Veljko M. Milićević (1886—1929)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Veljko M. Milićević (1886—1929)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Veljko M. Milićević (1886—1929)  (Pročitano 7765 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Oktobar 28, 2012, 04:10:09 pm »

*

VELJKO M. MILIĆEVIĆ
(Čaglić, 14.01.1886 — Beograd, 05.11.1929)


Jedno vreme polagane su velike nade na mladog pripovedača Veljka M. Milićevića (rođen 1886. u Čagliću, u Slavoniji, odrastao u Lici**). Vrlo mlad, ranije no iko, on je izišao na glas sa nekoliko dobro pisanih, sadržajnih pripovedaka (Mrtvi život, 1903; Vihor, 1904; Bespuće, 1906, štampano u zasebnoj knjizi, Sarajevo, 1912). Težak, sumoran ton, bolno istraživanje u dubinama ljudske duše, slikanje obolelih stanja volje i pomućene svesti, odlikuje prve radove mladoga pisca. Te pripovetke su bile vrlo karakteristične za onaj period pesimističke klonulosti, umora od života i književnog nevrasteničarstva, kojim se kod najmlađih pisaca počinjao XX vek u srpskoj književnosti. Kod njega ima analitičkih sposobnosti, oštre inteligencije, hladne preciznosti, sigurne ruke u radu; pripovetke su mu pisane sa otmenom prostotom, neusiljeno rečito, tako da je sve to bilo više no sjajan početak jednog originalnog mladoga talenta. Milićević, na žalost, nije išao dalje od tih prvih pripovedaka. Otišavši na stranu, a upavši potom u novinarstvo, on je gotovo napustio književni rad, istrošio svoj talenat, i pozniji njegovi radovi, usiljeni, slabo pisani, suviše zaostaju za prvim odličnim radovima. Kao što je brzo procvetao, Milićević se tako brzo i sasušio i sparušio. 1912. izišao je u Sarajevu njegov prevod romana Kloda Farera Boj (La bataille).

Jovan Skerlić: "Istorija nove srpske književnosti"
Fotografija: Digitalna BMS
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 15, 2012, 12:20:59 pm »

*




VELJKO M. MILIĆEVIĆ

Rođen je 1886. godine u Čagliću u Slavoniji. Vjeruje se da je potomak kneza Mića, najstarijeg Milićevog sina. Bio je ministar crnogorske vlade u emigraciji. Živio je u Francuskoj i bio je šef pres biroa. Poslije I svjetskog rata radio je kao novinar u listu "Politika" i u listu "Vreme" u Beogradu. Bavio se prevodilaštvom sa srpskog na engleski jezik. Pisao je pripovjetke, romane i eseje. Njegova djela su: "Bespuće", "Mrtvi život", "Opsene" i dr. Bio je hrišćanin pravoslavne vjere. Umro je 1929. godine.

Veljko Milićević, srpski pisac, prozaist postmodernizma, prevodilac i publicista, u književnosti se javlja i pod pseudonimom L'homme qui rit. Osnovnu školu je završio u Donjem Lapcu u Lici, dva razreda u Gospiću, ostale u donjogradskoj Velikoj gimnaziji u Zagrebu. Maturirao je u Prvoj beogradskoj gimnaziji 1904. U Ženevi je počeo da studira prava, pa godinu dana na Filozofskom fakultetu (u Ženevi) romanske jezike i književnosti (1904/1905), potom u Londonu francuski jezik i književnost (1905/1906). Studije je nastavio u Parizu (1906—1908), odakle je sarađivao sa Sarajevskom Srpskom riječi. Po povratku iz Francuske bio je u Sarajevu saradnik lista Narod (1911—1912). U Zagrebu je od 1922. bio saradnik Vremena, Novog lista i Epohe, od 1923. do smrti član redakcije Politike.

Njegov književni opus nije veliki. Prvi štampani rad mu je pesma Molitva, u časopisu Spomenak, 1. jula 1896. god. Bio je aktivni učesnik đačkog društva u Zagrebu, u petom razredu je pokrenuo đački list Vojislav (1900) i prvi broj ispunio svojim pesmama, pričama i crtežima. Kao gimnazijalac sarađivao je u beogradskom listu Pobratim. Prvu pripovetku objavio je u listu Mlada Hrvatska (1901). U Beogradu je s drugovima izdavao i uređivao list Naša snaga (1904). Sarađivao je u časopisima, listovima i publikacijama: Spomenak, Golub, Uzdanica, Pobratim, Ženski svet, Mlada Hrvatska, Prijegled 'Male biblioteke', Nada, Srpski književni glasnik, Naša snaga, Savremenik, Srpska riječ, Almanah hrvatskih i srpskih pesnika i pripovedača, Narod, Pregled, Bosanska vila, Novi list.

U Crnoj Gori je odlikovan Medaljom za hrabrost, Jubilarnom spomenicom crnogorskom i Danilovim ordenom III, IV i V stepena.

Najznačajnije delo mu je roman Bespuće (1912), prvi moderan roman u srpskoj književnosti, u kojem obrađuje temu bezavičajnosti novog čoveka. Roman govori o povratku intelektualca Gavra Đakovića u zavičaj. Glavni junak dobija ulogu stranca među svojima, ravnodušnog i nepoznatog čoveka u nekada poznatoj sredini. Česta upotreba simbola, "hladnih" motiva (prvi put se u srpskoj književnosti koristi motiv voza), socijalno-političkih motiva, okretanje urbanoj sredini, neke su od karakteristika koje ovaj roman čine modernim. Ovo je roman atmosfere, s malim brojem likova, statičnim događajima i motivima. Pisac koristi brojne metafore i deskripciju da bi prikazao krizu glavnog junaka, koju pojačava povratak u zavičaj i koja kulminira u nervni slom.

Mihajlo Pantić je u svoju antologiju srpske pripovetke uvrstio i Veljka Milićevića.

Autor Vladimir Milićević | Objavljeno, 14.10.2012 | Milićevići
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 26, 2013, 10:43:43 pm »

*

VELJKO MILIĆEVIĆ — Božićna priča


Jeste li kadgod osetili na dnu srca mnoštvo sitnih, beznačajnih, nesvesnih stvari za koje niste znali da tinjaju u vama? Ili ste, možda, bili iznenađeni nekim bolom kome niste znali, ili ste uporno ... odbijali da saznate i priznate razloge i povode, — bol koji je na mahove ljut da biste jauknuli, i gorak i jedak kao otrov koji je, bez vašeg znanja, nagrizao ono što vi zovete voljom, i iscrvotočio ono, što ste vi smatrali svojim planovima? To je neki čudni talog koje se u čoveku kupi i sleže nesvesno danju i noću. To je neki čudni splet koji kao one morske trave zaustavlja u mestu najjači brod, i dovodi u očajanje sigurnu ruku krmanoša. To je neka nevidljiva paučina koja ispreplete sve iluzije. Na svakom srcu sedi i prede svoje mreže oko njega pauk Sumnje, jedine pozitivne od svih iluzija.

Pod neodoljivošću tih osećaja koji su neočekivano izbili i prokrčili sebi puta na površinu, i preplavili i zagušili volju, konvencionalnosti, obzire, pažnje, Luka Delić, bankarski direktor, gotovo je izleteo na Badnje Veče, oko deset sati, iz jedne trospratne kuće u blizini Kralj Milanove ulice. Na sjajno osvetljenom prvom spratu neko naglo otvori prozor da se zamalo ne sasuše sva stakla, i odmah zatim se pojaviše dve-tri ženske prilike na balkonu, naginjući se što više mogu preko snegom zasute ograde i trudeći se da prozru ulicu, više osvetljenu od beline snega nego od žmirkavih svetiljaka koje je vetar na mahove za trenutak gasio da se opet pojavi njihovo anemično svetlo. Neko viknu sa balkona Lukino ime. Ali on se ne okrenu. Grabio je žurnim koracima kroz sveže napadali sneg čije pahuljice ga milovahu po licu. Pa kad bi ga talas vetra ošinuo i zasuo mu oči prašnim snegom, on osećaše prijatnost "duša". Ne, nije čuo da ga zovu, i nije hteo da čuje. Nije hteo da ga sustigne srodnička potera čiju škripu koraka je čuo za sobom iz daljine. Kad zaiđe za jedan ugao, on se skloni za tarabe jedne avlije čija vrata su bila otvorena. Jedan crn pas i a onjuši, ali ne zalaja. Iz stanova se čula božićna pesma, veselje i žagor dece. Otvoriše se napola jedna vrata, i jedna žena izruči gotovo na njega punu činiju vode. U tome protutnjaše i koraci. On oprezno iziđe i pođe u protivnom pravcu.

Lutao je tako bez cilja. Zamalo ga ne pregaziše jedne saonice. Oni koji su sedeli u njima, muškarci i ženske na njihovom krilu, pkrstoše se mašući rukama i dovikujući mu nešto veselo, misleći da je pijan. Jedan žandarm, sav utonuo u jagnjećinom postavljenu bundu, unese mu se u lice, ali mu ne reče ništa. Luka Delić je nalazio jedno neizrecivo uživanje da gazi ulicu za ulicom, sokače za sokačetom, kao da svuda ostavlja jedan deo tereta koji je nosio na srcu. Osećao je kako mu je bivalo lakše; haos u njemu se postepeno stišavao; misli počele su da cirkulišu normalno. Onda oseti umor i pogleda oko sebe da vidi gde se nalazi. Bio je negde u Aleksandrovoj ulici. On uđe u prvu kafanu pred kojom je stajalo nekoliko fijakera.

Ponoć je morala biti prevalila. Dim, ustajan vazduh, miris mokre obuće, čaršavi ispolivani vinom. Čubursko-hrvatska-slovenačka kapela besomučno je lupala po tamburicama i po basu, a njih je nadvikivala promukla i neskladna pesma u KOJOJ su se lomili i nadmetali svi akcenti i izgovori od Jadranskog do Egejskog Mora. Gazda pođe u susret i pokloni se novom uglednom gostu. Kelneri smakoše prljavi i prostreše čist čaršav, i otvoriše flašu "rizlinga". Pevačice istegoše vratove u pravcu Luke Delića i povisiše glas u njegovu počast. Jedna crvena Slovenka zapeva sa piskavim glasom: "Triput ti čuknuh na pendžer, mila daskalice", dok druga, Zagrepčanka, u kratkoj i utegnutoj suknjici, obilažaše sa tanjirom stolove, kupeći bakšiš i primajući sa smehom dosetke i "familijarne" gestove. Kad dođe do Luke Delića, ona mu pruži tanjir, dodirujući mu grudima rame, i reče:

— Kak su kaj, gospon?

On baci nekoliko banki među izgužvane i pocepane dinare. Priđe mu neki polupijan poznanik kome nije znao imena, i htede sa bujicom reči i svojim celim socijalno-političkim programom da sedne za njegov sto. On ga hladno odbi. Umeša se gazda, i gotovo silom odvuče nametljivog poznanika za njegov sto.

Čaša, dve, tri. Odbi ljubaznu ponudu pevačica da mu prave društvo. Malo kasnije! Neka jedu i piju na njegov račun za drugim stolom, ali samo za momenat neka ga ostave na miru! Malo kasnije!

Da, kako je sve to bilo? To sve što je prošlo, što je zavejao sneg kao tragove njegovih stopala, to sve što je otišlo u nepovrat? To što se za tren oka odigralo u domu njegovog nesuđenog tasta, gazda Mijajla, rentijera, i njegove nesuđene verenice, gospođice Radmile, koja jedva obraćaše pažnju na ono što joj je govorio, sva predata razgovoru sa jednim gardiskim potporučnikom, gordim na svoje brčiće i na svoju duhovitost? Njegove dosetke su toliko razdragale gospođicu Radmilu da je ona tražila da se i Luka Delić njima oduševljava. Gospodin gardiski potporučnik sa nakarminisanim usnama bio je uvek toliko ljubazan da još jednom ispriča Luki Deliću ono što je ovaj prečuo ili nije mario da čuje. Uz laki prekor Luki Deliću za njegovu nedelikatnu nepažnju, g-đica Radmila se divila, koketno spuštala svoje devojačke oči na izvesne dvosmislenosti, da posle toga pogleda pravo u zenicu, i da se smeje... Tako da je nesuđena tašta gospa Zora, morala blago da interveniše i da utišava ćerku i oficira, pogledavši sa materinskim osmehom Luku Delića kome, na svaki način, mora biti milo što se tako bezazleno šale. Valjda neće niko biti bezobrazan da misli da se oni dotiču kolenima, i da je gospodin gardiski potporučnik već napola osvojio položaj kućnog prijatelja! Toliko su bili nestrpljivi što kuvarica tako polako služi večeru i što tata tako dugo i mnogo jede, da izgleda da se nikad neće mreći u salon i da nikad neće započeti igranka.

U Luki Deliću, kome sa leve strane jedan profesor, neki daleki rođak kuće, izlagaše Ajnštajnovu teoriju, odavno se komešalo. Hiljadu dosada beznačajnih sitnica dobijaše određsn oblik i određeno značenje. U njemu se sve pobuni; oseti ključ krvi u srcu i plamene mlazeve u obrazima. On odjednom ustade.

Mora da je izgledao izobličen, jer svi prestadoše da jedu i poskakaše na noge, sem gardiskog potporučnika koji se samo zavalio na stolicu i podrugljivo se smeškao; gazda Mijajlo samo sa jednom ubrisanom stranom lica, dok se na drugoj caklila mast; Radmila malo zbunjena i neodlučna da li da zauzme žalostan ili uvređen izraz; dve-tri njene drugarice pogledaše ispod oka neke mladiće koji namignuše da je tu skandal o kom će imati da se priča; jedna zabezeknuta tetka koja je već odavno pričala da se ovo neće na dobro svršiti; gospa Zora koja se sa prisebnošću duha stvorila pored zeta, uhvatila ga za ruku i ponavljala:

— Šta je, Luka, čedo moje?

— Ništa, ništa, — reče on potmulo, — sad ću ja!

I iziđe iz sobe.

U hodniku ga stiže profesor sa Ajnštajnovom teorijom. Luka Delić mu zalupi vrata pred nosom i pohita niz stepenice.

Iz misli ga trže graja koja se diže kod jednog stola; načini se gužva, puče jedan šamar, preturi se sa treskom jedan sto sa svima čašama i flašama, njegovog poznanika lupiše o vrata na kojima se razbi staklo, i tu ga dočekaše i ščepaše muskulozne ruke momka iz kujne sa zasukanim rukavima i tresnuše ga na ulicu sa svim njegovim socijalno-političkim programom.

Gosti posedaše; pobednici se vratiše na svoje mesto; momak iz kujne dobaci pogled pevačicama koje se divljahu njegovoj virtuoznosti u izbacivanju; kelneri ispraviše prevaljeni sto i pokupiše staklo — sve je bilo u redu. Pevačice zapevaše nekim Jugoslovenima:

"Šic, mic, Micika, — Bi li htela šustera..."

Luka Delić plati račun i pođe iz kafane, odbijajući ponude fijakerista u šubarama da ga povezu.

Prijala mu je jutarnja hladnoća, ali on ipak podiže kragnu od kaputa da mu ne pada sneg za vrat. Da ide kući? To bi bilo najbolje.

Osećao se lak kao ptica. Kako je to lepo biti slobodan! Koliko je to uživanje gaziti ovaj božićni sneg i znati da čoveka ništa ne tišti. Baš ništa? Šta mu to prođe i senu kroz glavu kad kroz jedan osvetljen i nezastrt prozor na jednoj niskoj kući vide jednu porodicu koja je zadovoljno sedela oko stola. Čuli se dečji glasovi: "Roždestvo tvoje..." Toj deci je prijatno i toplo.

A kako je ono dvoje! Devojka koja je bila njegova, i sin koga još nije video? Da ne zebu? Da ne gladuju? Sami, ostavljeni, napušteni.

Otkad ih se nije setio! Jeste, nedavno je pomislio na Desu kad je izašao oglas da se verio, bojeći se da ga ne sramoti i da mu ne učini kakav skandal. Ali prošao je dan, dva, tri, nedelja, mesec i niko ga nije tražio, niko mu nije pisao, niko mu nije dosađivao. On se tada egoistički tešio da je valjda našla nekog drugog. A zašto mu ta pomisao na nekog drugog pada tako teško? Druga deca raduju se noćas jelci, igračkama, kolačima, odelu, cipelama. A njegov sinčić, njegov sin?

Gle, to njegovi koraci već ga odavno ne vode u pravcu njegove kuće. Gde je to on? Na Dorćolu, gde je stanovao, kad je bio niži bankarski činovnik, u jednoj od ovih kućica, poleglih i još više potonulih pod snegom. Još jedna ulica, pa onda desno, treća kuća, tarabe, u avliji orah. Tu, dakle, četvrta vrata od česme. On dosta teško odgurnu nezaključanu kapiju, za kojom je bio napadao sneg. Tu je Desa stanovala; tu treba da stanuje njegov sin. Da li je još tu? Da li je ona sama? Bože moj, da li je sama?

Srce mu je lupalo od hoda i uzbuđenja. Stajaše neodlučan, zapali cigaretu, odbi dva dima i baci je. Već htede da se vrati, dođe do kapije pa se opet zaustavi. Možda zebe, možda je gladan njegov sin? I onda odlučnim koracima priđe prozoru i zakuca. Kucanje odjeknu u beloj tišini da se on malo uplaši. Svejedno! On zakuca još jednom, sigurnije, jače, i činilo mu se da i njegovo srce kuca isto toliko glasno. Stajao je kao osuđenik koji očekuje presudu.

Jedna ruka polako razmače belu zavesu i nečije oči se zagledaše u njegovu siluetu. On kucnu još jednom, ovaj put lakše. Prilika iza prozora se trže, zavesa pade na svoje mesto. I onda se polako nadiže jedan krajičak koji je drhtao od ruke što ga je držala. Zavesa se onda jače podiže i jedna ženska glava prisloni čelo o prozor. Luka Delić spusti jaknu od krzna. Prozor se onda malo otvori i jedan uzdrhtali, uplašen glas koji se trudio da bude strog, zapita:

— Koje?

Glas je bio Desin.

— Ja sam, — reče Luka Delić. — Otvori.

— Šta ćeš? — reče ona, dršćući celim telom.

— Imam nešto da ti kažem, Deso, — reče Luka Delić.

— Otvori! Ne boj se!

— Pa zar sada u ovo doba? Šta će reći svet?

Prozor se zatvori, zavesa pade. Tišina. Izgledalo je da se u sobi niko ne kreće. Možda je još stajala pored prozora i borila se sa samom sobom. A Luka Delić je čekao, preživljujući dugačke i mučne trenutke. Bio je sada rešeniji nego ikada da tu prestoji do zore. On osećaše neodoljivo da mora da vidi nju, da vidi svoga sina.

Onda mu se učini da plamen jedne svećice zatitra na zavesi. I u njegovom srcu zatreperi nada. Ali kao da se ona još kolebala. Ili možda se oblačila?

Prozor se osvetli, u sobi je zapaljena lampa. Škripnu lagano ključaonica; kroz otškrinuta vrata šinu tanak bled mlaz svetlosti po snegu.

Luka Delić uđe.

— Hristos se rodi, Deso! — reče poluglasno.

Ona je stajala nasred sobe koja je u isti mah bila i kujna, naslonjena leđima na sto, sa oborenim očima, gledajući u jednu tačku iza vrata i trudeći se da savlada svoje uzbuđenje. Drhtala je, pritiskujući jednom rukom grudi. Nije odgovarala ništa ili možda nije mogla da govori. Učinila je jedan napor, ali usta su bila nema.

— Oprosti mi, Deso, — reče Luka Delić i htede da je uzme za ruku koja joj je bila opuštena niz bedro. Ona skloni ruku za sebe na sto, ali diže svoje dobre, pametne, verne oči koje su se toliko naplakale zbog njega i pogleda ga prvi put.

To je bila ona ista Desa koja i pre više od godinu dana, samo malo omršavela, tužnija, umornija. Uspela je samo da prošapće:

— Sedi!

I da prikrije svoje uzbuđenje, sagnu se pored šporetića, okrenuta licem od njega, i poče da loži, paleći šibice koje su se u drhtavoj ruci gasile.

Luka Delić se sav beleo od snega koji je na njega napadao. On pođe da kroz vrata otrese šešir. Ona mu ga uze iz ruke, otrese ra, i isto učini s krznom postavljenim kaputom koji je Luka Delić skinuo. I ponovo se vrati loženju vatre koja poče polako da puckara.

Sve je bilo skromno, sirotinjski, ali čisto i u redu. Osećalo se siromaštvo ali i volja da ta sirotinja ne bude prljava i ružna. Svuda se videlo da deset prstiju ne znaju za odmor i da krvavo zarađuju svoje parče hleba i života. Preko mašine za šivenje bio je prebačen nedovršen posao koji je verovatno bio rađen duboko u noć, kao i dovršene stvari koje su bile naslagane na jednoj stolici. Mala krojačica je bila vredna i neumorna, jer to treba za onu malu plavu glavicu koja je utonula u jastuk odakle se čulo slatko detinje disanje. To je disao njegov sin, ali on još ne smede da mu priđe.

Ispod ogledala on sagleda svoju fotografiju. Da ovde dolazi neko drugi, taj je sigurno ne bi tu trpeo. I oči mu se opet vratiše i ne razdvajahu se od dečjeg kreveta. On se opipa po prsluku da li ima pri sebi koji komad zlatnog novca. To će biti jutros za njega, a danas će mu kupiti igračke i sve, sve drugo.

Ona iznese na sto tanjir kolača, pršute i flašu vina. Kao nekada.

— Nisam mislila da ćeš nam ti biti polaženik, — reče ona blago, ali još uvek ozbiljno. Već se bila malo smirila i oslobodila, iako nije smela da pogađa šta ga je ovamo vuklo i dovelo.

— Ti si možda očekivala nekog drugog? — ote mu se pitanje koje ga je mučilo.

Ona ne odgovori ništa, pogleda ga i osmehnu se prvi put.

— Šta bi kazala tvoja verenica kad bi te ovde videla? — zapita i ona ono što ju je mučilo.

— Ja nemam više verenice, — reče Luka Delić, — ili imam kad imam tebe, ako hoćeš da mi oprostiš.

Ona ra najpre pogleda ne verujući, i onda se cela soba okrenu oko nje, da se ona pridrža za sto da ne padne.

Luka Delić je bio ustao i pružao joj obe ruke. Ona mu pade u naručja, gotovo obeznanjena od sreće, praštajući mu u jednom ludom poljupcu svu bedu, muke i argatovanje, sva poniženja koja je doživela zbog njega, sve suze koje je proplakala zbog njega.

I izvivši se iz njegovog naručja, ona mu prinese malog Luku koji se bio probudio i gledao radoznalim očima Luku Delića. Mali ga odmah dohvati ručicom za brk, dok Desa ponavljaše radosno kroz suze:

— Sine, došao nam je tata!


Tekst: Srpski informativni klub
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 11, 2013, 11:46:41 pm »

**

NAŠI NAJMLAĐI PISCI

I

Jedan mali uvod

Naša najmlađa generacija pisaca, i onih u pripovetci i onih u drami, pokazuju jednu naklonost pesimizmu do sada sasvim nepoznatom u našoj književnosti. Njihove se knjige zovu ovim neverovatno kobnim imenima: Bespuće, Pod životom, Živi mrtvaci, Golgota, Pod žrvnjom, i sve te knjige imaju tendenciju da dadnu jednu veliku tragičnost rušenja i bespuća, i jednu očajnu poeziju nemoći i nirvane. Stihovi naših najmlađih pisaca, u kojima na žalost nema onoliko umetnosti i talenta koliko u nekim od pomenutih knjiga sa gornjim naslovima, dopunjuju taj tamni ton i to sasvim pedantno. Ja ne pamtim da je ikada jedna generacija u nas videla tako crno oko sebe, i ne nalazim tome nikakva drugog razloga osim u godinama tih pisaca.

Ne pitam da li je ta crna nota — jedno dobro ili jedno zlo. U našem društvu nije, izvesno, ni malo gore nego pre, i ako se šta promenulo, promenuli su se samo pisci: oni pre nas tražili su u njemu druge stvari, a ovi danas nalaze u njemu ono što traže. U doba najviših političkih prevrata u ovoj zemlji, u doba rušenja ustava i rušenja prestola, u doba kada je ceo život tekao u samoj prestonici, i kada su se vratolomno rušile i stvari i karakteri, srpski su pripovedači begali u selo, i tada je cvetala vedra i nasmejana naša seoska idila i opisivala je na dugo i široko orgije u kućama naših Kalča. Ništa u srpskoj pripovetci nije ostalo što bi onima koji dođu posle nas dalo sliku te tragične periode koja je obuhvatala dve poslednje decenije života u prestonici.

Neka današnja najmlađa generacija traži i opisuje ono što joj je drago. Celo je pitanje u tome nalazi li ona ono što traži, i zna li da opiše ono što nalazi, i da to opiše s dovoljno talenta. Što je najgore za jednog pisca, to je nemati talenta, to je njegova fatalnost i njegov porok, i to je ono jedino što mu se ne može oprostiti. Kakav život on sebi bira i kakve motive on voli, to je njegova stvar, i ni jedan kritičar ne sme to diskutovati bez velike diskrecije. Za naše najmlađe ljude među piscima, samo kao interesantnost, vredi pomenuti kolika je ta njihova naklonost da u životu traže samo negativne i crne strane, i da ih vole da vide bez svake primese dobrog i radosnog, i da ih opisuju sa težnjom da se o svemu dobije što bolniji i svirepiji utisak. Mora se odmah reći da već ima ako ne nekoliko knjiga, ono nekoliko stranica kojima se to lepo uspelo.

Ima odista nekoliko ljudi među tim najmlađim koji pokazuju talenta. Ima ih dva-tri koji pokazuju sasvim ozbiljno, i to sme čovek da kaže ne strahujući ako ga ko uhvati za reč. Kao takve navešću vam odmah dvojicu, dva mlada i darovita čoveka, lepo obrazovana za svoj posao, koji su dosta gledali i videli, Veljka Milićevića i Vojislava Jovanovića.

Veljko Milićević najjači je talenat od svih koji su došli u priči posle Stankovića, Ćipika i Kočića, i koji je već pokazao sve nade da ćemo u njemu imati romansijera koji se odavna očekuje, i koji je, najzad, već napisao dve-tri duže novele, od kojih pominjem naročito Bespuće: novelu punu lepote stila i opservacija duše, lep pokušaj za suptilnu analizu jednog nevrastenika, jednog od onih naših đakelja na strani koji se upropastiše gledajući povazdan drugome u karte, i dobujući prstima po prozoru kakve velike kavane, ne osećajući kako vreme ne prolazi

pored njega nego preko njega, i koji od života, u koji on nije smeo da uđe kao u ledenu reku, nije za njega ostalo drugo sem straha i odvratnosti. Ova je novela izašla u nekoliko brojeva S. K. Glasnika pre tri godine. Otada Veljko Milićević nije ništa napisao, živeći u Parizu ili utamničen u Soufflet-u, i bojati se da ne pođe tragom junaka iz svoje novele, Gavre Đakovića, blaženog pomena. Naš istorijski Soufflet je davao Đakoviće i to više od jednog i ostavio je svoj deo u svakom od nas, i to onako besno i tragično kako su žderali ljude Zolini rudnici i železnica u Žerminalu i Ljudskoj Životinji. ...


Jovan Dučić
Politika, 26. maj 1908.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: