahvaljujući elektronskoj tehnici, na promociji u Klubu "Promocija", koju je organizovalo Udruženje Kruševljana, mnogobrojni posetioci su, s osećanjem zavičajne gordosti, otpratili leporečiva istupanja na Kolarcu uglednih srpskih literata, nesumnjivo meritornih ocenjivača poezije naše zemljakinje.
 
Poput akdemika prof. Nikole Miloševića, koji je, između ostalog, istakao: "Prevođenje pesničkog jezika Zorice Arsić Mandarić na jezik književne kritike nije lako, jer se radi o pesniku velikog umetničkog dara, čije stvaralaštvo ima univerzalnost, samim tim i prepoznatljivost ličnih osećanja i tuge svakog čitaoca u njenoj poeziji… "Hvatač snova je metafora za sve što nadilazi stvarni svet onakav kakav jeste, budući da se nikada i nigde ne može ostvariti…"
 
Zatim, Srbe Ignjatovića, recezenta zbirke Ženski početak večnosti, prema čijim je rečima ova knjiga mali poetski roman o ženi, pisan "muškim" stilom, koji ne pripada, ni po stavovima, ni izrazu, nikakvom "ženskom pismu" koje bi podržavalo moderne feminističke - amazonske tendencije u savremenoj poeziji drugih naših pesnikinja. "Knjiga je čvrsto koncipirana, celovita, tematizovana, precizna, mestimice duhovita, a pesnički rukopis obiluje karakterističnim obrtima, metaforama, simbolima, otvrdnućima i umekšanjima, koji ga čine autorski razaznatljivim i bez pesnikinjinog potpisa. Ona poručuje da je čudo života i čudo umetnosti suština i pokretačka snaga istraživanja lepote življenja", rekao je on, dodavši da je poezija Zorice Arsić Mandarić u vrhu savremene srpske poezije, te da zaslužuje da konkuriše za mnoge književne nagrade.
 
Višegodišnji pratilac i, dakako, dobar poznavalac Zoričinog književnog rada Čedomir Mirković je, govoreći o njenoj 16. i 17. zbirci, zaključio: "Uveren sam da su poslednje njene dve knjige njena najznačajnija pesnička dela, vrhunac stvaralaštva, na šta skrećem pažnju književnoj javnosti".
 

BOL RASPETOG KOSOVA
 
Recenzent Hvatača snova Slobodan Rakitić posebno podvlači poglavlje "Kako smo pojeli anđele" u kojem pesnikinja izražava svoj prisni i suštinski odnos prema srpskoj duhovnosti, crkvi, ikonama i anđelima, tačnije, u kojem ukazuje na stradanje srpskog naroda, na bol i patnju raspetog Kosova. "U pesmi "Mošti", zagledana u opustošene metohijske blizine Zorica Arsić Mandarić našu stvarnost preobražava u pesmi u večno carstvo poezije, kako bi rekao Wegoš. Opredeljenje za carstvo nebesko jeste i opredeljenje za poeziju", veli Rakitić.
 
Prema rečima autorke ovih zbirki, obe predstavljaju različit pogled na isto pitanje čoveka našeg i svakog vremena, naših i ostalih prostora — na pitanje života i stvarnosti u kojoj živimo, s jedne, i snivanom životu u kome je suština našeg bića, s druge strane. "U obe knjige pišem o procepu između stvarnosti (ženske i opšte), kobnoj, napornoj, kontraverznoj i haotičnoj, i nade u ostvarivanje snova… Govorim o neustrašivosti sanjanja života kao o dum spiro spero (dok sanjam postojim), jer život postoji samo dok se o njemu sanja. U "Ženskom početku večnosti" muškarac i žena su hrast i maslina, a ženski život darovan je ženstvenošću, kao darom od Boga, kao ženski zadatak i kosmička obaveza da produži dostojanstvo i ljudskog roda".
 
PS: Budući da je gospođa Zorica svet ugledala 25. aprila, Redakcija "Grada" i potpisnik ovih redova joj najsrdačnije čestitaju skori rođendan!
 
P. Jovanović | Grad Kruševac

[Angelina]

*
SUSRETI DOKTORKA SA KIČICOM DR ZORICA ARSIĆ-MANDARIĆ POSTIGLA USPEH NA SVIM POLJIMA


HIRURG SA LIRSKOM DUŠOM

U belom mantilu je dočekala penziju, još kao devojčica je ušla u svet poezije, potom je počela da crta, slika i vaja, ne zanemarujući nijednog trena obaveze supruge i majke
 
Ako su biografije stvaralaca istorije istovremeno i svedočanstva o prohujalim vremenima i delima, prošlost pesnika, slikara, vajara i doktora medicinskih nauka, Zorice Arsić Mandarić podseća na putovanje kroz večnost. Još kao osnovac sklapala je stihove, osvajala nagrade, a ipak, put Kruševac — Beograd odveo ju je do šaltera Medicinskog fakulteta. Od tada pa sve do penzije nosila je beli mantil, borila se i sa skalpelom u ruci za zdravlje i živote ljudi.
 
Ona druga Zorica koja se igrala u porti manastira Lazarice, gde se i krstila, sanjala je druge snove. Posle završene gimnazije, uporedo sa medicinom studirala je i diplomirala svetsku književnost na Filološkom fakultetu. Dok je učila anatomiju i beležila stihove koji su navirali, sve češće suočavala se sa još jednim izazovom. Slikarska muza sve više ju je pritiskala, prvo je počela da crta, potom da slika. Družeći se sa kičicom i bojama nije ni primetila da je zakoračila i u svet vajarstva.
 
Danas je Zorica jedinstven primer, a i glavobolja za svoje savremenike. Medicinski hroničari bi da je ostave medicini u kojoj je dosegla vrh. U književnosti odavno bere lovorike, književni kritičari svrstavaju je u istaknute savremene pesnike. Sa 20 objavljenih knjiga poezije i eseja stala je u red naših vodećih književnika. Likovni kritičari traže joj mesto među muzama kolorita, a vajari je hoće samo za sebe. A ona ne prestaje da iznenađuje, onako uzgred bavi se veoma ozbiljno i lutkarstvom, tapiserijom, asamblažom...

■ Tokom stvaralačkog rada, pre svega bila sam majka i supruga. Kao uspešni roditelji odgajili smo dve ćerke u časne intelektualke. Sve ostalo je nadgradnja. A moj suprug Dragan Mandarić, moja ljubav još iz studentskih dana, bio mi je i ostao moj motiv, moja potpora, inspiracija. Naš zaštitnik i oslonac. Bio je mera svega, uz to i kao profesor Medicinskog fakulteta i kao grudni hirurg, odnosno stručnjak izuzetno cenjen i van granica naše zemlje. Dakle, porodica je bila temelj, a talente koje smo posedovali i on i ja, pre svega, uz njegovo razumevanje, slobodno su se otkrivali i razvijali — priča naša sagovornica, krha plavuša.
 
I životni put Zorice Arsić (stalno nas je tokom razgovora upozoravala da ne zaboravimo prezime Mandarić) krije u sebi brojne osobenosti. Vranjanka po korenima, rođena u Skoplju u porodici čiji je otac bio partizan sa službom u Makedoniji. Sa tri godine seli se u Kruševac, gde je živela do punoletstva. Kruševac smatra drugim rodnim gradom, temeljom svog uzleta.
 
■ Taj neodoljivi grad i Književni klub "Bagdala" i istoimena izdavačka kuća udarili su pečate mom spisateljskom putu. Oni su mi štampali prvu knjigu pesama, pa zbog toga sam se u rodila i kao književnik. Tom činjenicom se ponosim jer je Kruševac dugo bio rasadnik raznih umetničkih veličina. Zahvalna sam onome gore što mi je omogućio da u tom gradu oživim detinjstvo i da se oformim kao ličnost.
 
Na takmičenju osnovaca, srednjoškolaca i studenata na Divčibarama Zorica Arsić u 14. godini odnosi pobedu i osvaja prvu nagradu "Beli narcis". A u žiriju su sedeli Matija Bećković, Ljubomir Simović i Brana Petrović.

■ Posle te nagrade znala sam da će moj pesnički izraz biti moja sudbina. Takođe sam znala da ću upisati medicinu. Igrajući se kao devojčica uvek sam bila u ulozi medicinske sestre, jer sam inače uživala drugima da pomažem. Po povratku sa Divčibara prihvataju me urednici i osnivači "Bagdale" Dobri Dimitrijević, Ljubiša Đidić, Branko Lazarević i Miloš Petrović. Isti ti ljudi objavljuju mi u 18. godini prvu knjigu pesama.
 
U Beogradu Arsićeva ispoljava neverovatnu duhovnu snagu. Bila je redovni student medicine, vanredni svetske književnosti, pisala, crtala, slikala. Na trećoj godini medicine ljubav doseže svoje čarobne visine. Stupa u brak sa Draganom, tada takođe studentom medicine i tako sebi priključuje još jednu obavezu — supruge, a ubrzo i majke. Medicinu završava sa odličnim uspehom i sa dve rođene ćerke Miljanom i Tijanom.

■ Pisanje za mene je bilo svojevrsno umivanje života, a slikanje poklanjanje sebe drugima. Deca su mi beskrajna sreća, a ljubav mog muža i njegovo razumevanje neverovatna podrška. Ubitačni tempo me je ojačao, zbog toga sam lako bivala čas domaćica, majka, lekar, hirurg, pesnik, slikar. Dok bih pravila sarme, prala sudove, kupala decu, beležila bi stihove, a ideje pretakala u slike. Tako sam ostavljala dokument o svom postojanju.
 
Poezija Arsićeve je duboko misaona, refleksivna u njoj vidno mesto zauzimaju snovi. Potvrđuje to njena nagrađena knjiga "Hvatač snova". Ne krije, za nju su snovi "sklonište" imaginarnih zadovoljstava, odmaralište umorne duše, iskreni branitelj zabluda. Bez snova vladala bi pustoš u dušama. Ali književni kritičari su ovoj rođenoj poetesi pridodali pridev rodoljubivi. Oni zli su njen patriotizam mešali su sa nacionalizmom, praveći joj tako velike probleme.
 
■ Pošto je pesništvo učestvovanje u bolu drugih, tuđe nesreće povređivale su i moja osećanja. Nisam samo saučestvovala u tom bolu, dizala sam glas protiv onih koji su drugima i nama nanosili bol. Nesreće koje su nam se događale nisu me terale od mog naroda. Naprotiv. Čovek može da se sakrije, ali ne može da pobegne od svog porekla, od svoje duše. Stvarala sam i kad su nam rušili crkve, bombardovali, a ni sada ne ćutim na ovo što nam rade. Neki bi da sakriju poreklo, a ja sam sa velikom nežnošću pevala i o našoj duši. E, neko je u branjenju našeg identiteta video nacionalizam. A ja sam svugde i svagda bila samo svoj narod.
 
Knjiga "Iver sa Lazarevog krsta" paranoične književne kritičare i "borce" protiv patriotizma u bilo kom vidu bukvalno je izludela. Tražili su da se knjiga zabrani, a autorka im je sa svoje pesničke visine poručila — ne plašite se, knjiga je samo moj stav...
 

NAGRADE KAO PEČAT Zorica Arsić do sada je objavila 20 knjiga, a još pet čekaju izdavača. Mnoge od njih su nagrađene, a autorka se posebno ponosi nagradama "Jefimijin venac" za knjigu "Ženski početak večnosti". Nagradu "Ravničari" dobila je za celokupnu rodoljubivu poeziju. Prva je žena nosilac nagrade "Povelja Morave". Njena poezija ušla je u knjigu "Srpski pesnici" autora Radovana Pavlovića. Do sada je uradila više od 150 slika uljani pastel i ulje na platnu i imala šest samostalnih izložbi.

PATRIOTSKO GNEZDO U oba svetska rata porodice Zorice Arsić su učestvovale u odbrani otadžbine. Deda po ocu Vojislav bio je heroj Prvog, a baka po majci Hristina heroj Drugog svetskog rata. Vojislav je nosilac "Karađorđeve zvezde", "Belog orla" i "Albanske spomenice". Baka Hristina sa svoje devetoro dece bila je učesnik Drugog svetskog rata (četvoro dece poginulo). Narodni heroj je i nosilac "Partizanske spomenice". Otac Dušan, Vranjanac, učesnik je Drugog svetskog rata.

Tomislav Zečević | 14.02.2010. | Vesti online

[Angelina]

*
REPORTAŽA LEKAR ZORICA ARSIĆ MANDARIĆ NAJBOLJI PESNIK SRBIJE U PROŠLOJ GODINI


PESNIČKI TEMELJI U LAZAREVOM GRADU

Dodirujući zidine crkve Lazarice rano sam osetila patriotsku nit koju sam kasnije prenosila u svoje stihove, kaže Zorica
 
Dr Zorica Arsić Mandarić uknjižila je na svoj konto još jednu prestižnu književnu nagradu. Od strane specijalnog žirija Udruženja književnika Srbije, proglašena je za pesnika minule godine. Za svoju poslednju zbirku pesama "Činije zvezdanog pirinča" dobila je nagradu "Milan Rakić", pesnika neponovljivih rodoljubivih pesama "Jefimije, "Simonide"... koga su književni kritičari nazivali "gospodinom srpskog stiha". Nagrada ustanovljena odmah posle pesnikove smrti još 1938. godine. Veliko priznanje uručeno je u Francuskoj 7, u hramu srpske pisane reči, u prisustvu akademika i poete Adama Puslojića, pesnika Radomira Andrića, književnog kritičara Srbe Ignjatovića...

■ Pesnička gospodstvenost Milana Rakića postala je odavno merilo pesnika Srbije, koje je usmeravalo ključne tokove našeg pesništva. A stvaralaštvo Zorice Arsić Mandarić spada baš u red magistralnih tokova srpske poezije — rekao je u svojoj besedi Radomir Andrić.

Mandarićeva, hirurg, otorinolaringolog, doktor medicinskih nauka, rođena je u Skoplju, ali je sa roditeljima kao trogodišnja devojčica stigla u Kruševac. Baš u Lazarevom gradu još kao devojčica ispoljavala je osobine nesebičnog žrtvovanja za druge, igrajući sa vršnjakinjama, bivala uvek u ulozi medicinske sestre.
 
■ Zahvalna sam Bogu što mi je omogućio da u tom gradu naše uzvišene istorije, a potom i rasadniku raznih umetničkih veličina odživim detinjstvo. Što mi je kao devojčici omogućio da dodirujući zidine Lazarice rano osetim urođenu patriotsku nit koju sam kasnije ponosno prenosila u moje stihove, čuvajući tako oštrinu svog jezika i dubinu vezanosti za svoj narod. Najzad, taj prkosni grad udario je prve temelje mog pesničkog stvaralaštva — otkriva Mandarićeva.
 
I zaista, još u 14 godini na smotri književne omladine na Divčibarama svojim pesmama osvaja prvo mesto i prvu nagradu "Beli narcis", najavljujući tako ulazak u pesnički svet nepoznatog. Ipak, sudbina je odvodi na beogradski Medicinski fakultet. Još kao student formira porodicu, ali medicinu završava s odličnim uspehom, potom magistrira i doktorira. Uporedo sa studijama medicine razvija i druge stvaralačke sposobnosti — piše, slika, vaja, podiže i školuje decu. Danas su ona časni intelektualci i po sopstvenom priznanju roditeljska najveća života dela, začinjena književnom nagradom "Milan Rakić", koja samo dokazuje da jedna ličnost može biti sastavljena od lekara, pesnika, slikara, vajara, roditelja.
 

KRENULO SA DIVČIBARA Doktorka Zorica Arsić Mandarić do sada je objavila 26 knjiga pesama i proze. A prvu nagradu "Beli narcis" dobila je 1963. godine još kao 14-godišnja devojčica na Divčibarama. Nosilac je nagrade "Gordana Todorović", zatim Povelja Morave, a za očuvanje nacionalnog duhovnog nasleđa odnela je nagradu "Ravaničanin". Za celokpno književno stvaralaštvo 2005. godine nagrađena je Jefimijinim vencem.

PREVOĐENA NA SEDAM JEZIKA Pesme doktorke Mandarić prevođene su na engleski, italijanski, španski, arapski, rumunski, grčki i bugarski jezik. I prozne knjige pretakane su u pozorišne predstave, kao što su "Vez mačem", "Rajska vrata samoće"... Srećno je udata za istaknutog grudnog hirurga, uglednog profesora dr Dragana Mandarića sa kojim ima dve ćerke

T. Zečević | 19.01.2012. | Vesti online