Tomislav Toma Mijović (1932)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Tomislav Toma Mijović (1932)  (Pročitano 12464 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: April 03, 2012, 02:11:15 am »

**





TOMISLAV MIJOVIĆ


BELEŠKA O PESNIKU
 
Tomislav Mijović rođen je 18. septembra 1932. godine u Negotinu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Zaječaru a u Beogradu je studirao jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu. Za vreme studija bio je član redakcije (1954—1955. god.) i glavni i odgovorni urednik (1956—1957. god.) studentskog lista za književnost i kulturu "Vidici".
 
Od 1957. do 1960. godine bio je urednik kulturne rubrike u nedeljnom listu "Timok" u Zaječaru, a od 1961. do 2006. godine glavni i odgovorni urednik časopisa za društvena pitanja, kulturu i umetnost "Razvitak" u Zaječaru, za koje vreme je izašlo 226 brojeva sa bogatim i raznovrsnim sadržajem iz savremenog života, duhovnog i materijalnog nasleđa i savremenog umetničkog stvaralaštva. U njima je objavljen veliki broj radova o rezultatima arheoloških, etnoloških, demografskih, socioloških, geoloških i prirodnjačkih istraživanja i proučavanja u Timočkoj krajini. Uredio je i likovno-grafički opremio preko stotinu knjiga sa tematikom iz istorije, etnologije, školstva i zdravstvene delatnosti i kulturnog, književnog i likovnog stvaralaštva na području Timočke krajine (15 knjiga biblioteke časopisa "Razvitak", 18 knjiga biblioteke "Krajinski književni krug", 6 knjiga u ediciji Fondacije "Nikola Pašić", veliki broj zbornika, monografija osnovnih i srednjih škola i monografija gradova i naselja u Timočkoj krajini).
 
Učestvovao je u pokretanju raznih kulturno-umetničkih manifestacija i u njihovom radu (Festival poezije mladih u Zaječaru, Krajinski književni krug, Borski susreti balkanskih književnika, Dani Zorana Radmilovića u Zaječaru, Likovna kolonija "Pena" u Đerdapu, Likovna kolonija "Gamzigrad" i dr.).
 
Sarađivao je u mnogim književnim časopisima i listovima u kojima je objavljivao pesme, pripovetke, prikaze, oglede i kritike, pisao je recenzije, predgovore i pogovore u brojnim pesničkim knjigama, likovnim monografijama i katalozima.
 
Zastupljen je u mnogim antologijama i izborima savremene srpske poezije. Pesme su mu prevođene na više stranih jezika.
 
Autor je sledećih knjiga pesama:


  • "Kvartet" (sa B. Timotijevićem, S. Jovanovićem i P. Pejatovićem), Omladina, Beograd 1954;
  • "Na nogama", Progres, Novi Sad 1960; "Podljute" Nolit, Beogral 1974;
  • "Belino crni razgovoru", Krajinski književni krug, Zaječar —Negotin 1994;
  • "U blagosti i osami", Prosveta, Niš 1994;
  • "Non essere ma essere" (Ne biti a biti — izbor poezije), Bari (Italija) 1994;
  • "Zakasneli glasnik", Prosveta, Beograd 1997;
  • "Svetlucanja, dozivanja...", Prosveta, Niš 1999;
  • "Prepoznavanja", Prosveta, Beograd 2001;
  • "Javke, odsjaji, ugarci...", Apostrof, Beograd 2003;
  • "Vreme na okupu" (Gamzigradski zapisi), Matična biblioteka "Svetozar Marković", Zaječar 2006;
  • "Izbliza", Narodna knjiga, Beograd 2006;
  • "Na nogama" (ponovljeno izdanje), Književno društvo "Sveti Sava", Beograd 2006;
  • "Dodir sjaja sjaj dodira", Šumadijske metafore (Biblioteka "Despot Stefan Lazarević" Mladenovac i Bibioteka grada Beograda), Mladenovac 2008. godine.
  • "Pred prazninom", Šumadijske metafore (Centar za kulturu Mladenovac), 2011. godine
  • "Odsjaji iznutra", knjiga pesama ili autobiografski roman u stihu, Srpska književna zadruga, 2013. godine


Dobitnik je mnogih priznanja a među njima: Vukova nagrada 1972, Srebrna medalja Felix Romuliana Umetničkog udruženja Krajinski književni krug, za trajni doprinos kulturi Srbije i celokupan pesnički opus 1997. godine, nagrada "Milan Rakić" Udruženja književnika Srbije za knjigu "Svetlucanja, dozivanja..." 1999. godine, nagrada "Srboljub Mitić" za najbolje pesničko ostvarenje između 2003. i 2004. godine "Javke, odjsjaji, ugarci...", Povelja "Karađorđe" "Šumadijskih metafora" za životno delo 2006. godine, "Povelja Morave" Udruženja književnika Srbije i Književnog društva Mrčajevci za ukupno pesničko delo 2009. godine. Dobitnik je posebnog priznanja Vlade Republike Srbije za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji.
 
Član je Udruženja književnika Srbije.
 
Živi u Zaječaru.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: April 03, 2012, 02:15:50 am »

**

TOMISLAV MIJOVIĆKnjige poezije



KVARTET



NA NOGAMA



BELINO CRNI RAZGOVORU



U BLAGOSTI I OSAMI



NON ESSERE MA ESSERE



ZAKASNELI GLASNIK
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: April 11, 2012, 09:24:43 pm »

**

Tomislav Mijović: NA NOGAMA
 

Uvek kada sam prilazio nekom pesniku, ja sam tražio stih odakle počinje njegova poezija. Taj stih kod Tomislava Mijovića sam našao u pesmi "Dlan":
 
"Izreci sebe glasno, pa se poreci, ne zaćuti,
 jer te bez toga nema"

 
Ta pesma je sva od živih, dinamičnih i energetskih stihova, gde najrazličitije emocije smenjuju jedna drugu, isključuju se i opet ostaju zajedno. Jedan nepresušni i nasušni nemir ovde kao i u drugim pesmama. Smisao stiha je jasan: bez nemira, bez toga večitog protivstavljanja sebe sebi mi i ne postojimo. Jer pesnik je u isto vreme i ovakav i onakav, svakakav, poistovećen sa svime što ga okružuje ("I ja svakakav, po svim stvarima pljusnut") i u isto vreme nepomirljiv sa tom okolinom ("I bijem o zid glavom da probijem da prođem a vrata otvorena. Ja hoću kroz ograde"). Taj nemir se očituje u stihu i u zvukovnoj kakofoničnoj igri glasova, u igri reči i značenja:
 
"Sa dna na dan dlana na dlan dana izvući"
 
Mijovićev stih nije statičan, kao recimo stih Velimira Lukića, koji je u izvesnoj meri okamenjen, težak, fosilan, uklesan u govor. Za Mijovića stih nije ništa drugo nego način stavljanja reči u pokret, u sukob, u avanturu. Zvukove i smislene avanture reči su kod njega vrlo česte: luđe lađe, juna junca, lak i lakom, vepra, vetra. Ritam u ovoj poeziji nije dobijen mirnim nizanjem reči već potčinjavanjem reči pomahnitalim od jednog energetskog i iskustvenog bogatstva njima samima, njihovo obuzdavanje, zadržavanje i suzdržavanje. Da bi pesma bila najavljena, ali ne i završno data (jer sve što je završeno, prestaje da može da bude poezija), potrebno je da prilikom stvaranja bude uspavan jedan deo naše aktivne ličnosti, potrebno je stanje budnoga sna. Treća strofa iz pesme "Dlan" glasi:
 
"...Ja znam ovaj će govor vrući
 slepilom i vidom, mrežom znanja i neznanja
 sa dna na dan dlana na dlan dana izvući
 san unutrašnjih spavača..."

 
Mijović je veoma jasan kada je misaon, za razliku od mnogih mlađih pesnika. Po njemu ono što treba govorom izvući iz sebe i od čega treba napraviti pesmu, jeste baš taj budni san unutrašnjih spavača. Jer poezija obitava u još neostvarenom delu stvarnosti i zato je u ostvarenom i završenom ne treba ni tražiti. Odstupanje od mogućnosti da nešto bude lirsko i lirskog otelotvorenja snom nečega u nama, je ugao kojim je zahvaćen prostor poezije.
 
Na ovom mestu i ovim povodom hteo bih sa nekoliko rečenica da postavim pitanje mistike i poezije. Na to me navodi i ova treća strofa iz pesme "Dlan". Umetničko delo čija je ideološka i filozofska potka mistika i metafizika svakako je reakcionarno. Ali, treba razlikovati filozofsku mistiku i pesničku neshvatljivost i tajanstvenost. Mistika u filozofiji kao nauci je nemoguća jer je filozofija odraz reformisane i osvetljene ljudske svesti. Međutim, poezija je odraz celokupne ljudske svesti, i one reformisane i racionalne i one "samoj sebi nejasne svesti", kako kaže Marks. I to možemo slobodno reći da je poezija u većoj meri odraz one druge svesti. Kad Tomislav Mijović kaže "Ovaj će govor vrući slepom i vidom...", onda je jasno da se to odnosi na ove dve svesti koje se odražavaju u poeziji. S druge strane, odražavanje potencijalnog dela stvarnosti daje isto tako nedokučive lirske slike i situacije. Tu se mistika nužno javlja u pesmi u procesu saznavanja stvarnosti koju u datom momentu nismo mogli da obuhvatimo osvetljenim i analiziranim delom svoje svesti, koju nismo mogli da shvatimo već samo da naslutimo. Zato su naša svest i naš govor uvek sastavljeni od slepila i vida, od mreže znanja i neznanja. Ali baš u te mreže se lovi lirska suštastvenost ovoga sveta i života.

Po formi i izrazu Davičov učenik Mijović je po sadržaju svoj, i to više svoj nego neki mladi koji istina ne podsećaju na Daviča, ali zato podsećaju na Eliota ili Empsona.
 
Mijović, koji je u "Kvartetu" negovao slobodan stih sa puno mere i smisla za melodičnost, u ovoj knjizi pesama se opredelio za vezani stih. To vraćanje formi kod njega ne znači stišavanje i smirivanje pesničkog postupka kao što je to kod Borislava Radovića i Velimira Lukića, već još jednu mogućnost više za izražavanje njegovog bučno budnog i impulzivnog bića. Jer on je "sav od vike", čak i onda kada je meditivan. Njegove pesme su prenaseljene njime. A on se uvek udvostruči nekom čudnom pesničkom partenogenezom ("Ako ostanem sam, onda se udvojim") i premošćuje ("... pa premostim i vodu i sebe"). U tom premošćavanju i prevazilaženju sebe i leži poslednji čin njegovog lirskog postupka. Mijović je shvatio formu kao prevazilaženje sadržaja. Lirski sadržaj uvek teži da nadmaši sam sebe, da se prevaziđe. Sadržaj i forma u jednoj pesmi su utoliko jedinstveni ukoliko prevazilaze jedno drugo. Izraz kao nosilac lirskog sadržaja kod njega je pretežno metaforičan. Njegove su metafore ili poredbenog karaktera ili su dobijene zamenom značenja, pomeranjem smisla sa jedne na drugu reč, pri čemu ta reč dobija značenje koje obično nema. Sinjifikativne inverzije kod njega su vrlo česte. Po sadržaju ova poezija je sva od života i krvi "umešane u sva zbivanja od ptice do kristala". Živopisnost ove poezije nije u odslikavanju već u njenom poletu. Ova poezija je puna sunca natrpanog u mišiće. Taj polet nije nikakva pesnička iluzija već stvarni otpor i opiranje.
 
"Opiri se svete, ti vešto opiranje
 za svoje pobune ja tražim neću u tebi"

 
Zdrava i snažna ova poezija je nespokojna, ahasverska:
 
"A koraci mi krvare od srče palog neba."
 
Ili:
 
"... Ovaj korak kud bilo ni mrazom ni kišama
 ne može biti sateran pod suknju kućnog krova."

 
To večito ulisovsko traženje sebe i gubljenje sebe onda kada smo se pronašli, to zamenjivanje sebe sobom, to odsustvo jednog sebe, ta duboka i kratka pesnikova konstatacija: "ja sam umesto sebe" ili "biti a bio sam", to je ono što daje ovoj knjizi jednu dubinu i pesničku napaćenost koja se ne miri i ne predaje.

 
Branko Miljković
"Vidici", Beograd 1956.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 05, 2012, 01:44:02 am »

**
Tomislav Toma Mijović
Izbor iz poezije


IZ SNA U SNU

Budila me dolazeći iz sna u snu
Donosila jutro davno zapretano
Doticala kao odsjaj usnom usnu
Ulazila na sva vrata nenadano

Budila me odasvuda iz sna u snu
Njena svetlost njena plavet njena zvona
Ja uzbuđen neprobuđen nagađao
Ko je ona je li ona otkud ona

Otkud u snu otkad u snu što me budi
Je li ikad i gde dosad i šta bila
A možda se dozivana iz sna svoga
Iznenada u snu mome probudila

Tajnovita kao da je dolutala
Kao da se vratila iz nepovrata
Iz dubina i kristala zaborava
Niotkuda nepoznata i poznata

Je li ona ta toplina iz topline
Tihe tuge nekadašnjeg opraštanja
Iz samoće duge noćne besanice
Dozivanja prizivanja i maštanja

Šta smo bili jedno drugom šta smo sada
Pa je i san da se vrati priželjkuje
Ili je san koji sanjam plač koji je
Ko ukletu izgubljenu oplakuje

Pre no opet da nestane naglo u snu
Ona koju san odvodi i san nudi
Neosetno u moju se suzu zgusnu
I iz sna se kao suza sa mnom budi


   
 
Dušanka Badovinac "Čežnja"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 01, 2012, 11:17:33 pm »

**
Tomislav Mijović
IZ PROTICANJA U PROTICANJE
Sabrane pesme I — Beograd, 2010


POETSKA VIZIJA I ISHODIŠTA TOMISLAVA MIJOVIĆA
 

Objavljivanje sabranih dela, u ovom slučaju sabranih pesama, zbranog pesničkog dela, izvesno ima elemente presabiranja, svojevrsne rekapitulacije. Autor izvodi svoj životni (stvaralački) račun, ali ga i podnosi — prinosi svima koji su za njega zainteresovani.

Sabrane pesme Tomislava Mijovića, tri toma jedinstveno naslovljena Iz proticanja u proticanje, osim što posvedočuju opsežnu poetsku avanturu skreću pažnju na izvesnu spoljnu a nezanemarljivu činjenicu. Tomislav Mijović je, naime, odoleo pragmatičnim i merkantilnim izazovima vremena i uspeo da bude "samo" pesnik, čist pesnik a ne, kao toliki drugi, ujedno i esejista, romansijer, dramski pisac, polemičar, publicista... Ovu vrstu doslednosti, strastvene odanosti poetskoj reči i, što da ne, stvaralačke discipline ne srećemo odveć često u savremenom srpskom pesništvu. Pandan bi mogli biti tek Vasko Popa i Stevan Raičković, ta dva lirska antipoda sa kojima je Mijović u dvojako iznijansiranom "savezu".
 
Poput Vaska Pope Mijović iskazuje visoku odgovornost u odnosu na jezik i reč, s tim što je ta vrsta discipline osobena, neimitativna, mijovićevska. Dosluh s Raičkovićem već je nešto bliži. Osnovica su mu vezani stih, sonet, distisi a iznad svega vidna privrženost nečemu što bih, u nedostatku preciznijeg pojma, nazvao "slovenskom školom" stiha. Ta "škola" podrazumeva slikovitost, neskrivenu a istančanu emocionalnost, zvonak "glas", potragu za svežom rimom, skladnim obrtom i zgusnutim brujem pesme...
 
Već ove okvirne opaske posvedočuju kako je i zašto Mijović mogao čitavog veka da bude "samo" pesnik, privrženik jezičkih supstrata i iznijansirane izražajnosti, odnosno da odoleva zovu žanrova i komercijalno-upotrebnom prestižu što pojedine od njih danas prati. Celovito po svojim najbitnijim odrednicama Mijovićevo pesničko delo podrazumeva koliko jezičko jedinstvo, toliko formalno-izražajnu raznolikost. Tomislav Mijović je podjednako suveren i odgovoran neimar slobodnog i vezanog stiha. Njegove duže pesme, promišljeno i plemenito retorične, imaju osobenu "dramaturgiju" i sklonost da se, kroz niske svrhovitih varijacija, vezuju u poeme. Rimovani katreni i distisi a pogotovu soneti skladna su, počesto virtuozna ostvarenja. I kao da mu sve to nije dovoljno, Mijović je i majstor haikua, te "preuzete" forme u kojoj je takođe ostvario pun identitet, ulio joj osobeni smisao.
 
Raspon probranih pesničkih motiva u poeziji Tomislava Mijovića takođe je zamašan i značajan. U ranom njegovom pevanju, kako povodom Kvarteta napominje Dragoslav Kostić, svoje mesto su našli i motivi "mali i svakidašnji". U pevanju zrelog Mijovića, u potonjim knjigama, i pogotovu u pravoj "šikari" izražajnih oblika često ćemo se susretati s motivima na koje se može primeniti Kostićeva formulacija. Ali ona važi samo u prvi mah, na prvi pogled jer je pesnik istinski majstor da ih produbi i oduhovi, ukaže —otkrije naličje, izvede tananu nit što vodi onostranom i nenametljivoj lirskoj metafizici.
 
Spomenuti Kostić ističe i evolutivnu, razvojnu spo-sobnost pesnikovu a činjenica je da se ona osvedočuje i jača iz knjige u knjigu. S druge strane, jedar, sočan jezik, odlika ne samo ranih Mijovićevih pesama, po pravilu uključuje i koje zrno skepse. Mislim da je na to ciljao Milosav Mirković kada je u jednom davnom zapisu o poeziji Tomislava Mijovića spomenuo "krizu poverenja". Svet što se ovaploćuje u Mijovićevim pesmama nije naprosto uzet, pogotovu ne zdravo-za-gotovo. On jeste, kao i sama ta poezija, kako je istakao Branko Jovanović, "neprekidno provokativan i zanimljiv". Takav je, u stvari, sam pesnikov odnos: on nije nikakav deskriptivni apologet već, i u trenucima najpotpunije inkantacije, koliko vrsni lirik, toliko umni skeptik, osetljivi posmatrač sklon preispitivanju i promišljanju "materije" sveta u svekolikoj njegovoj pojavnosti.
 
Od ranog pevanja do ovih dana Tomislav Mijović u svom stihu ima nešto "energetsko". Nemir i nepomirljivost, inat i prkos samo su parcijalne odrednice-pratilje Mijovićevih "energetskih stihova", kako ih je imenovao Branko Miljković pišući o ranoj zbirci Na nogama. Miljković tu sintagmu i podrobnije eksplicira tvrdnjom da: "Za Mijovića stih nije ništa drugo nego način stavljanja reči u pokret, u sukob, u avanturu". Uz ovo ide "podignuti ton" koji istim povodom akcentuje Tomislav Cvetković, dok Draško Ređep konstatuje da je Mijovićeva poezija "ohrabrujuća novina".
 
O ranom Mijoviću pišu Oskar Davičo, Radoslav Vojvodić, Vuk Krnjević i Predrag Protić, s tim što Protić posebnu pažnju obraća na polemičnost i "moralnu vrednost" Mijovićevog pevanja. Komentarišući Mijovićeve Podljute Radivoje Mikić s razlogom ukazuje na značaj relacije ja-svet (kretaivno i "arbitrarno" bitne u svekolikoj Mijovićevoj poeziji), posebno akcentujući čistotu i jednostavnost autorovog jezika. Poslednji efekat, držim, da pogotovu "proizvodi" Mijovićev jezički koncept shodno kojem je naglašena gradivna vrednost reči. Ujedno, podsećam da ovaj pesnik, za razliku od svojih savremenika što ostaju pri retoričkoj površini, i te kako zna da uranja do dna, kao i duplog dna reči. Ta tajna poznata je samo vrhunskim majstorima.
 
U poeziji Tomislava Mijovića jednako je bitan odnos prema savremenom i prema minulom. Dijahronijska "sonda" osniva se na jezičko-simboličkim sublimacijama i poniranju u metafizičke dubine, što, pišući o Zakasnelom glasniku, posebno ističe Čedomir Mirković.
 
Živojin Pavlović, Mijovićev generacijski sadrug, u svoje viđenje pesnikovog pothvata uključuje, prividno paradoksalno, priziv čitavog "biološkog i duhovnog iskustva". I zaista, kao u poeziji Rastka Petrovića, telo i telesnost, damari i čulni opažaji, bliskost sa svekolikim živim i mrtvim svetom (tzv. prirodom) u stvaralaštvu Tomislava Mijovića imaju naglašenu ulogu. Iz njih proishodi povremeno gotovo himnična — ali uvek samerena, disciplinovana — njegova obuzetost svetom manifestovana, kako je primetio Dragoljub Stojadinović, poput svojevrsne "plime govora".
 
Duža i kraća forma (haiku, distih-minijatura) smenjuju se u Mijovićevom opusu podarujući mu dodatnu zanimljivost i "ritam". Zgromljen slapom reči, silovitom a samerenom inkantacijom, čitalac izranja na marginu-belinu i biva iznova osvojen eliptičnošću i mnogoznačnošću, tim kvalitetima autorove male forme. Gotovo bi se moglo reći da je pesnik iznašao način da bude u punom saglasju s ritmovima-ciklusima prirode, i to onim kratkim i dugim što, shodno teoriji, iniciraju formiranje dugih i kratkih mitova.
 
Naravno da je tu reč o jednom stvaralačkom, intuitivnom rešenju, ali i mit i arhetip u poeziji Tomislava Mijovića, tog znalca narodne tradicije i raznolikog a bogatog materijalnog i duhovnog nasleđa, imaju svoje mesto. Najpre Vidici a potom časopis Razvitak, i pogotovu potonji, decenijama su bili svojevrsna pesnikova "laboratorija", otvorena radionica, zavičajni kovčežić i regionalna enciklopedija "u nastavcima" u kojoj se ogledao i zahvaljujući kojoj se napajao njegov kreativni duh.
 
Biti otvoren, stvaralački radoznao a svoj — mislim da bi tako mogao da se sažme pesnikov stvaralački kredo osvedočen iz pesme u pesmu, iz knjige u knjigu. S druge strane, baš kao da je sledbenik drevnih filozofa, Mijović proslavlja i uznosi svet obujmljen večitim promenama, velikom menom kao zakonom kosmičkog ritma proširenog s tzv. prirodnog na ljudski udeo u viziji univerzuma. U središtu tih promena izbiva pesnikovo ja podložno, kao i sve što postoji, proticanju. Već stoga je jasno da imenitelj Mijovićevih sabranih pesama, naslov Iz proticanja u proticanje, nije tek srećna iznađenica nego poetički amblem, poetska definicija i iskaz iz reda jezičkih formulacija koje je Nikola Milošević označavao kao univerzalne.
 
Gradeći jezičke simulacije čulno-konkretnog paralelne i analogne odgovarajućim opažajima i doživljajima sveta Tomislav Mijović je svoj pohod ka sferi univerzalija vazda zasnivao kao posledicu a ne kao nametnuti cilj i veštastveno izvedeni "standard". Kulminacija takvog pristupa-postupka držim da je dosegnuta u Vremenu na okupu, toj alem-knjizi što obeležava jedan od vrhova Mijovićevog pevanja. Ali bilo bi nepravično ne reći da njoj uz bok ide i knjiga Belino crni razgovoru, a potom ono najbolje u haiku troknjižju U blagosti i osami, Svetlucanja, dozivanja i Javke, odsjaji, ugarci.
 
U Mijovićevom poimanju svetla i tame ima nešto praelementarno, iskonsko i pankosmičko, različito od svakog doktrinarnog manihejstva. Poetiku svetlosti Tomislava Mijovića posebno eksplicira Dušan Stojković analizirajući knjigu Dodir sjaja sjaj dodira. Stojković primećuje: "Njen naslov je ogledalski: sjaj, oksimoronski, dodiruje, ali postoji i sjaj, oksimoronski takođe, tog dodirivanja. Čitav život, ali i nestajanje, ali i smrt, zamišljen je, heraklitovski, kao vatra sjajkanja, svetlucanja, prosijavanja, odsjajkivanja. Živimo i umiremo tako što svetlimo. Svetlost našeg postojanja trebalo bi da bude čista, jer samo tako može razneti tminu koja se nad nama nadvija, tamu koja se u nama gnezdi. Naslov je osobeno eliptičan, nesumnjivo ambivalentan".
 
Ovome bi se moglo dodati da kod Mijovića i belina sjaji i blista, makar ponekad ponorno zamamnim sjajem. Ovo nas asocira na sjaj ugasle zvezde: on do nas dopire iako njegovog izvorišta odavno nema. Tu vrstu ambivalencije — emanacije i hotimične prituljenosti sjaj po Mijoviću apsolutno podrazumeva. Slično je i sa tamom — u svem obilju poetskih i semantičkih valera koje taj simbolični pojam može da nosi.
 
Ovakve relacije otkrivaju nam bitni zdenac Mijovićeve lirske metafizike. Onaj najdublji i najsloženiji.
 
Prelazak iz jednog u drugo, od realija u nepoznato, nesaznatljivo i nepojmljivo u Mijovićevoj pesmi zna da se dogodi i bez posebnog jezičkog posredovanja, naoko bez simboličko-metaforičke "alhemije". Najnovija knjiga, priključena prethodno obelodanjenom opusu, grko naslovljena Pred prazninom, nudi niz odgovarajućih primera. U tim pesmama, srodnim s ranijim pevanjima "dugog daha", obično konkretni motiv biva zaigran i razigran posredstvom lirske naracije. Naoko sasvim jednostavni, dnevni iskazi-konstatacije uvode nas neosetno u prostore više zapitanosti. U ovim primerima zapitanost o kojoj je reč okrenuta je "krajnjim stvarima". Nižu se pitanja o smislu i besmislu bivanja dok shodno svakidašnjim ali i oneobičenim situacijama narasta opora i opaka belina — praznina iščeznuća i zaborava. Obrubljuje ih mirna rezignacija; u intonaciji je osetno i zrno stoicizma; pesnik "energetskih stihova" postaje lirski filozof; svet zamire i izmiče jer ga, "zalogaj" po "zalogaj", nagriza neumitna izvesnost praznine.
 
Nema, međutim, tugovanke ni u tim stihovima jer traje vera u svetlost, ovoga puta u "svetlost reči". Nema ni patetike, ako izuzmemo ono što bi jedan Branislav Petrović nazvao "patetikom uma".
 
Sa ostvarenim i bogatim pesničkim delom, provevši vek hotimice skrajnut od naše neizbežne centralne, "beogradske scene", izvan svake jagme i gužve, pa i one medijske, Tomislav Mijović je strpljivo gradio vlastito mesto u našem savremenom pesničkom Panteonu. I dogodilo se da je sve više onih koji ga, s pravom, ubrajaju u sam vrh, u vodeću skupinu srpskih pesnika-savremenika. Pristižu priznanja, književni lovori, logična zastupljenost u antologijama...
 
Čitaoci Mijovićevih sabranih pesama lasno će se uveriti da je pred njima samosvojna pojava, pesnik kojem je Živojin Pavlović davno predvideo pouzdano mesto u imaginarnom lirskom "sistemu" što bi, po njemu, trebalo da nalikuje na Mendeljejevljev sistem elemenata. Književna pravda se, naravno, ne ostvaruje shematski ni zakonomerno, ali je istina da su u pesmama Tomislava Mijovića zabravljeni čitavi "romani" i "eseji", "polemike" i "traktati", "priče" i "povesnice". Svekoliki svoj književni i oblikotvorni dar on je disciplinovano, na stazi ravnoj maratonskoj, ulio u stih. Rezultat, jednostavno, nije mogao izostati. Ostvarila su se rana predviđanja i proročanstva, s tim što treba priznati da je njegov generacijski drug iz davnih dana Branko Miljković moguće bio najvidovitiji.
 
Sada je na kritičarima i istoričarima književnosti — bez obzira na oskudna vremena — da čitalačkoj pažnji pridruže svoju reč. Jedan od Mijovićevih aktuelnih tumača, Dušan Stojković, u tom smislu je više nego izričit naglašavajući da "mi, polako ali nesporno, postajemo svesni da srpska lirika u Mijoviću ima jednog od najznačajnijih pesnika među onima koji su se pojavili posle Drugog svetskog rata". Nešto dalje Stojković označava Mijovića kao jednog od stožernih autora i ubraja ga, potom, u red naših vrhunskih pesnika. Dragoljub Stojadinović Tomislava Mijovića razvrstava u "prvi plan"; Vladimir Jagličić beleži izvesne čitalačke primedbe (baveći se Zakasnelim glasnikom) ali u ishodu daje jasan vrednosni sud: "vredna knjiga vrsnog pesnika".
 
Samosvojan i postojan, vazda na nogama — što je pesniku bliska a nenametljiva figura uspravnosti, vertikale — Mijović nam kao krunu i ključ vlastitog pevanja podaruje heraklitovsku ideju proticanja obdelanu na stotine načina. Na delu je ona složena jednostavnost o kojoj je davno pisao Lotman, što nam poručuje da poeziju Tomislava Mijovića valja čitati u kontekstu. Najpre u onom kakav, spram pojedinačnih pesama, nude knjige u kojima su pesme našle svoje mesto, potom u kontekstu čitavog izobilnog opusa, da bi treći, danas arbitrarni, bilo srpsko savremeno pesništvo, a sledi i kontekst srpskog pesništva od njegovog postanja. Najzad, tu je i naša poezija spram poezija drugih naroda i odgovarajućih kulturnih konteksta... I nije ovo potonje, kao ni ono što prethodi, prejako rečeno jer je poezija esencijalna jezička supstanca, visoka književno-estetska univerzalija zahvaljujući i divnom čudu iskustvenog i saznajno "konkretnog" koje je u njoj sadržano. Spoj naoko paradoksalan, žestok, nadasve plodotvoran. U ovom saznanju je tajna Mijovićevog poetskog uspona, taj hod od rane inkantacije do zrelosti i lirskih vrhunaca.
 
Knjiga, to jest delo govori, veli jedna španska izreka.
 
Iz proticanja u proticanje, ta Mijovićeva summa summarum i opera omnia ukazuje nam se poput gromade. Naizgled je sve rečeno, ali nove pesme pokazuju da pesnik i dalje bdi i ume da nas na najbolji način iznenadi, pridobije i privede istini poetskog saznanja, vrtložnoj dubini i magiji reči.

 
Srba Ignjatović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 01, 2012, 11:35:58 pm »

**
Izbor iz poezije Tomislav Mijović
IZ PROTICANJA U PROTICANJE
Sabrane pesme I — Beograd, 2010
K V A R T E T  


Susreti sa tobom


ROĐENJE
 
Jutros je neko dočepao za grlo tišinu.
I svi znamo:
međ nama je još jedna golišava čigra,
još neko ko će da voli vrapce
i kreket s obližnje reke,
još neko ko će da strepi nad životom Pepeljuge
da ganja leptire,
i bude zaljubljen u nacrtanu njušku zeca.
Jutros je neko dočepao za grlo tišinu.


ZELENO I PLAVO
 
Ko kaže da je samo lišće sa travama zeleno
i da je oko neba najplavlje?
Ima zelenog i plavog
i u našoj tenoj ulici bez drvoreda.
Zar nije zeleno:
dečurlija sa loptom i klikerima.
Zar nije plavo:
majke sa bebama i veknama u naručju.
Odmorite na zelenom oči.
Obradujte se plavom,
zamišljeni prolaznici.


SAM U TRAVI
 
Ovaj usahli put
posut šljunkom i mrtvim ribama
vodi u nedra šuma.
Od njih će ruke oteti zelenu kišu
i zakititi nekadašnju noć,
noć vrelih oblina i ljutog vetra.
Nečije ime za koje ne postoje usta
ćuti u meni teškom samoćom kamena.
Ostavite me, ništa mi ne treba.
Izvrnut na leđa
duboko udišem nebo i nadneseno granje.


PRISUSTVO
 
Kad zeleno čuđenje trava
zameni san koji ima mir kamenja
i jednostavnu bistrinu stakla,
i ja se, napet ko ludilo u izgubljenim visinama,
pretvorim u malo kucanje na dlanu,
tvoja blizina, iznenadni dodir divljina,
donese ključ za bezbroj brava poznatog i nepoznatog
u meni, u tebi i van nas.
Otuda u meni ova zagrcnuta radost
što mogu da pozovem sve što me okružuje.
Otuda u tebi pupoljak i ostali stanovnici marta.
Otuda sve tajne
između udarca i milovanja istom rukom.
 
Ti si tu: svakakva, kao reč Srbije na usni.
Ti si tu — i dan ne ume ništa više da kaže.
Ti si tu: tvoja tišina, tvoja galama, miris tvoj.
 
Ne govori ništa.
Lišće i noć se gledaju našim očima.


MLADIĆ I DEVOJKA RAZGOVARAJU NA ULICI
 
Oni nemaju u očima ništa sem svojih očiju.
A ja hoću da napišem pesmu.
Zato kažem: čega tu nema.
Tu je ptica
i plavo mleko neba
i metež prolaznika koji se mimoilaze
i neko drag ulovljen u mreži čekanja.
Tu su i tvoje i moje izgovorene reči
i mali događaj u parku
i jedan golišavko pakosno do neba rasplakan.
Kažem: čega tu nema.
I sve je tu.
 
Mladić i devojka razgovaraju na ulici...
Tad shvatim: to znači mnogo više
od ovoga što sam ja izmislio.
To znači:
Mladić i devojka razgovaraju na ulici
i sve ono što bih izmislio ja, ti ili ma ko drugi.
 
I srećan i tužan zbog tog saznanja odlazim...
Oko mene... (Šta oko mene...? Ah, da!)
podne je i svi se nekuda žure...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 03, 2012, 06:45:09 am »

**
Izbor iz poezije Tomislav Mijović
IZ PROTICANJA U PROTICANJE
Sabrane pesme I — Beograd, 2010
N A  N O G A M A


U nama i van nas


 U NAMA I VAN NAS

 I
 
 Sa svih strana ulazim u sve svoje ruke
 pa preklinjem vode i ptice
 i list što se otkinuo i pada
 da mi otkriju da me nauče
 šta ću sa kamenjem ovoga što mogu tek sutra da kažem
 
 Živi tajna
 daleko preko sedam brda od mene
 daleko preko sedam brda u meni
 
 Ja ćutim
 a boli ova reč i nereč skupljena oberučke
 Ja ćutim
 do drške zariven u sebe
 
 II

 Duboko udahnem vazduh
 za sebe i još nekoga
 pa se otvori vir i mir
 i predvečerje u ovoj muci tela
 
 Stanem prkosno pred poglede
 za sebe i još nekoga
 Tad vetar s nas kore zguli
 Strah nas i stid što smo goli
 I bol je to
 Al stojim
 
 Po njušci vuka ove noći
 u zmiju što se u klupko svija
 za sebe i još nekoga
 Tad svi zli neznani u meni
 u goru reč
 u goru ruku
 i krv kurjaka
 
 III
 
 U meni crv i klica
 Van mene crv i klica
 Pod grlom ruka muka
 
 Pronosim kroz zub kroz nož i rog
 krvave krpe tela
 i dišem na škrge rana
 u noći od gavrana
 i vazduh za druge bivam
 
 Umirem
 pa ničem iz zemlje i korenja
 ustajem iz voda
 rađam se iz voća
 Postajem gradovi i neke Zelengore
 a ja utrobom snivan
 
 Pa opet
 U meni krv i klica
 Van mene krv i klica
 Pod grlom ruka muka
 
 IV

 Podmeće mi nogu
 i koren i kamen i nebo
 Padam na nos —
 smeju mi se
 Padam na leđa —
 okreću mi leđa
 U zid čelom
 rukama za gole nože
 učiniti nemoguće
 dragog sebe da presretnem
 
 Kroz bes mora
 kroz bes neba
 po očvrslom besu zemlje
 dragom sebi u pohode
 
 A stope jedva dižem
 iz smole umora
 A snagu s mukom otimam
 od tople varke jastuka
 A koraci mi krvare
 od srče palog neba
 A konji vetra željnih želja
 međusobno zavađenih
 raznose me po ledini
 O vetrovi O vetrovi
 
 V
 
 Iz mene mnogi životi na smrt naviknuti
 a uokolo još više uludog umiranja
 Iz mene ruke dobrote
 a uokolo sramote
 Iz mene iglat vrisak
 A uokolo gluhote
 Iz mene nemoćna psovka
 kučko kurvo krvi posustala
 Iz mene hleb i pesma
 upinjanja tvrdoglavog
 Iz mene i uokolo
 I za me
 
 VI

 Zavoleo sam tri sveta
 crnim zlom i belom dobrotom
 I jabuku zavoleo
 I crva i zube u jabuci
 Sve slepilom
 Usnom žednom u bunilu
 Zavoleo sam njen smeh
 što se laktovima probija na videlo
 na svet beli neveseli
 Zavoleo sam
 I ogoleo
 I oboleo
 
1954.


Preko sedam brda


 GOVOR

 Reč me pronađe golog, neznana, a tako znana,
 Pa tame moje razmrsi, u crno klupko smota.
 Kroz prozor uđe u me i snese jaje dana
 iz koga ispili mokra od sunca i života.
 
 Sveg me olista, pa me mećavom ljutom zasu,
 ukuca kucaj u kucaj, kucaj u koru leda,
 načini nered od mene, sredi me, opet rasu,
 unese u mene vetar i zimski san medveda.
 
 I sve je ono što nije... O, kada hleb njen načnem
 raspuklom željom živom i uvrem u nju, staću,
 kad se spoj usne i vode, jedra i vetra začne,
 obale kad se udalje, a nje nestane, ja ću...
 
 Ja neću... jer nema toga što može nju da smeni.
 Zato ako onemeh i sluh mi za nju susta,
 ne slušajte me zeleni, vi bučni, zaneseni,
 ovim govorom zatvaram sebi i pesmi usta.
 
 Ja više ništa ne umem. I divljač sam i lovci.
 Sele me divlja jata tebi beskraja kriško...
 Gradom poplava jutra i prolaze osnovci
 s budućim rečima i ćutanjem pod miškom.


 Ikre


 MOST

 Dan više nije dan. I na dnu leže mreže.
 A glad zlostavlja i gazi i slepa i okata.
 U tome mraku mome za stub me koren sveže
 da budem svetiljka. Da gorim. Izgorim do nokata.
 
 Mora se biti jedan i sam da tu stojim.
 A jedan ko nijedan, šaka jada raznesena.
 Ako ostanem sam onda se udvojim.
 Ili predvojim. Ili ni mene nema.
 
 I bijem glavom o zid da probijem, da prođem,
 a vrata otvorena. Ja hoću kroz ograde.
 Tuži za tobom majka da joj dome u dom dođeš
 da je tužnu obraduješ njen Obrade.
 
 Ja sam seme svojeglavo, ničije, što nije sviklo
 na uzde i uze, na povratke, na njive.
 istrčalo iz želje istrčale i niklo
 gde ga nisu sadili i našlo hleb sakriven.
 
 O, tvrde voćke ćutnje među zubima ljuće,
 moj govor zverinjavi, gorak i prljav od blata
 ući će u vas ko nebo i ovo i moguće
 iako ste bez prozora, bez vrata i vrata.
 
 Jer to je moj san i moj, dok grane rod rode.
 Onda mi iz usta otmu. Glad mukla noktom zagrebe.
 Prevedem sebe žednog preko vode i vode,
 pa premostim i vodu i sebe.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 06, 2012, 02:38:09 am »

*
Stihovi Tomislav Mijović


NAD BELINOM
 
Belino praznog ogledala u praznoj kući
Belino svega što nas je mimoišlo
i što nas još uvek mimoilazi
Belino slepila i zaborava
i opet započinjanja na slepo
Belino dozivanja i iščekivanja
Belino bela mučnino
belino crni razgovoru

*

U belu noć u kasne bele sate
poređati preda se
kamičak orah šišarku
suvi list školjku skamenjenu
ili knjigu koju si davno čitao
i stare fotografije
ili štošta drugo
što ti se nadohvat nađe
Uzimati zatim jedno po jedno
premetati pažljivo iz ruke u ruku
i ne žureći
zatvorenih očiju prepoznavati
njihov iščezli lik i oblik
njihovu svetlost i boje
A onda oturiti sve to od sebe
i ozaren nežnom čežnjom
i omamljen blagim vinom prisećanja
zagledati se belo
u belinu hartije pred sobom
 
*
 
U belu noć u kasne bele sate
kada se zatvore sva vrata i svi izlazi
a otvore ponorni prostori usamljenika
prizvati za sagovornike
one kojih više nema
nečujne glasove pokojnika
njihova udaljena lica
njihovu tugu u tebi
koja će i tebe nadživeti
i uzeti pero
ali zastati neodlučan
i tako dugo ostati
zagledan belo
u belinu hartije pred sobom
 
*
 
Ili biti slutnja biti zebnja
biti sam i nesrećan
zateći sebe u tuđem snu
kako trčiš zaustavljena daha
bosonog i oduzet
ni da staneš ni da se skloniš
i kako hoćeš a ne možeš
niti znaš niti ćeš biti
i kako bi ti bolje bilo da te nije
i kivan na sebe
dugo u noć zuriti belo
u nigdinu
u belinu hartije pred sobom
 
*
 
U belu noć u kasne bele sate
prisetiti se s bolom
kako su te ponižavali
kako sakatili
kako mučki ubijali
i na šta te navedoše
na šta prisiliše
u šta uvališe
i stisnut u košticu
zapamtiti ih
zapamtiti im
ali ni reč ne izustiti
niko te ionako ne bi razumeo
i ne taći ni jednim jedinim slovom
belinu hartije pred sobom
 
*
 
U belu noć u kasne bele sate
sve više od sebe udaljen
očekivati izbledele slike i prilike
sve ono što te napustilo
što si nerazuman napustio
dugo očekivati
njihovu ponovnu pojavu
njihovu upamćenu belinu
u nežnom praskozorju
u trku smrtonosnom
u smrti zaslepljujućoj
Dugo očekivati
i dočekati beo
belinu zore
na belini hartije pred sobom
 

KAO TIŠINA POSLE KRIKA
 
Miljanu Tihojeviću
 
U želji za bilo kakvim ponovnim susretom
najednom shvatimo da su ovi predeli
koji nas crnom slutnjom okružuju
sve što nam je preostalo
I zadrhtimo od nailaska neke studeni
kao od najave velike nesreće
Predeli kao krik u tišini
i kao tišina posle krika
Predeli nikakvi
uniženi naruženi odbačeni
predeli kao pocepane zastave
predeli razaranja velikog đubrišta
ostataka otpadaka
predeli zli i naopaki
nastali nehotice a zadugo
Iz njih sada niče kvrgavo suvo drvo
i neočekivano grdobno rastinje
iz njih uzleće mrtva ptica
i mrtva naša duša vodilja
i sve su više to predeli
magle magme i pepela
Zatečeni i skamenjeni
gledamo ih ispred i iza nas
gledamo ih iskosa unutra i iznutra
a oni nam evo i u kuću ušli
i zauvek se tu nastanili
a oni se već našim rečima
i linijom crteža služe
pa i kroz naše snove rasprostiru
Predeli kao krik u tišini
i kao tišina posle krika
 
Eno ih izvan svakog objašnjenja
a evo ih i na našim licima
u prolazu

Opalo lišće
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 01, 2012, 02:51:45 am »




**
Tomislav Toma Mijović
Izbor iz poezije


SA POLA REČI

             ... a turski ga tobdžija zagleda, pa potegne iz
             topa te ga udari isprijeka krozasred pleća,
             i  tako ga prekine i raznese, da ništa više
             nije mogao reći do: "Drž —", i s tom
             polovinom riječi padne mrtav na zemlju ...

             Vuk Stefanović Karadžić: Žitije Ajduk-Veljka Petrovića


Nanišanjeni okom kobnog kopca
I srce i reč hrabrog branioca

(Tog grudobrana ljudskog bitisanja
Ispred dušmanskog kivnog kidisanja)

Smrtonosno kad tane ih raznese
Reč prekinuta živa ne dade se

Iz muškog grla naglo presečena
I prepolovljena bi izrečena

Poslednjim dahom kad se isturila
Zaveštajno se odmah ugradila

Drž... u srž reči drži i zadrži
Združi izdrži održi produži

I sve pozvala ko Veljko da budu
Prepreka sili i prkos usudu

I nauk da se i iz ždrela smrti
Sa pola reči može uskrsnuti


ŽAL ZA VODOM

Dragoljubu Stajkoviću

Opet nikud otići nećemo
A toliko smo se na put spremali
Evo i s vodom u snu se srećemo
Svikli na sudbu imali – nemali

U našoj vodi leš vrbe lepotice
Glava ptičurine noga od plastike
Krepana zver i riba zeleno lice
Smrt svuda šalje svoje glasine

Naša je voda bez vode ostala
Bez ogleda toka i brzaka
Sa žedne usne iščezla i postala
Izgnanik otpadnik i kloaka

Toliko toga smo u njoj nagomilali
Da nama tu više mesta nije
I tako lakomi sad zaglavinjali
Kroz kosti krpe glodare zmije

I evo u tu kužnu jamu straha
Po svoju sliku i slikar siđe
Vreba ga slepo oko a on bez daha
Da se sa sobom ne mimoiđe

A žal za vodom kao ponornica
U slici njegovoj ponekad prenoći
I iskri sa slike kao snohvatica
u našoj zlehudoj noći nemoći


ZVUCI-SPONE

Slušaš zvuk vode na brzacima
I u ševaru zuj pisku ciku
I šumor lišća u šumarcima
Fijuk severca kroz strnjiku

Huku mećave iz detinjstva
I zavijanje kroz pustu kuću
Zapomaganja od nepočinstva
U gustom mraku i bespuću

Slušaš dozive odzive krike
Da bi se našlo ili rastalo
Zvuke radosne i zloslutnike
Palog nestalog i tek nastalog

Slušaš neznanca kako svira
Usamljenika što pevuši
Da smire dubok vir nemira
rasprostru blagost sklad u duši

Rod su ti oni što se čuju
Usred gluvila vasione
Jer međe se te povezuju
Njihove javke — zvuci — spone


SIVO JUTRO

Evo: na vaša vrata lupam teškom šakom
ružan i natruo u modroj svežini.
Razmičem tamu grabežljiv i lakom,
a ne znam ko sam ni šta od sebe da činim.

Evo: pust i jadan tražim razgovora,
a nemam kome ni kuda iz svog bolnog zgloba.
Sad je čas kad sebe poricati moram
za ovaj dan moćan i vičan i zloban.

Taj me dan gradi i opet razgrađuje,
razgranat dan i pružen po svemu i svuda,
pun žarkih ptica čiji lepet čujem
sad kad sam porušen i ležim krvav i budan.

I evo: izgovaram nada mnom zgranuto jutro.
I tako postajsm deo njega. Ono samo.
Raskoš i strava svetla. I put što je utro
cvet rđe. Ponovljen novim danom.


IZ ZABORAVA

Jež jeseni već šuška šumom
i zebu zvezde zimzelene.
Podrhtavam. Danas u mom
glasu skriveni odsjaj vene.

To lanjsko lišće, već natrulo,
sviklo na vlagu i na lišaj,
pokrenulo se kad je čulo
reč — tu vruću mrvu — miša.

I načuljeno tako osta
zaumnu biljku da procveta
za staroga i dragog gosta
iz zaborava vrelog leta.


DA BISMO BILI

Zar na takav način ovaj dan izbeći:
ostati po strani i ne znati šta bi?
Zar žišku sutrašnjeg kukavno poreći
i pustiti da nas čamotinja zgrabi?

A sjaj proticanja, a nepristajanja,
a svete kosti što put i neput krase,
a zatrčana neznanja i znanja ...
Zar to u ograde? Zar u se i za se?

Šta se s nama zbilo? Olako poklekli,
da bismo bili, biti ne umemo,
Ponavljamo reči što smo jednom rekli,
nove i što znamo izreći ne smemo.


UZ TEBE JE I U TEBI
(PREPOZNAVANJE DVOJNIKA)


Uz tebe je i u tebi i kad spavaš ne odlazi
Uvek budno nadzire te i revnosno proverava
Pre no išta i pomisliš zlomisao pronalazi
Što još nisi izrekao podozrivo preslušava

Kud god kreneš krene ono kad ti staneš ono stane
Da te skoli i ulovi oko tebe obigrava
Motri ozgo motri ozdo i vreba sa svake strane
I uzdužno i poprečno neprekidno odmerava

Zaviruje svud da dozna i šta u snu naslućuješ
Zašto ćutiš kada ćutiš kom ugađaš s kim se svađaš
I kome se podruguješ koga psuješ na šta pljuješ
Nagoni te da zastaješ odustaješ sve odgađaš

Kakva si to i kome si smetnja pretnja i prepreka
I kad si se namrštio i kad si se nasmešio
Zar je svaki tvoj iskorak ili kretnja i izreka
Ono što si pogrešio o nešto se ogrešio

Unapred si ti okrivljen i nikada većeš znati
Kome ko si i kakav si doušnički dojavljuje
Pa u tebi strah narasta kao da te zverka prati
Primiče se njuši dahće i radosno oblizuje

Uz tebe je i u tebi i kako te samo merka
Iz prikrajka kao avet čas stooka a čas slepa
Osvrćeš se uplašeno ono samo tvoja senka
A i ona naćuljena kao senka podvirepa


DAROVANJE I UZDARJE

Stojanu Todoroviću

Iz ograđenog dana izađi u svoju šumu
Ili pođi po svetlost do svojih proplanaka
Uspni se na planinu uz svoju stranu strmu
I budi bar na trenutak u sjaju trenutaka

Očekuju te tamo kao da ćeš baš po njih doći
I gorak koren i plod divlji obilje gljiva i bilja
Svi će ti tajnim moćima kad zanemoćaš pomoći
A ti im kao uzdarje nadeni imena od milja

Ne premišljaj se već kreni tragom strpljive razmene
Po blagorodni alem-plamen koji je u zemlji tinjao
Radosno prikupljaj darove podzemne i nadzemne
Da bi oni imali tebe i da bi ti njih imao

A kad si od njih darovan ti i drugima darove nosiš
I uz njih put ka njima i sebi svima nudiš
Kako te samo nosi to što nabrano donosiš
Kako si ponuđen-počašćen time što druge nudiš


TRAŽEĆI OPROŠTAJ

Prožima te jeza kad sretneš nesretne
ali ti prikrivaš da si dirnut time
jer znaš kad im kretnje zadrhte nespretne
u toj drhtavici ima tvoje zime

i tvoje nebrige i tvog oglušenja
o vapaje neme bez imalo stida
pa skrivenoj boljci tražiš isceljenja
pesmom koja bližnjeg ne vidi a vida

Ponižen krivicom svojom ponižavaš
reči i značenja znana i neznana
i pribežište spretno približavaš

oholom dvojniku pod okrilje dana
tražeći oproštaj — jadno iskupljenje
i iz svoga mraka svoje prosvetljenje


LIK U KAMENU

vajaru Dragiši Obradoviću

Vajar kamenoj priđe gromadi
Kao poznanik živom stvoru
Bratski je rukom grli gladi
U prisnom nemom razgovoru

Njegovo dleto i brusilica
Iz tog kamena ko iz snova
Izdvoji obris i lik lica
A tvorac sjajem pomilova

Dotače kamen tajni plamen
Večite čežnje za blizinom
Živ lik postade stamen kamen
I ispreči se pred prazninom

Kako nasta iz nevidela
Sve bi da vidi sve da dozna
Iz njega sjaji želja bela
Svoga dvojnika da upozna

Dok tvoje mutno oko gasne
Evo kameno progledalo
Iz nejasnog se glasnu jasno
Sve ono što je za te znalo

I sada taj lik nalik tvome
Što iz kamena odmentu se
Da bude blizak bilo kome
Ti dugo gledaš kao u se
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 01, 2012, 02:51:54 am »

*




Portret Pesnika, rad Miroslava Anđelkovića


TOMISLAV MIJOVIĆ

"Jedаn od nаjznаčаjnijih srpskih pisаcа iz unutrаšnjosti...

Ovаj ugledni pesnik, esejistа, urednik brojnih čаsopisа i knjigа, dаo je nemerljiv doprinos književnom, muzičkom i likovnom životu u Timočkoj krаjini. Podstаkаo je osnivаnje Festivаlа poezije mlаdih u Zаječаru, Borskih susretа bаlkаnskih književnikа, pozorišnih Dаnа Zorаnа Rаdmilovićа, Likovne kolonije Gаmzigrаd, а kаo pesnik utkаo je sebe u Mokrаnjčeve dаne..."
[Književne novine]

* * *

"Sa iskustvom i nervom rasnog pesnika (objavio osam zapaženih zbirki poezije, prvu još 1954. godine), Mijović je pedesetih godina prošlog veka uspešno uređivao studentski časopis 'Vidici'. U njemu je objavio i prve pesme Branka Miljkovića i mnogih naših tada budućih velikih pesnika. Našlo se tu mesta i za prve likovne priloge danas poznatih slikara.

A od časopisa 'Razvitak' stvorio je, rekli su njegovi kritičari, svojevrsnu kulturnu enciklopediju Timočke krajine. Svaki od 206 do sada objavljenih brojeva ovog časopisa bio je po jedna knjiga velike kulturne enciklopedije u kojoj su svoje prve istraživačke radove objavili budući akademici, ali i čobani. Uz autentične zapise sa Mokranjčevih dana časopis 'Razvitak' objavio je i prvu monografiju ove smotre povodom 25-godišnjice njenog postojanja, pre 12 godina, a njen urednik bio je Tomislav Mijović."
[S. Todorović]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Februar 06, 2013, 12:33:19 pm »

**

OCENE POEZIJE T. MIJOVIĆA IZ PERA RELEVANTNIH SRPSKIH PESNIKA I KNJIŽEVNIH KRITIČARA
 

Pesnik i esejista Branko Miljković, iz teksta, objavljenog o poeziji mladog T. Mijovića u časopisu "Vidici" 1954. godine:
 
"Za Mijovića stih nije ništa drugo nego način stavljanja reči u pokret, u sukob, u avanturu. Zvukovne i smislene avanture reči su kod njega vrlo česte: luđe lađe, juna junca, lak i lakom, vepra vetra. Ritam u ovoj poeziji nije dobijen mirnim nizanjem reči već potčinjavanjem reči pomahnitalim od jednog energetskog i iskustvenog bogatstva njima samima, njihovo obuzdavanje, zadržavanje i suzdržavanje.
 
Da bi pesma bila najavljena, ali ne i završno data (jer sve što je završeno, prestaje da može da bude poezija), potrebno je da prilikom stvaranja bude uspavan jedan deo naše aktivne ličnosti, potrebno je stanje budnoga sna...

Mijović je veoma jasan kada je misaon, za razliku od mnogih mlađih pesnika. Po njemu ono što treba govorom izvući iz sebe i od čega treba napraviti pesmu, jeste baš taj budni san unutrašnjih spavača. Jer poezija obitava u još neostvarenom delu stvarnosti i zato je u ostvarenom i završenom ne treba ni tražiti. Odstupanje od mogućnosti da nešto bude lirsko i lirskog otelotvorenja nečega u nama je ugao kojim je zahvaćen prostor poezije...
 
To večito ulisovsko traženje sebe i gubljenje sebe onda kada smo se pronašli, to zamenjivanje sebe sobom, to odsustvo jednog sebe, ta duboka i kratka pesnikova konstatacija 'ja sam umesto sebe' ili 'biti a bio sam', to je ono što daje ovoj knjizi jednu dubinu i pesničku napaćenost koja se ne miri i ne predaje."
 

Književni kritičar i poznati novosadski univerzitetski profesor Draško Ređep u "Letopisu Matice srpske" 1960. godine piše:

"...Rastkovski bogat i rastkovski željan, znatiželjan iznenadnih erupcija strasti, boja i sunca, sa vitkim i mladićkim uznositim, skupoceno nezauzdanim glasom u grudima, Tomislav Mijović se usto pokatkad bratimi sa igrivom snagom i iskričavim, baš vrcavim sistemom jave i sna što do vrha ispunjava Kaštelanovog 'Pijetla na krovu', i u tom bratimljenju ne jednom ispoljava mudru a spolja tobože ne predviđenu i gotovo slučajnu naklonost ka glasnoj, kao mećava prodornoj pesmi, ka burnoj i skroz bučnoj igri čitavoga bića i čitavoga vidokruga. I doista u ovoj u Novom Sadu objavljenoj svesci ('Na nogama', Progres 1960) sve bruji od nekih tek oslobođenih tokova mlade krvi i mlade mašte....
 
Pri takvom iz sebe uznemiravanom i iz sebe obnavljanom, nekakvom još i radosno nespretnom pokretu Mijovićeve reči što 'načini nered od mene, sredi me, opet rasu', ostaje, očigledno, posve nevažno da li on danas već sa bremenom nekolikih godina vrlo mobilnog pesnikovanja ispred ove zarumenjene ali nipošto ne i konfekcijski nasmešene sveske, koracima od sedam milja hrli u nove pustolovine svojih dana i sanjivih prizora jutra, ili već sa nekakvom unekoliko sterilnom a dozlaboga melanholičnom rezignacijom gleda svoju neveliku pregršt stihova na dlanu. Ta pregršt, za mene, ostaje jedna ohrabrujuća novina u našoj poeziji, i kao takvu valja da je i sada registrujem s onim žarom uverenosti s kojim sam, koliko juče, registrovao knjige jednog Huseina Tahmiščića i jednog Božidara Timotijevića, jednog Ivana V. Lalića i jednog Duška Trifunovića."
 

Jedan od današnjih vodećih srpskih književnih kritičara, urednik časopisa "Savremenik", pesnik i predsednik Udruženja književnika Srbije Srba Ignjatović 2006. godine o ponovljenom izdanju knjige "Na nogama", pored ostalog, piše:
 
"Od nastanka pesničke knjige Tomislava Mijovića 'Na nogama' minulo je pedeset godina... a od njenog objavljivanja u novosadskom 'Progresu'... tek nešto malo manje. Bila je to prva Mijovićeva samostalna knjiga... i stoga istinski objava novog lirskog glasa u svoj njegovoj tada dosegnutoj punoći. Naredna knjiga, 'Podljute', pojaviće se 1974, 'Belino, crni razgovoru' 1994, a potom se ritam pojavljivanja novih knjiga ubrzava.
 
Ova napomena data je pre svega zbog čitalaca koji ne pamte prilike karakteristične za vreme u kojem se Mijović kao pesnik formirao. Reč je, naime, o razdoblju u kojem je pojava novih pesničkih imena bila moguća ali je pristup izdavačima, državnim preduzećima u kojima o pojavi knjiga odlučuju ideološki budni i nadobudni saveti i redakcije bio i te kako otežan. Tek sedamdesetih godina minulog veka situacija počinje da se menja. Pojavljuju se novi izdavači, Kulturni centri, biblioteke, domovi kulture... delatni i izvan vodećih kulturnih središta tkođe počinju da objavljuju knjige.
 
Potrajalo je dakle to tvrdo vreme u kojem je i poezija bila vagana i kontrolisana kroz ideološke naočari...

Mijovićeva pesnička objava, tj. njegova rana poezija, kako knjiga 'Na nogama' posvedočuje, kao zamajac sadrži u sebi i ima nešto od 'tehnike' lirskog disputa, beskonačne raspre koju pesnik vodi sa svetom i sa sobom — gubeći se u tom svetu i iznova nalazeći, identifikujući i distingvirajući, sporeći sa njim i pristajući na pomirenje, trenutak saglasja, tihovanja... da bi se sve to, još intenzivnije i izrazitije, glavolomnije i kompleksnije nastavljalo sve do ovih dana i ovrhunjenja poetskog glasa u blagosti i osami, uz napor da se vreme 'zdene' na okup."...

Poznata je i izlizana fraza o knjizi, jednoj i jedinoj, jedinstvenoj, koja se piše čitavoga života. Pretpostavimo ili dopustimo da ta teza ima i izvesnu paušalnu istinitost (u pojedinim slučajevima). Kada je reč o pesničkom opusu Tomislava Mijovića, čini se da je istina znatno jednostavnija: pesnik je zarana artikulisao dominante svoje poezije, a potom u njima nije naprosto istrajavao već ih je neprestano dograđivao, ispitivao njihovu nosivost, uvećavao doseg i moć."
 

Pesnik, književni kritičar i dugogodišnji urednik niške izdavačke kuće "Prosveta" Dobrivoje Jevtić 1994. godine o Mijovićevoj knjizi "U blagosti i osami", pored ostalog, piše:
 
"Svojevoljno odmaknut od civilizacijskog meteža, Tomislav Mijović ugodno a veoma budno živi na strani prirode, pa je poprimio njene navike i kriterijume u pogledu probirljivosti i pribrane istrajnosti. Zato mu je svaki pesnički ispis brušen kao oblutak, a u slučajevima kad je strukturno složeniji, ta složenost je srodna složenosti biljnog dovršetka: lista, cveta ili ploda. On, daroviti učenik prirode, nije nervozni sakupljač, koji pada u trans ili ekstazu kad god mu se ukaže, prividi ili pokaže neka pojedinačna poetičnost, nego je cezarski miran i božanski strpljiv u čekanju da mu se kao medonosno saće iskristališu sve pesničke mogućnosti prirodno/umno/pesnički zaposednutog vidokruga.
 
Zato je svaki njegov pesnički iskaz savršen kao zrno grožđa, koštica voćke ili vodena kap.
 
Zato je ova knjiga (u prirodi, s prirodom stvoreno delo) redak vanredno uspešan spoj male i velike pesničke forme. Naime, svaki od osam ciklusa haiku minijatura u ovoj knjizi deluje i kao u širokom zamahu ispevana poema."
 

Jedan od vodećih srpskih književnih kritičara Čedomir Mirković u Mijovićevoj knjizi "Prepznavanja" 2001. konstatuje:

"U pesmama Tomislava Mijovića osluškuje se ono što je postalo nevidljivo i posmatra se ono što je utihnulo. Imenuje se praznina, pustoš, hladnoća, posustalost. Slute se retke i dragocene iskrice životnog smisla. Traga se za donjim, tajnim i već urušenim odajama značenja. Jeziku se vraća prvotna blagotvornost, obezbeđuje mu se podudarnost i bliskost sa svetom. Zbirka 'Prepoznavanja' sadrži zrelo pesničko, intelektualno i životno iskustvo. Ona je, u najpunijem značenju, knjiga metafizičkog pesništva."
 

Srba Ignjatović 2006. u pogovoru Mijovićeve knjige "Svetlucanja, dozivanja", pod naslovom "Slavlje male forme", pored ostalog, piše:
 
"Ono što malo kome pesniku polazi za rukom, ne samo u domaćim razmerama, Tomislavu Mijoviću naprosto kao da je bogomdano. On se naime s jednakom sigurnošću, upečatljivošću i uspehom lirski iskazuje u tzv. dugoj i u kratkoj ('minimalnoj', minijaturnoj) pesničkoj formi.
 
Ta dva 'pola' vlastitog poetskog umeća demonstrirao je Mijović naporedo u svojim novijim knjigama "Belino, crni razgovoru" i "U blagosti i osami" (obe su se pojavile 1994). Duga forma reprezentovana u prvoj spomenutoj knjizi i 'minimalistički' rukopis predočen kroz isključivo kratke forme okupljene u drugoj knjizi Mijovića nisu 'prvi' i 'drugi glas' već dva ravnopravna i podjednako autentična oblika iskazivanja..."


Srba Ignjatović 2006. u pogovoru Mijovićeve knjige "Vreme na okupu", pored ostalog, piše:
 
"Obraćajući se prividno večnom kao i nepobitno propadljivom pesnik domašuje temeljne istine minulog sadašnjeg i budućeg življenja i vremena. Susret s još uvek moćnim, premda ruiniranim zidinama Gamzigrada, nekadašnje Felix Romuliane, za Mijovića je susret sa samim sobom predočen u drugom licu, s tim što je taj koji je i ja, i neko drugi u isti mah, kao najdublju istinu, tragizam vlastitog i čovekovog postojanja uopšte, vazda nosi i umnožava svest o propadljivosti i najambicioznijih naših nauma i napora. Tako, u krajnjem, ishodi da su večni tek privid i promena, fenomeni posledični vremenu i trajanju. Zbog toga poetski subjekat, suočen ne samo s moćnom ruinom negda blistavog grada-hrama nego i s vizijom svih potonjih zbivanja što u protoku vremena nisu mimoišla to mesto, i sam na neki način 'gubi', u stvari relativizuje vlastiti vremenski orijentir. On više ne zna da li je tu upravo došao i suočio se sa svežim saznanjima ili u sebi nosi (arhetipnu) svest svih predaka što su poznavali — možda i osvajali i razarali — gamzigradske bedeme. Ali razvalina sve vreme jeste 'i grad i hram i grob', istorijski determinisano mesto i mitsko stecište, slika i prikazanje čovekove sudbine uopšte.
 
U vremenu u kojem elektronske rekonstrukcije negdašnjih građevina — komplikovanih palata, pa i čitavih gradova — više nisu nikakva novost, Mijovićevo 'Vreme na okupu' svojevrsni je 'hologram'. Pri tome se pokazuje u kojoj su meri ogromne elektronske moći, bez obzira na svu medijsku prodornost, hladne i limitirane spram lirskih mogućnosti. U Mijovićevoj poeziji uz floralne kamene ornamente neposredno ide lišće i šiblje koje ih danas zaklanja ili iz kojeg se ukazuju posmatračevom oku. Njegov lirski 'hologram' po pravilu je takav, dvostruk, dvoznačan, sučeljavanjem obeležen i utemeljen. Mrtvo i živo nerazlučiv su par, svojevrsno prirodno jedinstvo. Sledstveno tome i ovo pevanje je tanana pređa, postojano tkanje na samim oštricama lirike i metafizike — a bez pada i iskliznuća. Utoliko je poezija Tomislava Mijovića majstorija prvoga reda a on sam, bez obzira na hirovitost ili izostanak pouzdanog kritičarskog suda što u 'tranzicionim prilikama' nisu mimoišle ni literaturu, jedan je od danas najznačajnijih živih pesnika. Knjiga 'Vreme na okupu' je zlatni pečat pristigao da to potvrdi."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Februar 06, 2013, 02:12:37 pm »

*
"KLUB UMJETNIČKIH DUŠA" IZ MRKONJIĆ GRADA DODIJELIO NAGRADU


"PJESMA NAD PJESMAMA" ZA TOMISLAVA MIJOVIĆA

Prestižna nagrada "Pjesma nad pjesmama", koju već deset godina dodjeljuje "Klub umjetničkih duša" iz Mrkonjić Grada, pripala je ove godine Tomislavu Mijoviću iz Zaječara.

Priznanje nazvano "Pjesmom nad pjesmama" u znak sjećanja na mudrosnu knjigu Starog zavjeta, koja se pripisuju caru Solomonu, Mijoviću će biti uručeno 14. februara u Mrkonjić Gradu. Nagrada se dodjeljuje za opus njegove ljubavne poezije i samim tim za doprinos razvoju savremenog srpskog pjesništva. Odluku je na završnoj sjednici 1. februara ove godine jednoglasno donio žiri u sastavu Radmilo V. Radovanović, predsjednik, Nenad Grujičić i Slobodan Ćoćkalo..

Tomislav Mijović, rođen je 1932. godine u Negotinu, a živi u Zaječaru. Do sada je objavio dvadesetak zbirki pjesama, a prošle godine su mu objavljene sabrane pjesme pod naslovom "Iz proticanja u proticanje" u tri toma, u izdanju Centra za kulturu grada Zaječara i "Apostrofa" iz Beograda.

— Tomislav Mijović pojavio se najprije u Beogradu sredinom prošlog vijeka dočekan od književne kritike kao jedna od "najosobenijih pjesničkih figura poslijeratne književnosti". Predvodio je novu sjajnu generaciju pjesnika među kojima se isticao Branko Miljković, a koji su se okupljali oko studentskog časopisa "Vidici", čiji je Mijović bio glavni urednik od 1956/'57. godine. Vraćajući se iz Beograda u zavičaj, Tomislav Mijović je nastavio da piše i u Zaječaru. Našao se daleko od metropole, ali je ostao dostojan sebe i nastavio je da uređuje časopis "Razvitak" koji je osnovao 1961. godine, stoji u obrazloženju.
 
Tomislav Mijović je prvu zbirku "Kvartet" objavio daleke 1954.godine — to je bila zajednička zbirka sa još trojicom pjesnika (sa B. Jovanovićem, P. Pejatovićem i B. Timotijevićem). Svoju prvu samostalnu zbirku pjesama objavio je 1960. godine "Na nogama", a "Podljute" (1974); "Non essere ma essere" (1994); "Belino, crni razgovoru" (1974), "U blagosti i osami" (1994); "Zakasneli glasnik" (1997); "Svetlucanja, dozivanja" (1999); "Javke, odsjaji, ugarci..." (2002), "Izbliza" (2006) i "Vreme na okupu: gamzigradski zapisi" (2006), "Dodir sjaja sjaj dodira" (2008).


D. D. P. | 2011. | Dan On—line
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: April 26, 2013, 11:44:21 pm »

**

ODSJAJI IZNUTRA TOMISLAVA MIJOVIĆA


1.

Iz istorije književnosti već je poznato da je oduvek bilo pisaca koji iniciraju nove književne pokrete, pravce ili škole i onih koji te pokrete, pravce ili škole prihvataju i umetnički produbljuju, bez diskurzivnih manifesta — samo neposrednim poetskim ostvarenjima. Za razvoj umetnosti, za ukupan književni proces važni su i jedni i drugi. Međutim, za književnu istoriju, pa i za književnu kritiku, po pravilu, zanimljiviji su i atraktivniji oni prvi, tako da se neretko o piscima objektivno dubljih i snažnijih umetničkih ostvarenja manje piše, te nepravedno ostaju u njihovoj senci.
 
To se naročito često dešava pesnicima. Jedan od naših pesnika koji pripadaju ovoj drugoj vrsti umetnika je i Tomislav Mijović. Zato ovo izdanje SKZ smatram dvostruko značajnim: osim što predstavlja akt zadovoljavanja istorijske pravde, uključuje u vidokrug savremenog čitaoca novu knjigu jednog srpskog pisca koji je odavno već zaslužio da se nađe i među cenjenim autorima SKZ.

2.
 
T. Mijović je jedan od srpskih modernih pesnika koji su, od izlaska na književnu scenu (a to je bilo sredinom 50-ih godina XX veka), stvarali van pomodnih književnih grupa i klanova (uz to, opredelo se za život i rad daleko od Beograda, u Zaječaru). To ga je, po žalosnoj logici stvari, držalo podalje i od zone intenzivnog interesovanja centralnih srpskih i jugoslovenskih javnih glasila.
 
Branko Miljković je već posle prvih dveju Mijovićevih knjiga njegov pristup životu i bitnu poetsku preokupaciju, tj. sadržinu koja toj poeziji "daje dubinu", okarakterisao kao: "večito ulisovsko traženje i gubljenje sebe onda kada smo se pronašli... zamenjivanje sebe sobom... odsustvo jednog sebe... 'ja sam umesto sebe' ili 'biti a bio sam'..." Posle toga Mijović je objavio u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Zaječaru i dr. kulturnim centrima Srbije još dvanaest svojih zbirki (ne računajući trotomno izdanje iz 2010. godine sabranih pesama pod naslovom Iz proticanja u proticanje i knjigu izabranih pesama u prevodu na italijanski jezik — Non essere ma essere — Ne biti a biti, Bari 1994). Iz tih knjiga videli smo da je Miljkovićeva temeljna odrednica Mijovićeve poezije bila dalekosežna.
 
Oslonjen na čvrste temelje međuratne poezije ukupnog srpskohrvatskog kulturno-jezičkog areala, Mijović je, ne vezujući se ni za jedan od novih književnih pokreta, pravaca i škola, pomno pratio estetičke ideje i umetnička dela njihovih protagonista, nadovezivao se na ono što je odgovaralo njegovoj prirodi i ukusu i krčio put za sopstvena originalna umetnička ostvarenja.
 
O Mijovićevoj poeziji dosad je pisalo blizu 40 pesnika, književnih kritičara, profesora univerziteta i publicista. Među njima i autori poput Oskara Daviča, Draška Ređepa, Tode Čolaka, Milosava Mirkovića, Vuka Krnjevića, Branka Miljkovića, Branka Jovanovića, Živojina Pavlovića, Žarka Đurovića, Radoslava Vojvodića, Predraga Protića, Dobrivoja Jevtića, Ljubiše Rajkovića Koželjca, Srbe Ignjatovića, Radivoja Mikića, Čedomira Mirkovića, Živana Živkovića, Dragoljuba Stojadinovića, Radomira Andrića, Adama Puslojića, Milete Aćimovića Ivkova, Dušana Stojkovića... Najčešće i najviše o Mijovićevoj poeziji pisao je Srba Ignjatović koji je autor pogovora i ovog izdanja.
 
Pa ipak, Živojin Pavlović je, nedugo pre svoje smrti, 1997. na promociji Mijovićeve zbirke pesama Zakasneli glasnik, pored ostalog, poručio: "Mijović kao pesnik je do te mere autentičan da zbog toga nije do sada nigde svrstan od strane knjiških moljaca. Mislim na istoričare književnosti i na kritičare. Njegova poezija se opire takvim operacijama jer svaka fioka koja se izvuče i svaki koordinatni sistem koji se primeni na njegovu poeziju ne odgovara toj poeziji. Ona ne može da se udene u to, i pošto se opire i ne pristaje na udevanje u postojeće sisteme, obično biva zanemarena i zaobiđena, nedovoljno osvetljavana, neproučavana i neveličana."

3.

Međutim, već 2001. Čedomir Mirković Mijovićevu zbirku Prepoznavanja s pravom karakteriše kao knjigu "metafizičkog pesništva" — u najpunijem značenju. A sam Mijović u knjizi Izbliza 2006. mnogoznačno napominje: "Dok mi se primiče skamenjeno sutra / Sve više sam kamen zagledan unutra", uz pitanje: "Kamenom o kamen varnice ukresah / Dozvah li to svetlost zvezda sa nebesa"...

I evo, u njegovoj dvanaestoj zbirci iz 2013. pod naslovom Sjaj iznutra vidimo kako zapravo nema kraja drami čovekovog poetskog pregnuća da, raspet između fizičkog i duhovnog života, uz pomoć utkanog u jezik Logosa, prodre u smisao svoga postojanja. Evo jednog od karakterističnih mijovićevskih "odsjaja iznutra". Čujte sonet Jutarnji previd:

 Dah milovanja maglenih daljina
 Zlaćano jagnje jutra na ramenu
 Odnekud miri miris zrelih dinja
 Ususret k tebi ili ti ka njemu

 Reči ptičice gnezde se meškolje
 I nejake se grle i ćuškaju
 Pijuču da se zvuk i slike spoje
 Ne uspevaju i ne odustaju

 Prhuti krila drhtaj uplašenih
 Iz sna u snove krhki kratkotrajni
 Uz pomoć reči slabašnih nespretnih

 Prebireš tražiš pristup snu i tajni
 A čašu mleka i hleb na tanjiru
 Previđaš opet u svom odabiru

I da zaključimo. T. Mijović je tip misaonog lirika koji je u dosluhu s tajnama snoviđenja pre svega preko ličnog iskustva. Sa iskustvima iz ovozemaljske svakodnevice u kojoj žive svi ljudi, nošen opšteljudskim porivima, osobenim senzibilitetom i snažnim temperamentom, tražeći sebe, gradio je sopstvenu ličnost. U toj razgranatoj ličnosti je, na osnovu njenih empirijskih saznanja iz života i stečenih znanja obrazovanjem, sklapana, širena i produbljivana njena predstava o čoveku i svetu. Utemeljena na upravo takvom univerzalnom sadržaju, iako semantički kompleksna, Mijovićeva poezija je, osim asketskim posvećenicima, bliska i širim krugovima čitalaca. Međutim, u svojim pesmama, građenim nesumnjivo na sasvim konkretnim, realnim podsticajima iz života, ovaj pesnik nikada, pa dakle ni u pesmama iz ove knjige ne ostaje na nivou puke deskripcije osećanja. Pokušaću to da ilustrujem još jednim primerom iz knjige.
 
Dobivši rukopis Odsjaja iznutra na recenzentsku ocenu, da bih stekao predstavu o knjizi kao celini, bacio sam pogled prvo na sadržaj. I nekako odmah mi zapade za oko naslov Preci i potomci. Gle, pomislih, stara tema još iz Horacijevog doba, na koju su se nadovezivali i Lomonosov i Puškin (o tim njihovim pesmama sam svojevremeno i ja pisao). To je večita tema: nje se retko koji pesnik nije na neki način dotakao. Šta bi tu moglo novo da se kaže? Ali ta je tema — kod nas od kraja 80-ih — početka 90-ih godina sticajem istorijskih prilika aktuelizovana, tako da pesnik kakav je Mijović ipak nije mogao proći mimo nje... I, priznajem, za trenutak sam osetio zebnju da se i on, možda, nije uključio u neko današnje jeftino pomodno "patriotisanje". Međutim, pošto sam pesmu pročitao, zbog svoje "zebnje" sam i pocrveneo. Evo te pesme:

 Znali su za nas još nepostojeće
 I zato se nisu ničega bojali
 Ko što su hrabro za njih dolazeće
 Njihovi preci za njih postojali

 Mi smo im bili sjaj zvezde vodilje
 Uvek na umu u svakom naumu
 U zanosima smilje i kovilje
 U stradanjima to u šta se kunu

 Dočekajmo ih sad nepostojeće
 Kao potoke reka što dočeka
 Koja se dalje ka svom ušću kreće

 Pozivaju nas pored svih prepreka
 Da u života neprekidnoj reci
 I mi budemo potomci i preci

Dakle, pesnik se u svojoj pesmi izdigao iznad dnevnopolitičkih banalnosti, napisavši delo univerzalnog značenja. Pesmu, koja može biti svrstana među ostvarenja vrhunskih književnih stvaralaca, a ne liči ni na jedno od njih, pesmu za koju se bez zazora može reći da nije ni horacijevska, ni puškinovska, nego je osobena — "mijovićevska". Sa "mijovićevski" mudrom opomenom "potomku" da mora, istovremeno, biti i odgovorni "predak"...

Nema nikakve sumnje u to da Mijovićeva knjiga soneta Odsjaji iznutra, s ciklusima Nerazdvojno s tobom, Sročeno za tebe, Zagledan u stare fotografije, Dok još kroz tebe stradanje promiče i Sebe usniti sebe napustiti — odista predstavlja i deo pesnikovog "iskustveno-doživljajnog 'rezimea'" — kako procenjuje S. Ignjatović u pogovoru ovog izdanja.

4.

Majstorski artikulisana, svaka Mijovićeva pesma, spavana u vezanom ili slobodnom stihu, može se sa zadovoljstvom čitati kao samostalno umetničko delo. Međutim, te njegove pesme se, po pravilu, nižu u tematske cikluse. U okviru ciklusa dobijaju i nove slojeve značenja. Ciklusi se, pak, kako se to počelo činiti od kraja XIX (kod nas od početka XX veka), uobličavaju u knjige, a knjige se slažu, može se reći, u specifičan, moderno komponovan roman u stihu.
 
Zato ćemo u ovom osvrtu zaključiti da je SKZ ovim izdanjem objavila i još jedan, značajan tom, trinaesti tom Mijovićevog moderno koncipiranog autobiografskog romana u stihu...
 
Na tome joj, u ime čitalaca, od srca čestitam.

 
Reč na promociji za štampu knjige T. Mijovića "Odsjaji iznutra",
Srpska književna zadruga, 18. IV 2013.


Miodrag Sibinović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Maj 02, 2013, 12:11:05 am »

*

KNJIGA PESAMA TOMISLAVA MIJOVIĆA "ODSJAJI IZNUTRA"

Beograd — Srpska književna zadruga danas je predstavila knjigu pesama Tomislava Mijovića "Odsjaji iznutra" u svojoj elitnoj Maloj biblioteci koju je objavila u saradnji sa Centrom za kulturu Zaječara u kome je proveo radni vek.

Mijoviću (1932) je ovo 13 pesnička knjiga i prema rečima njenog recenzenta prof. dr Miodraga Sibinovića autor je odavno zaslužio da mu se neko delo pojavi u koricama SKZ i tako je sada ispravljena nepravda prema pesniku koji je stvarao više od pola veka daleko od prestonice poeziju koja nije sledila neke pomodne trendove već je bila samosvojna.

Sibinović je podsetio da je još besmrtni Branko Miljković zapazio Mijovićev pesnički dar koji je bio čvrsto utemeljen u međuratnu srpsku i jugoslovensku poeziju.

Kao jedan od razloga što se nije nametnuo srpskoj poetskoj sceni Sibinović je naveo nemogućnost kritičara da ga smeste u neku "fijoku", iako je Živojin Pavlović, koji je cenio Mijovića označio njegovu poeziju kao metafizičku.

Autor pogovora u knjizi, književnik i književni kritičar Srba Ignjatović je konstatovao da je ovo "uzorita knjiga" koja predstavlja značajan doprinos celini njegovog opusa jer se skladno nadovezuje na prethodne zbirke i može se označiti kao njihov "rezime".

Pesme su pisane u formi soneta, ali je Ignjatović primetio da to nije tvrdi okvir već neka vrsta samodiscipline koje se pesnik pridržava da se ono lirsko kaže na suptilan način. Ignjatović je knjigu nazvao "autobiografskim romanom u stihovima".


Izvor: Tanjug | 18.04.2013.  







Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: