Kosmički motivi u narodnom stvaralaštvu Timočke krajine
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « SRPSKA NARODNA (USMENA) KNJIŽEVNOST « Narodna lirika « Kosmički motivi u narodnom stvaralaštvu Timočke krajine
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Kosmički motivi u narodnom stvaralaštvu Timočke krajine  (Pročitano 9944 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 10, 2010, 03:19:56 am »

**

KOSMIČKI MOTIVI U NARODNOM STVARALAŠTVU TIMOČKE KRAJINE


Rezime. Analizirani su kosmički motivi u narodnim pesmama Timočke krajine sa posebnim osvrtom na motiv vile, koja zida grad na oblaku.
 
S obzirom na motive koje opevaju i način opevanja, i pojedine istočnosrbijanske narodne pesme, pa tako i one iz Timočke krajine, izdanak su predhrišćanske usmene tradicije (bolje reći relikt, prežitak), ako ne u celosti, a ono bar u nekim svojim segmentima. Među njima je ponajviše lirskih, i to obrednih (koledarskih i drugih) i verskih (osobito mitoloških). Od kosmičkih tela, koja u pesmi figuriraju kao živa bića (žene se, udaju se itd.),1 najčešće su opevani Sunce, Mesec i "zvezda" Danica (tj. planeta Venera), a među mitološkim bićima najčešće se sreću vile, zmajevi, samodive, nežiti (u basnama), psoglavi (vukodlaci), veštice, karakondžule, tenci, tenčomori, osenje i sotone (inače ih ima još mnogo). U ovome radu posebno ćemo se zadržati na pokušaju razumevanja arhetipske suštine pesme o vili koja zida grad na oblaku, odnosno na grani od oblaka. Taj izbor, premda smo se graditeljstvom kao pesničkim motivom već bavili,2 nije slučajan. Presudno su na njega uticale reči Miodraga Pavlovića kojima je započet napis "Lirska mitološka narodna poezija" — uvodni tekst njegove "Antologije lirske narodne poezije" ("Vuk Karadžić", Beograd, 1982): "Posle višekratnih čitanja Vukovih zbirki narodne poezije odjednom me je zadržala i opčarala pesma "Vila zida grad". Počele su da se otvaraju ranije neuočene mogućnosti tumačenja i njena pesnička lepota činila mi se zbijenom do tvrdine dragog kamena. Shvatio sam da od tog trnutka tek uspevam da zaista čitam narodnu lirsku poeziju, kao da mi se otkrila onog časa kada mi je postala zagonetna. Jer koliko lepom toliko mi se i zagonetnom učinila, mada njena lepota nije bila samo u zatvorenosti smisla. Bio sam uveren da će je postepeno otvaranje smisla učiniti lepšom, dubljom i vrednijom".3 Ovakve pesme za Pavlovića su "spoj između rudimentarne himne i razvijene zagonetke", a za mitološke, inače, pesme iz naše usmene lirike kazao je sledeće: "Ove naše narodne pesme, na izgled naivne i jednostavne, često očigledno pesnički veoma uspele, bez mnogo paralela u pesničkoj usmenoj tradiciji drugih naroda (sa izuzetkom nekoliko narodnih litvanskih pesama), zahtevaju veoma pažljivo čitanje i za njihovo razumevanje mnogo napora i pomoći sa raznih strana, iz raznih disciplina. Njihova dubina, a onda i prava lepota tek se tada otkrivaju".4
 
Pišući o pesmi "Vilin čudesni grad",5 motivski srodnoj s pesmom "Vila zida grad", Miodrag Pavlović na vilu graditeljicu gleda kao na boginju smrti. To je kod Rimljana bila Morena (mors, mortis — smrt). U vezi s tim, a u ovom kontekstu, valja reći da se u srednjem Timoku, a možda i šire, sačuvao naziv vajkadašnjeg zlog božanstva Maren (u Koželju iskvareno: Maram), i to u kletvi (strašnoj!): "Ubil te Maren!" (odnosno Maram). To je tako strašna kletva, da nikada neće (ni u najvećoj ljutini) da je uputi majka sinu ili kćerci ili baba svom unučetu; ona se upućuje samo dušmaninu ili stoci, pa i njima retko, u nekoj veoma teškoj situaciji.

U vezi s pesmom "Vila zida grad" najpre treba reći da je grad na oblaku zapravo crkva koja je neka vrsta čardaka ni na nebu ni na zemlji (u prostoru "srednjeg vazduha" Rigvede). Ta crkva se podiže za pričest vojske koja se opredelila za carstvo nebesko. Ona je na oblaku, jer je boravište besmrtnika u oblacima: tamo je i kod starih Indusa bilo carstvo gromovnika, boga Indre. U vezi s tim valja znati da je semantika reči nebo slovensko-iranska inovacija: značenje te reči prvobitno je bilo oblak (što se vidi iz staroindijskog nábhas i grčkog νέϕοζ), kao i to da avestijsko nabah odgovara staroindijskom pojmu svárga (nebo), koji se sreće u Bhagavadgiti, i da u zoroastrizmu ima eshatološku konotaciju carstva nebeskog.
 
Vilin grad, kao slika nebeskog Jerusalima, mogao bi biti čudesni (velelepni!) onostrani grad ka kojem putuju ljudske duše kojima je obećana večnost. Pred vratima toga grada odigravaju se, u vidu svadbenih igara, paganska mitarstva (tj. carinjena, suđenja). Ta vrata se razlikuju po vrstama duša koje na njih ulaze. Čini se da su vrata od zlata namenjena dušama muškaraca, vrata od bisera dušama žena, a vrata od skerleta dušama velikodostojnika, vladara i visokih sveštenih lica. Kosmogonijska pesnička slika iz pesme "Vila zida grad" zrači optimističkom eshatologijom: i u njoj je u pitanju nebeska svadba, dakle sveta svadba (hieros
gamos
), kao što je to, na primer, u pesmi "Ženidba sjajnog mjeseca": iz te svadbe sve se obnavlja, započinje novi ciklus života. S obzirom na to da je, prema opštem drevnom verovanju, nevesta na svadbama zapravo ljudska duša, pobeda munje nad gromom6 u svadbenim mitničkim igrama pred vilinskim gradom na oblaku imala bi da znači pobedu ženskog principa, što ukazuje na to da pesme ove vrste, svojim jezgrom, potiču još iz matrijarhata.
 
Pošto je nevesta — duša u našoj narodnoj poeziji predstavljena kao munja, to — suštinski gledano — znači da je usmeni tvorac u pesmama ove vrste na umetnički način saopštio jednu od svojih vrhunskih spoznaja, a to je da je fenomen života zasnovan na bioelektricitetu. U vezi s ovim podsetio bih na Tesline reči: "Ako se ikada bude saznalo šta je elektricitet, spoznaće se tajna života".
 
Kad se ovo ima na umu, onda je mnogo lakše pojmiti suštinska značenja, odnosno predmetnost, raznih mitoloških pesama, od kojih su neke — u varijetetima — poznate i na području Timočke krajine, kao što je, primerice, pesma "Sunce i Mesec prose devojku", u kojoj se rivalstvo Sunca i Meseca (s obzirom na to da je devojka zapravo duša) odnosi na pitanje izbora kosmičkog stana za dušu čovekovu koja se, kao besmrtna, nakon fizičke smrti čoveka oslobodila okova tela.
 
U vezi sa ovim valja znati da je i u 85. himni iz desete knjige Rigvede reč o venčanju Surje (Sunca ili Sunčeve kćeri). Ona zlatna žica iz naših svadbenih narodnih pesama koja dolazi sa raznih strana pa se svija "starom svatu okolo klobuka" (kad dopire iz luga), "milom kumu u svilna nedra" (kad je iz vedra neba) a "prvijencu oko pojasa" (kad je iz mora), nije li to ona ista svetla vlas (danas bi se naučno reklo: spirala DNK) kojom je bog Višnu oplodio svoju Devaki (njoj u hrišćanstvu odgovara Djeva Marija, tj. Bogorodica) i dobio sina Balarmu (od tamne vlasi sina Krišnu)? Jer, ne treba zaboraviti da su "vetrovi duvali sa Istoka" (odnosno da imamo mnogo zajedničkog sa Indusima). Božanstvo je odvajkada poimano kao svetlost, a svetlost je — i prema naučnim tvrđenjima — izvor života. Stoga nije nimalo čudno što je pojam duše oduvek bio vezivan za predstavu svetlosti. On se u davnim vremenima podudarao sa pojmom svesti. Na svest se, naime, gledalo kao na vid dušinog p(r)ojavljivanja, pa su svest poimali tako i gnostičari (kojima je u tom pogledu blizak naš Njegoš), a na munju kao nebesku iskru života nailazimo i u Upanišadama (jedna od njih je, recimo, "Čandogja upanišada"). Elem, suštinsko poimanje pesme Vila zida grad, odvodi nas, u dijahronijskom silaženju niz lestvice vremena, do pradavnih indoevropskih korena, mitoloških i kosmogonijskih predstava, zapretanih u zagonetne pesničke slike, koje traže svoju odgonetku.
 
Sasvim se prihvatljivim čini zaključak Miodraga Pavlovića: "Prvi vilinski grad, onaj od kostiju, može se smatrati zemaljskim: etapom čiste smrtnosti. A pesma o tome kako Sunce i Mesec prose devojku bila bi mitološki preludijum odlasku duše na Mesec".7
 
Pavloviću pripada čast što se prvi pozabavio suštinskim sagledavanjem umetničke vrednosti pesme "Vila zida grad", njene muzičke orkestracije, značenja i poruke. Pesma je, inače, poreklom iz Crne Gore. U radu o njoj Pavlović je konstatovao: "Njen početak se javlja u većem broju lirskih i obrednih pesama od Crne Gore i Hercegovine do istočne Srbije, i taj početak pesme je baš uvod u jednu fascinaciju, koja može da se dograđuje".8 Da je ta pesma bila široko rasprostranjena na Balkanu, posvedočio je još u XIX veku Jastrebov, od koga imamo i podatak da se pevala kao svadbena. Pavlović je imao sluha za himnički zvuk te pesme, ali — i pored sve svoje erudicije i visprenosti u interpretiranju — nije uspeo da je do kraja objasni, da razotkrije svu njenu zagonetnost. U većoj meri je to, videćemo, pošlo za rukom Aleksandru Lomi.
 
Simboliku grada koji vila gradi na ogranku oblaka Pavlović je shvatio, uglavnom, ovako: "U jednoj više alegorijskoj interpretaciji ovaj bi grad predstavljao raspodelu nebeskog prostora prema dobu dana i sunčevoj putanji. Troja vrata bi bila vrata jutra, podneva i večeri. Vila koja sama sedi bila bi Hera-Junona slovenskog panteona, čija usamljenost je samo prividna. Dok ona sedi, njen muž je sunce koje putuje i koje povremeno nebesku vatru pretvara u gromove, a sebi daje dostojanstvo Gromovnika".9
 
Pavlović je dobro razumeo da smisao pesme "Vila zida grad", i pored njene obrednosti, nije prizeman. On veli: "Niko nije morao da razume tu pesmu do stepena da bude sposoban da je tumači. Ali svako ko ju je pevao, znao je otprilike šta čini. Obuhvatajući ovim pevanjem mnogo, osećao je da ništa ne rasipa niti gubi, nego, naprotiv, sabira i usredsređuje. Skupljaju se ovi stihovi u žižu jedne opsene koju je tradicija usmenog narodnog pevanja dugo negovala, pre no što ju je izgubila, predajući je pisanom jeziku i njegovim tumačima".10

Pesma o vili koja zida grad na oblaku, poznata — kao što smo već pomenuli u fusnoti 1) — u raznim varijantama i u Timočkoj krajini, hristijanizovana je varijanta pesme o Sunčevoj sestri. Za najranije zabeleženu varijantu te pesme, onu iz Erlangenskog rukopisa (42), Aleksandar Loma je ustanovio da "i pored prisutnog motiva crkve, odiše predhrišćanskom starinom". S tim u vezi, on veli: "Na početku, devojka se hvali da će "sabijati" zvezde i mesec sa neba, pa od zvezda sagraditi crkvu, a od meseca crkvena vrata; zatim će doći crkvi na konju, otvoriti je s konja kopljem, očima pisati ikone, "po umu" pevati liturgiju".11 Polazeći od Vukove pesme (V 252), čiji je siže udružen sa motivom građenja grada od junačkih i konjskih kostiju, on je — preko varijante sa čudesnom crkvom na svilenom temelju — pokazao da je ona motivski u vezi sa pesmom "Propast carstva srpskog". Kao što se vidi, nekada crkvu na oblaku gradi vila, a nekada čudnovata devojka. Ta čudnovata devojka zapravo je samo supstitucija za vilu.
 
Sve do radova Pavlovića i Lome, na vilin grad u oblacima gledalo se posve naivno: kao na pesničku sliku prirodne pojave (oblaka obasjanih jutarnjim suncem), kako je to, u duhu prirodnomitološke škole, tumačio čak i Natko Nodilo krajem XIX veka.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Septembar 16, 2012, 11:32:13 pm »

**
nastavak
KOSMIČKI MOTIVI U NARODNOM STVARALAŠTVU TIMOČKE KRAJINE


Pesmu "Vila zida grad" treba, dakako, dovoditi u vezu s Vukovom pesmom "Propast carstva srpskog", a samim tim i sa Lazarevim (pesničkim) opredeljenjem za carstvo nebesko. Veoma je značajno ono što je o idejnoj podlozi pesme "Propast carstva srpskog" utvrdio Aleksandar Loma, te ćemo stoga to mesto iz "Prakosova" u celosti citirati. Loma kaže: "Gradnja crkve za pričest vojske koja ide u sigurnu smrt čin je naizgled sasvim hrišćanski, ali neobična je Bogorodičina preporuka da se crkva "sakroji" na temelju ne od mermera, već od čiste svile i skerleta", kako Lazar i čini. Iza toga ne može stajati realan građevinski postupak, već on svakako ima neko simboličko značenje. Sličan motiv našao sam samo u jednoj pesmi jekavskog govora iz Vukove zbirke (V 714), gde devojka govori da bi polje posejala ružom, goru zagrnula svilom i sagradila crkvu sa dvanaest oltara. Ruža je cvet čija boja odgovara skerletu, a gora zagrnuta svilom neobičan je temelj za crkvu, koji podseća na Bogorodičino uputstvo Lazaru. Ta crkva očito ne stoji na zemlji, već lebdi nad njom. Dalje poreklo ovog motiva možemo slediti preko pesme o prokletstvu jasike,12 gde se sama od sebe sazdaje crkva između neba i zemlje. Ona očito nije ništa drugo do hristijanizovan lik grada u oblacima, ili od oblaka. Takav grad, "ni na nebu ni na zemlji", već na oblacima, gradi vila, u vrlo poznatoj i rasprostranjenoj mitološkoj pesmi (up. Krstić, 1984, 15). Sa Kosova imamo njenu prelaznu varijantu, gde se u takvom vilinom gradu nalazi crkva. U više varijanata jedna od njegovih trojih vrata su od skerleta. U dvema varijantama vila u svome gradu prede svilu. Iz ovoga poređenja jasno izlazi da je devojka koja prostire preko planine svilu pa na njoj gradi crkvu zapravo vila, svila metafora za oblak, a kosovska crkva koju Lazar gradi na svili za pričest svoje vojske — naprosto hristijanizovana slika vilinog grada u oblacima.13
 
Lomina zasluga je što je u pesmi "Propast carstva srpskog" ne samo jasno raspoznao jedan motiv paganskog porekla preuzet iz narodnih mitoloških pesama, kakva je i pesma o vili koja na grani od oblaka zida grad, nego i dokučio njegov smisao, tako da je to korak dalje (odnosno dublje) od onoga što nam je pružio Miodrag Pavlović. On je ukazao na to da nam pravo značenje vilinog grada predočavaju široko rasprostranjene pesme, poznate i u Timočkoj krajini, u kojima se on zida od junačkih i konjskih kostiju, kojih mnogo treba, te vile — graditeljice izazivaju sukobe kako bi što više junaka i njihovih konja izginulo. "Nema sumnje da je to simbolična predstava nebeskog boravišta palih ratnika, u koje oni ugrađuju svoje zemaljske živote položene u boju, da bi unutra njihove duše uživale večno blaženstvo u društvu vila" — veli Loma.
 
S obzirom na to da usmeno stvaralaštvo s područja Timočke krajine, a naročito mitološka lirika, čuva i neke elemente supstratnog, starobalkanskog porekla, nije nimalo začuđujuće što u njemu ima toliko pesama u kojima su glavni akteri vile, pa tako i onih u kojima one zidaju grad na oblaku, dakle nebeski grad: u njemu će, večno žive, prebivati duše ratnika koji su prednost dali carstvu nebeskom nad carstvom zemaljskim, prolaznim. O tim vilama Aleksandar Loma je našao za shodno da kaže: "U svojstvu stanarki i graditeljki toga zagrobnog prihvatilištva za junake, vile odgovaraju indoarijskim asparama kao nebeskim suprugama junaka dospelih u "Indrin svet" i nordijskim valkirama kao družbenicama poginulih boraca u Odinovoj Valhali. Mitologija južnoslovenskih vila kompleksna je i uključuje u sebe razne slojeve, neke od njih možda supstratnog, starobalkanskog porekla. Na jednoj strani imamo gorske vile ("nagorkinje" i sl.), nalik na grčke Muze, i rečne vile uporedive sa grčkim najadama (tj. nimfama — prim. Lj. R. K.) i istočnoslovenskim rusalkama, a na drugoj strani, kao posebno karakteristične za epsko pesništvo, nebeske vile "oblakinje", u svojstvu posestrima i pomoćnica epskih junaka (takva je, na primer, vila Ravijojla,14 koja obitava na Miroč planini, u Timočkoj krajini — prim. Lj. R. K.). Sama reč vila slovenskog je porekla, ali u severnim slovenskim jezicima ne znači to što i kod nas, već "mahnitost, ludilo", kao u našim glagolima vilovati, povileniti (upor. sa fr. vilin — nestašan — prim. Lj. R. K.). Izvorno je reč mogla označavati bojni zanos, koji je sličan ludilu, kao što je dvoznačan u Homera i glagol μαίνεοθαι Epska vila stoga neće biti ništa drugo do personifikacija ratnikovog junaštva. Slično u zoroastrizmu umrlog pravednika u raju dočekuje njegova vera (dāenā), oličena u zanosnoj devojci".15
 
Nakon ovih Lominih elaboracija mnogo je jasnije zašto u našoj narodnoj epici ginu od vila najveći srpski junaci: Miloš, Relja Krilatica, Sekula, Đurađ Smederevac, pa i sam Marko Kraljević ("ubi njega đevojka sa grada" — Vuk, VI 27, 199): vila sa svakog grada od junačkih kostiju ustreljuje junaka u koga se zaljubila, jer samo tako može — tek kad on pogine — da se s njim na onom svetu združi.
 
U svetlu Lominih objašnjenja mnogo bolje se može razumeti i ritual u kraljičkom obredu: i u Timočkoj krajini učestvovala je u njemu devojka — kralj, naoružana mačem, koja je zapravo oličenje vile oblakinje.16 Aleksandar Loma, naime, kaže: "Lik vile u nebeskom gradu, prikazane katkad i kao ratoborna, "kapetan-devojka", mestimice poprima crte ženskog božanstva. U deseteračkoj pesmi Vuk V 708 Turci tri godine uzalud opsedaju "grad Begat na Krajini"; jedva se među njima nađe junak, mlado momče, da se popne "na kulu Nebojšu" i osmotri gde su gradu vrata; vidi da su vrata od istoka, a na njima stoji "kapetan-devojka", zlatne kose do pojasa i zlatnih ruku do lakata, sa mačem od bosiljka, "srpskog cveća"; sišavši i saopštivši ovo sabrcima, izviđač na mestu izdahne. Ova kapetan-devojka očito je isto što i "Sunčeva sestra, Mesečeva prvobratučeda, Daničina Bogom posestrima" iz mitoloških pesama Vuk I 232 i 233, koja je u prvoj opisana sa zlatnim rukama do ramena, a u drugoj se zove Bosiljka (varijanta Kićine pesme II, 77 d.); način na koji Sunčeva sestra u 232 uništava vojsku turskog paše, bacivši na nju munje, upućuje nas da je poistovetimo sa "Ognjenom Marijom" kao ženskim pandanom Sv. Ilije Gromovnika (obično njegovom sestrom) u srpskom folkloru, a "kapetan-devojku" srećemo u još jednoj pesmi iz Srema (Mušicki 52), gde je prose braća Mitar i Stevan Jakšić; ona ima devetoricu braće "đenerala"; a dvori su joj okićeni glavama prosilaca. Mitološko poreklo ovog sižea jasno je iz poređenja sa pesmom Vuk I 229, u kojoj Sunce i Mesec prose sestru devetoro braće; u osnovi može ležati indoevropski mit, koji smo već naslutili iza epske tradicije o Jakšićima".17
 
U sklopu ove tematike i problematike od značaja je i to što je Aleksandar Loma pitanje ženskog božanstva sa atributima ratničke (Dimezilove druge) funkcije razmotrio ne samo na ravni srpskih folklornih tradicija već u mnogo širim, opšteslovenskim okvirima. On je veoma ubedljiv u dokazivanju da je smrtonosna epifanija "kapetan-devojke", odnosno vile na oblaku, odraz iste politeističke ikonografije. Dakle, u pesničkoj slici tvrđave na čijim istočnim vratima stražari, kao njena zapovednica, devojka, odnosno vila: ta junakinja je gospodarica mitskog grada, vilinog grada. Loma precizira i dodaje: "U pomenutoj hristijanizovanoj varijanti pesme o vilinom gradu, gde je grad zamenjen crkvom, umesto "bele vile" dolazi Božja majka. Ta supstitucija vilinskog grada u oblacima crkvom i vile Božjom majkom karakteristična je upravo za obredne pesme sa Kosova i iz susednih, južnih srpskih krajeva. U tom smislu bi se i Bogorodica koja pred boj na Kosovu Lazaru šalje pismo mogla tumačiti kao hrišćanska supstitucija vladarke nebeskog grada, a da se biblijski pojam Nebeskog Jerusalima u našem folkloru mogao ukrstiti sa vilinskim gradom u oblacima, ukazivalo bi ime vile u narodnoj pesmi Jerusavlja".
 
Ovako Loma. Oštroumno i dalekovido.
 
Lominim pogledima na ovu materiju ide u prilog činjeničnost celokupnog obrednog (kraljičkog i drugog) i verskog (mitološkog i hrišćanskog) usmenog pesništva jugoistočne Srbije, dakle i onog s područja Timočke krajine. Na čitavoj teritoriji staroštokavske dijalekatske zone troja vrata su zajedničko obeležje (stereotipija) mitoloških pesama o vili koja gradi grad u oblacima. U srpskim narodnim pesmama sa tim motivima treća gradska vrata su obično načinjena od kostiju junaka (kao kod Šaulića), a u Milojevićevoj varijanti sa Kosova veli se za njih: "Što su vrata od kud sunce, / tu mi stoji vaskrsenje" (Bovan, 1975, 140). Ovo poslednje je, s naše tačke gledišta, veoma važno, jer, pored ostalog, daje i pravi ključ za razumevanje Njegoševih stihova: "Klanjaju se mladom suncu dv'je tisuće vitezovah, / celivaju mater zemlju da im pokoj tihi dade". Evo, dakle, izvora (ne zemaljskog, no nebeskog, božanskog) na kojem je duh svoj napajao Prometej lovćenski. Visoko su Ivanova korita, kao što je visoka i žudnja Vukova predsmrtna za kapljom sa tog zdenca, koji na istok gleda, tamo gde se sunce rađa. Sunce života! Otud je vrcnula i izviiskra Njegoševa: "Vaskrsenja ne biva bez smrti".

Treba odati priznanje Aleksandru Lomi što je, uz sve ostalo, ukazao i na višeznačnost svile i skerleta u temeljima Kosovskog hrama Lazarevog, u pesmi opevanog. On s pravom veli da te tkanine "mogu simbolizovati oblake ogrezle u večernje ili jutarnje rumenilo, ali i boje hleba i vina u pričesti: Kosovka devojka pričešćuje ranjene junake "vinom crvenijem" i "lebom bijelijem" ..."18 Kosovku devojku Loma je, takođe s pravom, doveo u vezu sa vilom graditeljicom grada, odnosno crkve, na grani od oblaka. "Ta Kosovka devojka" — veli on — "koja stoji pred vratima crkve u koju ulaze junaci da se pričeste pred boj odgovara vili koja sedi na vratima svog grada u oblacima. Motiv junakove veridbe (konkretno Milana Toplice — prim. Lj. R. K.) sa Kosovkom devojkom predstavlja neku vrstu njegovog zaveta da će u predstojećoj bici dati svoj život u zamenu za nebesko blaženstvo, u koje spada i bračni spoj sa vilom". Lomin zaključak glasi: "Izvorno je, dakle, Kosovka devojka vila, u čijem imenu Kosovka nije prosta etnografska odrednica, nego naznaka kobnog i onostranog"19.
 
Sve ovo što smo dovde rekli, ukazuje na nesumnjiv spoj paganske i hrišćanske eshatologije u srpskom narodnom pesništvu, a mnoštvo primera koji dokazuju taj spoj pruža kako usmena lirika tako i usmena epika Timočke krajine, koja, inače, obiluje i raznovrsnim proznim usmenim tvorevinama u kojima, kao akteri radnje, figuriraju vile, možda i češće no sva druga mitološka bića.
 
Kad smo već na terenu usmene poezije Timočke krajine, valja reći i to, pa makar i uzgred, da je u ovom delu naše zemlje i kod Srba i kod Vlaha očuvano, sve do danas, uverenje da onaj sjajni krug oko Meseca (oreol) predstavlja prostor gde žive duše pokojnika, što je našlo svoj izraz i u narodnim pesmama. To je ona "ogradnja" (oko Meseca), koja, kao izvedenica, ima (etimološki gledano) za koren reč grad, što je dovodi i u vezu sa gradom koji vila zida na grani od oblaka, pogotovo kad se zna da se Valhala ("dvorana mrtvaca") nalazi u Asgardu, što će reći u nebeskom boravištu ratnika palih u borbi za pravednu stvar. U mitološkim pesmama južne Srbije taj krug oko Meseca ima sličan naziv: obgrada. U jednoj od njih (Kićine pesme I 73) u toj obgradi sede svi sveci na čelu sa Svetim Ilijom, koji je, kao što se zna, hristijanizovani bog Perun, paganski slovenski gromovnik.
 
U vezi s tretiranom pesmom "Vila zida grad" da kažemo, na kraju, sledeće: s područja Timočke krajine ima podosta pesama sa kosmičkim motivima u čiju srž još nije do kraja proniknuto, što se ponajpre može reći za mitološke pesme koje čine sinkretizam sa vlaškim folklorom, tako da taj zanimljiv analitički posao čeka nove znatiželjnike, istraživače i erudite.

 
Ljubiša Rajković Koželjac
Zaječar

______________

01 Tako je i u mitološkim pesmama iz južne Srbije. Dragutin M. Đorđević, na primer, veli: "Sunce je "muž", mesec je "žena", a zvezde njihova "deca". ("Život i običaji narodni u Leskovačkoj Moravi", SAN, Beograd, 1958, str. 554). I Vladan Nedić je za nebeska tela u mitološkim pesmama srpske usmene lirike istakao njihovu personificiranost. "U nebeska tela" — kaže on — "udahnule su pesme čista ljudska osećanja. Sunce se razboli kad putujući ugleda na zemlji devojke lepotice. Zvezde plamte od ljubomore. Mesečeva ženidba ustvari je patrijarhalna seoska svadba koja je krenula Mlečnim putem" ("Antologija jugoslovenske lirike", Narodna knjiga, Beograd, 1962, str. 18). Ovo važi i za mitološke pesme Timočke krajine.
O drugovanju devojke sa Suncem i Mesecom govori i pesma br. 69 iz naše zbirke "Jato golubato" (Kulturno-prosvetna zajednica, Zaječar, 1991). Takvih, i sličnih, pesama ima više. Neke od njih su kraće ili duže varijante antologijske pesme "Vila zida grad" (Vuk I, br. 226, str. 160). Južnosrbijanske varijante te pesme objavljivao je, kao svoje zapise, Dragutin M. Đorđević, a što se Timočke krajine tiče, jednu crnorečku varijantu objavio je krajem prve decenije XX veka Savatije M. Grbić u knjizi "Srpski narodni običaji u Srezu Boljevačkom" (SKA, Beograd, 1909, str. 172). Inače, o mitološkim pesmama iz srednjeg Timoka može se pročitati u našem radu "Neke mitske timočke narodne pesme" (Narodno stvaralaštvo — Folklor, Beograd, br. 37—38, 1971, str. 74—77), kao i u našem napisu "Vile, zmajevi i druga mitska bića kao akteri radnje u narodnim pesmama Timočke krajine" (Etno-kulturološki zbornik, knj. VII, Svrljig, 2001, str. 213—217).
02 Ljubiša Rajković Koželjac: "Motiv graditeljstva i njegova funkcionalnost u narodnoj poeziji istočne Srbije", Glasnik Etnografskog instituta SANU, knj. 49, Beograd, 2000, str. 161—166.
03 Citat iz knjige Miodraga Pavlovića Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj poeziji, SKZ, Beograd, 1993, str. 7.
04 Navedeno delo, str. 12.
05 Ibidem, str. 33—34.
06 To imamo i u našem zapisu već pomenute mitološke pesme br. 69 iz zbirke "Jato golubato" ("Mori, Velo, tn'ka Velo"), štampane i u zbirci "Oj, lele, Stara planino" (Studio RAS, Negotin, 1994, str. 33), a zapisane od Marije (Mike) Stojanović iz Borovca, kod Minićeva. Pesma glasi: "Mori Velo, tn'ka Velo / što si tol'ko prebledela? / Je l si slncu kose plela / il mesecu dvori mela? / Nes'm slncu kose plela / nit mesecu dvori mela. / Stojala s'm i gledala / gde se munja s groma igra: / munja groma nadigrala! Eto, pored ostalog, i divnog primera za slovensku antitezu.
07 "Ogledi...", str. 32.
08 Navedeno delo, str. 34.
09 Navedeno delo, str. 39.
10 Navedeno delo, str. 39—40.
11 Aleksandar Loma: Prakosovo (slovenski i indoevropski koreni srpske epike), SANU, Beograd, 2002, str. 146.
12 U našem zapisu "Božje krštenje" (od Mice Branković iz Koželja) to je trepetljika. Zanimljivo je da tu crkva nije na zemlji već "nasred nebo, među mg'le" (v. "Zdravac mirišljavac", Zaječar, 1978, str. 26).
13 Prakosovo, str. 138.
14 Ravijojla na keltskom jeziku znači ono što bi se danas reklo seks-bomba.
15 Prakosovo, str. 139—140.
16 Vidi: Lj. R. Koželjac, Lirske narodne pesme jugoistočne Srbije, Priština, 1997, str. 131—140.
17 Prakosovo, str. 140—141.
18 I pesmu "Kosovka devojka", kao i pesmu "Propast carstva srpskog", zapisao je Vuku Lukijan Mušicki od nepoznate slepice iz sremskog sela Grgurevaca, te i ne čudi što su njihove idejne podloge u mnogo čemu istovetne.
19 Prakosovo, str. 142.


Zbornik radova konferencije "Razvoj astronomije kod Srba V"
Beograd, 18—22. april 2008, urednik M. S. Dimitrijević
Publ. Astr. druš. "Ruđer Bošković" br. 8, 2009, 555—564
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: