Sanda Ristić Stojanović (1974)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Sanda Ristić Stojanović (1974)  (Pročitano 5270 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Septembar 30, 2012, 03:59:47 am »

*




SANDA RISTIĆ
STOJANOVIĆ


Rođena u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Poeziju objavljivala u časopisima i listovima kao i na Trećem programu radio Beograda. U izdanju novosadske kuće "Svetovi" objavila knjigu poezije "Noć je praštanje svoje" (2000 ), recenzenti Jovan Zivlak i Zoran Đerić. Izbor pesama sačinio Jovica Aćin. Bila urednik u izdavačkoj kući "Beletra" (1998—2000). U izdanju vršačke kuće "KOV" objavila drugu knjigu poezije "Svitanje je let boje" (2007) sa recenzijom Miloslava Šutića. U izdanju vršačke kuće "KOV" objavila treću knjigu poezije "Noći naše, usluga" (2008) sa komentarom Oskara Daviča o njenimranim pesmama. Sada je profesor u Prvoj beogradskoj gimnaziji.

Četvrtu knjigu Sande Ristić-Stojanović "Tišina Razlikuje svetlosti" — objavila je književna opština Vršac (KOV) u martu 2010. ...
više » » »

 
OBJAVLJENA DELA
 
Knjige poezije

  • Noć je praštanje svoje, Novi Sad: Svetovi, 2000.
  • Svitanje je let boje, Vršac: Književna opština Vršac, 2007.
  • Noći naše, usluga, Vršac: Književna opština Vršac, 2008.
  • Tišina razlikuje svetlosti, Vršac: Književna opština Vršac, 2010.
  • Oblačna ptica, Vršac: Književna opština Vršac, 2011 .
  • Godišnja dobra reči, Adresa, Novi Sad, 2012.

Sanda Ristić Stojanović piše i objavljuje tekstove iz oblasti estetike i etike. Član je i Udruženja književnika Srbije i Estetičkog društva Srbije.

Fotografija: knjizara.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Septembar 30, 2012, 04:00:25 am »

*
Stihovi Sanda Ristić Stojanović
OBLAČNA PTICA


VOJNIK

Sumrak maršira kao
noći poslednji, u nama vojnici.
Krv dobi isto što i rana
u svojoj verbalnoj bici.

Pesma izmaglice isuviše oštro
reči magla naređuje.
Nebo naredbu zemlje, pticom,
vojniku plavog podređuje.

Prostor iščeze gde i
preostala vremena municija.
Noć izrešeta čitave vojske
crnog najmračnija opcija.

Tren shvati da umesto
našeg vremena kao svet ratuje.
General noći na isti način
kao i vojnik tame putuje.


BITKA

Ratu noći nedostaje
još naša crna bitka.
Mač zemlje, pticom dokaza da
neba sablja nije dovoljno britka.
Reč rat zameni svoju
pesmu za reč pobeda.
Pesma umesto svoje sirotinje
uskoči u svoju reč beda.

Šlem noći i puška jutra još
uvek dokazuju da su vojnici.
Pregovore prostora i vremena
skratiše trena sveta moćnici.
Jutro opisa i belog
u nama pogibija.
Krv se pita da li je
crvena njena robija.


GRAD

Noć prepešači ulicu
koja krije crne ulice.
Sunce pretvori u grad sjaja,
sve koje je susrelo, prolaznice.
Policajac jesen zaustavi
samo svoj žuti saobraćaj.
Urbana noć traži
svog urbanog jutra povraćaj.

Urbana noć deli samo
našem urbanom jutru reklame.
Trg sna ipak obuhvati
sve jave gradske osame.
Reč zgrada provociraju
samo stiha soliteri.
Noć svojoj raskrsnici i ulici zameri
što su samo crnog grada promoteri.


PROLAZNIK

Noć između misli i
antimisli jutra,ipak prolazi.

Pesma prostora preslika svaku
reč svoju koja prolazi i dolazi.

Noć kao aluzija svoja
na naš crni korak, korača.

Šetnja jutra se jedva izvuče
iz šetnje sveta belog, obruča.

Grad noći prođe pored nas
isuviše crno i gradski.

Reč svet ipak posta
prolaznik sveta, svetski.

Jutro se strmoglavi u
svoj i naš beli korak.

Jutro između sebe i sebe
nađe beli svet gorak.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Septembar 30, 2012, 04:00:38 am »

*

POČETAK 21 VEKA U POEZIJI I UMETNOSTI


Šta nam donosi 21 vek kada su poezija i umetnost u pitanju? Zavladalo je doba interpretacije, može se reći ludilo interpretacije. Umetnost sama po sebi izgleda nedovoljna. Tumačenja, interpretacije su gotovo postale produžetak pesme i umetnosti. Zašto je to tako? Pisati o poeziji, o umetnosti, tumačiti je, potrebno je, ali gomile beskorisnih kritika se pišu o još beskorisnijoj i bezvrednoj "umetnosti" .Razlozi za to su mnogostruki. Jedan od njih leži i u nepoznavanju Estetike i Filozofije koja nam veoma jasno objašnjava samu suštinu umetnosti. Bezbroj nagrada iz vizure samog filozofskog i estetičkog stanovišta deluju kao diletantizam i primitivizam na delu. Ispada po tekućem stanju da je najbolji pesnik onaj koji ima najviše nagrada i o kome je napisano najviše tekstova. Kakva glupost. Zanemaruje se i to da su originalni umetnici i autori malobrojni.
  
Prava umetnost mora da nam se nametne bez ikakve interpretacije. Pesma ili slika. Kada izvršimo recepciju pesme ili slike (pod uslovom da imamo neku umetničku dimenziju) bez ikakve inerpretacije, tek onda možemo da posegnemo za nekim tumačenjem koje nam može dati neki okvir za smeštanje tog dela u tokove istorije umetnosti i pojašnjavanje samo nekih aspekata samog dela.
 
Postmoderna nas je ugušila beskrajnim i beskrvnim recikliranjem svega i svačega. Pesnici se utrkuju da budu učeni, da se u pesmi vidi znanje. Ali pesma i umetnost koliko god imali tajnovitu i simboličku dimenziju moraju biti kristalno jasni. U suprotnom radi se o manjku pravog dara i veštine.
 
Nedostatak pravog dara skriva se iza postmodernističkih obrada iskustava pesnika prethodnika. Mnogi "pesnici", "zvuče" gotovo kao "filozofi" . Ali ne. Ja kao diplomirani filozof u tome vidim šuplje mudrijašenje i potpuno nepoznavanje filozofije pa i umetnosti.
 
Umetnost je umetnost a filozofija je filozofija, svaki pesnik koji se pravi da je filozof je diletant koji ne shvata da je i za filozofiju potreban dar i da je i za poeziju potreban dar, ali ne ista vrsta dara.
 
Posle čitanja pesme, gledanja slike, najbolje je pronaći šta je sam umetnik rekao o svojoj umetnosti, to je najdragocenije. Naravno da je bitna i recepcija dela od strane teoretičara umetnosti i estetičara (filozofa umetnosti). Oni bi trebalo da prepoznaju vrednosti, darovitost i ono novo što nečija umetnost donosi. Pravi dar ne bi smeo da ostane nezapažen.
  
Problem su gomile stereotipnih za otkrivanje novog nesposobnih kritičara, koji suštinski ne vole umetnost, već vole svoju karijeru i sebe kao društveno priznate osobe i osobe od ugleda. Nespremni da rizikuju i podrže nove tendencije u umetnosti, oni čekaju da se neki umetnik etablira pa da ga kad ostari i oni uvaže i uzmu u razmatranje.
 
Oni uvek idu na sigurno i pišu o uveliko etabliranim umetnicima koje naravno sami nisu otkrili. To otkrivanje novih umetnika obično je zadatak za druge umetnike. Umetnici otkrivaju umetnike.
 
Dodeljivanjem bezbrojnih nagrada za poeziju u Srbiji se stvara privid obilja poezije i privid da se nešto događa. Događa se samo dominacija u prvom redu nedarovitih pesnika koji potpomognuti jednim delom književne kritike vladaju pesničkom scenom.
  
Na mnogim ključnim mestima sede urednici, loši pesnici koje i ne zanima prava poezija. Ali to se mora prekinuti jer umetnost ima svoje zakonitosti na koje oni sa manjkom umetničkog dara ipak ne mogu uticati.
 
Daroviti se moraju nametnuti jer je to jedini smisao umetnosti.
  
Sanda Ristić Stojanović | 17.05.2009. | Muzej Zavetina
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Mart 25, 2014, 01:54:54 am »

*
INTERVJU

SANDA RISTIĆ-STOJANOVIĆ


Da li je potrebna Estetika umetnosti i poeziji danas?

U našoj maloj sredini verujem da mnogi književni kritičari i pesnici i ne razmišljaju mnogo o samoj Estetici, nažalost. Estetika je i te kako potrebna jer kao i svaka prava filozofska disciplina ponire do same suštine. Ponire do suštine poezije i umetnosti i može da postavi mnoštvo pitanja (makar i ne dala sve odgovore na njih) o poeziji i umetnosti. Estetičare koji razaznaju suštinu poezije mnoge karikaturalne pojave na našoj književnoj sceni ne bi mogle da zavedu.

Estetika bi naravno uvek trebalo da postavlja iznova i iznova pitanje o suštini umetnosti, značaju umetnosti, potrebi nekog društva za umetnošću, kulturnoj klimi u kojoj se neko delo ili neka dela pojavljuju. Estetičari dakle u mnogim kontekstima prate poeziju i samu umetnost. Treba reći da bi Estetika i estetičari trebalo da se bave i vrednostima poetskih dela u prvom redu (iako se od njih uglavnom vekovima ne očekuje direktno vrednovanje umetničkih dela).

Da li  dopadanje i nedopadanje nekog dela može da bude kriterijum recepcije i vrednovanja nekog dela?
      
Svakako da dopadanje ili nedopadanje nekog umetničkog dela nije nikakav kriterijum za ocenu i vrednovanje tog dela. Čak nas ovakav opasan stav prema umetničkom delu — dopada se, ne dopada se — dovodi do uočavanja primitivnosti i nepoznavanja suštinske prirode umetnosti.

Od svojih početaka Estetika se bavila pitanjima vrednosti umetničkog dela. Pitanje uživanja, zadovoljstva koje pruža umetnost su razmatrana i niko ne poriče da se u umetnosti može uživati i osećati zadovoljstvo ali prejednostavno je kretati se u ovoj ravni zadovoljstva i uživanja kad govorimo o vrednosti umetničkog dela.

Mislim da je danas ključni problem za poeziju pitanje lake i ozbiljne poezije (umetnosti)?

Neobrazovani ljudi a dovoljno marketinški i medijski pokriveni pokušavaju da nam tu laku poeziju nametnu kao vrednu i jedinu postojeću. Njihov argument je i argument da je ona eto bolje prihvaćena od strane većine ljudi. Argument većine nije nikakav argument, većina ljudi je u prošlosti mislila da je zemlja ravna ploča pa nisu bili u pravu.

Ozbiljna umetnost podrazumeva i veću umetničku dimenziju publike i obrazovanost i prosto posedovanje kvaliteta da bi se takva umetnost prihvatila.

Naravno da je kad je u pitanju vrednost umetničkog dela nezaobilazan pojam igre kao suštinski za umetnost po mnogim filozofima od Šilera do Gadamera. Kad razumemo da je umetnost zaista prava slobodna igra prestaćemo sebi da govorimo kako je nešto neobično, zakukuljeno, nejasno u ozbiljnoj umetnosti. A neizostavno uz pojam igre ide i simbolička dimenzija umetnosti koja je postala prava noćna mora za nedarovite "umetnike".

Ono drugačije u poeziji?

Na ovo pitanje sam odgovarala veoma često na svojim promocijama i vratiću se Kantu i prvom uslovu da neko delo nazovemo velikim i vrednim. Prvi uslov je ORIGINALNOST ali pošto postoje i originalne besmislice, umetničko delo koje vredi treba da bude EGZEMPLARNO (mera vrednosti sa kojom se upoređuju novonastala dela) i velika umetnost predstavlja NASLEĐE a ne odskočnu dasku za falsifikovanje i krivotvorenje.

Da — pravi i veliki umetnici uvek donose nešto novo i drugačije. Da su mnogi skribomani uporedili svoje spise sa velikom poezijom i umetnošću odavno bi odustali od pisanja u strahopoštovanju pred velikom umetnošću i poezijom.

Status umetnika u društvu od umetnika — zanatlija i mecena do slobodnih umetnika?

Danas je umetnik slobodan da bira i svoje teme i svoj način života. Mecena gotovo da nema, narudžbine bogatih i aristokratskih krugova i Vatikana su iščezle. U takvoj situaciji naš slobodni umetnik postaje pravo iracionalno biće, svesno svoje krhosti i prolaznosti i neizvesnosti, baš kao Kjerkegorov iracionalizam.

Interpretacija umetnosti?

Umetničko delo treba da se nametne sobom samim. Interpretacije umetničkog dela su sekundarne. Preduzete od strane estetičara i sociologa kulture deluju primamljivo pogotovo kada se vrednuje neko umetničko delo. Danas je interpretacija postala posao, profesija pa i biznis. A interpretatori umetnosti su postali važniji od umetnika. Umetnost uvek mora da bude takva da možemo da je prihvatimo prepuštajući se igri, imaginaciji, intuiciji. Izem ti umetnost koju ne možeš da pratiš bez objašnjenja i interpretacije.

Ali umešno napisani tekstovi o suštini umetnosti, promenama koje ona donosi, neka zapažanja o stilu umetnika ipak su dobrodošla ako su napisana od strane pravih, darovitih ljudi i znalaca umetnosti i naravno ako su napisana BEZINTERESNO.

"Ono što pripada nekoj jezičkoj igri jeste jedna celokupna kultura. Da bi opisao muzički ukus, moraš da opišeš da li deca izvode koncerte, da li to rade žene ili jedino muškarci itd...itd..." Vitgenštajn

Sjajno Vitgenštajn sagledava i sociološku stranu umetnosti. Umetnost kao fenomen u jednom društvu i te kako treba pratiti kroz analizu odnosa jednog društva prema umetnosti, potreba jednog društva za umetnošću, navika ljudi prema umetnosti.

Ko konzumira umetnost, koliko, kako, zašto? Umetnost nije u društvenom vakuumu.

U primitivnim sredinama, ako vodeći mediji uskrate narodu vrhunsku umetnost, poeziju recimo, jezička igra poezije biće strana stanovnicima koji u stilu svoje (primitivne) epohe neće ni imati značajnu potrebu za umetnošću. Naravno uvek će jedan deo naroda koji ćemo nazvati elitnim imati potrebu za poezijom ali u takvim teškim vremenima biće to oni koji su profesionalno vezani za umetnost (poeziju).

Povezanost slikarstva, muzike i poezije?

Neraskidiva je veza između slikarstva, muzike i poezije. Mnogi kvaziumetnici nisu dogurali do takvog mišljenja. Ima pesnika koji su u svojoj poeziji sjajni slikari. Pikaso i nadrealisti su imali neverovatan poetski kapacitet u svojim slikama. Pikaso je majstor za mene poetskog slikarstva a tu je i muzika kroz ritam poezije, sklad muzike i harmoniju ili disharmoniju slike. Velika mana današnjeg vremena je što se neki autori koji pretenduju da budu pesnici služe znanjem u pisanju njihove nazovi poezije.

Intuicija, imaginacija, igra je suština umetnosti.

Karikaturalnost — mnogobrojnih nagrada bez temeljnog poznavanja etike i Kanta.

Nemoguće je da godišnje postoji više desetina najboljih zbirki pesama. Talenat je retkost. Sa etičke tačke gledišta dodatno situaciju čini komplikovanom novčani iznos nagrade. Glasanje za neke nagrade pretvorilo se u glasanje za preostale kandidate koji dotičnu nagradu nisu dobili; dobitnici neke nagrade se preskaču u žiriranju.

To je etički neodrživo. Kritičar treba da glasa za po njegovom izboru najbolje knjige (autore) a ako je predloženi autor dobio tu nagradu to ne bi smelo da pokoleba njegov sud da glasa o najboljim knjigama a ne o preostalim kandidatima za nagradu.

Ozbiljnost poezije?

Vrhunska poezija i ozbiljna poezija to su Miljković i Davičo u našoj poeziji u prvom redu.

Ko se plaši metafore ?

Neki se kritičari i slabi pesnici ponašaju kao da metafora nikad nije bilo. Metafora je osnova velike poezije a metafora se plaše nedaroviti jer misle da će mimo umetnosti i dara da se ostvare kao pesnici. Ovo naše vreme je inače i poznato po tome da ljudi bez dela i dara postaju poznati i slavni zahvaljujući medijima, marketingu i gluposti potrošačkog društva.

razgovor vodila prof. Nada Marković, 2009 / Biblioteke ZAVETINA
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: