Momčilo Popadić (1947—1990)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Momčilo Popadić (1947—1990)  (Pročitano 16969 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 05, 2012, 09:53:45 pm »

*




MOMČILO POPADIĆ
(Blato, 25.03.1947 — Split, 20.11.1990)

Momčilo Popadić (Pop ili Pope), pesnik, esejist, novinar, rođen je 25. marta 1947. godine u gradiću Blato, na ostrvu Korčula. Studirao na Filozovskom fakultetu u Zadru.

Zbirke pesama: "Glasno doba godine", "Igračke mutnog uma", "Gospodin O i njegova ljubav", Nolit, Beograd, 1972, "Sunce šafranove boje", "Pučke svečanosti" i "Finski nož".

Pored zbirki pesama iza sebe je ostavio i jednu knjigu memoarskih proza "Živit u strpjenstvu ili Momo, zašto se kriviš", (neobjavljene) dramske tekstove kao i niz reportaža, eseja, zapisa.

Svoju prvu književnu kritiku objavio je 1989. godine u "Slobodnoj Dalmaciji", u kojoj je radio do smrti.

Sarađivao je sa poznatim hrvatskim kompozitorima Zdenkom Runjićem i Rajkom Dujmićem. Njegove pesme u izvođenju Meri Cetinić ("Stari ljubavnici"), Olivera Dragojevića ("Oprosti mi, pape", "Najlipše te 'jubi oni što te gubi", "Ča je život vengo fantažija"), Jasne Zlokić ("Skitnica"), splitske hard-rock grupe "Metak" ("Da mi je biti morski pas", "Ona ima svoju dragu mamu", "U čekanju", "Ludnica", "Tetrapak"), hrvatskog pop sastava "Novi fosili" ("Sjeti se", "Momo, zašto plačeš", "Do zadnjeg dinara", "Tonka", "Košulja plava") postigle su veliku popularnost.

Umro je uoči rata, u 43. godini, od raka grla.

"Momčilo Popadić imao je sreću da umre u osvit rata, zgrožen nacionalističkom histerijom koja je tada bujala sa svih strana, ali nije dočekao njene krajnje konzekvence..."
[Viktor Ivančić, Novosti. Datum objave:  25.02.2012]

Fotografija: Krstarica
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: April 27, 2013, 02:34:36 am »

*
Stihovi Momčilo Popadić


SONET DRAGOM ROKU...

Još ćemo mi piti, još ćemo u zoru
teturati pjani puni čarnih tmica
i krcati mijena, još ćemo u moru
prati grješne noge, miti grješna lica;

još ćemo pregazit mnogu tavnu goru
i proći će zime ledne preko klica,
umuknut će mnogi glasovi u koru
starih prijatelja. Samo jedna žica

na nečijoj harfi još će titrat dugo
i drhtati poput uspaljene žene;
naši će sinovi ljubit nešto drugo,

ali neće biti ni Tebe, ni mene.
Mi ćemo tad biti samo neki oci
što su se odali lirici i boci.


DO ZADNJEG DINARA

Zašto se ne javiš, zašto mi ne pišeš?
Željela bih znati kako sada dišeš,
Nekad smo se ipak s puno pravog žara
Voljeli nježno — do zadnjeg dinara.

Zašto se ne javiš, ispričaš o sebi
Sve gluposti male koje nikom ne bi?
Jer nekad smo se ipak  puno pravog žara
Voljeli nježno — do zadnjeg dinara.

Zašto se ne javiš jedne hladne noći,
Mogli bismo načas istim putem poći
Jer nekad smo se ipak s puno pravog žara
Voljeli nježno — do zadnjeg dinara.

Do zadnjeg dinara mi smo bili svoji
U neka prošla stara vremena.
Sad sve je drugo i ne znam tko su tvoji,
A ni uz mene nitko čvrsto ne stoji.
A mi smo dugo voljeli se nježno,
S puno, puno pravog žara,
Dugo, voljeli se nježno — do zadnjeg dinara.

Zašto se ne javiš, nešto nježno pitaš,
Ispričaš bez straha kamo sada skitaš?
Nekad smo se ipak s puno pravog žara
Voljeli nježno — do zadnjeg dinara.

Do zadnjeg dinara mi smo bili svoji
U neka prošla stara vremena.
Sad sve je drugo i ne znam tko su tvoji,
A ni uz mene nitko čvrsto ne stoji,
A mi smo dugo voljeli se nježno,
S puno, puno pravog žara,
Dugo, voljeli se nježno...

Do zadnjeg dinara, do zadnjeg dinara...


OPROSTI MI, PAPE

Rekli su mi najgore o tebi,
Nisu nikad pričali o sebi.
Rekli su mi ono ća su tili,
Virova sam, stariji su bili.

Rekli su mi da si svugdi bia,
Rekli su mi da si puno pia,
Rekli su mi ono ća su znali,
Virova sam jer sam bia mali.

Oprosti mi pape, sve te grube riči,
I moj život sada na tvoj život sliči.
Oprosti mi, pape, sad razumim tebe,
Gledam tvoju sliku, gledajući sebe.

Rekli su mi da si ženske ljubi,
Na kartama da si šolde gubi,
Rekli su mi ono ća su znali,
Virova sam jer sam bia mali,

Rekli su mi da si sova Boga,
Rekli su mi prikoviše toga,
Rekli su mi ono ća su znali,
Virova sam jer sam bia mali.

Oprosti mi pape, sve te grube riči,
I moj život sada na tvoj život sliči.
Oprosti mi, pape, ća sam druge sluša,
Ja sam pape isti jer sam život kuša.

Oprosti mi, pape,
Oprosti mi, pape!

"...jedan od njegovih zacijelo najboljih tekstova — duboko osoban i čak ispovijedan Oprosti mi, pape — ostvaren 1978. u uspješnoj suradnji sa Zdenkom Runjićem i Oliverom Dragojevićem, do Runjića je došao uz poruku: 'Evo ti tekst, a ti ga uzmi il' ga baci!'" [Tanja Đimundić-Bendić]

Prema rečima hrvatskog novinara i muzičkog kritičara Zlatka Galla, Runjić je nazvao Momčila Popadića da mu napiše tekst na već postojeću muziku s molbom da to bude priča o ocu koja bi sadržala i riječ padre. Popadić je odbijao pisati po narudžbi, ali je ipak Runjiću htio učiniti uslugu. Nije bio zadovoljan tekstom, čak je i kazao da mu se pjesma ne sviđa. I nije sve dok je Oliver nije otpjevao na festivalu i dok se nisu "srušile" Prokurative. Pesma je stekla naklonost publike i dobila ne samo I nagradu publike nego i rekordni broj glasova.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: April 27, 2013, 03:16:07 pm »

**
Stihovi Momčilo Popadić


TAMNA ŽENA

Imao sam ženu duge tamne kose
jednom u pijanstvu u ljeto u slami
a sada je volim njene noge bose
tužne njene oči zrelu put što mami

tek sada je volim a bilo je rose
pred jutro i bilo smijeha je i sami
bili smo i goli i vreli i glose
pisali smo nježne po tijelu po tami

gatali smo dugo tražeći u vatri
log za naša tijela puna guste krvi
pa sad moje srce o toj gospi snatri

a nisam joj ženik i nisam joj prvi
ali sad je volim tek sada je hoću
ali gdje je naći gdje je naći noću.


MOJE DRAGE UTOPLJENICE

Njišu se na dnu trulih škuna
nezaboravne, hladne, vitke
u društvu sipa i arbuna
moje nevjeste, moje žitke

bezgranične ljubavi. Tu na
travama morskim, usred pitke
samotnosti, ispod laguna,
tu blizu, na domaku plitke

svakodnevne vode; tu čame,
tu se strpljenju dugom uče
u morskoj, hladnoj, zloj palanci:

i uvijek, uvijek misle na me.
Plima ih amo-tamo vuče
u dugoj, mokroj uspavanci.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Jun 10, 2013, 09:31:49 pm »

*

MOMČILO POPADIĆ, sinovljev oproštaj i duga tviteraška noć

Šta mi, očevi i sinovi, znamo jedni o drugima ovako čudno isti, a opet drugačiji?

Za tviteraškim "stolom", u trećoj smeni, kad se najopušteniji razgovori vode (noć je suština, a dan banalnost, kako je to neko mudro rekao), započeli smo pre nekoliko nedelja priču o Momčilu Popadiću, novinaru, pesniku i putniku, kako piše Jakša Fiamengo. Dalmatinska legenda, saznao sam, preminio je rano, sad već davne 1990, poživevši tek 43 godine.

Jedan drugi velikan, Duško Radović, za valjane ljude koji u trenu prožive svoje zemaljske dane, imao je lepu rečenicu: "Neki ljudi nemaju strpljenja da dugo žive: zalete se još od malena, istutnje, izviču i — odu."

"Pop je, mislim, svoju "viku" pretvarao u poeziju, a poeziju u reči mnogih pesama koje smo, u društvu, pred mamurnu zoru, pevušili u godinama kada je i red da se pevuši. Mada, radije mislim da su sve godine stvorene za dobru pesmu i poneko treperavo prozirno jutro.
    
Za virtuelnim stolom razgovarali smo, te noći, čuvajući Twitter od noćnih ala što ponekad, u snovima, znaju da pokvare sitne sate, i još po neko iz govorljive ekipe. Može se i u 140 karaktera ponešto vredno pamćenja da ostavi, pa ću vam, eto, reći, kako smo i mi, reč po reč, stigli do priče o korčulanskom pesniku i onoj legendarnoj pesmi "Oprosti mi, pape", što je pre više od četvrt veka na Splitskom festivalu otpevao Oliver, dok je sve živo na Rivi drhtalo od emocija.


I ne samo tad i ne samo tamo, mnogi je potomak u svetu svome ocu kad tad, uglavnom nečujno i na ivici suza, ako ne celu pesmu, a ono bar tako jegrovit i rečit naslov, izgovorio.

Jer, posebno mi muški, svome ocu nekako neminovno kažemo "Oprosti mi, pape" kad životna mudrost i do nas stigne kao troma, spora, ali sigurna lađa.

Momčila, ili Popa, kako su ga svi zvali, slušao sam jedne daleke večeri u Pančevu, na tadašnjim susretima banatskih amaterskih pozorišta. Jedne je večeri, naime, kao gost festivala, održao lirsko veče i čitao nam svoje pesme koje su me dobrano iznenadile. Ja još zelen i mlad, Popadić je tačno deceniju bio stariji od mene, iznenadio sam se slušajući te "verse" meni do tada nepoznatog pesnika, koje su namah osvojile i mene i sve u publici.

"Čudno mi je bilo i otkud to da taj mladi čovek i, očigledno, istinski pesnik, gostuje u Pančevu — trebalo je, kasnije sam saznao, doputovati iz Splita do Pančeva, a to baš i nije bio mali put. Neko mi je, posle programa, dok smo izlazili iz dvorane, rekao da "ima on tu neku rodbinu, ne znam tačno, ali u Pančevu je isto na svome."

Pokazaće se da je to tačno i 1976. godine kada je iz štampe izašla antologija pančevačkih pesnika "Srp na nebu", delo dramaturga Miloša Nikolića, u kojoj je, sa tri svoje pesme, bio zastupljen i Momčilo Popadić.

Jedan fleš bek vratiće nas ponovo na onu divnu splitsku noć i pesmu "Oprosti mi, pape". Slučaj je hteo da je tad služam "uživo", ne obrativši pažnju na ime pisca teksta. No, kad me je, nešto kasnije, život vratio u Kovin, mnoge su se kocke složile.

"Nestao je iz mog sećanja podatak o tome gde i kako sam saznao da je Popov otac bio uvaženi pančevački sudija, vrstan pravnik, ali i boem od onog soja kakav danas više i ne postoji.
    
To je bila ta veza zbog koje su tad Pančevci smatrali Momčila za svog pesnika, a on povremeno dolazio u taj grad. A rođen je u Blatu na Korčuli i u Dalmaciji živeo i ostavio trag koji se ne briše

"I evo opet, posle one dobre tviteraške noći, vraćam se zajedničkoj liniji ovog teksta koja spaja mnogo toga — Momčila Popadića Popa i Banat, njegovu očigledno autobiografsku pesmu "Oprosti mi, pape" i, ne kao najmanje važno, tu večnu priču o očevima i sinovima i njihovim neporazumima.
    
Pitam se, šta li je sve prolazilo kroz svest dalmatinskog dečaka dok je razmišljao o ocu koji je, stotinama kilometara dalje, lečio dert kartama i vinom, gospodski umeren i otmen? Šta je on od svega toga, mogao da zna i da razume? Koliko se bola skupljalo u mladom biću dok sve to jednom nije eksplodiralo u umetničkoj zapitanosti i u note udenutoj sinovljevoj ispovesti.


I šta mi, očevi i sinovi, znamo jedni o drugima ovako čudno isti, a opet drugačiji? Kad smo sinovi u potrazi smo za sobom, kad postanemo očevi, u potrazi smo za svim onim rečima koje nismo, kako to lepo Duško Kovačević kaže, umeli da izgovorimo tada kada je trebalo?

"A Tebi, Momčilo Popadiću Pope, hvala za tu rečenicu i tu pesmu koja me je naučila da razumem i praštam više nego iko pre nego što sam je čuo.
    
Sve u nadi da će oproštaj, kao topla avgustovska voda mora ili Dunava, svejedno, kvasiti jednom i moja očinska ramena.


blog kovin ekspres
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: