Pavle Popović (1923—2001)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Pavle Popović (1923—2001)  (Pročitano 6422 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 20, 2012, 08:08:23 pm »

*




PAVLE POPOVIĆ
(Berane, 18.08.1923 — Novi Sad, 05.08.2001)

Pavle Popović je rođen 18. avgusta 1923. godine u Beranima. Studirao je jugoslovensku književnost u Beogradu. Poeziju počeo da piše odmah posle rata, a sa dolaskom na fakultet i da je objavljuje.

Objavio je oko desetaak knjiga poezije:


  • Kamena šuma, 1957
  • Svetlosti i senke
  • Čovekova bitka
  • Sentimentalne panorame
  • Predeo iza reči
  • Nikud od kuće
  • Pretvori me u reč
  • Čovek iz predgrađa, 1981
  • Dođoške i druge
  • Stolovača

Popović je dobitnik nekoliko značajnih nagrada i priznanja:

  • Oktobarska nagrada Novog sada za 1970. godinu,
  • Književna nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine, za 1991. i
  • nagrada Laza Kostić Novosadskog salona knjiga za 1996. godinu.


Njegove pesme zastupljene su u mnogim antologijama i izborima. Prevođen je na nemački, italijanski, češki, slovački.

Umro je u Novom Sadu 5. avgusta 2001. godine.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 20, 2012, 08:39:45 pm »

*
Stihovi Pavle Popović


MAGLA PALA

Kako će otac do mlina
Kako će Deda do groba
Pritiska kuću maglina
Odoše nekud oba

Nasumice, bez upora
Nemaju drugog izbora
Jesu l na zemlji il u snu
Ili su nogom već na dnu

Raščešljaj, Bože, povesmo
Da znamo ko smo i gde smo
Ukloni mračna otvora

Nevid nam u vid obreti
Da nije ptici ponora
Ne bi ni znala da leti.



PROZNO SUNCE

U ljubav opet preinačen
Drvo svetlosti u krv sadim
Poljubac jutra za koje padoh
Utopnik u luci na rodni kam izbačen
Lutam. Srce se noću celo vadi
I baca visoko k zvezdi
Ili umire tiho u ruci.

Pozno sunce obasjava čemer
Zamrak mene najavljuje skori
Sve što ljubih u muk da se skloni
Pred kućom ću da budem temer
Da na njemu poraz zavijori.
Pozno sunce toni, toni...



SPAKUJ SE, VREME JE

Spakuj se, Pavle, vreme je. Ponesi:
Trulu krovinu, pragove, za kuću brvno
Ponesi orljak, nad kućom oblak, temelje
Za limsko biće, ponesi piće mlečno i krvno.

Ponesi glavnju, oganj, razgoru
Ubogi ponesi sav imetak
Verige, kotao, sadžak, dagaru
Ugarak ponesi, pepeo i zapretak

Sviralu, gusle, zvono, ponesi lelek
Volova gladnih muk, ovčiji blek
Ponesi strah, za spas ponesi slamku
Sekiru na rame, pušku, molitvu i psovku

Korać, klešta, kosijer, ćuskiju, bradvu
Ponesi tonote, kljuse, udicu, zamku
Ponesi vrisku, plač i jadvu
A protiv boljoglave ponesi mamku.

Za onu voćku u vrhu upotrebi dokukaču
Da ne osvane, privuci žutu samku
Uberi zrelu, slatku karamaču
Ne ostavljaj ništa za kosa i čavku.

Ponesi plug, jaram i gredelj
Počisti gumno, uprti stog i krstinu
Osamari kljuse, natovari, baci u antrešelj
Pa, kroz potok, uz avrak i listrinu.

Ponesi kandilo, tamnjan, krst i voska
Vodu zdravicu, svetoga Savu i svetog Nikolu
Kočnicu slabicu i zrelog, modrog vreska
Sve što nad zemljom ima klas, u zemlji krtolu.

Ponesi čirake, ripide i mumakaze
Povedi ale, lamije, strašila i nakaze
Ponesi asure, guber, iramče, stelju
Da imaš na šta da umreš u svetu Nedelju.

Zaćuti kad stanu od tebe reči da kamče
Kad te ogole, razobliče u poslednju uru
Kad se nad tobom zanjišu nebesa i omče
A pod grlom osetiš hladnu, tupu kosturu.

Ponesi sulundar za furunu, ne smeta
Kad zimi naložiš, toplina u sobi i duši
Da ti se dim spolja, ljuti dim sveta
U sobu ne vrati i da te ne uguši.

Ponesi kolevku što plače u zapećku prazna
Al' stavi kamen limski, uhvati za lučac
Ponesi, ponesi od svega semena razna
Napuni suzom srce i grnac.

Ponesi krstaču, grob, vrata na smaku
Pokojnog dedu, orden, šubaru i štaku
Gavrana grak i klisure jeku
Ponesi drvo, kamen za reku.

Od svega ponesi po jedno kao Noje
Povratak u zavičaj nemoj snivati
Plovi oprezno kopnom onoga što je
Odisej da si, s tovarom tim nećeš isplivati.

Sve to ponesi u svet, nadodoli se
Te rite, krtog, istrvak, andrmolje
Za lik i jezik tvoj premise
Za spomenik klovnu sigurno postolje.

Sve će se najzad stvoriti negde
Reči u mramoru, nežni likovi kameje
Želja se samo vraća u stare sente
Šta čekaš, spakuj se, Pavle, vreme je.

Ponesi jaram, oje, krpele, o, frusta!
Ne brij čekinje no sav se nakostreši
Veđe sastavi, brkove nadnesi nad usta
Da pokriju glad i škrbe. Jezik odreši.

Vidarne ponesi trave i korenje
Kantarion, bokvicu, sporiš, lincuru
Opako roda da zaustaviš morenje
Da ne toliš decom nesitu jamuru.

Ponesi međe, plotove, baskije, strugu
Ogradi kuću od brata i poharnika
Ponesi prokletstvo svađe i rugu
Zaboravi Veru, i Ljubav poslednjeg utornika.

Svu tu natakarinu ponesi o svom trošku
Ogradi se kao dete u igri, nevešto
Dete u kartonskoj kutiji negde u ćošku
Kad u sobi prepunoj izmišlja svoje Mesto.

U pejzaž ulice donesi stvarčice
Početak sveta, neupotrebljive reči
Ponekad da osetiš, bar malčice
Kako ti duša u raskopini ječi.

Na staklenoj fasadi zgrade
Vidi se, Pavle, tvoje lice mežuravo
Uhvaćenost vremena, kriv nos, arkade
Pareza facijalis, izobličenje, đavo

Zrikava rugobet i ono čega nema
Karakondžula iz neke stare basme
Nešto iznutra što se na ružnu pojavu sprema
I što se nenadano u stihu nekom raspe.

Ponesi, Pavle, naramke gorčine, srama
Videćeš, smejaće ti se, a zašto i ne bi
Dolaziš nakinđuren tim andrmoljama
Oni to nemaju, a ne znam šta će i tebi.

O, prestani da splićeš, to osveta je, kiv
Gesta tvoje podle i ružne drti
Zar ne primećuješ da više nisi živ
I da si samo obična metafora smrti.

Gospode, koji si u reč zatvorio junaka
Obeleži znakom njegov ljudski strah
Rasulo sveta sabrano u jeziku, sliku smaka
Dovedi nas pred Velika vrata, zaustavi mah!


Forum Hogarova arka
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 20, 2012, 08:44:45 pm »

*
PAVLE POPOVIĆ


KREPKI JEZIK

Prva knjiga istaknutog srpskog pesnika Pavla Popovića, Kamena šuma, pojavila se 1957. godine. O drugoj, Svetlosti i senke, u Književnim novinama (1959), Branko Miljković je, pored ostalog, napisao: Pavle Popović govori u pesmi tako kao da hoće da kaže nešto konkretno, stvarno u svojoj pojedinačnosti, ali, simbolišući detalje viškom intenziteta kojim se oni uklapaju u sveukupnost i opštost. On postiže da rečeno bude šire i veće od onoga što se reklo. On ne peva ono što vidi, on ono što vidi potčinjava svojoj pesmi i imaginaciji.
 
Ovo Miljkovićevo opažanje tačno je i aktuelno i povodom devete Popovićeve knjige pesama Stolovača. I danas je, dakle, na sceni pesnik koji pevajući o pojedinačnom peva, u stvari, o univerzalnom. Nema pesme u zbirci Stolovača koja bi se završavala pukim imenovanjem stvari i pojava ma koliko nam se pričinjavalo da je poetička formula usmerena ka tome. Sve je izdignuto na nivo simbola, što, opet, nikako ne znači da je posredi pesnik neosimboličke orijentacije. Naprotiv, Pavle Popović je pesnik neobično modernog iskaza, mladalačkih zahvata i interesovanja, pesnik koji smelo sučeljava kolokvijalno i arhaično jezičko blago.
 
Redak je stariji naš pesnik koji je, prevalivši šezdesetu, ostao svež i inovantan na planu sopstvene poetike. Izuzmemo li Desanku Maksimović koja je i u desetoj deceniji života(!) ispisivala lirske vinjete kao u ranoj mladosti, ili, pak, pesnikovog savremenika Miodraga Pavlovića, čije nove pesme takođe svetlucaju damarima očigledne svežine, ili, pak, Ivana V. Lalića čija najnovija poezija blista u gipkosti vezane forme, gotovo da i ne postoje u nas pesnici doživotne stvaralačke krepkosti.
 
Nova Popovićeva knjiga nosi naslov po jednom ciklusu, odnosno, nosećoj pesmi u njemu. Stolovača je, kao što znamo, lepa drvena, obično od oraha, stolica na tri noge sa naslonom i držačima za ruke. U njoj se stoluje, vlada: odatle se vidi ceo svet. U kontekstu Popovićeve knjige, stolovača je simbol oca. A otac je, opet, simbol prošlosti, onog što je bilo, na čijem prezimenu se sedi. Otac je i dobri terorista. Njegove raspone niko ne može dostići jer on je superiorna prošlost. Time je on i van vremena, izvan prostora. On nije samo mera stolovače već svega što jesmo, jer gledajte ga, nebom pliva, vodom leti. Otac je, dakle, svemoguća naša rana, sila, Bog. Ovde izbija snaga jednog Popovićevog stiha: Čovek je poraz Boga. Sad zalazimo u ničeovski vidik sveta, gde je čovek ukinuo Boga, sačinivši tako od sebe kvaziboga, mefistovsku utvaru savremenog života.
 
Ciklus pesama Zvučila predstavlja najkoherentniju celinu u knjizi. Opevano je deset instrumenata, mahom iskonskih: bubanj, truba, svirala, rog, gajde, gusle i dr. U pesmi Zvono stoji: Kad se čovek zaklatio/ Počela su da zvone zvona. Evo zvona kao odjeka božanske moći! Ono je mera univerzalnog sklada, spaja nebo i zemlju. Ono je, dakle, čovek. Ovim se primerom opet dâ pokazati da Popović nemilosno nadilazi imenovano i opet odvodi u duboke prostore simboličkog i univerzalnog.
 
I u ciklusu Slovo, nanovo se suočavamo sa simboličkom mrežom značenja koja ishodi već iz samih naslova pesama. Slovo se ukazuje kao supstanca imenovanih stvari i bića, kao simbol tajne koja potiče iz božanske reči. Slovo je, dakle, ključ stvaranja. Pavle Popović će se u vrzinom kolu slova poigrati i našegačiti. Sav taj vokabular tzv. ozbiljnih ili, pak, opštih mesta, on će zavrteti u bubnju humora i ironije. Upravo taj sarkastični ton daje ovoj poeziji sveže i mladalačko lice. U toj ravni ističemo pesme: Pijac, Ostava tamo, Ostava ovde i Zvoni telefon.
 
Pavle Popović je uvek nov i pun iznenađenja, bogatog jezika, snažne i vrele imaginacije. Njegova najnovija pesnička ostvarenja spoj su modernog i tradicionalnog, što teoretski zvuči jednostavno, ali na planu konkretne izvedbe predstavlja krupan i jedinstven zalogaj. Stolovača poseduje sve odlike zrele pesničke knjige. Udivljuju svežina pesničkog izraza, visoka stvaralačka koncentracija i kontrola pesničkog teksta, duhovita i hrabra poetička rešenja, te postignuti raspon tema i motiva. Ponad svega, čitaocu imponuje susret sa lirskim štivom u kojem jezik izvodi volšebne piruete i semantičke vatromete u kojima se dešavaju čudesna i brojna iznenađenja.
 
O Pavlu Popoviću kritičari su relativno malo pisali. Međutim, uzme li se u obzir luk od prikaza Branka Miljkovića iz 1959. godine do temeljne studije Jovana Delića od pre nekoliko godina, dobija se dobra osnova za nova osvetljenja ove poezije. I dalje je aktuelno Miljkovićevo opažanje: On se vidljivim i očiglednim samo koristi. Dakle, Popovićeva poezija je uvek i nanovo živa i zanosna. Upravo zato, smatramo da će ovaj značajni srpski pesnik tek biti pročitan.

Knjiga pesama Dođoške i druge pripada novijem krugu Popovićevog stvaralaštva u kojem se nalaze i dve zbirke: Pretvori me u reč i Stolovača. Poetički gledano, njima u znatnoj meri pripada i zbirka Čovek iz predgrađa (1981). To su, dakle, knjige koje, globalno rečeno, obuhvataju milje urbanog i medijski obezboženog sveta u kojem je individua igla u plastu pakla. Nove Popovićeve pesme su u raskidu sa idiličnom žilom kucavicom koja je vukla sokove još iz prve njegove knjige.
 
Rekli smo već da je jezik ovde primarna sfera koja se otvara kao dan i noć. Sve je u stalnim izmenama i igrama, oštrim rezovima i senčenjima. Jezički materijal predstavlja pogonsko gorivo za brze smene suprotnih raspoloženja i atmosfera: Ufurasmo/ Ubanusmo, uljeznusmo, ušuljnusmo/ Doganci, selbari/ S kuferima/ A bogme i bez kufera. Sve se puši od upotrebe retke leksike i njenog plamenog ritma.
 
Knjiga sadrži šezdesetak pesama podeljenih u sedam krugova. Prvi, po kojem je knjiga i dobila ime, originalan je pesnički rukopis kojim je naslikana drama srpskih selidaba — usud i ovih vremena. Popović koristi sirove i naturalistički žilave i presne slike pune čemera i slada da bi, u stvari, do kraja istakao glavnu crtu jednog etnosa oličenu u tragičnom i apsurdnom. S druge strane, Pavle Popović je nežni detaljista koji majstorskim izvedbama stihova relativizuje i rastavlja na sastavne delove takozvane istorijske fakte i procene, dajući tako nove štimunge i valere opštem bolu jednog naroda što se potuca od nemila do nedraga: Ništa na sebi nemaju/ Ništa ne nose/ Osim Jezika/ Evo ih idu/ Trče, hodaju, gmižu, mravinjaju,/ Puze, gaveljaju, cotaju,/ Kljakaju, bangaju, šunjaju,/ Tabanaju, tumaraju, posrću/ Sami sebi na leđima.
 
Ovaj pesnik je majstor groteske i karikature, humora koji je više satira. To se naročito oseća u ciklusima Iz hodnika pa u sobu i Zapisi. Snimak poetske večeri, na primer, briljantan je primer književnih sujeta i gluposti. To, valjda, može samo pesnik da kaže. Pismo dvanaestorici, pak, sačinjeno je kao znalačko i duhovito poigravanje jednosložnim imenima takozvanih svetskih moćnika. Izgovaranje njihovih kratkih i, kao oštrica noža, opasnih imena izaziva naježenu zvonjavu jezika: Bruk, Hans, Kol, Mok, Franc, Ler itd... Ovde je do maksimuma izložena kritici obezličena i licemerna grimasa savremenog sveta.
 
Iz desete knjige Pavla Popovića izbija živodajna snaga jednog talenta koji se ne može utuliti nikakvim biološkim i okolnim reperima. Pavle Popović, poput senzora, reaguje na znake apokaliptične izmene sveta i pojava, gde se smisao i dužina ljudskog veka ne meri godinama već, na žalost, zbirom nesreće, apsurda i greha. Višeslojnim bogatstvom leksike, duhovitim ozarenjima i smislom da sliku preokrene u njenu suprotnost, Pavle Popović je produbio dubok zdenac svojih stvaralačkih opsesija, dajući tako i kritici šansu da bude pandan poetskoj lepoti i akciji jednog savremenog pesnika.
 
Popović opet iznenađuje izvanrednim kolekcijama pesama što naviru iz već prepoznatljivog popovićevskog zdenca. Jezik u burnim naplavinama stalno je glavni junak ove poezije. Tako već naslov knjige, Nikud od kuće, priziva arhetipske matrice i značenja. Ako izbegnemo površnu asocijaciju na frazeološku poruku naslova (ostati kod kuće, zatvoriti se u nju i čekati da nevolja prođe), neminovno ćemo doći do milenijumske semantičke dubine. Naime, i stari Grci, i Rimljani, svedoče da je mnogo vekova pre Hrista bio običaj da se ukućani sahranjuju u kući, pod pragom ili kraj ognjišta. I Rusi, u davnini, takođe, rano preminulu decu sahranjivali su u kući. Lepenski vir svedoči danas o sličnom. I u srpskoj tradiciji postoji takav običaj. Ostao je u obredima rezanja nokata sa preminulog i njihovog ostavljanja u rupu u pragu ili, pak, zakopavanja crvenog konca dužine mrtvaca negde u kući. I nokti i konac su ekvivalent čovekov.
 
Izvedeno iz ovih arhetipskih detalja, Popovićev naslov sugeriše na poziciju pesnika: nikud iz doma, nikud iz jezika, nikud iz poezije. Čak i kad slikom sugeriše drugačije, odgovor je jasan: Kad oca izneše iz doma/ Povadismo pragove/ I građe krovne/ A lula, sekira, jarmak, reči/ U kojima je boravio/ Izađoše same/ Da se vrate u drvo pored reke... Dakle, sahranjen i izvan kuće, otac ostaje u njoj, jer prag i grede vraćaju se u drvo, u opštu kuću, u svet koji nam je dom. Kao u ranijim, tako i u ovoj knjizi, Pavle Popović opeva oca kao stožernu figuru: Otac u smrti nepomerljiv/ I mrtav kuću greje. Opet je sve u saglasju sa rečenim: Svu noć hitam da pronađem oca./ A otac pokriva kuću. U istoimenoj pesmi pronalazimo ključ Popovićevog sveta. Iz pesme, sačinjene iz sedam delova, izbija grohotni ritam leksike koja kroji svet vilenjaka, demona, karakondžula, zduhača i utvara. To je svet pre svanuća, u tamnom svom plavilu, nabijen zvucima do leleka: Jezik lelekač/ U jektanju skriven, u ćutanju liven... Ridanje u kišne uke da slije/ Livu božijem da utekne. Sve ključa u arhaičnom talogu jezika, u monumentalnoj atmosferi konkavne stvarnosti čije iskežene oniričke izbočine upućuju na onu stranu. U tom ambijentu naći će se i granati orah kao drvo demona i veštica, oko koga obigrava otac, virkajući čas u nj, čas okolo. Orah kao žrtva za čumu na tavanu, orah kojeg, kao ljusku, žene stavljaju noću na bradavice grudi da ih ne napada mora.
 
U Popovićevoj radionici pronalazimo izvesne novine na planu pesničkog postupka i forme. Mnoge pesme skrivaju rimu koja pozlaćuje tkivo stiha i daje celoj temperaturi jezika melodičan amblem. Rima nije rađena po strogim aršinima zanata, već je vešto, gotovo prikriveno, udenuta u strukturu pesme: A budno u nama napušteno pleme/ Gorčina spaja, vreme deli/ Niti smo tamo pristali i čisti/ Nit ovde prepoznati i isti/ U smrti samo konačni i celi/ Patnja je naša jedino časna/ Spajamo vetar i seme. Ova novina u Popovićevoj poeziji govori o njegovom nepristajanju na nepromenjivo stanje, o mladićkoj potrebi da se pesma osveži novim sokovima. Osim toga, Pavle Popović, što je poodavno u svom tekstu primetio i Branko Miljković, voli da se poigrava vidljivim, nikad ga direktno ne uzimajući u obzir, ne opevajući ga, već služeći se njim za nešto drugo, više, ono što poeziju čini tajnom.
 
Vredna pažnje je, svakako, uvodna pesma Pojava 1995. Ona na najlepši način predočava božanski princip inspiracije, demistifikujući, u stvari, ledene preduzimače književne kritike kojima se nadahnuće čini nemogućim i nefunkcionalnim. Popović, u času visoke ozarenosti, slavi pesnički jezik što u telu nosi svetle rime. U himeričnom doživljaju pesme, Popović imenuje Parke i tako otvara sliku triju suđaja od kojih prva drži preslicu, druga prede nit, a treća preseca. Ovaj klasični motiv plodi pesmu dubokim doživljajem sveta i poezije. Ali, Popović je i pesnik iznenađenja. On će na kraju pesme reći: Samo je pustinja meni stvarna. Ovde nam pada na um Andrić: Na onoj sitnoj i pokretnoj tački, gde vršak pera dotiče hartiju, ravnodušnu i ledenu pustinju... Dakle, mistični i nemilosni svet beline, ta beskrajna pustinja ispod pesnikovog pera, jeste, zapravo, jedini put, granica koja se mora preći, a sve ostalo — koprena, sen.
 
Drugi deo knjige Nikud od kuće posvećen je tragovima srpske duhovnosti: Sentandreja 1988, Hopovo, Vrdnik — Ravanica, Zejtinlik, Srpska kuća na Krfu i Vuk. Završna pesma počinje stihovima: Ćop, ćop, ćop/ Ode reč u Beč/ Kad Beč pročita reč/ Izbeči oči na Vuka/ Otkud ti to!/ Ne veruje. A završava: — Ako ne veruješ, pitaj Filipa,/ Pitaj Tešana, Starca Miliju,/ Prisloni uvo/ Na zemlju Srbiju. Ovde je data skica za život srpskog jezika, ali i više od toga.

Jedanaesta knjiga Pavla Popovića, kojoj je pripala prestižna nagrada Laza Kostić, osoben je pesnički bedeker kojim se nastavlja lirsko putešestvije kroz mrkline i visove srpskog jezika. A pesniku, kao svakom pravom autoru, pripada i ovo malo čitalačke pažnje koja se, posle, veselijom čini.


Nenad Grujičić | Ples u negvama (eseji i kritike) | Prosveta, Beograd, 1998. | Nenad Brankovo kolo
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 22, 2012, 11:09:46 pm »

**
Stihovi Pavle Popović


FRUŠKA
 
Kao kuća od srebra
stoji ovde noć
s nogama u vinogradu.
Pijan ljulja se breg
s mesecom u zubima
i potokom pod pazuhom.
Stoji dvor
sa stubovima od tišine
i prozorima od zvezda.
I kad pogledaš
sve se ovde svelo
na vazduh, ljubav i grozd.
Putuje Dunav.
U kosi Fruške ptica i cvet.
Slušajte
pod košuljom joj umesto srca — Branko.
 

EVO IH, IDU
 
Ništa ne sebi nemaju
Ništa ne nose
Osim Jezika
Iz Jezika će izroditi decu
Ispeći hleb i vodu u zemlji pronaći.
Evo ih, idu
Trče, hodaju, gmižu, mravinjaju
Puze, gaveljaju, cotaju
Kljakaju, bangaju, šunjaju
Tabanaju, tumaraju, posrću
Evo, dolaze ušunje
Senke pobede
Voze se kolima, vozovima
Zapregama, taljigama, karucama
Droškama, čezama, sulkama
Na konjima, magarcima
Na mulama i mazgama
Na vetru i oblacima
Ni na čemu
Sami sebi na leđima
Evo ih, idu
Preko ritova i bara
Živobara i mrtvaja
Pro limana, rukavaca i šodroša
Preko Tise i Dunava, i Karaša i Begeja
Preko Nere i Tamiša, preko Čika
I Mostonoge
I Zlatice i Krivaje
Pro potoka i kanala
Evo ih, idu
Tabanlije
Preko strništa, krompirišta
Pasuljišta, kupusišta, bostaništa
I bunjišta
Izlaze iz kukuruza i vinograda
Idu tratinom, slatinom, lazinom
Livadama, njivama, ugarama, peščarama
Putevima, lenijama, besputice
Izlaze iz treki i ritova
Stvore se Niotkud.
Evo ih, idu
Jebuzeji domorodi jaokaju
Ko da zatar na njih ide
Spasavaj se, spasavaj se
Zatarabi, zakanati
Koje ovaj gibet
Kuda idu ovi ljudi
Zar među nas
Alamet, alamet, alamet
Niko nije dovoljno daleko
Od sebe odmako, da ga ne bi stigli
Evo ih, idu, idu
Stići će nas, pitaće nas
Vezaće nas Jezikom
I prezimenom
I kobom nesmira
U čvor će nas, nerazvez
Dedom će nas, čukundedom
Parđipanom i kurđelom
Askurđelom, kurlebalom
Sukurdovom, ožmikurom
Nećemo se prepoznati.
Ništa na sebi nemaju
Što ne bi bilo naše
Ništa ne nose
Osim Jezika
Iz Jezika će izroditi decu
Ispeći hleb
I vodu u zemlji pronaći.

 

PODNO SAVINE VODE
 
Podno pitke Savine vode
Suvim grocem nagnut k Limu
Otac u grobu — O, Gospode
Od ikre krapa pravi rimu
 
Nad zelen Limom ribe lete
Lipljani, krapi i mladice
Nikako mrtvi da se sete
Otkuda ribe s Bjelasice
 
Svaka je zvezda ovde čitka
Okiva kletvom stiha zveket
Kamenjem trči voda plitka
Žubori sluhom žablji kreket
 
U gluvom domu nesanica
Otac u grobu setvu sniva
Savina voda okrepnica
Vaskrslom nadom kost umiva.

 

NA SALAŠU
 
Daleko je otac i prozor što sija
Daleko je majka u vratima kuće
Ovde nema nikog samo dusi i ja
Daleko je veče još dalje svanuće.
 
Svud okolo blato suvo samo slovo
Jedna breskva gola kao žena da je
Sadio je nisam niti oblikovo
Cveta nežna breskva i gorko se kaje

Sve čega se latih to sakato osta
Ne čeka me niko nit ja idem kome
A u nadi behu da učinim štošta.
 
Kome cvetaš mlada uzaludna breskvo
Košava orkani grane nam se lome
Nedolično cviliš zakasnela pesmo.

 

ODLAZAK
 
Bdi tišina noćna
Sveće i svetlaci
Tu je samrt moćna
Put kazuju znaci
 
Ocu što nas prati
S groba sred doline
Pre odlaska mati
Da popriča s njime
 
Zamičemo zvekom
On u grobu drobi
O fenjeru nekom
 
Što osta u sobi
Da osvetli ljeskom
Raskuć u nedobi.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 18, 2015, 09:23:34 pm »

*
PAVLE POPOVIĆ


MLADOLIKA REČ

Kad umre pesnik, podmlade se pesme. Pesnički talenat relativizuje vreme i prostor, datume i mesta, podiže ih do univerzalnih visova. Pavle Popović je bio čovek otvoren za pesničku ljubav među piscima, tako oskudnu među ljudima. Odlikovala ga je grličija radost pri susretu na ulici, na književnoj večeri, pored reke. I razigrani osmeh odobravanja te radosti, taktilno slavljenje trenutka razmene reči. Kao svaki pravi pesnik, verovao je jeziku, dubio njegove jazove i vrtače, osvitao u nabujalim lavirintima reči i, srećan što su se sjatile, zdevao ih u pesme. Svaku novu tuđu pesmu ili knjigu dočekivao je još radosnije, brižno listajući i tražeći njene glavne reči. Ni borice od zavisti, ni šuma od sujete kod ovog retkog čoveka.

Pavle Popović je voleo da pripitkuje i zadaje pitanja o rečima, o čudesnim putanjama kojima su dolepršale i nastale ko zna kad i gde, i da li igde i ikad, ili baš u trenutku dok iskrsavaju i kopne. Naprosto, on ih je posedovao, krilatio i puštao među pesme i ljude. Odobravao je svaku novinu, svaki prisenak svežine nove reči. Neke su, same po sebi, i time što ih je baš on odabrao, bile lirske minijaturice: stidak, gronja ili tanuša. I njegova ćutnja kipela je rečima. Tad bi one trčale, mravinjale, gaveljale, cotale, bangale, šunjale se i tumarale.

Pavle Popović je znao da izgovori reč, da kazuje pesmu kao retko ko, da ga ona preuzme pa lično na licu mesta izgovori. On se pretvarao u reč, kako i veli naslov jedne njegove knjige. U vrzinom kolu slova, Pavle Popović se znao često i vešto našegačiti, poigrati i zavrteti u bubnju humora i ironije, a što je upravo davalo ozonsku svežinu mladalačkom licu njegove poezije. Otuda su njegove pesme uvek nove i pune iznenađenja, bogate leksike, snažne i vrele imaginacije. Udivljuju svežina pesničkog izraza, visoka stvaralačka koncentracija i kontrola teksta, duhovita i hrabra poetička rešenja, te neverovatno širok raspon tema i motiva.

I urbano i ruralno javljaju se u ovoj poeziji kao kaleidoskop volšebnih pirueta iz kojih ponaosob pršte novi vatrometi jezika i slika. I istorija i intima, i predak i potomak, i otac i tuđin, i majka i pesma, i žena i otadžbina, i dinarska violentnost i ravničarska melanholija, i dođoški ruksak i limanski ceger, i Berane i Beč, i Fruška i Sveta gora, i rečica detinjstva i gorki beli svet. Sve je dohvatio i peludom inspiracije rascvetao u jeziku ovaj rasni pesnik, a u knjigama: Kamena šuma, Svetlosti i senke, Čovekova bitka, Sentimentalne panorame, Zamke, Predeo iza reči, Čovek iz predgrađa, Gradovi i bitke, Pretvori me u reč, Stolovača, Dođoške i druge, Nikud od kuće, Raselica i Limske svite.

Branko Miljković je, pre skoro pola veka, o pesničkom prvencu Pavla Popovića rekao: "On ne peva ono što vidi, on ono što vidi potčinjava svojoj pesmi i imaginaciji". Da, nema Popovićeve pesme koja bi se lagodno završila imenovanjem stvari i pojava, a da pri tom sve nije podignuto moćnim kreativnim zamajcem na visok stepen umetničke vrednosti koja podrazumeva autorski pečat, neponovljiv i večan: Pod Obrovom otac zasadio vrt/ Da osladi srce i prevari smrt/ Unutarnjoj tami preti zemni sjaj/ Sve je slađe voće kad se gasi traj.

Nenad Grujičić | Polemike i odušci (eseji i kritike) | Oslobođenje, 2004.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: