Vladan Panković (1961)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladan Panković (1961)  (Pročitano 4285 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Oktobar 31, 2012, 04:03:16 am »

**




VLADAN PANKOVIĆ


PANKOVIĆEV STVARALAČKI POTRTET
 
Nastavljajući tradiciju skretanja pažnje na zanimljive i neobične autore i dela naše i inostrane književnosti, uredništvo "Svitka" se, ovaj put, opredelio da, u kratkim crtama, skicira stvaralački portret Vladana Pankovića, koji je po svom osnovnom obrazovanju teorijski fizičar i koji se, upravo s te pozicije, natur-filozofa, javlja kao značajan esejista, književni kritičar, prevodilac, pesnik i dramski pisac. Povod za ovu skicu bila je Pankovićeva knjiga "Ivo Andrić i Nils Bor, kvantna teorija i teorija i istorija umetnosti" (Svetovi, Novi Sad, 1995.), promovisana od strane uglednih naučnika. Ova knjiga može se, uistinu, smatrati jednom originalnom istorijom i teorijom umetnosti, koja, praktično, obuhvata sva važnija istorijska poglavlja umetnosti od praistorije do dvadesetog veka, i sve bitnije oblike i vrste umetnosti, a koja svoju filozofsku osnovu nalazi u filozofskoj paraleli Borovog principa komplementarnosti između prirodno-naučno-tehničke i sociološko-kulturološko-humanističke sfere. Panković uopštava svoja nastojanja započete u njegovoj prvoj knjizi "Kvantna teorija i barok u srpskoj književnosti" (Narodna biblioteka, Kruševac, 1991.), koja, osim dominantnog poređenja savremene prirodno-naučne, kvantne filozofije i književno-umetničke filozofije srpskog književnog baroka, daje i kraću istorijsku perspektivu razvoja naše književnosti (poezije pre svega) od poznog srednjovekovlja do savremenosti. Upravo zato opredelili smo se da blok o Pankovićevom delu realizujemo kroz dva prikaza, pri čemu se prvi, Petra Grujića odnosi na drugu, a drugi, Laze Ćurčića na prvu Pankovićevu knjigu (Ćurčićev prikaz, može se, takođe smatrati i vrednim sumarnim pregledom srpske književnosti 18. veka, a zbog ograničenosti prostora deo ovog teksta je redakcijski skraćen. Blok se završava kratkim osvrtom autora o sebi i svojim knjigama.
 
Vladan Panković je rođen 1961. u Doboju. Diplomirao fiziku na prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu. Radi kao profesor fizike u gimnaziji. Živi u Inđiji. Objavio nekoliko naučnih radova o osnovima kvantne mehanike i njene interpretacije u uglednim svetskim časopisima za fiziku. U značajnim domaćim časopisima za književnost i umetnost, kao i na radiju i televiziji, objavio je nekoliko drama, više prevoda poezije i prevoda filozofskih eseja stranih autora (Pasternak, Okudžava, Hajzenberg), kao i veći broj književnih kritika, prikaza i eseja (o paralelama između moderne nauke i umetnosti), koji čine najveći deo njegovog stvaralaštva. Objavio je, takođe, i dve knjige iz oblasti teorije književnosti. O umetnosti, dosadašnja bibliografija Vladana Pankovića broji više od sedamdeset bibliografskih jedinica.


SVITAK | književne novine
Godina III | Leto | 1996 | Broj 10
Osnivač i odgovorni urednik:
Milijan Despotović
Požega


Fotografija preuzeta iz knjige V. Pankovića "Ivo Andrić i Nils Bor, kvantna teorija i teorija i istorija umetnosti"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Novembar 18, 2012, 07:46:14 pm »

**

DIJALOG NAUKE I UMETNOSTI

(Teorijski fizičar i esejista Vladan Panković)
 

Vladan Panković je izuzetna pojava u nauci i kulturi kod nas danas. Školovan kao fizičar, odrastao u domaćem ambijentu literarno-estetičarske atmosfere, on se podjednako uspešno bavi i teorijskom fizikom i estetičarskom esejistikom. Ova činjenica, međutim, može da da nepotpunu, pa i pogrešnu sliku o karakteru i dometu Pankovićevih esejističkih pregnuća. Da bismo stvar stavili u nešto određeniju perspektivu, nekoliko uvodnih napomena o odnosu nauke i umetnosti biće na ovom mestu od pomoći.
 
Spoj nauke i umetnosti može se raslojiti na nekoliko nivoa. Pre svega, to može tu biti svojevrsne "personalne unije", mnogostrukog interesovanja o delatnosti pojedinih polimatskih duhova, kakav je bio Aristotel i kod kojih je ovaj angažman izvirao iz duboke težnje sa sveobuhvatnošću i univerzalnošću. Zatim, istorija poznaje višestruko talentovane duhove, kakvi su bili Eratosten i Lajbnic, i koji su se ogledali sa podjednakim uspehom i u prirodnim i u humanističkim naučnim disciplinama. Ovakav slučaj možemo zvati akcidentalnim polimatizmom, ili možda još bolje fundamentalnim eklektizmom, kakav stičemo po pravilu kod većine presokratovaca, kao i u renesansnoj Evropi. U našoj sredini imamo primer Miloša Radojčića, matematičara po struci, koji se ogleda u više naučnih umetničkih oblasti, i čiji je život i delo bio predmet nedavne studije Dragugina Trifunovića, u knjizi "Tiha i usrdna molitva Miloša Radojčića". Najzad, možemo govoriti o interaktivnom polimatizmu, kada se koncepcije jedne naučne paradigme, kakva je ona o prirodnim naukama, ogledaju u drugoj, kao što je umetnička paradigma. Ovaj paralelizam može, sa svoje strane, da se manifestuje na više nivoa. Prvi je paralelizam u užem smislu, gde je poenta čitavog prosedea u izvlačenju analogija u prilazu sagledavanju naučnih istina i interpretaciji naučnih činjenica. Drugi nivo, uslovno fundamentalniji, bio bi pokušaj poniranja u funkcionalni skloj uma homo sapiensa, na nivou ispod kojeg se razdvajanjem na intuitivno i racionalno (diskurzivno) više ne može uočiti. Na ovom nivou uočene paralele ne moraju biti samo puke analogije, već samo različite manifestacije istih idejnih izvorišta, jedinstvenih ideja koje se u raznom ruhu pojavljuju pred nama kao naučni formalizam s jedne strane, odnosno egzistencijalne situacije i rešenja u umetničkom, s druge.

Premošćivanje jaza između naučnog i estetskog nije singularna pojava u novijoj istoriji kulture, ali nije ni toliko prisutno, da bi se moglo govoriti o definitivnom spajanju ove dve fundamentalne strane čovekove intelektualne sfere, razdvojene već u Klasičnoj Heladi. Konferencije sa ovakvom tematikom povremeno se održavaju i one po pravilu okupljaju elitne intelektualne duhove iz obe sfere, što ih ne čini dostupnom pažnji prosečnog intelektualca danas. S druge strane, eklektičko obrazovanje, u kojem se mešaju nauka o prirodi i humanističko-kulturološke studije nije više nezamisliva koncepcija, prevaziđena novoevropskim strogim razdvajanjem egzaktnih i humanističkih nauka. U SAD nisu retki, na pr, koledži gde se studiraju programi sa kombinovanjem predmeta iz obe oblasti, recimo matematika i književnost. U našem dobu ekstremne specijalizacije ovakva koncepcija višeg obrazovanja ne može, nažalost, pretendovati na nivo viši od informativnog.
 
Iskustvo Vladana Pankovića obuhvata originalne doprinose i u nauci (fizika, biologija i dr) i u domenu umetničkog (književnost, pa izvesnoj meri i vizuelnoj umetnosti), ali je njegov dominantni upliv na našu kulturološku sferu u domenu promišljanja univerzalnih paradigmi, kako se svojevrsno manifestuju u svetu nauke i sferi estetskog. Posle knjige "Kvantna teorija i Barok u srpskoj književnosti" (Narodna biblioteka, Kruševac, 1991), monografija "Ivo Andrić i Nils Bor" predstavlja drugi pokušaj autora da naučno u estetsko osvetli sa tačke gledišta jedne univerzalne paradigme. Centralni konstukt u oba eseja jeste Borov princip komplementarnosti, euristički princip izrastao na temelju Hajzenbergovih relacije neodređenosti. Ove poslednje, sa svoje strane, izražavaju kvintesenciju Kvantne mehanike, najznačajnije naučne teorije našeg veka, ne samo u fizici.
 
Koji je euristički saržaj principa komplementarnosti? Dva su aspekta koja treba izdvojiti u pokušaju razumevanja njegove antologije, odnosno interpretacije njegovog dometa. Sadržinski, ovaj princip tvrdi da se u realnom svetu, svetu prirode, neki aspekti jednog fenomena mogu manifestovati (odnosno zapaziti) samo sukcesivno, nikada istovremeno. U fizici je to slučaj sa položajem mikročestice i njene brzine, na pr, koja se ne mogu meriti sa podjednakom preciznošću. Kvantitativni odnos ovih preciznosti i jeste sadržaj pomenutih Hajzenbergovih relacija neodređenosti. Ideja o komplementarnoj pojavnoj stvarnosti, naravno, nije nova. U ontološkoj sferi to je upravo sadržaj taoističke doktrine jin-janga, na pr. Pitanje koje je autor postavio sebi (i nama) mnogo je dalekosežnije po svojim mogućim odgovorima, a to je "Da li su ovakvi komplementarni odnosi atributa mrtve materije jedinstveni, odnosno ograničeni samo na prirodne fenomene, ili su zajednička crta svekolikog ljudskog iskustva?". Odgovor Vladana Pankovića, kakav je prezentiran čitaocima njegove najnovije monografije, nedvosmisleno je afirmativan.
 
Dinamički aspekt principa komplementarnosti, možda interesantniji sa gledišta njegovog proširenja na umetničku sferu, jeste njegova formulacija odnosa objekat-subjekat, koji u domenu mikrofizike ima specifičnu sadržinu. Odnos subjekat-objekat predstavlja, naravno, jedan od centralnih problema kako u filosofiji, tako i u domenu estetskog (posebno u književnosti). U domenu nauke o prirodi, međutim, sa pojavom Kvantne mehanike 1925. ovog veka. ovaj problem prestavlja se u kvantitativne okvire, koji čine fundamentalna ograničenja na naš uvid u fizičku realnost na atomskom i subatomskom nivou. Nemogućnost simultanog određenja nekompatibilnih fizičkih veličina, koja sledi iz osnovnih principa ove teorije, interpretira se ovde kao posledica nemogućnosti dobijanja informacije o posmatranom objeku bez njegove nezanemarljive perturbacije, tj bez značajnih promena koje objekat trpi u procesu posmatranja. Subjekat tako gubi status posmatrača i postaje "učesnik u igri". Ovakve egzistencijalne situacije, kada po rečima Nilsa Bora, postajemo istovremeno i gledaoci i glumci u velikoj drami života, javljaju se kao važni pratilac čovekove svakodnevice i nije čudo što su bile čest motiv u umetničkoj sferi.
 
Narativnu strukturu Pankovićeve monografije najbolje je pisati kao arhitektoniku dvostranog komplementarizma. Knjiga je pisana formalno kao dijalog nauke i umetnosti, ali između učesnika ovog dijaloga, ustvari, nema neposredne interakcije. Autorov prosede sastoji se u alternativnom nizanju tekstova autora-fizičara s jedne strane i inserata iz originalnih literarnih dela, odnosno estetičke esejistike, s druge. To je svojevrsna neinteraktivna kontrapunkcija, koja nema neposrednu nadogradnju u smislu neke više arhitektonske strukture, odnosno sinteze. Kontrapunkt je, ustvari samo providan — ovde imamo posla sa paralelnim nizanjem inserta koji treba da ilustruju autorovu tezu da je komplementarnost sveprisutna realnost, koju samo treba prepoznati iza maske obične pojavnosti.
 
Imamo dakle, dva paralelna toka — jedan formalni, koji upoređujemo naučnu misao i umetničku realnost i drugi, koji unutar svakog od ovih raslojavanja eksplicira paralelni komplementarizam prirode i umetničke realnosti. Umesto majeutičkog izvođenja zaključka, kakvi se očekuju u Platonovim dijalozima, na pr., čitaocu se ovde pruža mogućnost da tezu autora o univezalnom značaju ovog Borovog eurističkog principa konstatuju na osnovu dokumentacije ponuđene iz obe sfere ljudske aktivnosti.
 
Glavni predstavnici sa strane nauke, tačnije fizike, jesu sami korifeji principa komplementarnosti, Nils Bor i Verner Hajzenberg, dok je za glavnog (mada je i jednog) zagovornika književne sfere Panković izabrao Ivu Andrića, prema čijem opusu autor ima očigledni afinitet. Izbor Andrića, naravno, nije slučajan. Andrićev književni milje uglavnom se zadržava u domenu bosanskog ambijenta, koji je svojom jakom istočnjačko-muslimanskom komponentom predodređen za arenu u kojoj se relativnost svega egzistencijalnog u čovekovom životu, relativnost koja kao najtipičniji izraz ima upravo komplementarnost kao takvu — koja bi se u kulturološkoj interpretaciji mogla shvatiti kao izraz (istočnjačke) indoletnosti, a koju je tako upečatljivo istakao Volter u svojem Kandidu — relativnost, dakle, shvata kao dokaz najdubljeg shvatanja biti čovekog bitisanja na ovom zemljinom šaru.
 
Ako je dvostruka paralelizacija osnovna crta strukture monografije "Ivo Andrić i Nils Bor", vremenska osa, duž koje se razvija ekspozicija odabranog materijala, obuhvata period kulture homo sapiensa od praistorije, preko Egiita i Mesopotamije i evropske Antike, do našeg doba, zadržavajući se najvećim delom na evropskom tlu. Posebno je interesantno poglavlje posvećeno Ranohrišćanskoj i Vizantiskoj eposi, gde je autor za glavnog aktera izvukao pomalo iz tame zaborava Pseudo-Dinosija Areopagta, i njegovo učenje o nebeskoj i crkvenoj "jerarhiji". Obzirom na obilje materijala, kako iz naučne, tako i estetske sfere, koji i sami po sebi imaju impakt na čitaoca, apstrahujući njegovo (ne)prihvatanje osnovne teze.
 
Knjiga Vladana Pankovića, prema našem uvidu, predstavlja jedinstven pokušaj ove vrste u svetskoj literaturi i svakako će biti prihvaćena kao kreativan kulturološki doprinos u nas. Ako i nije izraz eksplicitne interakcije nauke i umetnosti, prezentirani materijal svakako predstavlja condio sine qua non uspostavljanje neposrednog dijaloga ove dve sfere. Neki elementi koji se odnose upravo na ovaj problem nalaze se u ponuđenom tekstu, što govori da je ovaj dijalog već shvaćen od strane nekih korifeja nauke kao potreban i moguć. Možemo se nadati da će ponuđeni tekst i kod nas inicirati susrete ove vrste, interakcija obe sfere čovekovih intelektualnih pregnuća, koje se negde na istorijskom putu rastavile, mada nikad potpuno i definitivno, i koje se u našem veku susreću na jednoj radikalno novoj areni, kakvu nam je ponudila nauka našeg veka.


dr Petar Grujić

SVITAK | književne novine
Godina III | Leto | 1996 | Broj 10
Osnivač i odgovorni urednik:
Milijan Despotović
Požega
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Novembar 18, 2012, 09:02:20 pm »

**
VLADAN PANKOVIĆ


OČIMA KVANTNE FIZIKE

(Srpska književnost 18. veka)
 

Pismeni deo Srba, koje je do poslednje 17. veka živeo u državi Turaka, ušao je u 18. vek podeljen u dve države, istočnjačku Tursku i zapadnjačku Austriju. Pre te deobe, u njihovoj crkvi, u kojoj je jedino održavana i održana pismenost, zamenjen je i u obredu srbuljski jezik, staroslovenski srpske redakcije. Pritom, odlukama moskovskog sabora iz 1655. mogle su ubuduće i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi biti u upotrebi samo one knjige koje je odobrio moskovski Sinod, što će reći samo one koje su objavljene u Moskvi, Petrogradu i Kijevu. Nepismeni, pak, deo Srba ušao je i u 18. vek sa bogatom baštinom očuvanom usmenom predajom. Malobrojni pismeni ljudi onovremene srpske crkve nisu nikako bili u sukobu sa mitološkim nasleđem duhovne baštine ogromnog nepismenog dela Srba. Taj duhovni sklad pismenih i nepismenih Srba nije početkom 18. veka potrajao dugo. Pismeni deo Srba je u Austriji doživeo brz i svestran napredak i umnogom uticao i na materijalni i duhovni život naroda menjajući ga u obe države.
 
Početak 18. veka, i to valja imati na umu, nije obećavao mnogo Srbima u Austriji. Kurucki, Rakocijev, ustanak 1703. sejao je novu smrt i poveo deo Srba, njihov mali deo, u novu seobu, u Rusiju. Ona većina koja je ostala u Austriji branila je bečki dvor, a odbranio ga je Petar Veliki 1711. zaduživši podosta Bečki dvor. Tokom ustanka kuruca, u Beču je 1706. umro i patrijarh Arsenije III Čarnojević, Crnojević, ne videvši kraj mukama naroda o čijem je Duhovnom životu vodio brigu.
 
Pisanu reč, još uvek starog stila, održavali su onih godina od Fruške Gore do Sentandreje i Kmorana izbegli kaluđeri; najviše oni iz Rače, kraj Drine, i Ravnice, zadužbine kneza Lazara. Pesme su i dalje prenosili guslarski pevači.
 
U tim nemirnim vremenima su za produženje duhovnog života osnivane su mnoge škole. U Beški je tako još 1796. držao školu pop Rafail, a posle njega 1722. pop Nikolaj, Nikola. U Neradinu je, takođe, 1693-1703. postojala škola. Držao ju je pop Vuja, a posle 1720. pop Filip. U Putincima je 1713—22. držao školu pop Marko, u Slankamenu 1715—25. pop Teodor, 1718—30, pop Gruja. Protopop Stefan je 1712. držao školu u Čortanovcima. Dabogme da je škola bilo i u Sr. Karlovcima, Irigu, Zemunu, Sr. Mitrovici i drugde po Sremu, Slavoniji, Banatu i Bačkoj. Bile su sve te škole vizantijskog stila u kojima su đaci mučno sticali pismenost iz ruskoslovenskih knjiga štampanih komplikovano, sa mnogo skraćenica, nadrednih slova i nepouzdanom, najčešće slučajnom, interpukcijom. U tim školama učilo se dugo, sporo i služeći popadije, a naučilo se odista malo.
 
Iz takvih škola izašlo je, ipak, na severu Ugarske, i jedan Gavrilo Stefanović Venclović, koji je bio učenik Račana i pisao srbuljski sa vidnim ruskim uticajem. U takvim školama stekao je obrazovanje i Jovan Georgijević, koji je u Dečanima gde je bio arhiđakon patrijarha Arsenija IV Jovanovića Šakabente, a koji je pisao, takođe, na srbaljskom sasvim bliskom narodnom jeziku. On je kasnije, u Vršcu i Sr. Karlovcima, gde je bio arhiepiskop, pisao ruskoslovenski uvažavajući odluke moskovskog sabora koji je organizovao patrijarh Nikon polovinom 17. veka. Ipak. on je neprestano bio u dilemi o jeziku i pismu Srba, pa je 1762. u Vršcu, načinio najradikalniju reformu srpske ćirilice. Kao da mu je bilo jasno da u crkvi treba održati ruskoslovenski jezik, ali da za potrebe srpskog pismenog stvaralaštva treba prihvatiti pismo i jezik bliži narodu. Zato on nije insistirao na toj svojoj reformi pet i po decenija pre Vuka možda se nikada neće saznati.
 
Ratovima Austrije i Turske 1716. u Austriji su se našli Banat, Severni deo Srbije i severoistočna Bosna. Mir je posle toga potrajao više od dve decenije stvorivši znatno bolje uslove materijalnog i duhovnog života. Donelo je to vreme i još brže širenje škola. Te škole oslobođaće se vizantijske pedagoške metodologije i postajaće modernije, ali će one još efikasnije doprineti da ruskoslovenski jezik nesmetano uđe i u književnost i administraciju. Morao se samo čekati trenutak kada će se to desiti. A dugo se nije čekalo. Manuil Kozačinski, prvi rektor karlovačke latinske škole, prve srpske srednje škole iz 1733, napisao je već 1734. školsku dramu Traedokomediju o kraju srpskog carstva i obnavljanju srpskog duhovnog života baš onih godina. Kozačinski je napisao i nekoliko pesama, takođe, na ruskoslovenskom, započevši tako književnost na tome jeziku kod Srba. Kada je Kozačinskova škola u Sr. Karlovcima prestala sa radom, a osnovana je 1738. u Novam Sadu Duhovna akademija u kojoj je predavao Dionisije Novaković, koju je pre dolaska u Novi Sad proveo deset godina u kijevskoj duhovnoj akademiji, pa je bilo prirodno da je predavao u Novom Sadu na ruskoslovenskom, na kome je i pisao.
 
Već 1741. napisaće po narudžbini prve stihove na ruskoslovenskom karlovački narodni sekretar Pavle Nenadović, učenik Manuela Kozačinskog.
 
Nije jasno gde je učio, a učio je nesumnjivo u onovremenoj Rusiji i budući sudenički iguman Konstantin, koji se posle Druge seobe, 1738-9, našao severno od Save i Dunava. On je bio odličan kaligraf; jedan od najboljih kojeg su Srbi uopšte imali. Iz njegovih ruku izašla je i lepa klasicistička ćirilica. Pored toga što je bio kaligraf, on je bio i prevodilac. Preveo je Brankovićeve Hronike na ruskoslovenski, a na tome jeziku je i pevao.

Temelje novoj i modernoj srpskoj književnosti u Austriji udarili su, ipak, Jovan Rajić i Zaharije Orfelin. Obojica rođeni iste 1726. godine, a oni su odlično poznavali i besprekorno ovladali metrikom ruske poezije s kraja 17. veka. ruskog baroka. Podosta kasno, oni su doneli tu poetiku u srpsku književnost onda kada nije bila u modi ni u Rusiji i gde ju je zamenio klasicizam.
 
I Jovanu Rajiću i Zahariju Orfelinu bilo je jasno da pevanje na ruskoslovenskom ne vodi nigde ni njihovu ni srpsku poeziju. Do Rusa njima nije bilo puta, a od Srba ih je otuđivala sasvim. Rajiću se učinilo da će biti dovoljno da prilagođava ruskoslovenski jezik narodnom, pa je tako započeo stvaranje onog jezika koji će dobiti ime slavenosrpski, a protiv koga će se tako žestoko boriti Vuk sve dok ne bude isteran iz srpske književnosti.
 
Zaharije Orfelin je bio još u većoj dilemi. Njemu se činilo da posrbljavanje ruskoslovenskog nije dovoljno, pa je pevao i na jednom i na drugom jeziku. Neke pesme ispevao je u dve verzije, na slavenosrpskom i narodnom jeziku. I to mu, čini se, nije bilo dovoljno. Njemu, najboljem znancu metrike među srpskim pesnicima 18. veka, učinilo se da je potrebno da pokuša i sa pevanjem u deseteračkim stihovima. On je dobro znao guslarske pesme i pevao o Kosovu, dakako drugačije od guslara, pa je morao sebi, pesniku, dati zadatak da prvi u umetničkoj poetici okuša pevanje desetercima. Dabogme, sasvim uprošćeno deseteračko trohejsko guslarsko pevanje nije mu bilo dovoljno. Pesnik njegovog znanja morao je učiniti više i učinio je više. Pevao je deseteračkim ruskoslovenskim jezikom rimujući ih. Tim njegovim putem nastavili su da pevaju Vikentije Rakić, krajem 19. veka. i Gavrilo Kovačević, a potom i mnogi drugi, od početka 19. veka. Desetercima, ali narodnim jezikom, pevao je i Dositej.
 
Od Jovana Rajića i Zaharija Orfelina puteve srpske poezije i književnosti više nije bilo mogućno niti zaustaviti nigi skretati na stranputice. Dabogme, ni u 18. veku nisu u srpskoj književnosti stvarali samo velikani poput Jovana Rajića, Zaharija Orfelina ili Dositeja Obradovića, koji bi u svakoj književnosti, i u onim najvećih kultura, imali veliko mesto. Bilo je u njoj i onih pisaca koji su podsetili na darovitost ili su zasvedočili da su imali šta da kažu. Književnost im, međutim, nije bila jedina briga. Jovan Muškatirović je tako beležio i poslovice usmene predaje i pisao prosvetiteljske knjižice da unapredi materijalni i duhovni život onovremenih Srba lenim znanjem i pouzdanim ukusom. On je lično poznavao i Jovana Rajića i Zaharija Orfelina, a bio je i lični prijatelj Dositeja.
 
Lep trag u onovremenoj srpskoj knjiženosti ostavio je i Aleksije Veselić.
 
Vredne priloge prevodnoj književnosti dali su u onim vremenima posle Jovana Rajića i Zaharije Orfelina i Pavle Julinac, Emanuel Janković, Avram Mrazović, Nikolaj Lazarević i još neki drugi.
 
U samo jednom 18. veku Srbi su prešli put od srednjevekovne književnosti i vizantijskog školstva do savremenih duhovnih tokova. U tome veku oni su dobili kalendare, prvi časopis i prve novine. Najveći deo toga dobili su na ruskoslovenskom, koji je prilagođen da bi se dobio slavenosrpski jezik po "pravilima baba Smiljane" kojima nije bilo života i kojima je Vuk presudio žestoko kako je samo on to umeo.
 
Stvarana na hibridnom, veštačkom, slavenosrskom jeziku, srpska knjkževiost 18. veka dostigla je, uprkos svemu odista visoke domete. I ne samo to, svojim najvrednijim stvaraocima i najboljim ostvarenjima, onovremeno srpsko književno stvaralaštvo je zadugo odredilo puteve njenim nastavljačima, a ti putevi su bile od najbolje vrste.
 
Srpska književnost 18. veka nije imala, i to valja reći, dovoljno sluha i za književnost usmene predaje, onu koju u školama zovu narodnom književnošću. U mnogo slučajeva ta je književnost osuđivana i zanemarivana, a poznavali su je i Jovan Rajić, i Zaharija Orfelin i Dositej Obradović. Jovan Muškatirović je prekinuo taj odnos prema njoj. On je beležio i objavljivao poslovice čuvane i očuvane usmenom predajom. Čini se da je on pokolebao i Dositeja, pa je najveći srpski mudrac 18. veka ublažio odnos prema mitološkoj baštini. No i bez toga, u 18. veku nije, srećom, prekidana niti prekinuta nit negovanja književnosti usmene predaje. Valjda je ona neprestano i opominjala na razmišljanje o jeziku i poetici koju nije bilo mogućno zanemariti, koja se nije smela zaboraviti.
 
Na velikoj prekretnici u 18. veku, srpska književnost bila je umnogome i u povoju, ali nije stigla ni da dobije epigone i trabante. Svi stvaraoci onih vremena postali su i ostali međaši, svaki za sebe i svaki svoj. O njima će se govoriti, moraće se govoriti još mnogo i na mnogo različitih načina.
 
Književno stvaralaštvo Srba u 18. veku nije pratila i odgovarajuća istorija srpske književnosti, a još manje i estetska analiza. Sem pokušaja Zaharija Orfelina, u 18. veku nije bilo tekstova koji bi pripadali istoriji književnosti ili kritici. Nisu tome doprinele ni srpske novine između 1791. i 1794. godine.
 
U devetnaestom veku istorija srpske književnosti dugo nije izlazila iz okvira bibliografije (Lukijan Mušicki, Jan Čaplović, Pavel Jozef Šafarik, Antonije Arnot, Lazar Bojić i drugi). Mnogo više nije učinio ni Stojan Novaković krajem 19. veka. Tek početkom 20. veka Jovan Skerlić, Tihomir Ostojić, Dimitrije Ruvarac, Stanoje Stanojević, Pavle Popović, Jovan Radonić, Jovan Grčić još neki počeli su da ispisuju prve stranice istorije nove srpske književnosti. Najbolji predstavnici te istorije književnosti, Jovan Skerlić i Tihomir Ostojić, bili su pozitivisti i po tome pripadali onovremenoj vladajućoj modi u istoriji književnosti.
 
Između dva svetska rata istoriji srpske književnosti 18. veka davali su lepe priloge i Nikola Radojčić, Mita Kostić i Mladen Leskovac. Posle drugog svetskog rata značajno su proširili istoriju srpske književnosti 18. veka Borivoje Marinković, Vlastimir Erčić, Milorad Pavić, Jovan Deretić i drugi. Uz istoriju književnosti, sve je njih, manje ili više, interesovao duh srpske književnosti onog učenog veka, pa su znatno proširili i tumačenje onoga što je tada stvoreno.
 
Vladan Panković je prvi koji je svojom knjigom "Kvantna teorija i Barok u srpskoj književnosti", Narodna biblioteka, Kruševac, 1991., sasvim napustio istorijska istraživanja srpske književnosti 18. veka i zainteresovao se samo za njeno tumačenje iz perpektive savremenih naučnih, folozofskih i estetičkih znanja. Kvantna teorija je ono što jedino zanima ovog mladog stvaraoca. Ona mu je pružila priliku da svet, i onaj 18. veka, vidi na nov način. To je pogled na stvaralaštvo 18. veka iz perspektive 20. veka. Nije taj pogled konačan, jer će nova vremena, nova naučna znanja, novi filozofski i estetski pogledi proširiti sva današnja znanja i sve današnje poglede. U ovom trenutku, u ovom vremenu, ona su svakako nezaobilazna i poslednja. Bez njihovih duhovnih pogleda bili bi siromašniji i srpska književnost i viđenje srpske književnosti, odnosno književnog stvaralaštva, u 18. veku, a to već ne bi bilo dobro ni za nju niti za ovo vreme.
 
Vladan Panković je svoje interesovanje i svoje nemire oblikovao na način koji je isključivao njegov i pored toga što je uokviren misaonošću nastalom na temeljima kvantne teorije. To je valjan napor da se ovovremeni misaoni i naučni prostor obogati i proširi. Istovremeno to je i lep pogled na srpsku literaturu iz vremena kada je započinjala svoje prve korake. Konačno time je obogaćeno njeno tumačenje ovovremenim viđenjem. Bez toga pogledi bili bi siromašniji i srpska književnost 18. veka i ovovremeni pogledi na nju.
 
Uzgred, i sasvim neobavezno, valja reći da je Vladan Panković srpsku književnost 18. veka video na nov način u Inđiji, u gradu u kome je dr Georgije Mihailović danima i noćima stvarao Srpsku bibliografiju 18. veka (Beograd 1964) i kamo su zbog srpske knjige i književnosti 18. veka dolazili mnogi. Vladan Panković nije imao potrebe da odlazi u Inđiju, jer onde živi, a nastavlja baš u njoj da na svoj način bdi i nad srpskom književnošću 18. veka. To neće ostati vez dubokih tragova. Srećom.


Laza Ćurčić

SVITAK | književne novine
Godina III | Leto | 1996 | Broj 10
Osnivač i odgovorni urednik:
Milijan Despotović
Požega
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: Novembar 29, 2012, 12:27:04 am »

**
VLADAN PANKOVIĆ





PUTEM SUMATRE

(O meni, i mojim knjigama)


Obično se smatra da izricanje suda augora o sopstvem delu prelazi granice dobrog ukusa i lepog vaspitanja, što je, bez sumnje, jednim delom tačno. Daleko preciznije i, naravno, korektnije, međutim, bilo bi konstatovati da autor ima pravo na sopstveni stav o sopstvenom delu, baš kao i svaki drugi čitalac, i da takav, ma koliko subjektivno obojen stav, valja imati u vidu čak i da se ne uklapa (već oštro protivreči) dominantnom, tzv. objektivnom sudu publike i kritike. Polazeći do tog stanovišta ponoviću reči koje sam o mojoj prvoj knjizi "Kvantna teorija i barok u srpskoj književnosti" javno izrekao na njenoj promociji u Narodnoj biblioteci "Đorđe Natošević" u Inđiji, da je to loša knjiga, ali ne toliko loša da ne zaslužuje da bude objavljena. Upravo, reč je o aposteriornom mišljenju autora, tačnije o njegovom kasnijem nezadovoljstvu realizacijom apriorne ideje ili zamisli o delu, ali i svesti o tome da je put stvaraoca (ako apstrahujemo one retke genijalne izuzetke kod kojih, tako reći, nijedan potez pera, od prvog do poslednjeg, nije uzaludan i nesavršen) nužno zakrečen greškama svake vrste (od onih koje se tiču karaktera dela do onih koje se tiču kataktera autora), i da navika o tome da kritički sagledava stvoreno daruju autoru neophodno iskustvo za dalje, uspešnije i srećnije poduhvate. Kada je reč o mojoj drugoj knjizi "Ivo Andrić i Nils Bor, kvantna teorija i teorija i istorija umetnosti", mogu da kažem da zaista ne znam da li je to dobra knjiga, ali da sam u potpunosti i izvesno (u ljudskom smislu reči) zadovoljan i njenim sadržajem i formom. Time želim da kažem da ova knjiga, koja predstavlja sintezu mojih višegodišnjih (bezmalo desetogodišnjih) traganja za paralelama filozofskih osnova umetnosti i nauke, verno održavao kako moje iracionalno-emocionalne porive tako i moje maksimalne intelektualne-racionalne sposobnosti (ma koliko one, uzevši u obzir objektivno poređenje s drugim stvaraocima, bile skromne) uobličavanje ovih poriva. Drugim rečima, to nije samo moja knjiga (o kvantnoj fizici i istoriji umetnosti), načinjena izborom tekstova drugih autora, velikana kako umetnosti tako i nauke (uz nešto malo mojih skromnih komentara), to je, parafraziraću Volta Vitmena, knjiga o meni, dakle ono najviše što svaki autor, shodno meri svog talenta, može postići. (Uzgred, i sasvim neobavezno, napominjem da sam ovu knjigu smišljanu u šetnjama obalom Dunava, na padinama Fruške gore pokraj Čortanovaca, gde je i Crnjanski osmislio svoju "Sumatru", igrom slučaja objavio u svojoj trideset i četvrtoj godini, baš kao i Volt Vitmen koji se za svoje delo inspirisao šetnjama duž Long Ajlenda.)

Drugo pitanje, neobično važno kako za istoriju tako i teoriju bilo umetnosti ili nauke, jeste kako je autor došao na pomisao da načini svoje delo u datoj sadržini i formi. Smatra se da postavljanje ovog pitanja ne izlazi iz granica dobrog ukusa, što međutim, sudeći po dosta prisutnoj sadržanosti autora da na njega odgovore (prisetimo se ovde ekstremne Andrićeve maksime skriva umerničke stvaralačke intime "U ćutanju je sigurnost"), nije sasvim pouzdano. Ali čak i kad je autor spreman da otkrije deo vela tajne s istinski mističnog čina stvaranja, još uvek preostaje bar još ponešto neizrecivo i neiskazivo, nedostupno čak ni autorovoj introspekciji. Za sebe bih mogao reći da sam sklonost k dijalektičkom eklekticizmu, ili, dečačku znatiželju za saznanjem i začuđenost nad šarolikim obzirom sveta, verovatno nasledio od dede (po ocu) Zdravka, kao što sam pak od dede (po majci) Laze vaspitanjem poprimio sentimentalnu notu (obojenu s izvesnom dozom melanholične naivnosti) divljenja nad ustrojstvom sveta. Od majke Jovanke nasledio sam interesovanje za likovnu umetnost, ali na žalost ne i njen nesumnjivi slikarski talenat, a od oca Dušana, profesora književnosti i bibliografa, stekao sam neophodna i nužna predznanja (moglo bi se čak reći opredeljenja) za bavljenje kritičko-teorijskom analizom literature. Majčina sestra, tetka Milica, s kojom sam proputovao (antičku) Grčku i Veneciju, kao srednjoškolac, razvila je kod mene, još u najranijem detinjstvu interesovanje za istorijsko-socijološke fenomene, odnosno za istorijsku viziju i retrospekciju. Kroz njene priče o prošlosti (majčina familija vezana je za sremske fruškogorske prostore čini se od velike seobe Srba, dok je očeva familija doseljena u Srem iz Like u vreme Marije Terezije) u meni se budila želja za potpunijim saznanjem o vremenu velikih seoba našeg naciona (predbaroknom i baroknom dobu) i razvijala, uporedo s kosmopolitizmom crta rodoljubivih osećaja, čiji su najuzvišeniji simboli, za mene, poput Crnjanskog, bili i ostali Srem (Fruška gora i Dunav) i Beograd.
 
Iako sam još u osnovnoj školi pročitao znatan deo Tolstojevog, Šolohovljevog i Andrićevog književnog dela, i, naravno, malo od toga razumeo, ne mogu za sebe tvrditi da sam u mladosti bio odveć revnostan čitač, baš kao što to nisam ni sada. Pa ipak, urođena znatiželja omogućila mi je da i pored nedovoljne istrajnosti upoznam, bar u izvesnoj meri, mnoge oblasti književnog stvaralaštva i umetnosti uopšte, i da, bar intuitivno, s mogućnošću daljeg usavršavanja, steknem potrebne predispozicije za sintetičke sudove o njima. Najveći utisak na mene, pamtim to dobro, nisu ostavljali pojedina književna dela, nego čitanke, dakle hrestomatije književnih tekstova, koje sam pred početak svake školske godine dobijao od svoje starije sestre od tetke, Milane. Dok sam ih prelistavao i vrlo pažljivo iščitavao, iz njihove mozaične strukture, kroz sučeljavanje najrazličitijih književnih formi, sadržina, odnosno, pisaca ponekad sasvim suprotnih stilskih i idejnih opredeljenja, izabrala je vizija kompleksnog jedinstva sveta umetnosti i sveta uopšte koja transcendentura sve racionalne okvire i koja je za mene uvek bila izvor najvećeg emotivnog ushićenja. Tokom srednjoškolskog obrazovanja, kada sam se vrlo intenzivno i bezuspešno bavio pokušajima književnog stvaralaštva s definitivnim saznanjem o odsustvu čisto književnog talenta, ovo ushićenje počeo sam da tražim i nalazim u oblasti prirodnih nauka, tačnije u oblasti moderne fizike, koju sam odlučio da studiram. (Odluci da studiram fiziku doprinelo je i pogoršanje mog zdravstvenog stanja, jer je tih i miran život prirodnonaučnika upravo stoga bio pogodniji od burnog hirovitog života studenta nauka iz kulturološko-humanističke sfere.) Prvih godina studija na književnost sam, tako reći, potpuno zaboravio, ali sam, tokom letnjih ferija, u pauzama između ispita iz teorijske fizike, čitao tekstove iz istorije, istorije filozofije, kao psihičku relaksaciju. Srednjih godina studija, gotovo slučajno, pod ruku mi je došla čuvena Markesova knjiga "Pukovniku nema ko da piše", a potom "Sto godina samoće", i druga beletristička dela, koja su dopunjavala moju tada uobičajenu lektiru iz oblasti istorije nauke (fizike i matematike, pre svega). Od prijatelja, Gorana Dulića, Nikole Popovića i drugih, doznao sam podosta i o naučnofantastičnoj literaturi i počeo ozbiljnije da je čitam i proučavam. Uopšte, u našim studentiskim razgovorima, primetili smo, da se među nama studentima prirodnih nauka, spontano razvija težnja ka svestranijem pristupu literaturi i beletristici (dok je spontana težnja studenata društvenih nauka prema prirodnim naukama gotovo isključena!). Što više, često se dešavalo da u našim raspravama o problemima fizike, često koristimo književne metafore, ili se čak pozivamo na stanovišta značajnih pisaca, književnika, da bismo opravdali ovaj ili onaj stav neke fizičke teorije. Tih godina, uporedo s buđenjem mog interesovanja za suštinu kvantne fizike (koje je kulminiralo poznanstvom s profesorima kvantne mehanike sa beogradskog prirodno-matematičkog fakulteta, svetskim ekspertima iz ove oblasti) došlo je do ponovnog buđenja mog interesovanja za leteraturu, posebno za dela Balzaka i Foknera. Pred kraj studija u ruke mi je dospela Hauzerova "Socijalna istorija umetnosti i književnosti", i, nešto kasnije, znamenita knjiga Nilsa Bora "Atomska fizika i ljudsko znanje". S bezgraničnim čuđenjem primetio sam da ove knjige sadrže gotovo identične opšte filozofske stavove, izražene gotovo podudarnim jezičkim formama. To me je ohrabrilo u uverenju da nastavim s istraživanjem takvih analogija, koje sam, inače, posle jedne čisto fizičke rasprave s starijim kolegom Tristanom Hibšem, započeo esejem, kasnije objavljenim u Užičkom "Međaju" pod naslovom "Ajnštajn i Laza Kostić, Nils Bor i Dis". Vremenom se broj eseja, prikaza i književnih kritika, pisanih prevashodno s ciljem isticanja analogija filozofskih osnova savremene fizike i umetnosti, i publikovanih u našim poznatim književnim časopisima, povećao do mere koja je nagoveštavala mogućnost njihovog sistematizovanja i zajedničkog objavljivanja u obliku jedne knjige. S druge strane, nastojanja da što preciznije čitaocu, koji po svom profesionalnom obrazovanju nije fizičar, objasnim suštinu filozofije kvantne fizike, uticale su da se i sam zamislim nad nekim od suštinskih problema kvantne fizike što je rezultovalo pisanjem strogo naučnih radova iz ove oblasti koji će biti publikovani u poznatim svetskim časopisima za ovu naučnu oblast. Kada je, pak, o knjizi eseja reč, umesto zbirke kraćih eseja odlučio sam se da u njoj objavim jedan jedini, koji je predstavljao znatno proširenu i dopunjenu verziju eseja publikovanog u časopisu "Polja". Knjiga je dobila naziv "Kvantna teorija i barok u srpskoj književnosti". Kasnije je, međutim, postalo jesno da prošireni esej ne predstavlja optimalnu koncepciju forme za knjigu takvog sadržaja, i da je, osim toga, prilično neprilagođena prosečnom, tj. neinformisanom čitaocu. Nova knjiga, koju je bilo moguće načiniti od preostalog materijala, morala je, prema tome, biti suštinski drugačije napisana i organizovana. U to vreme, uoči proslavljanja stogodišnjice rođenja Ive Andrića, pripremao sam novi esej o paralelama između Andrićeve književnosti i filozofije i filozofije kvantne fizike. Ova tema nudila je, kako se pokazalo, ne slučajno toliko obilje materijala, da je bilo dovoljno izabrati citate Andrića i postaviti ih uz citate kvantnih fizičara, gotovo bez ikakvog komentara (pri čemu se moje autorstvo ovde manifestovalo posredno, tj. kroz izbor ili selekciju i raspored citiranog teksta). Takva "dijaloška" forma teksta ličila mi je na hrestomatiju književnih tekstova po čitankama, koja, kako sam iz ličnog iskustva znao, omogućava čitaocu i bez opširnog predznanja (iz fizike ili filozofije) da sučeljavanjem suprotnosti, ali i sličnosti, intuitivno oseti kompleksnu jedinstvenost sveta umetnosti i sveta uopšte. Po objavljivanju ovakvog teksta na Trećem programu Radio-Beograda i u "Poljima", koji je izazvao dosta pažnje (u telefonskom razgovoru o ovom tekstu Borislav Mihajlović Mihiz mi je rekao: "Nisam ni znao da Hajzenberg ume tako lepo da piše!") shvatio sam da sam pronašao dugo traženu, optimalnu formu za manifestovanje paralela između savremene prirodne nauke i književnosti i umetnosti, i to u tolikoj meri da je pomoću nje mogla biti ispisana čitava jedna fragmentirana istorija i teorija umetnosti. Tako je nastala knjiga "Ivo Andrić i Nils Bor, kvantna teorija i teorija i istorija umetnosti". U teškim prilikama koje su, potom zahvatile našu zemlju, publikovanje knjige nije bilo jednostavno. (Knjiga je, najpre, trebalo da bude publikovana u Banja Luci, potom u Nišu, Gornjem Milanovcu, itd., ali su, redovno, takvi projekti, na kraju, propadali, usled pomanjkanja finansijskih sredstava ili drugih, nesrećnih okolnosti.) Sve ovo, međutim, imalo je i svoju dobru stranu. Uredio sam više prerade i dorade početnog teksta knjige, sve dok, kako mi se učinilo, nisam u potpunosti bio zadovoljan njenim sadržajem i obimom. (Moglo bi se reći, da sam, od tog vremena, ponesen osnovnim porukama knjige, i u domenu lične sudbine doživeo korenite izmene, koje su se sastojale u aktivnom pešačenju dunavskim obalama, preplivavanju Dunava, bavljenje dizanjem tegova, ukratko, opštim aktivnijim stavom prema životu.) Posebno me je duhovno ohrabrilo pismo znamenitog teorijskog fizičara Džona Vilera. On mi je u odgovoru na pismo u kome sam ga obestio o nameri da pišem o paralelama nauke i umetnosti (i poslao tekst Andrićevog "Mosta na Žepi") napisao i ovo. "Vaša zemlja je proteklih godina preživela užasne trenutke. Ja verujem da za vašu zemlju postoji nada, dok u njoj ima ljudi, koji se bave takvim stvarima kao vi." (parafraza). Potom sam imao sreće da nađem finansijsku podršku inđijskih sponzora i naiđem na razumevanje ugledne izdavačke kuće "Svetovi" iz Novog Sada, odnosno gospodina Jovana Zivlaka. Tako se, konačno, moja knjiga, ili, knjiga o meni, pojavila pred našom čitalačkom publikom.


Vladan Panković


SVITAK | književne novine
Godina III | Leto | 1996 | Broj 10
Osnivač i odgovorni urednik:
Milijan Despotović
Požega


Crtež Vladana Pankovića (400 x 300) rad je Dragana Jerotijevića
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: