sledeća tema »

[Angelina]

*

STEVAN BEŠEVIĆ
(Sremska Mitrovica, 23.08.1868 — Beograd, 06.09.1942)


JEDAN PO JEDAN, OPUSTE NAM KNJIGA

Stevan Bešević, pesnik i satiričar, mada 12 godina stariji, bio je iskreni prijatelj sa Vladislavom Petkovićem Disom. Spojile su ih Disova karikatura Nikole Beševića beogradske godine kada je Dis objavio prvu zbirku "Utopljene duše" i izazvao brojne polemike, osude i revolt Jovana Skerlića, a Bešević se sa porodicom tek doselio u srpsku prestonicu. Onda je došao rat, povlačenje vojske i naroda preko Albanije gde su se u koloni našli dvojica pesnika, Dis sa trojicom braće, a Stevan sa sinovima Nikolom i Petrom. Obojici su žene i maloletna deca ostali u porobljenoj otadžbini. Stevan Bešević (1868—1942) će na Krfu preuzeti dužnost urednika "Srpskih novina" u kojima je tokom 1916. i 1917. godine objavljeno više Disovih pesama, govor u Pti Dalu i drugi prilozi, do nekrologa pesniku "Nirvane" i "Najvećeg jada". Stevan je prijateljtvo sa Disom preneto i na sinove, pa je Nikola Bešević sredinom maja 1917. godine, pred Disovo poslednje putovanje bez povratka, naslikao u Rimu nekoliko njegovih portreta, od kojih se najpoznatiji, karikatura u crnom tušu, dimenzija 17 sa 19 centimetara, nalazi u vlasništvu Umetničke galerije "Nadežda Petrović" u Čačku. Iako je ova karikatura u pesnikovom zavičaju od 1971. godine i više puta objavljivana, njena istorija razotkrivena je, i šire razjašnjena, tek ove godine povodom obeležavanja jubilarne pedesetogodišnjice Disovih svečanosti. Krunski dokazi bili su vest u "Čačanskom glasu" od 28. maja 1971. o poklonu udovice Alise Bešević Umetničkoj galeriji i monografija o životu i delu Nikole Beševića, koju je 1998. godine objavila slikareva kćerka Ivanka Bešević-Boreli pod nazivom "Radost boja". Mozaik o povezanosti porodice Bešević sa Disom tek sada je sklopljen, a otkriveno je i više novih podataka iz Disovog života.

Stevan Bešević rođen je 1868. godine u Sremskoj Mitrovici i po mnogo čemu je bio mimo ostalog sveta — privlačili su ga književnost, biologija, filozofija i tehnika. Lirski pesnik i satiričar, koji je perom i mačem podrivao moćnu Austro-ugarsku carevinu, među prvima u Evropi izrađivao je modele aviona. Ta strast imala je i konkretne rezultate, pa je Bešević po dolasku u Beograd srpskoj vladi ponudio svoje modele za izradu aeroplana. Nakon ženidbe sa Olgom Pitonjef, Stevan se seli u Split gde su rođeni sinovi Nikola i Petar. U Dalmaciji uređuje protivaustrijske novine "Vraču pomagaču" i 1893. godine štampa ćirilicom rodoljubivu dramu "Pobratimi". Zatim 1896. prelazi sa porodicom u Zagreb gde objavljuje na ćiriličnom pismu knjigu proze "Moji zapisnici" i pesme "Od šale do satire" (1900). Napisao je blizu hiljadu satiričnih pesama protiv režima, socijalne nepravde, a onda 1911. godine, u osvit slobode, dolazi u Beograd, gde dobija posao prevodioca u Ministarstvu inostranih poslova.

Piše: Danica Otašević
Deo teksta preuzet sa: 50. Disovo proleće


***

BIBLIOGRAFIJA

• "Stručak cvijeća u spomen otkrića spomenika neumrlom srpskom pjesnika Ivanu Gunduliću posvećuje Stevo P. Bešević", Split 1893;
• "Nove pjesme", Split 1894;
• "Pjesme III", Split 1894;
• "Vila i orao", Split 1894;
• "Pobratimi", rodoljubiva drama, Dubrovnik 1895;
• "Sloboda i žrtve", Spomenica Svetozaru Miletiću, Zagreb 1896;
• "Moji zapisnici, slike i uspomene", Zagreb 1897;
• "Na badnje veče", Zagreb 1900;
• "Od šale do satire", satirične pesme, Zagreb 1900;
• "Oče naš", Beograd 1913;
• "Na Golgotu", Beograd 1920;
• "Kneginja Maja", Beograd 1923;
• "Sa starih žica", Beograd 1931;
• "Snovi iz dečjeg carstva", Beograd 1933;
• "Šarena galerija", Beograd 1934;
• "U gradu radosti", Beograd 1940.

     

[Angelina]

*
Stihovi Stevan P. Bešević


ZAŠTO...

Jedne mračne noći, kad su zimski vetri
Prozorima tresli i šibali stakla,
Kad je nesanica mučila mi dušu,
Odjednom se stara zavesa pomakla,
I dok sam, užasnut, priviđenje ček'o
Kroz prozor je lice zavirilo neko,
Mlado, kao doba prošlo i daleko;
Tad zavesa pade...

Ko to beše, ne znam. — Ko bi tajnu znao,
I što noć se kašto s nama šali tako; —
Il' ničeg ne beše; možda; ali ja sam
Posle dugo, dugo, ne znam zašto plak'o...
Vetar je tad zvižd'o u blizini jače,
Kao da se smeje čoveku što plače...
... Čoveku što plače...


ISPOVEST

Ne, ti nisi znala koliko te volim,
Kad rekosmo tužno zbogom jedno drugom. —
— Sada, u daljini, Večnome se molim
Da mi budeš srećna u životu dugom ...

Da ti nikad tuga čelo ne zamrači,
I nikad tvoj osmeh ne ode sa lica;
Da ti tako uvek iz očiju zrači
Ta nebeska radost plavih ljubičica ...

... Kad u jedno veče, zvezdano i kasno ...
Na lepe ti oči san s spusti plavi,
Tada će ti, draga, u snu biti jasno
Sve što ti ne rekoh nikada na javi ...

O, moja će duša u snu da te nađe.
Doleteće k tebi, pa ma gde ti bila ...
U jedno će veče, kada sunce zađe,
Moja tužna duša raširiti krila ...

K'o crni će labud krila da raširi,
I k tebi će stići u nečujnom letu.
U tvoj san će da se uplete i smiri,
Kad ne bude mene više na tom svetu ...

[Angelina]

**
Stihovi Stevan P. Bešević


M O J O J  Ć E R I

Stvarnost je, dete, što te večno plaši;
A voleo bih, da si hrabra više,
I, prkoseći, — doh oluja briše,
Da gledaš mirno Mamona što besni;
Jer, mi smo, dete, bar toliko svesni
Ovoga doba, kad i lupež svaki
Podiže ruku, da se zvezda maši;
Da se zvezda maši...

Stvarnost je, dete, što te večno plaši;
I zato ti je, znam, milije veče,
Kad zamorena krv kroz vene teče.
Jer uzbuđenja prestala su dnevna,
I bliži nam se noć, k'o bajka drevna
U crnom plaštu sa svetim napitkom,
U čudotvornoj i svemirskoj čaši;
I svemirskoj čaši...

Tek jedan gutljaj, — i sve što je bilo,
Sve, što si s bolom gledala tog dana;
Odleće tromo, kao jato vrana...
Ni krika njinog ne čuješ, ni graka;
Niti se čuje na pučini mraka
Uzburkan talas, da srdito pljusne,
Kroz vazduh kobno kad proseca krilo;
Kad proseca krilo...

Ja znam, da tada tvoje drage usne
Stegnute ćute. Miso nedogledom
Luta; a osmeh, na licu ti bledom,
Titra k'o odsjaj zlatnog oreola...
I, pod težinom čovečanskog bola,
Ti mrštiš čelo, jer za čistu dušu
Vizije te su užasne i gnusne;
Užasne i gnusne...

...Stvarnost je, dete, što te večno plaši. —
Vidim je i ja. — Eno, gde se ceri
Iz jednog ugla; sva posuta zlatom. —
Oči joj svetle k'o u strašne zveri...
Al' i njoj Kronos već stoji za vratom
Sa oštrom kosom, i peščanim satom,
I s našom žuči, u — prepunoj čaši;
U — prepunoj čaši...

Beograd, 1919.

Objavljeno u časopisu "Misao" 1919—1937, Beograd. | Digitalna Narodna biblioteka Srbije