Goran Vučković — Svitac iz Koželja [Razgovori sa Ljubišom Rajkovićem Koželjcem]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « IZ SRPSKE KNJIŽEVNOSTI « Knjiga o piscu « Goran Vučković — Svitac iz Koželja [Razgovori sa Ljubišom Rajkovićem Koželjcem]
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Goran Vučković — Svitac iz Koželja [Razgovori sa Ljubišom Rajkovićem Koželjcem]  (Pročitano 5436 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 12, 2012, 02:31:27 am »

**





Goran Vučković

SVITAC IZ KOŽELJA


"Ovo nesporno metaforsko naslovno određenje onoga koji svetli u duhu i tradiciji srpske književnosti, filologije i nauke o jeziku, upućuje čitaoca da, već otvarajući korice, shvati da je reč o izabranom, darovitom, neprestano angažovanom, duhovno snažnom i pronicljivom autoru, koji svetli kroz gustinu kulture svoga naroda naročitom svetlošću i energijom. Pesničkim naslovom, Vučković budi čitalačku radoznalost i potrebu da ova biobibliografska knjiga razgovora bude pročitana od početka do kraja."


O autoru knjige » » »

Ljubiša D. Rajković Koželjac (1940) « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi «
Ljubiša D. Rajković Koželjac (1940) « Srpski pesnici XX i XXI veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi «
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 12, 2012, 02:35:21 am »

**
Goran Vučković  Svitac iz Koželja


REDAK PREGLED ŽIVOTNIH I STVARALAČKIH UVERENJA

Srpska biografska književnost dobija vrednu knjigu.

Metafora "Svitac iz Koželja", uzeta za naslov knjige razgovora Gorana Vučkovića sa dr Ljubišom Rajkovićem Koželjcem, u svom pesničkom višeznačju, potencira najmanje dva značenja koja bitno određuju stvaralački značaj dela koje Rajković ostavlja u nasleđe svom narodu. Prvo je vezano za književno-umetničke i naučne vrednosti Rajkovićevog stvaralačkog angažmana, drugo za podsticajni pristup autora knjige govorljivom i za detalje opredeljenom sagovorniku.

Ovo nesporno metaforsko naslovno određenje onoga koji svetli u duhu i tradiciji srpske književnosti, filologije i nauke o jeziku, upućuje čitaoca da, već otvarajući korice, shvati da je reč o izabranom, darovitom, neprestano angažovanom, duhovno snažnom i pronicljivom autoru, koji svetli kroz gustinu kulture svoga naroda naročitom svetlošću i energijom. Pesničkim naslovom, Vučković budi čitalačku radoznalost i potrebu da ova biobibliografska knjiga razgovora bude pročitana od početka do kraja.

"Nesvrstani pisac", kako za sebe kaže Rajković (čitaj: nezavisni mislilac), u razgovoru daje mnoštvo informacija o svom žanrovski vrlo razgranatom delu: poezija, proza, članci, eseji, studije, hronike, biografije, monografije, aforizami, sakupljanje usmenog narodnog blaga, filologija, etnologija, lingvistika, antropologija ... Te se njegove informacije mogu korisno upotrebiti "u naučne svrhe": u postupku izučavanja višedecenijskog rada, ideja i stvaralačkih rezultata do kojih doseže Rajković.

I sam pesnik, prozni pisac i sakupljač narodnih umotvorina u timočkom kraju, kao vrsni poznavalac stvaralačkog dijapazona dr Ljubiše Rajkovića Koželjca, Vučković je dobro procenio da je, posle evidentnih rezultata u domenu književnosti i nauke o jeziku, vreme za Rajkovićevu "ličnu ispoved". Zato vodi sagovornika kroz život i vreme kao kroz lične prostorije, traži odgovore na pripremljena pitanja i, mnogo češće, na ona koja se, sama po sebi, nameću tokom razgovora. Tako navodi Rajkovića da pred širu književnu javnost iznese podatke o svom poreklu i rodoslovu, o detinjstvu, osnovnom i gimnazijskom školovanju, studijama, sticanju naučnih zvanja, o uticajima i uzorima, književnim i naučnim radovima, saradnicima, objavljenim knjigama, recenzentima, izdavačima, prikazivačima, podržavaocima i osporiteljima.

Pred čitaocem se odmotavaju iskazi koji svedoče o Rajkovićevom uverenju da čovek još u detinjstvu postaje "svestan sebe", da je detinjstvo "neiscrpno vrelo tema i motiva" koji su antropološki povezani sa kasnijim životom, posebno pisca. Zato je, kaže on, "rano, vrlo rano postao pesnik". Doznajemo i za Rajkovićevu spoznaju da pisci, poput njega, često literarizuju motive iz svoga života, one koji su ostali zapretani "ispod praga svesti". Ovaj razgovor navodi na pomisao da Rajković veruje da se ono što "držimo u sebi zapretano, čak, pokazuje kao spiritus movens svega u nama kreativnog, demijurškog". To nije daleko ni od Rajkovićevog uverenja niti od teorijskog tumačenja porekla umetničkih oblika. Očito da se ovaj srpski intelektualac napajao na izvorima teorijskih hipoteza dvadesetog veka koje okreću umetnost i ka tradiciji i ka modernim strujanjima. Za to su mu dobru osnovu dali duhovni uzori, profesori Vladan Nedić, Raško Dimitrijević i Dragiša Vitošević, a kao učitelj nad svim učiteljima — Vuk Karadžić.

U tom uverenju i tonu teku u knjizi sva pitanja i odgovori.

Knjiga svedoči da je Rajković na tom uverenju zasnovao svoj stvaralački kredo. Njegovo "vjeruju" danas nije promenjeno ni za jotu u odnosu na vreme kad je postajao svestan sebe, svojih stavova, kad je mladalački, ali svesno, uspostavljao odnos prema imenu i poreklu, kultu predaka, učenju kao najboljem načinu nadgradnje duha i, nadalje, prema svemu što pomaže čoveku da formira pogled na život, svet umetnosti i nauku.

Stavovi izneti u ovom razgovoru ne samo da definišu stvaralački identitet Rajkovićeve ličnosti, nego i njegova opšta životna ubeđenja, formirana prožimanjem životnog, literarnog i naučnog iskustva. Rajković je čovek koji veruje svojim očima i sentimentu, uzda se u večnost zdravih ideja književne umetnosti, i nada se da rad "na polzu svome narodu" nije zaludno rasejavanje snage uma i praha tela po vetru i oluji.

U takvom nadanju i veri formirana je stvaralačka ličnost koja ima čvrste stavove u odnosu na sve što prolazni život čini lepim i dramatičnim ("Zašto, uvek, ono što je lepo mora da propadne!"). Možda je iz tog razloga čovek koji smatra da nikad ne bi trebalo klonuti:

"Treba da bude 'borba neprestana', kao kod Njegoša". I da uvek izgovaramo istinu. Ne pokleknuti nikad pred istinom. Reći je, pa ma kakva ona bila.

I kad su mu zlonamernici, i s jedne i s druge strane, prigovorili što je on, Srbin, sakupio "i na svet izdao" "muslimanske epske pjesme iz Rožaja i okoline" ("Sa lonce zelene"), iznedrio je odbranu iz svog "nepokleka", napisavši ono što oni nisu hteli da objave, pa on prvi put o tome kazuje u ovoj knjizi razgovora: "i one pripadaju opštečovečanskoj kulturnoj baštini". Kao što, uostalom, pripadaju i narodne pesme i blago jezika koje brižljivo beleži u timočkom kraju.
 
Da nije ove knjige razgovora, "manje bi bilo vazduha nad Srbijom". Ne bismo, na primer, znali da je Rajković epski nadahnut i raspričan, ali, u pesmi "najrečitiji u malo reči", i da se njegovi stihovi "pojavljuju kao zaključci pesnikovog višedecenijskog izučavanja narodnog blaga" (M. Bećković), niti bi šira književna javnost bila na pravi način upućena u knjigu njegove prepiske sa Ivom Andrićem, Rolanom Bartom, Pavlom Ivićem, Danilom Kišom, Blažom Koneskim, Mihailom Lalićem, Ćamilom Sijarićem, Oskarom Davičom, Brankom Ćopićem, Dobricom Ćosićem, Desankom ... (Mada je prostora malo, ne znate koje ime da izostavite!). Ko bi nas bolje uputio na Ćosićeve reči o pravdi, istini i svetu u kome živimo:

"Kakvog smisla, Ljubiša, ima biti u pravu, govoriti istinu, biti pisac u našem svetu u kome gospodare razbojnici, lopovi, lažovi. Prvi put od raspeća čudesnog Nazarećanina, čovek i narod (srpski, prim. a.) nemaju pravo da brane svoj život. Ubice i palikuće zaštićeni su 'demokratijom'".

Ima smisla — poručuje dr Rajković delima koja ostavlja u nasleđe svom narodu, i svetu. Šezdesetak njegovih knjiga, poput svica, osvetljava puteve srpske književnosti, nauke, prosvete, kulture. Čini ih prohodnim i kad se sleže magla i tama s prekobrđa ljudskih pošasti koje pritiskaju danas i srpsku zemlju i srpski narod.

Knjiga Vučkovićevih razgovora sa dr Ljubišom Rajkovićem Koželjcem "Svitac iz Koželja" vredan je dopri-nos srpskoj književnoj publicistici i dosta redak biobib-liografski pregled životnih uverenja, stvaralačkog poleta i značaja istaknutog srpskog književnika, filologa, lingviste, etnologa. Njome Vučković ulazi u elitu najboljih savremenih pisaca biografske književnosti, poput Miloša Jevtića, Radovana Popovića, Zorana Radisavljevića.


Ljubomir Ćorilić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 12, 2012, 02:35:54 am »

**

VIŠEBOJNE SVETLOSTI RUKOPISA

Nad knjigom razgovora "Svitac iz Koželja"
 
Sa velikim zadovoljstvom, smatrajući se, istovremeno, i počastvovanim, prihvatio sam da ovim tekstom podržim knjigu razgovora sa mojim vršnjakom i, po mnogim pitanjima, istomišljenikom, uvaženim profesorom i doktorom književnosti, Ljubišom Rajkovićem Koželjcem. Već samim poetskim nazivom "Svitac iz Koželja" upućeni smo na svetlosti rukopisa, na osnovu kojih, i zarad kojih, su razgovori obavljeni, sređeni i ponuđeni javnosti.
 
S obzirom da se Rajković u literaturi i kulturi bavi višebojem, kako bi se sportskom terminologijom reklo, u pitanju su, onda, višebojne svetlosti, s time što se sintagma odnosi na bojeve i boje. Jer, vaskoliki život Koželjčev, kako svakodnevni tako i stvaralački, podrazumeva borbu sa vremenom i preprekama, uz zamašan talenat, potencijal, rad, upornost i strpljenje. Rezultat toga je, da nastavimo sa sportskim izrazima, rekordan broj sačinjenih i objavljenih priloga i publikacija, od 1954. do današnjeg dana. Preciznije, oko 1400 bibliografskih jedinica, različitog žanra, uz obimnu prepisku, svedoče o Ljubišinom neiscrpnom nadahnuću i pregalaštvu. Pritom su njegovo iskustvo i znanje urodili plodom i dali povoda sredini iz koje nastade i kojoj pripada celokupnim svojim bićem da ga prati i podrži. Jedan od sledbenika mu je, zapravo, i sam "intervjuista", znatno mlađi Goran Vučković.

Tako je ispisano 200-ak stranica zborenja i zborovanja pomenute dvojice. Njihovi razgovori podsećaju na neka slična dela iz svetske baštine, kojima se prevazilazi novinarski zadatak i vaspostavlja visoko kreativno činodejstvo.

Ta razlika u godinama ujedno govori da generacijskog jaza ne mora biti ako se nađu dva istinska posvećenika u spisateljskoj misiji. Naprotiv, svedoči o poletnosti starijeg i zrelosti mlađeg.
 
Podsećamo se, čitajući ponuđene stranice, da intervjuisani piše pesme, priče, članke, prikaze, eseje, studije, hronike, biografije, monografije itd, a poznat je i kao sakupljač usmenog narodnog blaga. Pored književnog rada bavi se i naučnim radom, osobito na polju lingvistike, filologije, istorije, etnologije i antropologije. I tu nam se nametnula opaska, pošto i ja sam imam širok repertoar otvaranja, da se šahovski izrazim, odnosno interesovanja i angažovanja, kakva je razlika između ozbiljnih delatnika i amatera — jedno je biti univerzalac a drugo svaštar. Nema sumnje da spadamo u prvu kategoriju. Tačnije, majstori i majstorski kandidati.

Za junaka ove knjige bilo bi mesta kod Ginisa i Riplija, kao da Koželjac proživljava nekoliko života u svom veku, jer pored objavljenih radova i zbirki, ima obimnu književnu repisku (delimično već štampanih epistola).

Čudni su putevi gospodnji i naučno-umetnički, zaista. Po završetku Filološkog fakulteta u Beogradu, Rajković je magistrirao i doktorirao, radeći po bivšim jugoslovenskim republikama, a jedno vreme je proveo kao lektor u Francuskoj. (zar Bordo i Lil ne zvuče, po naški, kao različite boje, što opravdava naslov mog pogovora?!)
 
Do sada mu je iz štampe izašlo šezdesetak knjiga (O zbirci "Munje na obzorju", Vranje, 2006., i "Bili smo nemogući", Srpska knjiga, Ruma, 2005., i sâm sam pisao), a ne bi čudo bilo da se cifra udvostruči, jer mnoštvo toga je spremno za put k izdavačima, ili se tamo već nalazi. Među njima je i materijal o dr Jovanu Strikoviću, velikom humanisti i medicinaru, koji se takođe bavi pisanjem.
 
Sarađivao je Ljubiša Rajković Koželjac u skoro svim našim važnijim listovima i časopisima. Učesnik je mnogih naučnih skupova, simpozijuma, kongresa i seminara. Recenzirao je mnoge rukopise i uradio veliki broj korektura. Bio prosvetni savetnik u svom kraju.
 
Sa dve devize — Scribo, ergo sum (Pišem, dakle postojim) i Ne može da ne može, suočava se Rajković neprestano sa svojim mislima i osećanjima, beleži najvrednije od njih i na svetlo dana iznosi. Ne štedeći ni truda ni zdravlja, otkidajući često i od sna, da prosine rečju, na polzu čitateljstva domaćeg. Duhovno bogatstvo je od materijalnog preče i vrednije, pa se ni devizne štediše sa njime ne mogu meriti.
 
Da je čovek iz naroda, dakle narodski u pravom smislu, jasno je po disertaciji koja se zove "Lirske narodne pesme jugoistočne Srbije". A radoznalost, dobronamernost i kolegijalnost je dokazao, tumačeći dela važnih sunarodnika Dobrice Ćosića i Desanke Maksimović. Sam pojam "Svitac" (što bi se erratom moglo pročitati i kao svetac) srećno je pronađena metafora za čeljade koje zrači pozitivnom energijom i prosvetarstvom, bolje reći prosvećenošću.

Sledeća asocijacija, vezana za univerzalni dijalog dvojice Timočana je — Koželj. Naime, Rajković je rođen 4. februara 1940. godine u Koželju kod Minićeva, nadomak Knjaževca, a sada živi u Zaječaru i povremeno boravi "kod kuće". Značajan i vremešni pisac se poistoimenio, odnosno poistovetio, sa rodnim selom. Ostao mu je veran zauvek, ma kuda se selio i ma gde radio. Ta odanost zavičaju je bezmalo antejska. Čoveka bez jakih korena, kao i četinar i listopad, začas mogu da oduvaju vetrovi.

Uz ljubav prema zavičaju, tu je i zahvalnost precima. Baš tako se otvara knjiga razgovora, kako se otvarala i njegova životna knjiga! Uostalom, pesmom kao najdubljom intimom, nekadašnje đače "Ljupče trupče" uzvraća svom detinjstvu i najranijim uspomenama, a tu je i pesma o roditeljima. Nema greške i nema prevare!
 
Duhovitost i nesebičnost su dodatne vrline Ljubišine. Uz poslovičnu filantropiju koja ponekad seže do utopije, prisutan je i altruizam gotovo kao idealizam. Više je, rekao bih, pisao naš doajen o drugima i činio za druge no što mu se vraćalo. Ali, i davanje je dobitak, veli narod.
 
Sem pesmoljublja i čovekoljublja, podrazumeva se, u njegovom slučaju, i rodoljublje.
 
Pripadnost svom narodu i srpskom jeziku očituje se u svemu. Fotografije i dokumenta samo dopunjavaju ispovednost i evokaciju koželjskog svetlećeg maštara i meštra.
 
A da planovi nisu dokrajčeni, kazuje nam "Iščekivanje" — Koželjcu, dok radi / na rečniku timočkog govora. Nesvakidašnje je finale, kao što su i prethodna poglavlja van uobičajenih metoda. Jer, da bi uzvratio upitaniku, i pitalac se, na kraju, obraća stihovima, čime se poezija, rekao bih, stavlja na pijedestal, nad svim formama pisanja i zborenja, što celom projektu daje nešto od spontanosti, tako retke u potonje vreme. Uspevamo, na taj način, zahvaljujući obostranoj otvorenosti, da sagledamo, ujedno, i profesionalnu i čojstvenu dimenziju svestranog i neumornog autora, čiji vidici i učinci daleko prevazilaze lokalne, pa i nacionalne okvire.
 
U tome, dakako, velike zasluge ima i druga strana. Čak bi se moglo zaključiti da je to, nimalo slučajan, susret dva svica. Jednog koji je daleko odmakao i drugog koji je tek uzleteo.
 
Došlo mi je, na kraju, da svojeglavo i svojeručno priložim neku strofu za jedinstvenog profu, ali sam se uzdržao. Nisam znao kako bi se to uklopilo u stručnu recenziju za koju, ipak, postoje određena pravila.

 
Radomir Mićunović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 21, 2012, 02:14:58 pm »

**

RADOSTI I TUGE TIMOČKOG ERUDITE


Iole obuhvatniji intervju sa dr Ljubišom Rajkovićem Koželjcem nije bilo ni moguće objaviti drukčije nego ovako kako je učinjeno — u knjizi, i to ne baš skromnog obima. Tako nešto nije sasvim uobičajeno, ali nije ni velika retkost. I sam Koželjac ima takvu knjigu razgovora (sa dr Živomirom Mladenovićem), a postoji i čitava edicija intervjua Miloša Jevtića, emitovanih najpre na Drugom programu Radio Beograda.
 
"Svitac iz Koželja" (lepo i, što je još važnije, adekvatno naslovljena knjiga!) omogućava bolje upoznavanje ovog značajnog i vrednog timočkog poslenika i otkriva, iz prve ruke, motive i postupke mnogostrukog književnog stvaralaštva, čime se, na poseban način, dopunjuje i osvetljava i bogata (i prebogata, sa 1.400 bibliografskih jedinica!) bibliografija dr Ljubiše Rajkovića Koželjca (koja je, takođe u posebnoj knjizi, već objavljena, iako će, po svemu sudeći, morati tek da se dopunjuje!). Teško da bi se mogao naći čitalac (sem nekih izuzetnih posvećenika) koji je stigao da pročita baš sve što je ova retka, i zato neobična, književna gromada dosad napisala. Od raznih vrsta beletrističkih književnih ostvarenja, pa sve do hronika timočkih naselja, monografija i drugih publicističkih dela. A gde su, tek, sve one knjige narodnih umotvorina, koje je Koželjac (poput uzora mu Vuka Karadžića) sakupljao beležeći ih od starica i starina u Timočkoj krajini, na Kosovu, u Crnoj Gori ... Sačuvao je time u poslednjem trenutku ono što je već počelo da se gubi. A tu su, pored knjiga, i mnogi njegovi tekstovi rasuti u knjigama drugih autora, u časopisima, zbornicima i drugim publikacijama. Nije lako danas i poverovati da je sve ovo mogao uraditi jedan čovek u samo jednom svom životu, i to životu koji ga nije baš mazio — što, samo delimično, vidimo i iz ove knjige razgovora sa Goranom Vučkovićem. Ne samo da u tome nije imao pomoći, pa često ni razumevanja drugih, već nisu retka bila ni ometanja. A svitac iz Koželja ne miruje, još piše i već žali što, verovatno, zbog obima, neće ni stići da napiše sve što želi, može i misli da treba. Sve što je dosad uradio ne samo da je trebalo uraditi, nego to drugi ne bi uradili ili ne bi tako dobro, odgovorno i kvalitetno uradili.
 
Knjiga "Svitac iz Koželja", otkrivajući nam iskrene radosti i nemale tuge ovog timočkog erudite, pokazuje nam da je dr Ljubiša Rajković Koželjac našao sebe u pisanju, ali da se nije štedeo ni u svemu drugom što je radio. Reč je o čoveku izuzetne i vrednoće i vrednosti. To se dalo već davno uočiti, ali se tek Negotinac Goran Vučković, takođe književni stvaralac, osokolio da se upusti u ovako obiman razgovor u kojem je njegov elokventni sagovornik imao mnogo tema o kojima je autoritativno i kompetentno govorio — jasno, otvoreno, smelo.

Srela su se, eto, u ovoj knjizi dvojica dobrih sagovornika — Goran Vučković, koji dobro poznaje kompletno Koželjčevo stvaralaštvo, i dr Ljubiša Rajković Koželjac, koji o svemu ima šta da kaže i ume to valjano i uverljivo da kaže: o književnosti, jeziku, filosofiji, naukama (koje i nisu uvek u direktnoj vezi sa književnim stvaralaštvom, ako se za bilo šta uopšte i može reći da za književnog poslenika nije bitno!), religiji, pa sve do sporta ... Otud i radost što ova knjiga postoji, a posve je sigurno da će biti čitalaca koji će se njoj (ako i ne u celini, ono makar delimično) vratiti na ponovno čitanje.


Milen Milivojević
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: