Milan Rakić (1876—1938)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milan Rakić (1876—1938)  (Pročitano 32044 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« poslato: Decembar 10, 2010, 03:51:22 am »

*




MILAN RAKIĆ
(Beograd, 1876 — Zagreb, 1938)

Milan Rakić rođen je u Beogradu 1876. godine. Potiče iz ugledne beogradske porodice u kojoj je rano stekao široko obrazovanje i poneo intelektualne sposobnosti. Pored oca Mite i dede po majci, akademika Milana Đ. Milićevića imao je sve uslove za tako nešto. Studirao je prava u Parizu, a po povratku u zemlju ušao je u diplomatsku službu. U njoj je proveo veći deo života. Bio je u Skadru, Bukureštu, Stokholmu, Kopenhagenu, Sofiji i Rimu.

Svojim prvim pesmama javio se u "Srpskom književnom glasniku" iz 1902. godine. Njegovi uzori u poeziji bili su u početku francuski parnasovci i simbolisti. Od njih se učio savršenstvu forme, preciznosti izraza, jasnosti i umetničkoj disciplini. Malo je pisao, objavio je oko pedeset pesama i dve tanke sveske stihova 1903. i 1912. godine i posle toga samo još nekoliko pesama.

Sav prožet osećanjem opšte nedovoljnosti, proliva suze bola nad "tuđim nesrećama i neiscrpnom našom bedom". Situacija čovekove učmalosti i njegovog robovanja na zemlji našla je u njega osoben izraz u "Dolapu" i "U kvrgama". Jedini izlaz iz te situacije po njemu je smrt. Rakićev pesimizam obojen je ironijom i samoironijom.

Protivtežu tom egzistencijalnom očaju nalazimo u njegovom snažnom senzualizmu, u žudnji za punoćom života. On odbacuje svaku obmanu, svaku ulepšavajuću sliku i bez straha se suočava sa smrću. U ljubavi, pak, smatra da je istinit samo trenutni zanos. Ljubav je u njegovim pesmama stavljena pod lupu hladnog razuma. Poznate njegove pesme ljubavne tematike su "Iskrena pesma" i "Očajna pesma".

Svog pesimizma i skepse Rakić se oslobađa samo u rodoljubivim pesmama i to u ciklusu "Sa Kosova" sa svega sedam pesama. Rakićeve kosovske pesme nose u sebi nešto od autentičnosti našeg srednjeg veka. Njegovo rodoljublje je plemenito, a jezik čist i krepak, što i pokazuje pesma "Na Gazi Mestanu". Umro je u Zagrebu 1938. godine, a sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

Rakić je jedan od stubova naše poezije: skromniji od "najvećih, ali stub svakako", napisao je jezgrovitu ocenu o ovom srpskom pesniku Vojislav Đurić. Skerlić je povodom prve Rakićeve pesničke zbirke napisao da je reč o velikom umetniku stiha. Kasnije je, međutim, sasvim promenio mišljenje — povodom "Novih pesama" on Rakića preporučuje novom naraštaju kao učitelja u poetici. Miodrag Pavlović, međutim, konstatuje da bitne razlike između dve Rakićeve knjige u pesničkoj veštini nije bilo. Bogdan Popović je u svoju antologiju uvrstio četrnaest Rakićevih što ljubavnih, što misaonih, što rodoljubivih pesama. "Čak ni mlađi, buntovni duhovi, koji su se javili uoči rata kao prethodnica avangarde, čak ni oni u Rakića nisu dirali, kaže Predrag Palavestra, 'nego su mu priznavali misaonu napregnutost i pripadnost "zamišljenoj poeziji"'.
Knjižara
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #1 poslato: Decembar 31, 2010, 02:35:26 am »

*

MILAN RAKIĆ


KRITIČKI OSVRT

Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i pretstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pored Šantića i Dučića, Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan. On ne peva renesansne motive i blede princeze, već pravoslavne i narodne svetinje: Jefimiju, Simonidu ("Simonida"), napuštenu crkvu kraj Peći, Gazi-Mestan ("Na Gazi-Mestanu") itd. On nije frivolno duhovit; savršenstvo njegova izraza nije sjajan verbalizam, već veština savladana do kraja, veština u obliku kad postaje prisna i spontana. On se naročito ističe kao versifikator. Usavršio je jedanaesterac upotrebom bogatih, zvučnih i neslućenih slikova, davši mu širok besednički ton, svečan i otmen, buran katkada, a miran i prisan najčešće. Njegov jezik je besprekorno čist i krepak, rečenica kristalno jasna, stil bez emfaze i bleska, umeren i lapidaran. "U pogledu tehnike, kazao je Skerlić, to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji".

Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma. Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima modernog mislioca.

Rakić ne peva radi lepote kao Dučić, već radi misli; on nije poklonik renesanse i Zapada, već bola i "naslade u patnji". Uticaj francuskog simbolizma i dekadanse oceća se u njegovoj lirici samo u izražaju. I on se služi simbolima za iskazivanje svojih dubokih misli, kao što se služi simbolikom i u svojim rodoljubivim pesmama, ali je njegova filozofija života izraz naše rase, potpuno samonikla. Njegove misaone pesme su jasne iako duboke, jednostavne i pored rečitosti, prisne, tople i utešne iako prožete najsnažnijim pesimizmom. To su najbolje, najlepše pesme u srpskoj misaonoj lirici.
Wikipedia

KNIŽEVNI RAD

"Milan Rakić je napisao relativno malo pesama; oko pedeset od kojih nekoliko antologijskih. Dosta rano je prestao da piše. Rakić se svojim prvim pesmama javio u 'Srpskom književnom glasniku' 1902. Potom je objavio dve zbirke pesama, 1903. i 1912., koje je publika i književna kritika oduševljeno pozdravila.

Rakić spada u one naše pesnike koji su najdublje zagledali u smrt i nepostojanje. Gašenje života u mrtvilu, prelaz iz bića u nebiće, postepeno tonjenje u mir koji je taman i dubok — tema koju smo otkrili kod Zmaja i M. Jakšića a koja će dobiti konačan izraz u Disovom nirvanizmu — javlja se i u nekim Rakićevim pesmama. Njegov pesimizam obojen je ironijom i samo-ironijom. Rakić je stalno skeptičan, osmehnut, ironičan..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #2 poslato: Decembar 31, 2010, 02:35:42 am »

**

MILAN RAKIĆ


Naporedo s Dučićem, srpska poezija na početku XX veka daje jedno originalno i značajno ime. To je bio istaknuti pesnik Milan Rakić. On je rodom iz Beograda, iz jedne od uglednih beogradskih porodica, u kojoj je dobio snažno građansko društveno vaspitanje.
 
Rakićev životni put je tipičan put uglednih građanskih intelektualaca. Školovao se u najvećem kulturnom centru Evrope — u Parizu, u kome je stekao solidno obrazovanje. Tu je izvorno upoznao bogatu književnost Francuske i njenu kulturu, a preko nje i kulturu ostalih evropskih naroda. Francuska moderna literatura s kraja XIX veka, a naročito njene grupacije simbolista i parnasovaca, živo i uticajno su zaplenile osećanja misaonog beogradskog studenta.
 
Po povratku u domovinu Rakić radi kao činovnik u diplomatskoj službi u Beogradu, a potom, pred balkanske ratove, odlazi za šefa srpskog konzulata u Prištini. Rakić je tu vršio veoma značajnu i rodoljubivu misiju — borio se za naš živalj koji je još stradao pod vlašću i u nasiljima Turaka. U to vreme, živeći u kraju u kome su se još davno odigrali događaji kosovske epopeje, Rakić stvara ciklus nadahnutih i kao u mramoru isklesanih rodoljubivih pesama. U diplomatskoj službi je ostao i za sve vreme prvog svetskog rata, a isto tako i u doratnoj Jugoslaviji. Kao iskusan diplomata, boravio je u Skadru, Solunu, Bukureštu, Stokholmu, Kopenhagenu, Sofiji i Rimu.
 
Rakić nije bio naročito plodan pesnik. Za života je izdao tri zbirke pesama. Ali te njegove pesme, već sa prvom zbirkom (1904), unele su značajne novine u ondašnju srpsku liriku. Bila je to poezija istančanog i misaonog građanskog intelektualca koji se produhovljeno i skeptično odazivao ljudima i životu oko sebe.
 
Ljubav je veoma čest motiv Rakićevih pesama. Ali kao i sva njegova poezija, tako mu je i ljubavna lirika jedinstvena i osobena. U svojoj Ljubavnoj pesmi on se utapa u idile prohujalih vekova, želeći da ljubav svoga života doživi u duhu davnih viteških vremena:
 
U taku noć je požudnu i strasnu
Izolda nekad čekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
I sećaju se prohujalih dana.

 
Ima u Rakića i pesama u kojima je ljubavno osećanje čisto i snažno, nepomućeno skepsom i mislima o relativnosti i prolaznosti sreće. Takva mu je pomenuta Ljubavna pesma, a takve su i pesme Čežnja i Serenada. Međutim, brojnije su one njegove pesme u kojima se čistota ljubavnog osećanja ruži i gasi pred bolnim saznanjem da je svaka sreća samo varka i prolaznost. U Iskrenoj pesmi on otkriva sumornu istinu o nepostojanosti svojih osećanja, koja se gase pred poimanjem životne zbilje, pred saznanjem da u životu ima tako mnogo onoga što se ponavlja i umire.
 
Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako. . .

 
Pesnik je tako često želeo da se sav preda životu i radostima prave i velike ljubavi. Ali tu je želju uvek pratila i pomisao da je čovekov život samo jedno trajanje u kome godine gase jednu po jednu želju i jednu po jednu mogućnost — pomisao koja se kao očaj useljavala u njegovu svest:
 
Kad pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žena,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,
 
A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole, i voljenih ljudi.
 
Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođen zrnom posred čela,
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela. . .
 
      (Očajna pesma)


Rakića je bolno vređala životna svakidašnjica njegova vremena. Izrazito misaon, kontemplativan duh, on je pokušavao da se uzdigne i otuđi od životne prozaike i banalnosti. Njegova pesma Željo ispevana je u takvim mislima i osećanjima. Pesnik u njoj sa stoičkim, dostojanstvenim mirom razmišlja o smrti. On je spreman da je dočeka, ali ljudi, koji su tako često znali da uprljaju život, uprljaće i njegovu smrt svojim licemernim suzama:

Smrt je tako laka. Al' pratilja njena —
Sva taština što se pred smrt snova budi,
I zanatske suze zabrađenih žena,
I bol izveštačen ravnodušnih ljudi,
 
I mantije crne, čiraci i čoja —
Sve to tako grubo i surovo dira,
I gnusobom vređa osećanja moja
Pred skromnom lepotom večitoga mira.

 
I u toj viziji smrti on se raduje tihom dolasku žene koja ga voli i koja će nesrećno, ali i nečujno, oplakati nekadašnju njihovu sreću, za koju ljudi nisu znali i koju niko od njih ne bi mogao da razume. Zato on želi da umre udaljen od svih i od svega za čime čeznu bučni i obični ljudi. Takvu smrt, u lepotama prirode posrebrene mesečinom, pesnik je spreman da doživi kao pravu radost i sreću:
 
I sklopiću oči za navek! I tada,
Osetiću čudno, kao kad se sniva,
Sa miloštom tajnom što iz zvezda pada,
I svežinom skoro pooranih njiva —
Sjaj očiju tvojih, bolećiv i mio.

 
Rakićeva lirika je izrazito uzdržana i misaona. Njena osećanja nikad nisu spontani i nekontrolisani afekti. Ta osećanja su uvek podstaknuta nekom mišlju, najčešće mišlju o uzaludnosti i prolaznosti života. Rakić je bio analitički duh, uvek svestan suštine, uzroka i posledica onoga što se zbiva. Takva prodorna intelektualistička misao javljala se uvek kada je trebalo doživeti neko radovanje, neki polet ka sreći, i njena skepsa je uspevala da svako takvo osećanje ugasi i pre nego što je bilo doživljeno. O tome Rakić nadahnuto peva u svojoj snažnoj pesmi Misao:

Ja poimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog života, sa tugom i bedom,
Ja znam šta je sudba sviju ideala —
Moje znanje vidiš na licu mi bledom.
 
Ali znam i uzrok zašto tako biva,
Jer prošao nisam kroz života huku
Sklopljenih očiju i skrštenih ruku:
Kad srce zapišti — misao je kriva.

 
Jedna od najpoznatijih Rakićevih pesničkih tvorevina je i njegova alegoričko-misaona pesma Dolap. U sudbini malog i iznemoglog vranca, koji iz dana u dan — do svog životnog kraja — okreće glomazni i truli dolap, Rakić je slikovito oližio sivi, jednolični i besmisleni život ljudi u svome društvu i vremenu. Snovi i ideali se gase u beznadnoj i ropskoj svakidašnjici; život je samo patnja, napor i čekanje bez kraja i bez vere:
 
Vranče, ti si bio pun snage i volje,
I dolap si stari okretao živo.
Tešila te nada da će biti bolje;
Mlad i snažan — ti si zlatne snove sniv'o.

 
Pesnik sagledava život kao fatalizam i nesreću, i to stalnu i neizmenljivu nesreću, pred kojom se gase svi ljudski snovi i pred kojom su sva bića ništavna i jednaka:
 
O, kako te žalim! Gle, suze me guše —
Oličena sudbo svih života redom!
Tebe, braću, ljude, i sve žive duše
Jednake pred opštom, neminovnom bedom.

 
Iz ovakvog saznanja, koje ima i karakter određenog socijalnog stava, pesnik nije ni znao ni mogao nikuda dalje. Za njegovu nemirnu misao sve su perspektive bile ugušene, i on, potpuno potčinjen mraku i pesimizmu, jedini izlaz vidi u smrti:
 
Pusti snovi! Napred, vranče, nemoj stati,
Ne miriši travu, ne osećaj vir;
Nagradu za trude nebo će ti dati:
Mračnu, dobru raku, i večiti mir!

 
Rakićeva pesma Dolap, i pored očaja i pesimizma kojim je nadahnuta, predstavlja jednu od najboljih njegovih tvorevina. Ona je u svakom slučaju i jedno istinito, realističko otkrivanje besperspektivnosti života u građanskom društvu, koje je, objektivno, čovekovom životu zatvaralo vidike i nadanja.
 
Karakteristična je i Rakićeva pesma U kvrgama. U njoj pesnik opet doživljava život kao mučenje, kao stradanje u vlasti sila koje se ne mogu odrediti ni sagledati. Ali ova pesma je izraz pesnikovog otpora, njegove snage i prkosa. On je nemoćan pred silama života i pred mračnim mislima o čovekovom bitisanju i trajanju. Ali on ima snage da se bori i da prkosi. U tom saznanju on nalazi snage i da se smiri, da se uzdigne i nad silama koje ga muče i nad bolom koji mu one pričinjavaju.
 
Rakić, građanski intelektualac, bio je isto tako i istaknuti građanski rodoljub. On je jedan od boraca u balkanskim ratovima. A i inače, u svim nacionalno-oslobodilačkim akcijama do stvaranja versajske Jugoslavije, on je i kao borac, i kao diplomata, i kao rodoljub ne samo učestvovao nego i prednjačio. Za vreme konzulovanja u Prištini ispevao je ciklus divnih rodoljubivih pesama Na Kosovu. Među njima se svojim iskrenim i zanesenim rodoljubljem naročito ističe pesma Na Gazi-Mestanu. Rakić tu duhom savremenog, modernog čoveka oživljava kosovsku epopeju i podvige njenih heroja. U ime čitave svoje generacije, koja je sa ponosom negovala u sebi duh slavnih predaka, on peva o nesebičnoj ljubavi prema slobodi domovine i o svesnoj spremnosti na svaku žrtvu koju budu zahtevali njeni interesi:
 
I danas, kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem!

 
Pesma Nasleđe najbolje karakteriše čitavu Rakićevu generaciju. Pesnik je čovek novoga doba, ali u njegovim žilama teče krv slavnih predaka — ustanika i hajduka, koji su vekovima, ponosno i ćutke, umirali na braniku nacionalne slobode:
 
Ja osećam danas da u meni teče
Krv predaka mojih, junačkih i grubih,
I razumem dobro, u to mutno veče,
Zašto bojne igre u detinjstvu ljubih.

 
Rakić je takođe umeo da se sa vanrednom uživljenošću unese u svetle i slavne trenutke istorije svoga naroda. Pesmi Jefimija je sugestivna umetnička evokacija jedne dramatične ljudske sudbine iz vremena prvog nadiranja Turaka u naše krajeve. Jefimija, žena despota Uglješe, posle maričkog i kosovskog poraza doživela je nesrećnu i usamljeničku sudbinu. U tim godinama gašenja naše srednjovekovne države ona je ispoljila veliku rodoljubivu brigu za sudbinu svoga naroda i te svoje misli utkala u poznatu Pohvalu knezu Lazaru. Taj dostojanstveni i rodoljubivi lik naše srednjovekovne žene inspirisao je Rakića da pesnički oživi njenu tragičnu sudbinu.
 
Isto je tako lepa Rakićeva pesma Simonida. Mirna i svečana u svom osnovnom tonu, ova pesma je stvorena u jednom pesničkom susretu sa freskom manastira Gračanice sa čijeg je lica neprijateljski vojnik u godinama robovanja i ratova nožem iskopao njene divno obojene i usađene oči. I pesma Jefimija i pesma Simonida neposredan su izraz Rakićevog rodoljubivog interesovanja za slavu naše nacionalne prošlosti i kulture. One su isto tako i izraz njegovog dara da umetnički skladno i sugestivno oživi duh dalekih vremena i događaja.
 
Poezija Milana Rakića unela je mnogo novih ideja i motiva u ondašnju srpsku književnost. To je bila poezija krajnje odmerenog, jasnog i čistog izraza, kome se pesnik naučio u delima francuskih simbolista i parnasovaca. Iskrena i spontana, sa jakim mislima i osećanjima, ta poezija je vrhunac naše građanske lirike.
 
Posebnu vrednost Rakićevih pesama čine njihove versifikatorske odlike. Vezani, ritmički i strogo rimovani stih, melodičnost jezika i stila, ritmički ujednačene i precizno isklesane strofe — sve su to krupne, markantne vrednosti Rakićevih pesama. Kao i Dučić, i Rakić se gnušao raspuštenog, neodmerenog i banalnog izraza. Zato su njegove pesme u pogledu forme krajnje doterane i gotovo savršene.
 
Misaonost je, takođe, jedna od najbitnijih odlika Rakićevog pesničkog dela. Rakić je sve doživljavao racionalno, nemirno i osetljivo. Izraziti predstavnik našeg doratnog građanskog društva, on je misaono sagledavao suštinu njegovih kretanja i odnosa. Ali on pri tom nije mogao da sagleda perspektive života kome je pripadao i kojim je živeo. Njegove misaone pesme, iako su često krajnje subjektivne i na izgled otuđene od stvarnog života, u stvari su uvek bile podsticane određenim zbivanjima u životu njegovog društva i vremena. Zato, iako bez jasnog socijalnog stava, one nose u sebi neodstranjiv otisak otpora određenom socijalnom stanju i problemima koji su uznemiravali i sputavali čoveka doratnog građanskog društva.
 
Da u Rakićevoj misli i poeziji ipak leži vezanost za život i stvarnost najbolje pokazuju njegove iskrene i snažne rodoljubive pesme. Njima je Milan Rakić izvršio čitavu obnovu naše rodoljubive lirike, koja se retko mogla čuti još od vremena nastanka naše realističke književnosti. To je bila poezija stvarnog života, poezija koja je ovom našem pesniku obezbedila trajno mesto u našoj novijoj književnoj istoriji.


Dragutin A. Stefanović & Vukašin Stanisavljević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #3 poslato: Decembar 31, 2010, 02:35:51 am »

**

MILAN RAKIĆ: Pesme


                                                                                        Mi ne poznajemo drugi svet do onaj koji je u vezi sa čovekom;
                                                                                        mi nećemo druge umetnosti do one koja je izraz te veze.
                                                                                                                                                               Gete

Ima samo dva trenutka kada se u nas toliko pevalo kao danas, i to je oko četrdesetih godina prošloga veka, kada se "srbovalo" gotovo isključivo u stihovima, i krajem šezdesetih godina, kada je pravilo stihove sve što je do pera doraslo. Ove poslednje dve-tri godine javila se u nas jedna pesnička epidemija, kao da se jedan naraštaj bez ideja i bez ideala rešio da u tanke sveščice sa neravnim redovima izlije svu prazninu svoga srca i svu žalosnu neplodnost svoje misli. Milan Rakić je jedan od retkih mlađih pesnika koji je uspeo da svojim snažnim talentom odskoči od te bedne gomile rasplakanih stihotvoraca.
 
Čitaoci Srpskog književnog glasnika, gde se Rakić i pojavio i razvio, osetili su da sa njime nešto novije i mislenije ulazi u anemičnu poeziju srpsku. Polako, ali stalno, nepoznati Z je privlačio pažnju na sebe, osvajao korak po korak simpatije, sticao solidan glas zrelog i razvijenog talenta, postajao nada svih onih koji drže da naša poezija još nije rekla svoju poslednju reč. Njegove lepe i blagorodne pesme javljaju se sada u jednoj knjizi, koja je sa puno razloga srdačno pozdravljena.
 
*
 
Jedna velika vrlina Rakićevih pesama je što su jasne: osobina koja danas i u nas postaje sve ređa i ređa. Od Vojislava Ilića ušla je u našu poeziju neka manija za obilnim i neobičnim epitetima, isključivo staranje da se što šarenijim ruvom prikrije golotinja misli i odsustvo dubljih osećanja. Iz francuske škole, čiji je đak, Rakić je doneo ljubav prema jasnosti, uveren u lepu reč Vovnargovu: da jasnost krasi duboke misli, i znajući da kao što je logika osnov proze tako je jasnost pogodba poezije. U tom preciznom stilu, u tom odsustvu ukrasa, koje često ide do izvesne suvoće, on je razvio tri ili četiri lepa i večita pesnička motiva.
 
Ono što pada u oči odmah u celoj njegovoj poeziji, to je ne samo pesimistička no čisto budistička žica, konstatovanje sveopšte bede ljudske i prolaznosti svega na svetu, uverenje da je ceo život samo jednoliko večito klaćenje šetalice od obmane do razrčaranja, da je ceo naš opstanak samo postupno krhanje lomnih iluzija naših pod maljem grube stvarnosti, i da je smrt jedini mir i jedina uteha umornima i izubijanima od života. Čovek je oličen u onoj plemenitoj zverci koju hajka goni kroz polja i šume, uz pokliče lovaca i lavež pasa, dok se ne stropošta u krvavoj peni, obojivši svojom krvlju zelenu travu, a
 
Hajka dalje krene da ništi i gazi...
 
Ili ono sipljivo i hromo kljuse, malaksalo od silnoga rada, koje tegli stari glomazni dolap, gladno pored trave koja miriše, žedno pored vode koja žubori, bedno kljuse koje oličava svu ljudsku sudbu, "jednakost pred opštom neminovnom bedom". To je stalna misao, i pesnik već unapred čuje onaj kobni zvuk čekića, koji zakiva čamovu dasku mrtvačkog kovčega, i onda kada srce zapeva i duša zaklikće, njega spopada neznana tuga i tajanstvena strava, neko tamno predosećanje duge i neizlečive bede. U noćnom času, "dok ravnodušno nebo sjajem blista", on čuje kako
 
... pored svega strahovito huji
starinska pesma o taštini sveta.

 
Kao Alfred de Vinji, u Vukovoj smrti, kao Lekont de Lil u Hladnom vetru noći i Dies irae, naš pesnik pred besmislenošću smrti, pred zlokobnim fatumom koji lebdi nad čovekom, uzima togu i filozofsku mirnoću antičkih mudraca. Jest, misli on sa Paskalom, čovek je slaba trska, ali trska koja misli, koja razume, i sudbini nasuprot kao protest, kao prkos, ističe tu duševnu mirnoću, tu ponositu rezignaciju pred onim što je neizbežno, žrtvujući telo, ali spasavajući nedotaknutu dušu, govoreći kao onaj slobodni rob, istinski sveti Epiktet, svome gospodaru koji mu je nogu prebio: Jesam li ti rekao da ćeš me slomiti!
 
Srčana budi, bedna dušo moja,
i nek te sada ništa ne koleba.
Bez roptanja, bez krvi i bez boja
vreme je došlo i stradati treba.

Preživi muke raspetoga Hrista
za sve u tebi što greši i strada,
za dužnost kao Špartanaca trista,
uzvisi život veličinom jada!

 
I taj prkos nevidljivoj i surovoj sili stvari našao je neobična izraza u onoj krepkoj, punoj, možda najboljoj pesmi njegovoj U kvrge su me bacili, o srama!, gde je sav prkos žrtve koja u svojoj krvi umire, ali koja svojom mišlju i jačinom duše stoji nad dželatom:
 
Udri, i muči, i priteži jače,
al' znaj da neće preći moje usne
nijedna rečca što moli il' plače,
ni bapske kletve, ni slabosti gnusne!
Udri, i muči, i priteži jače,
 
Al' dokle redom deca, ljudi, žene,
plaču i pište, bedni, pokraj mene,
i ropski kleče pred skrivenim stvorem,
vrh piske, kletve, i vapija njini'
leteće mirno duh moj u visini
ko morska lasta nad širokim morem.

 
Poslednja reč mudrosti, sva veličina čoveka, jedina uteha lepim dušama, misao koja je viša od svih mističnih snova i praznih obećanja religije, poslednje pribežište mudraca!
 
*

I pored toga mračnog raspoloženja, koje je osnovni ton Rakićevih pesama, pored opštega, čovečanskoga, tako reći metafizičkoga razloga u odnosu čoveka prema vaseljeni i prirodi, ima i drugi jedan, bliži, niži, svakodnevni, ali zato još silniji i kobniji. To je uticaj jedne mrtve, bezbojne sredine, sa bednim interesima i još bednijim osećanjima, sredine oskudne i razoravajuće, koja ne trpi ništa više iznad opštega blata i opštega jada, sredine gde čovek stari bez mladosti, vene bez cvetanja, umire bez življenja. "Čovek je razočaran, — veli jedan veliki melanholik, Šatobrijan, — iako nije uživao; ostaju mu još želje, a više nema iluzija. Mašta je bogata, obilna i čudesna, život oskudan, suv i razoravajući. Sa punim srcem stanuje se u praznom svetu, i, ne koristivši se ničim, čovek je sit svega." I gde se više no kod nas oseća ta strašna praznina i suvoća, gde su misao i polet većma sputani za zemlju, gde je trenje među ljudima jače i nesnosnije, gde se više čuje strašno škripanje jednog nepodmazanog i rđavog društvenog mehanizma? Svaki iole razvijeniji čovek osetio je u dubinama svoje duše strahovitu borbu između jedinke i njene sredine, naročito oni koji su imali nesreću da poznadu pun i širok život "truloga Zapada" i za koje savski most izgleda kao jedan tamnički prozor. I ko će nam opisati onaj utisak mrtvih ritova savskih i dunavskih, iza kojih se jedva probija tanka silueta dalekih planina, onu bakarno-crvenkastu boju gradskih bedema, isprženih vatrenim zracima južnog i kontinentalnog sunca, ona kazamatski mračna i zlobna lica koja se sreću ulicama, ceo onaj teret i zadah nesrećnoga Istoka! I kako je duboko tačan ovaj jesenji pejzaž beogradski, koji je odista jedno "duševno stanje":

S krovova niskih oblak dima,
vlažan i gust, na zemlju pada.
Po izlokanim drumovima,
ko verna slika moga jada,
 
Dronjav i blatav, beda sama,
teturajući preko rupa,
u iscepanim košuljama,
umorni seljak tromo stupa.

A magla pada, tiho krije
močarne njive, polja gola,
studena kiša stalno lije
i rabadžijska škripe kola.

 
I u tom uskom i mračnom obzorju, život je samo jedno životarenje, i monotonija palanačke egzistencije pritiskuje kao mora duše ljudi:
 
Proživesmo, draga, ispod mračnog neba
niz memljivih noći i plesnivih dana;
mučila nas sudba dugo, ko što treba,
zadala nam često neprebolnih rana.
.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .
 
Tvrdica je bila vaseljena za nas,
odmerila tačno uživanja naša;
nama biće uvek sutra što i danas,
uvek isto piće, uvek ista čaša.


Retki su u Rakića trenuci kada srce silnije zakuca i mlada krv pojuri, u dubini noći, kad "trava miriše i rastinje klija", u šumoru jedrih kukuruza i u svežini pooranih njiva, nad tim poljima koje je mesečina poplavila, u "bokorima cvetnog jorgovana":

Šume bokori cvetnog jorgovana,
i noć zvezdana treperi i žudi
za bujnu ljubav svetu bogom dana.
Dok mesečina nasmejana bludi,
šume bokori cvetnog jorgovana.

U takvu noć je požudnu i strasnu,
Izolda nekad čekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
i sećaju se prohujalih dana.
U takvu noć je požudnu i strasnu,
 
Noseći sobom lestvice od svile,
starinski vitez, pun vere i nade,
hitao zamku svoje verne Vile,
i pevao joj strasne serenade,
starinski vitez pun vere i nade!


To je lepa pesma, jedna od najboljih u ovoj zbirci, jedna od najlepših koje su za poslednje vreme na srpskom jeziku ispevane, i daleko bi se otišlo kada bi se navodili svi snažni stihovi kojima je puna ova dobra knjiga. Ja ću preći preko nekih nesavršenosti u formi, preko izvesne razvučenosti koja se opaža i na najboljim mestima, i preko pojedinih spornih pitanja metrike. Da se zadržim samo na jednoj stvari. Rakić je pametan čovek, i razumeće da je ove redove diktovalo uvaženje njegova talenta, ljubav prema književnosti i čvrsto ubeđenje da naš naraštaj treba da ispuni čime trajnijim onih trideset godina javnoga rada koji mu predstoji.
 
Naša mlada poezija je već prilično dala, i o njoj se već može govoriti kao o jednoj celinn. Ona je pokazala i neospornih talenata i učinila ne malo da se oblik usavrši, da se proširi pesnički jezik i nađu nove reči za nova i složenija osećanja. Ali što je mnogo, mnogo za žaljenje, ona ili poklanja isuviše pažnje isključivoj lepoti oblika, juri za što većim i maglovitijim senzacijama, ili se povlači u neplodno posmatranje, na najuži unutrašnji život, odvajajući se od ljudi i od života. Osnovna njena mana je što je isuviše egotična. Jovan Dučić napušta intimnu, čisto lirsku poeziju, gde je pokazao tako lepa uspeha, i ide za simbolistima, verujući da je ono što je moderno (a simbolizam danas ni to nije!) u isti mah što i novo. Rakić, koji je nadahnut Alfredom de Vinjijem, parnasovcima, naročito Lekontom de Lilom, zadovoljava se njinom poezijom pesimizma i moralnog stoicizma, zatvarajući se u "kulu od slonove kosti", tuđ i neprijateljski raspoložen prema strujanjima života.
 
Ja ostajem toliko i tako nepopravljivo naivan da uporno držim da je taj književni diletantizam i čisto kontemplativni pesimizam samo jedna skučena, oskudna i neplodna vrsta poezije, da to nije ona poezija koja ostaje večito mlada u srcima ljudi i čitavih pokolenja, da mladi ljudi od vrednosti imaju nešto više i bolje da kažu u jednom tako zaostalom narodu kao što je naš, i da se od njih traži nešto šire i čovečnije od književnih simbola i rečitih kletava života. Svi mi imamo trenutke moralnih depresija, onih strahovitih trenutaka duševne dalekovidosti, kada čovek bolno jasno vidi sveopštu bedu ljudsku i uzaludnost svakoga napora. Ali, našto od tih prolaznih duševnih raspoloženja, od te klonulosti i nemuškoga polaganja oružja pred besmislenom silom stvari, praviti čitav jedan filozofski sistem i ubrizgavati našem i inače mlitavom svetu sumnju i beznadežnost, koje nikada nisu ništa stvorile? Zatim, kada je mržnja na život tako apsolutna i nepomirljiva, našto onda govoriti stvari koje ništa ne pomažu, naročito pisati stihove koji još manje znače? I baš ako je čovek toliko slab i zemaljski da ih piše, on treba da ih čita samo uskom krugu posvećenih, dostojnih i ozarenih mudrošću Nirvane. Pa ta prizivanja smrti! Na žalost, od sviju ljudskih želja smrt je jedina smesta ostvarljiva, i njeno izvršenje je uvek u našim rukama. Ali, od pesimizma još niko nije umro, i nije zabeleženo da je ijedan pesnik opšte moralne bede i grobnoga mira zapečatio krvlju svoja učenja. Sve se to, na kraju krajeva, svodi na basnu o starcu koji je tovario drva na leđa, i svi su pesimisti jednaki, počev od premudroga Solomona, koji je ječao u Knjizi propovednikovoj, a živeo najčulnijim životom azijskoga satrapa, pa do očajnoga Šopenhauera, koji je formulisao filozofiju opštega uništenja, a proveo svoj vek kao najobičniji rentijer nemački.
 
Kada ćemo od mladih pesnika naših čuti i druge reči, reči nade, vere, reči ljubavi prema životu, čiji pojedini pojavi mogu biti rđavi, ali koji u osnovu nije rđav? Dokle će oni u stihove stavljati onu problematičnu mudrost naših starijih, "razočaranih" ljudi, koji su obeščastili i udavili našu zemlju? Svakako, poezija nije ni predikaonica ni govornica, njen zadatak nije ni da zviždi ni da trubi, ona nema da peva zakone astronomije i aksiome geometrije, u njoj se ne sastavljaju udžbenici za gramatiku i aritmetiku — ali još manje je njen zadatak da peva pogrebe skakavaca i mirise lakih žena, kao što su radili bedni pesnici mekušne i trule epohe aleksandrijske; nema da opeva uticaj ribljih repova na talasanje mora, kao što su činili francuski romantičari niže vrste, uvereni da je sve na svetu dobro kada se našao lep slik i da je cilj vaseljene da se završi lepom strofom; a najmanje su poezija vrućična buncanja, pretenciozna proza i prostačke mistifikacije sve one gomile "dekadenata", "simbolista", "simbolo-dekadenata", "esteta", "satanista", "mističara", "kvatročentista", sve one "fosforescencije truleži" buržoaskoga društva na umoru, ljudi koji teraju šegu i sa sobom i sa publikom, i pišu knjige "za opseniti prostotu". Prava velika poezija, poezija sviju onih velikih duhova koji su ostavili besmrtno ime, bila je poezija opštečovečanska, socijalna, poezija moralnoga zdravlja, koja je bila odjek i izraz duše čovečanske, nagnuta nad životom i u najnižim njegovim oblicima, prožeta i večito osvežavana njime, ona poezija pod kojom treperi sve naše biće, koja je silan, iskren i neizgladiv izraz najdubljih naših osećanja, najintimnijih naših nadahnuća, najviših naših shvatanja, mens divinior velike porodice ljudske.
 
Vreme je da najbolji među našim mlađim pesnicima bace pogled na put koji su prešli i pomisle u šta će utrošiti svoje lepe talente koje mladost greje i svoj život koji je tako kratak. Nakićena, hladna poezija, antisocijalna, tuđa i neprijateljska prema životu, nije i ne sme da bude njihova poslednja reč. Mi mlađi imamo pred nama jedno pokolenje živih mrtvaca i senki koji misle da žive, i mi moramo biti ono što je veliki Lamartin snažno rekao: "podmlađeno pokolenje koje vetar života trese".

 
Jovan Skerlić, 1904

Jovan Skerlić | Pisci i knjige V | Prosveta • Beograd 1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #4 poslato: Decembar 31, 2010, 02:36:07 am »

**

MILAN RAKIĆ: Nove pesme


Kada se naši današnji pesnici uporede sa starijim pesnicima našim, naročito sa onim iz ekspanzivnih šezdesetih godina, vidi se da nemaju njihove snage i zamaha. Današnji pesnici pišu sporo i malo, sa očevidnim naprezanjem, kratkoga su daha, gotovo bi se moglo reći da su neplodni. Milan Rakić je za osam godina, otkako je izišla prva njegova zbirka, napisao svega do triestak pesama, koje su se sada pojavile u zasebnoj zbirci.
 
Ali, ako se igde može reći da kakvoća nadoknađava količinu, to je slučaj kod Rakića. Iz njegove prve zbirke izišla je cela jedna pesnička škola, a jedna pesma iz ove nove knjige vredi koliko cele zbirke pesnika koji stihove sipaju kao iz rukava. Kada je pre deset godina počeo pevati, Rakić, — jedini od pesnika svoga vremena koji nije pretrpeo uticaj Vojislava Ilića, — imao je svoju određenu fizionomiju, i u srpsku poeziju unosio je nešto novo i više. Danas, u doba pune svoje zrelosti, pošto je sredio svoj unutrašnji život, i dovršio se kao čovek, postao duhovno razvijen i skroz samostalan pesnik, on daje punu svoju meru. I ta mera je vrlo visoka.
 
Govorilo se da je on pesnik više glavom no srcem, da ima više kulture no talenta. Ali, šta mari ako u tom sumarnom uopštavanju ima i jedan deo istine, i ako je kod njega refleksija odista jača od osećanja! Mi smo u našoj poeziji imali toliko nepameti, toliko su nam dodijali praznoglavi i neznalački "geniji", da nam je dobro došao pesnik pametan čovek, čovek vedre glave, jakoga duha i otmene duše, Evropljanin, zapadnjak i intelektualac. "Bogodani" talenti i razbarušeni "ženiji", književni analfabeti vrlo niske vrste, dosadni svirači na jednoJ žici, diletanti koji su se sveli na verbalna upražnjavanja, snobovi bez otmenosti i mistifikatori bez duha, naučili su nas da volimo ovoga pesnika koji je na visini moderne misli, koji ima dušu modernog razvijenog čoveka, i koji svojim duhom za sedam kopalja premaša nadničare slika i zanatlije strofe. U naše intelektualno doba mi se ne zadovoljavamo više samo rečju i stavom, i ne trpimo glupost i neznanje nigde, pa ni u poeziji. Za nas je ovakva poezija intelektualne, ili bolje reći intelektualizovane lepote, u kojoj su velika čovečanska osećanja i visoke i krepke misli kazivani sa toliko sklada, ukusa, i mere, na klasičan način, u dobrom smislu te reči. U jednoj pesmi samo šta je misli:
 
. . . Tako svakog dana
deo mog života kopni kao gruda,
odvoji se, krene put dalekih strana,
neznano ni zašto, ni kako, ni kuda.
 
Sve jedan po jedan lagano se skriše,
sad ih ima dosta pod pokrovom sivim,
i meni se čini što godina više imam,
da u stvari sve to manje živim.
 
Tajno otkrovenje kobi što se krije,
i zlurado vreba sva stvorenja živa!
Moj rođeni život tuđ mi sada biva,
jer što ja ne pamtim, nikad bilo nije!


U srpskoj književnosti od Jovana St. Popovića mi nismo imali intelektualnijeg pesnika no što je Rakić. Samo Rakić ima jednu veliku nadmoćnost nad našim starim refleksivnim pesnicima: stari su bili knjiški hladni, starački mudri, ukočeno pravilni i visokoparno svečani, a on je u isti mah i misaon i topao, i književan i neposredan, i rečit i prirodan, i njegova u osnovu vrlo lična i sasvim lirska poezija u isti mah je opštečovečanska i u višem smislu refleksivna.

Šta je novog Rakić uneo u srpsku poeziju, jasno se vidi u njegovim pesmama koje bi se mogle nazvati patriotskim, da tu lepu reč nisu profanisali spekulanti i deklamatori. Rodoljublje je nekada bilo osećanje koje je cvetalo za vinskim stolom, u hučnim zdravicama i sa zborskih govornica. Rakić je moderan čovek i otmen duh, i on zna da se rodoljublje, kao i sva velika osećanja, ne izlaže. Njegovo rodoljublje je duboko u njegovom srcu, i u punoj saglasnosti sa njegovim duhom. On ima naš savremeni patriotizam bez fraza, racionalan i diskretan, koji je sastavni deo naše duše i plod naše zrele misli. Svi mi nosimo u sebi krv predaka,
 
Mučenika starih i junaka, koji
umirahu ćutke na strašnome kolju.

 
Svi mi možemo reći:
 
Jest, ja sam se dugo sa prirodom hrv'o
uspeo sam — sve se može kad se hoće —
da na ovo staro i surovo drvo
nakalemim najzad blagorodno voće.
.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .
 
Ja osećam ipak, ispod svežih grana
i kalema novih, da, ko nekad jaka,
u korenu starom struji snažna hrana,
neiscrpna krepost starinskih junaka . . .

 
I svesnu, razumnu ljubav prema svome narodu niko nije bolje izrazio no Rakić, u pesmi Na Gazi-Mestanu — na tragičnu mestu gde su veliki crveni božuri iznikli iz plemenite krvi bojnih drugova Čestitoga Kneza i prekrilili "strašnu kosturnicu" kosovsku:
 
Danas nama kažu, deci ovog veka,
da smo nedostojni istorije naše,
da nas zahvatila zapadnjačka reka
i da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
danas, taj te voli, jer zna da si mati,
jer pre nas ni polja ni krševi goli
ne mogoše nikom svesnu ljubav dati!
 
I danas kad dođe do poslednjeg boja,
neozaren starog oreola sjajem,
ja ću dati život, otadžbino moja,
znajući šta dajem i zašto ga dajem!


I valja čitati duboke kosovske pesme Milana Rakića, ispevane na samom Kosovu, i porediti ih sa onim praznim alkoholičarskim kosovskim pesmama šezdesetih godina, ispevanim u beogradskim mehanama i u novosadskim bircuzima, pa videti koliki je napredak učinila ne samo naša poezija no i naše osećanje.
 
Ako bi, kao pesnik uopšte, Rakić imao da se spori o prvenstvo sa Jovanom Dučićem, u suvremenoj srpskoj poeziji, u pogledu forme, on je van svakog spora na prvom mestu, i mi danas nemamo izrađenijih, savršenijih, besprekornijih stihova no što su njegovi. Jedan savremeni kritičar podelio je pesnike na fluidne, kakav bi bio kod nas Dučić, i na metalne, kakav bi bio Rakić sa svojim zvonkim i čistim stihovima, koji odjekuju zvukom plemenitoga metala. Njegovi stihovi su besprekorni u svojoj mirnoj euritmiji i mramornoj lepoti, i u pogledu tehnike to je poslednja reč umetničkoga savršenstva u našoj dosadašnjoj poeziji. Kakva je tu čistota izrade, konciznost izraza, zaokrugljenost strofe, pravilnost slikova, harmoničnost ritma! Ima celih pesama gde nijedna zapeta nema da se promeni. Rakić se titra sa teškoćama slika i stiha, on katkada u "rečima finim kao vaza saska" ide u virtuoznost, kao u pesmi Varijacije:
 
Tvoje je lice kao ljupka freska
na čađavome zidu starog hrama.
Dobra si kao Dantova Frančeska,

u tišini i miru živiš sama,
bez sveta da ti zamera il' pljeska,
a lice ti je kao ljupka freska.


I retki, bogati, zvonki, obojeni, heredijevski stihovi padaju kao udar vesla po mirnoj vodi: ljuska-pljuska-uska, laska-praska-saska, Hrista-prista-blista, modre-prodre-bodre.
 
Ali ja više volim Rakića kada ne preteruje u svojoj versifikatorskoj veštini, kada prostim i prirodnim rečima pravi velike umetničke efekte, kao u onoj čistoj i svetloj pesmi Zimska noć:
 
Palo je inje. Ko sablasti bele,
u tankom velu kao da se ježe,
snuždeni stoje borovi i jele
i opuštene zimzelena vreže.
 
Vodoskok smrznut ćuti, ko da sneva.
Zemlja je puna tajanstvene strave;
ko voštanica koja dogoreva
u hladnoj sobi, mrtvacu kraj glave,
 
Mesec se gasi... Svuda nebo sinje
i s golih grana katkad padne inje...
 
Noći, ledena noći, ja te volim,
kao što volim sve kržljave stvore
što samrt nose u grudima golim
i koje tajne boljke dugo more,
 
— Dok tako tobom sa bledih visina,
ko predznak tajnih i kobnih otkrića,
bezglasno struji hladna mesečina
i bolna blagost umirućih bića . . .


Kod Rakića su se mnogi mladi pesnici naši naučili radu. I u dobroj su školi. Ni kod jednog našeg pesnika neće se toliko naučiti.
 
Nove pesme Milana Rakića su ponos naše književne generacije, i jedna od najboljih knjiga koje su izišle za poslednjih dvadeset godina. I, ako u stvarima poezije što vrede ovakve odsečne ocene, ja bih rekao da su to najbolji stihovi koji su kod nas od Vojislava Ilića pa do danas napisani. Rakić je uspeo da bude pesnik bez poziranja, dubok bez nejasnosti, rečit bez emfaze, uzbuđen bez patosa. On je bio odveć skroman kada je kazao:

. . . Niko neće znati
da nekad besmo prvi, premda mali,
kolenu našem da smo kao mati
nov jezik s novim osećajem dali.

 
Danas se vidi i zna, i to će ostati u našoj književnosti: da je Rakić bio jedan od prvih i najkrupnijih među onima koji su oblagorodili srpski književni jezik i u lepoti proširili i podigli srpsku dušu.

 
Jovan Skerlić, 1912

Jovan Skerlić | Pisci i knjige V | Prosveta • Beograd 1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #5 poslato: Decembar 31, 2010, 02:36:24 am »

**

PESNIČKO DELO MILANA RAKIĆA


Milan Rakić je jedan od velikih majstora moderne jugoslovenske poezije, jedan od onih retkih pesničkih stvaralaca koji su novu srpsku poeziju, posle Vojislava Ilića, njenog prvog reformatora, podigli na evropski nivo. Dok su Bogdan Popović (kome je Rakić posvetio svoju prvu zbirku pesama) i Jovan Skerlić, naročito kao urednici i kritičari "Srpskog književnog glasnika" (osn. 1901. god.), unosili ne samo francuske metode u književnu kritiku nego i francuski duh u srpski književni jezik i stil (tzv. beogradski stil), Milan Rakić i Jovan Dučić donosili su u srpsku poeziju neposredniji uticaj modernih pesnika i pesničkih pravaca, u prvom redu parnasizma i simbolizma. Uticaj parnasizma može se, istina, konstatovati već i u poeziji Vojislava Ilića, naročito u njegovim pesničkim slikama iz prirode i scenama iz klasičnog života, ali taj uticaj nije dolazio direktno iz francuske književnosti, nego posredstvom ruskih parnasovaca.

Kao student u Parizu, Milan Rakić je pratio francusku književnost, naročito poeziju, i proživljavao njen sumorni "kraj veka" (fin de siecle), koji će odmah baciti svoju tešku senku i na njegove prve pesme, objavljene 1902. godine, pod šifrom Z na stranicama "Srpskog književnog glasnika".1
 
Sin Mite Rakića, jednoga od prvih filozofski obrazovanih ljudi u Srbiji, poznatog naprednjaka i pristalice "nove nauke", pozitivizma i materijalizma, prevodioca Hajnea, Igoovih Jadnika i u svoje doba mnogo čitane i cenjene Draperove Istorije umnog razvića Jevrope, a po majci unuk Milana Đ. Milićevića, Milan Rakić je i sam u svojoj mladosti bio ponesen valom naprednjaštva, i to njegovog radikalnog socijalističkog krila. Tako se i on našao među radničkom omladinom koja je, pod crvenom zastavom, došla da oslobodi iz tamnice Vasu Pelagića, popularnog slobodnjaka i socijalističkog prvoborca.
 
U Beogradu, gde se rodio 1876, Milan Rakić je proveo celo svoje detinjstvo i dečaštvo. U beogradskoj gimnaziji počeo je, kao i mnogi njegovi drugovi, da piše i svoje prve književne pokušaje, stihove i prevode (Gimnazijalac, Rad Družine učenika II beogradske gimnazije, Beograd, 1891).
 
God. 1894. Rakić se upisao na filozofski fakultet u Beogradu, a god. 1895. prešao na prava, koja je god. 1898. nastavio u Parizu i završio god. 1901. God. 1902, kada se vratio iz Pariza, Milan Rakić je najpre činovnik Izvozne banke, zatim ulazi u službu Ministarstva finansija a onda, najpre kao pisar (1904), počinje u Ministarstvu spoljnih poslova svoju konzularnu i diplomatsku karijeru, koja ga je, posle kraćeg službovanja u Beogradu, odvela na tešku i odgovornu dužnost u neoslobođene krajeve Južne Srbije, gde je, naročito u Prištini, kao vicekonzul i docnije konzul Srbije činio nacionalnoj stvari velike usluge. Tu, na domaku legendarnog Kosova, obilazeći slavne srpske zadužbine, i mesta kosovske bitke, Rakić se inspirisao za nekoliko svojih sjajnih pesama u duhu novog rodoljublja. A kad je došlo do oslobodilačke akcije u balkanskom ratu, Rakić je, dosledan rečima svoje pesme Na Gazi Mestanu ("Srpski književni glasnik" 1907), pošao u borbu spreman da "neozaren starog oreola sjajem" prosto i prirodno dade i život "znajući šta daje i zašto ga daje". Tog Rakićeva polaska u borbu i opšteg raspoloženja uoči rata s Turcima god. 1912. ovako se seća Milan Ćurčin, prijatelj Rakićev: "Tada se među nama proneo glas da je Milan Rakić otišao s komitama na granicu, sa četom Vojvode Vuka. Jedino oni, revolucionari, znali su kuda idu i verovali su u ono što rade: jedino oni imali su pravo. S njima je bio Milan Rakić, sve vreme: od godine 1905. do bitke na Lisici; i kao savetnik i kao barjaktar, i kao pesnik i kao četnik. Ono što je u stihovima predskazivao i propovedao, to je i na delu izvodio" ("Nova Evropa", avgust, 1938). Kao četnik, Rakić je ušao prvi u Prištinu, koju je ranije kao srpski konzul pripremao na oslobođenje. Iz oslobođene Prištine javlja se on jednim pismom svojoj ženi, ali ne piše o sebi i o pretrpljenim naporima, nego prelazeći preko svega ličnog kaže: "Glavno je da je sve bilo dobro i da je Kosovo osvećeno."
 
Za vreme svetskog rata i posle njega Rakić služi, kao konzul, savetnik poslanstva i najzad kao poslanik u Bukureštu, Štokholmu, Londonu, Kopenhagenu, Kristijaniji, Sofiji i Rimu. Kraj života je proveo kao težak bolesnik po sanatorijima u inostranstvu i u Beogradu, gde je, poštovan i voljen od svih, bio predsednik beogradskog centra PEN-kluba. Umro je 30. juna 1938. na povratku iz inostranstva, u Zagrebu, i sahranjen u Beogradu.
 
U književnosti se Rakić javlja samo kao redak i drag gost. On je u svemu napisao pedesetak pesama, koje su izlazile u "Srpskom književnom glasniku", "Srpskohrvatskom almanahu" (1910—11) i "Novoj Evropi" (1921). Prva zbirka njegovih pesama, Pesme, izašla je u Beogradu (1903), a druga god. 1912 (Nove pesme). Potpuna zbirka svih Rakićevih pesama, koju je uredio sam pesnik, izašla je u izdanju zagrebačke "Nove Evrope" god. 1924, a god. 1936. izdala je sve njegove pesme (Pesme) i "Srpska književna zadruga" (Kolo XXXIX, knj. 261). "Srpski književni glasnik", koji je posle pesnikove smrti svoju dvostruku svesku (16. juli — 1. avgust 1938) posvetio u celini uspomeni Milana Rakića, jednoga od svojih najboljih i najvernijih saradnika, doneo je i njegove pre neobjavljene pesme (Jasika, Taj ogromni mesec limunove boje, U dansingu). Sem pesama, Rakić je u "Srpskom književnom glasniku" (god. 1904) objavio i nekoliko svojih pozorišnih recenzija o delima domaćih i francuskih pisaca, naročito simbolista (Meterlink, Vojnović). Iako tako malen po opsegu, taj Rakićev književni rad je bio sasvim dovoljan da vidljivo obeleži njegovo mesto u jugoslovenskoj poeziji dvadesetoga veka.

Vojislav Ilić je srpsku poeziju, ogrezlu u romantičarskom patosu i u istrošenoj frazi i rečniku, osvežio novim formama stiha i novim, realnijim sadržajima; i u njegovom pseudoklasicizmu, svečanom i mirnom, po ritmu i osećaju, bilo je mnogo diskretne tuge. Milan Rakić je pošao dalje, njegova pesnička reforma je dublja, korenitija. On je osetio kako u zemlji gde je rođen "promiču dani ni bolji ni gori i, sivi, klize u nedogled sivi" i odlučio je da ne ide po utrtoj stazi, nego da svom kolenu dade "nov jezik s novim osećajem". Pri tome mu je pomoglo njegovo poznavanje moderne francuske poezije, u kojoj se baš u doba njegova boravka u Parizu javlja naturistička reakcija na estetizam devedesetih godina. Kada bude detaljnije ispitan uticaj modernog francuskog stiha,2 a to ne samo njegove spoljašnje nego i unutrašnje strukture, na Rakićevu poeziju, videće se da su "nov jezik" i "nov osećaj" koje on unosi u srpsku poeziju zavisni od gotovih izražajnih i misaonih formi francuske lirike koliko i od intelektualnih sklonosti njegove ljudske prirode i društvenih uslova, koji su je determinisali. Već prve Rakićeve objavljene pesme, u kojima je naglašena misao o uzaludnosti svakoga ljudskoga dela pred "strahovitim žrvnjem neizbežne smrti", u kojima se "bude groblja uz kuknjavu glasnu" i "šume noći prohujalog doba", pune su gotovih poetskih rekvizita francuskog parnasizma, simbolizma i dekadanse, dok u celoj njegovoj poeziji ima mnoštvo doslovnih reminiscencija iz velikih dela svetske književnosti, od Svetog pisma i Pesme nad pesmama do Šekspira i naše narodne epike. (v.: dr Rostislav Pletnjev, O uticajima na Milana Rakića — "Glasnik jugoslovenskog prof. društva", novembar 1938.) Tako, na primer, Rakićeva pesma Želja ("Srpski knjiž. glasnik", 1902) počinje kao i jedna pesma R. Jattev-a iz njegove zbirke Le deuil des primevered, koja je izašla god. 1901, dakle baš u doba Rakićeva boravka u Parizu. Jammes-ova pesma počinje: "Lorsqu' il faudra aller vers vous, o mon Dieu, faites que ce soit un jour—", a Rakićeva: "Kad i meni dođe čas da mreti treba, Bože, daj da umrem u jesenje noći —". Rakićevi stihovi: "I zaječaće setne violine u svežu noć —" veoma podsećaju na stihove iz Samain-ove zbirke Le Chariot d'or 1901): "J'entendis s'elver un voix solitaire qui vibrait dans le soir comme un beau violon" Kada znamo koliko je Rakić čitao i voleo Samain-a3, onda su nam ove reminiscencije shvatljive. G. Pletnjev je u svome spomenutom članku konstatovao izvesne sličnosti između Rakićeve pesme Menuet Ligubre i pesme Francois Coppee-a Menuet, i nije to sličnost samo u naslovu i rečima ("Dans votre robe a grands paniers, dans votre robe a grands ramages —" — "I krinoline razne pune veza —") nego i u tome što oba pesnika spominju muziku Fillipa Rameau-a ("C'etait un air  du grand Rameau" — Menuet ljupki od Filipa Ramo). U Rakićevom pesničkom jeziku, kada bi se upoređivale njegove figure i metafore s izražajnim osobenostima moderne poezije francuske, našlo bi se još mnogo primera kako je Rakić na "surovo drvo" naše poezije kalemio "blagorodno voće" francuskog jezičkog esprija, slikovitosti i obrta. Već Skerlić je konstatovao da je Rakić nadahnut parnasovcima, naročito Lecontom de Lisle-om i Alfredom de Vigny-jem, i njihovim pesimizmom i moralnim stoicizmom, a mi smo videli da je taj francuski uticaj u njegovoj poeziji ostavio i sasvim vidljive frazeološke formalno-estetske tragove. Rakić je, kaže njegov prijatelj Milan Grol ("S.k. glasnik", 16. oktobra 1938) imao "veliko i trajno pamćenje", naročito za stihove. Time se, mislimo, u prvom redu, mogu tumačiti i pravdati tolike, zaista i nesvesne, podudarnosti njegovih stihova i njegove pesničke fraze sa stihovima i rečnikom francuskih pesnika koje je voleo i stalno čitao. Sully Prudhomme-a, na primer, bio mu je — kaže M. Grol — "trebnik za razna raspoloženja", a Teofila Gautier-a, Leconta de Lisle-a i osobito Samain-a čitao je "iz pasije za stih i za osećanja".
 
Ali ispod blistavoga novog ruha Rakićevih besprekornih francuskih jedanaesteraca i dvanaesteraca, koje je on smatrao jedino sposobnim za pesnički izraz, osećala se svuda i originalna misaona osnova njegove poezije. I ta osnova veže njegovu ljubavnu, refleksivnu i patriotsku poeziju u jednu harmoničnu celinu.

U najvećem delu svojih ljubavnih pesama Rakić se obraća direktno ženi, Gospi ili Dragoj, te se jasno vidi da su te pesme prvotno i bile pisma voljenim ženama. U krugu Rakićeve erotike žena se ne javlja uvek pod istim vidom, ona je vladarica, ali i lakoverno bedno stvorenje kome se laska i s kojim se igra, ona je strašno božanstvo kome se prinose žrtve, ali i ljudski blaga utešiteljka koja vida rane. I onu najtežu ranu, svest o stalnom raspadanju svega, blaže usta drage, jer živome daju da zaboravi da je živ i tako oseti sreću. Ali pred tom moći i čudesnim sjajem ženine lepote u pesniku se javlja i strah od pomisli da će jednom sva čula "redom da zaneme", a strasti da "prođu kao dim i pena". Teška misao prolaznosti, koja obeležava celu Rakićevu poeziju, ovde je zaista kriva što je srce zapištalo, ali je i njena zasluga što se život stoički uzvisio "veličinom jada".
 
Rakićeva ljubavna poezija, često duboko senzualna i gotovo uvek oslobođena sentimentalnosti, poezija pesnika koji kaže da ono što on ne pamti, što nije prošlo kroz njegovo iskustvo, nije nikada ni postojalo, jača je po kontemplaciji nego po osećanju. Rakićeve ljubavne pesme su stilizovane kao galantne ljubavne izjave, s neophodnim romantičarskim registrom uzdaha, popraćenih finom ironijom, i s parnasovskim pseudoklasipizmom, u kome su našli svoje mesto ne samo Hermes, Afrodita, Prometej, Dalila, Piram i Tizba nego i Azra. Mazepa, Genoveva, Buda, Danteova Frančeska, Verter i Tristan i Izolda. Bolna misao da je ljubav prolazna ne da mu da je duboko i neposredno proživi; za svaki lepi san, priroda će se osvetiti, pretvoriti ga u prah, raj u pakao, a od sjajne krinoline će stvoriti staru krpu (Menuet Lugubre). U Setnoj pesmi, jezivom nagoveštavanju dolaska starosti, istaknuta je, kao poenta, originalna misao da u duši kao "prigušen šumor nekadanje strasti" rastu crne bede i staračka zla. I Ljubavna pesma ima u svojoj osnovi elegičnu notu o prolaznosti života jedinke i večnosti ljudske čežnje. Ta misao se u Rakićevoj poeziji stalno ponavlja. Pesnik pokušava da nađe utehu u pogledu na večno mladu prirodu, koja ostaje ista dok se proces promene vrši na nama, ali ta uteha je tek jedna neubedljiva i bleda refleksija. Poklonik lepote, Rakić pokazuje pred njom, pored muškog egoizma (Ponosna pesma) i želje da on, sam, večno vlada i bude jedini gospodar žene, takođe pobožnost i strah (Priziv). Ta zavisnost od žene prelazi iz oblasti osećanja u oblast razmišljanja, i on postavlja sebi pitanje: "O, šta je to što mene veže sada za jednu put, za jedan oblik tela —" (Čekanje). U Očajnoj pesmi on svoju glad čula tumači kao glad duše ("da duša moja najzad bude sita"), jer mu se čini da i duša strepi pri pomisli da će jednom čula "redom da zaneme". Lepota žene, ipak, nije samo njeno blistavo telo; pesnikova ljubav, koja nije samo poticaj mašti nego i sama stvaralačka snaga, čini istu ženu uvek drugom, jer prava lepota se stalno otkriva, te pesnik najzad, da bi dahnuo pred njom, pred tom lepotom, želi da mu draga bude "ko i druge žene". Žena, s kojom je Rakić uvek vezan diskretnim nitima erotike, na drugoj strani je jedino biće pred kojim on raspreda svoje suptilne monologe i kome saopštava svoje najintimnije emocije i misli. Zato, kada ga skoli "mutna atmosfera zadušničkih dana", on dragu upozorava na večni proces razvića u prirodi, po kome se, dok jedne klice žude da se na svet jave, pod svežim humkama raspadaju prežaljena bića. Ali to što najdublje osećamo nije ono klijanje, nego ovo stalno raspadanje. U ljubavnoj poeziji Rakić je izrazio nova osećanja i isprepleo ih bogatim refleksijama. Njegove ljubavne pesme, kada iz njih eliminišemo čulne elemente, koji u njima često i ne izgledaju bitni, mogle bi se uvrstiti, po onome što je sadržajno u njima, u misaonu liriku. U kratkoj analizi koju smo ovde dali to se moglo dovoljno jasno videti.
 
Drugi deo Rakićevih pesama, svojim temama kao i svojom osnovnom intonacijom, spada u čisto misaonu poeziju. Sve te pesme su snažno obeležene ličnošću pesnikovom, ali ipak nisu individualističke u romantičarskom smislu, nisu izraz jedne u se zatvorene ličnosti, koja nosi samo svoj bol i na prvo mesto postavlja samo svoje lične želje. Njemu nije dovoljno da peva o velikim afektima, o tuzi i očajanju, ni o bedi pojedinca; njegovo "silno zadovoljstvo" je "osećati sve", jer on u sebi ne oseća samo krv predaka, on vidi, kada analizira svoja osećanja, raspoloženja i misli, da je kao pesnik tumač svih naslaga koje su u njegovoj duši ostavile generacije. Tu su se, na jednoj širokoj skali, našle i strasti i vrline. Ako je istina da mišljenje boli, onda je Rakićev bol i njegov pesimizam misaonog porekla, iako nije izraz jednog određenog filozofskog pogleda na svet. Jer, kad pogledamo one Rakićeve pesme u kojima prevlada momenat emotivni nad intelektualnim, videćemo da je u njima stvarno sadržana afirmacija života; tu pesimistička misao izmiče ispred životnog elana, izražena prkosom i pouzdanjem u snagu i zdravu jezgru svoje generacije. Rakić je svestan onog razornog negativizma koji je sadržan u misli:
 
Misao se javi! Kao zver me zgrabi
I ponese sobom u predele suza,
Guši me, a moji napori su slabi
Da se satre ova pohlepna Meduza.
                                      (Misao)

 
Misao na smrt, koja se tako sugestivno nametnula Rakićevoj poeziji, često je sastavni deo u njegovom pejzažu, zimskom i noćnom, a ne samo u njegovoj filozofskoj meditaciji. Pogledajmo samo Rakićeve asocijacije iz kojih on stvara svoja pesnička poređenja. Mesec što se gasi nad smrznutom zemljom izgleda mu "ko voštanica koja dogoreva u hladnoj sobi, mrtvacu nad glavom". Ta dekadentska crta u Rakićevu tonu i rečniku veoma je vidljiva i iskreno kazana kao duševni pokret jednoga momenta, ali ona nije i bitni deo njegovog pogleda na svet. On čuje kako "bezglasno struji hladna mesečina i bolna blagost umirućih bića", on voli noć i "sve kržljave stvore" koji nose samrt u grudima (Zimska noć). Ima sebemučilačke perverzije u njegovoj želji "sve da bude kao da svuda ječe bolna deca", da mu se čežnje rastope kao gruda, da se stopi s mesečinom i da iščezne zajedno i s dragom. Sve nas to upućuje na onu Šopenhauerovu misao o potrebi ubijanja volje za životom. Ta misao je izražena i u njegovoj velikoj alegoriji koju mu je nametnulo sećanje na jednu sliku s nekadašnje periferije Beograda, u pesmi Dolap. On vidi besmislenost ljudskog života, njegovo okretanje u večno istom krugu, i nameće mu se misao da su čovek i kljuse koje okreće dolap jednaki "pred opštom neminovnom bedom". I on, s hamletovskim gađenjem, želi da svuče sa sebe ovaj život "ko zmija ljuta košuljicu svoju" i da ostavi "svemoćnu podlost i opštu gnusobu". To je Rakićevo najdublje spuštanje u Nirvanu, izraženo najzad i jasnom formulacijom da je poslednji smisao svega "mračna dobra raka i večiti mir". Surovo vreme će uništiti ne samo pojedinca nego i njegova dela. Samo duh pesnikov, kao nežni vlat u vetru toga vremena, drhće nad svetom koji stalno umire. A kada razmišlja o verskim shvatanjima posmrtnog života, pesnik strepi i pred samom predstavom da je drugi život, u svojoj hladnoći i nepomičnosti, neko produženje, a to je najgori pakao (Dragim pokojnicima). Ali Rakić ne pomišlja na uništenje života; on je samo jednom "u noćima strašnog iskušenja" poželeo da odjednom pusti sve svoje dane, kao jato ševa, i "da proživi život u trenutku jednom", ali sa svim rekama i planinama u očima. Pesimizam i hedonizam u isti mah! Ljubav prema svetu i negacija života! Zbog toga, kada se govori o Rakićevom pesimizmu, treba imati na umu da on nije samo filozofska ideja nego i životno osećanje. Naš život, odiskona uslovljavan društvenim snagama, ili, kako kaže Rakić, "nevidljivom silom", samo je robovanje i mučenje, "u kvrgama", ali snaga duha, u koju Rakić veruje, u stanju je da razbije sve okove, da se oslobodi i vine iznad svagdašnjeg, da čoveku svesnom i doraslom za borbu pruži individualnu iluziju slobode. Srčanost, ponos, spremnost da se podnesu muke, ta "veličina jada" uzvisuje nas nad bedu života, prekaljuje nas na ognju bola. Tako se pobeđuje život, i dočekuje Zora (Osvit). Ali ta borbenost opet se gasi, kao plamen koji je naglo buknuo, i izmenjuju se časovi lične rezignacije (Pomrčina) i kolektivne vere. Prometejstva je nestalo. Pesnik, da mu Gospod da snagu i moć da stvori novi i bolji svet, skrušeno bi priznao da vidi mane dela božjeg, ali da nije u stanju ni da zamisli boljeg sveta. Prema tome, tu dolazimo i kod Rakića indirektno do one optimističke Lajbnicove koncepcije: ovaj svet je ipak najbolji od svih mogućih svetova.
 
U svojoj Oproštajnoj pesmi ("S. k. glasnik" 1929) Rakić će još jednom, s blagom ironijom, da podvuče najsvirepiju osobinu naše duše: zaborav, a u poslednjim svojim dvema značajnim pesmama pogledaće duboko u sebe. U pesmi Taj ogromni mesec limunove boje on se grčevito drži prošlosti i traži u njoj oslonac za održanje u životu, boji se samo da se i u njoj ne razočara i da ne zaklopi svoje umorne oči "s užasom što ikad vide svetlost dana". Pesma Jasika, doživljena u bolesničkoj sobi sanatorijuma u Neju, u stvari je simbol pesnikova života. Jasika treperi po nekom nerazumljivom, tamnom nagonu. Taj i takav nagon kretao je i pesnikov život; njegovo treperenje on je osećao u sebi, on ga je vezao "za večni život od iskoni" i bio u dnu tužne pesnikove duše "ko nagoveštaj nove vere".
 
Ako je patriotizam pesnikova intimna i duboka privrženost svojoj zemlji i rodnome kraju koji ponekad, kad nam izgleda daleko, neposrednije osećamo, bilo kroz sećanje, na mladost, na drage ljude, ili, najzad, kroz uvek romantični veo istorije, onda u rodoljubivoj poeziji Milana Rakića dolaze na prvo mesto one njegove pesme u kojima je tako spontano, tako iskreno, iskrenije možda nego sve druge emocije, izrazio nostalgiju. U dalekom svetu, gde mu je bilo suđeno da rasipa svoj život i srce i krv, pesnik dolazi do saznanja, i o tome piše toplo voljenoj Gospi (Tri pisma), da je on bio rođen da živi skromno u onome kutu gde se i rodio. Na mrtvom Severu, okružen belinom snega, on pušta svoju čežnju da mu oživi u sećanja urezane slike predela s dve velike vode i sa starinskim kulama nad njima. "Nek Morava, koja nas je othranila, i grob bude", parafrazira on poznate stihove srpske narodne pesme.
 
Nadahnut duhom narodne tradicije, i vraćajući se često njenim izvorima, Rakić u pesmi Kondir transponuje poznati motiv kosovske narodne pesme (Kosovka devojka) na jednu širu erotsku i misaonu platformu. I u drugim pesmama koje bismo mogli nazvati rodoljubivim vizija Kosova je bliska i živa. Pesma Božur noćni je pejzaž Kosova, na kome iz nekadašnje krvi, srpske i turske, cvatu crveni i plavi božuri. Simonida je uzbudljiva apostrofa stare freske u Gračanici, a veoma poznata pesma Na Gazi Mestanu moćna je vizija kosovske bitke i ispovest generacije spremne na poslednji boj i osvetu Kosova. Nasleđe je najoptimističnija Rakićeva pesma. Tu on govori u ime osvetnika koji su, pozvani na velika dela, osetili kako im "u korenu starom struji snažna hrana, neiscrpna krepost starinskih junaka". Pred mukama predaka, mučenika koji su "umirali ćutke na strašnome kolju", iščezle su sve lične slabosti i bolje. Koliko je Rakićeva rodoljubiva poezija bila refleks naših političkih prilika, pokazuje naročito pesma Jefimija. U njoj je pesnik, prikazujući stanje Kosova, bolom Jefimije, skromne monahinje, vezao pokosovsko doba s dobom našeg nacionalnog poraza posle aneksije Bosne, kada je izgledalo da "svetlosti nema na vidiku celom". I u pesmi Napuštena crkva onaj "očajni i strašni Hristos", u starom srpskom manastiru, koji s raširenim rukama čeka pastvu, koje nema, shvaćen je kao potresni simbol nacionalne tragedije.
 
Rakićev ciklus Na Kosovu, koji je on počeo da piše god. 1905, kada je došao u Prištinu, sadržava samo sedam pesama. Prva pesma toga ciklusa (Minare) napisana je 1905, a poslednja (Nasleđe) 1911. Skromna po opsegu, ta Rakićeva kosovska poezija monumentalna je po motivima i po svome duhu, a svojim čisto umetničkim stilom, koji nigde nije prekoračen, i izbegavanjem stereotipne političke retoričnosti i fraze, ona stoji iznad svega što je u srpskoj književnosti napisano u oblasti rodoljubive poezije. Mesto nameštenog patetičnog rodoljublja iz vremena romantike, tu se, u bogatoj kompoziciji boja, ređaju istorijske slike, pejzaži, manastiri, portreti, duh istorije, pred koji izlazi pesnik, kao predstavnik svoje generacije, da izreče svoj zavet i svoju veru. U Južnoj Srbiji, na poprištu bede, Milan Rakić je sopstvenim očima video pritisak sile i bespomoćnost naroda, i on nije mogao da peva patriotsku tiradu, nego je pevao o narodnom slomu, o tami nad plemenom i o nesrećnoj kobi, ali je iz cele narodne stvarnosti smelo povukao jedan postulat: potrebu svesne žrtve. Čovek, kao nosilac narodnog etosa, ne sme oklevati da se upusti u borbu sa zlom da bi pobednik ostao duh.
 
Milan Rakić, književni erudita, naročito dobar poznavalac pesnika, francuskih i domaćih, imao je razvijeno osećanje za formu. Njegov jezik je veoma čist, pesničke figure, na kojima je ostala tuđa patina, prilagođene su duhu srpskohrvatskog jezika. On je istakao kao najviši zadatak svoje književne generacije da savremenoj književnosti dade "nov jezik s novim osećajem". Taj novi osećaj je u prvom redu ona nesentimentalna muška nota Rakićeve poezije, u kojoj se, po rečima P. Slijepčevića i "kuka muški".
 
Rakićeva versifikacija u vezi je s njegovom muzikalnošću. Svestan da kuje svoj stih i svoju rečenicu, on uvek pazi "da ritam bude zvučniji i rima". Izvodeći versifikatorske ekshibicije, na primer u Varijacijama, gde je trubadurska laskanje obavio bleskom rima, ritma i efektnog rondela, on je često padao i u plitko i prazno versifikatorstvo, koje je za sobom povlačilo ne samo neadekvatnost slika nego ponekad i frazu koja ništa ne znači, pa čak i izvesne jezičke nekorektnosti. Rakić, na primer, kaže: "dok našu starost objavljuju trube" verovatno samo da bi dobio rimu s grube. On kaže i

"Na moja usta pokuljaće tada
milosne reči i bokori ruža".


iako glagol pokuljati, po svojoj osećajnoj vrednosti, ne odgovara milosnim rečima, a još manje bokorima ruža. Takvih nepodesnih izraza, koji odmah upadaju u oči u poeziji Rakićeva stila, ima još nekoliko ("Sisao sreću sve do same zore", "Zadrhte od čežnje redom svi perčini", "Kao kobna zvezda dizala se zlobna, crna orhideja", "I bežao sam iz našega stana"). U nekim stihovima ima, pored hramanja ritma, i hramanja ukusa:
 
A kad nad lipama što mračno stoje
Krajičkom izbi mesec, pa se širi
Pun, sjajan, mekan, ko koleno tvoje
Iz crne ti čarape kad proviri"
                     (Tri pisma III)

 
Rakić se ograđivao od jezičkih nastranosti Laze Kostića i romantičarskih preteranosti u rečniku Đure Jakšića:
 
Ja ne volim, Đuro, retoriku tvoju,
Turčin, to je dosta; "skot pogani" dreči,
No možda u krvi i ljutome boju
Izbezumljen ratnik i ne bira reči.

 
Zato treba videti i Rakićeve omaške, koje se ne mogu ničim pravdati sem nepažnjom, ređe potrebama ritma i rime, koje je Rakić ponekad stavljao na prvo mesto, i malim ekskurzijama mašte u bizarnost.

Rakićeva versifikacija, o kojoj su kod nas posebno pisali Branko Lazarević (Hrvatskosrpski almanah, god. 1911 — Impresije iz književnosti II, 19) i Milan Ćurčin ("S. k. glasnik" XXVIII, 1912, 11), ima sve vrline i mane parnasovskog stiha. Rakićevi oblici stiha su jedanaesterac i dvanaesterac, ređe deveterac (Pomrčina I—II, Tuga, Sumorni dani i Jasika) a u jednom slučaju i osmerac sa šestercem (Rosa pada). Rakićeve stihove, napose njihovu parnasovsku korektnu tehniku, Skerlić je smatrao poslednjom reči umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji, jer je video da spoljašnjoj ujednačenosti odgovara i unutrašnji red i ideja. Ali dok je Skerlić gledao na skladnost ideja s formama stiha, Branko Lazarević je preneo težište svoga suda o Rakićevom stihu na muzikalnu i uopšte osećajnu stranu. On je prvi primetio da Rakićev stih, toliko hvaljen zbog svoje korektnosti, ima, gledan s drugog stanovišta, baš u toj "školskoj uređenosti" i svoju glavnu manu. Lazarević kaže da su Rakićevi stihovi "u jednoj liniji, u jednoj boji: kao deca na litiji", da nemaju potrebne politonije i da, uzevši strogo versifikatorski, ostavljaju utisak da Rakić "uvek peva jednu pesmu, ali je uvek peva tačno i otpeva do kraja". Milan Ćurčin, u svome članku o Rakićevoj versifikaciji, izvršio je ritmičku analizu Rakićevih jedanaesteraca i dvanaesteraca i u njihovom padajućem, u svojoj osnovi trohejskom ritmu našao je srodnost s petostopnim narodnim stihom i šestostopnim trohejima, običnim u našoj poeziji i pre Rakića; Rakić je samo doprineo da se u našoj modernoj poeziji odomaće, i postanu dominantni, dvanaesterac i, naročito, muzikalniji jedanaesterac.
 
Kao i Rakićev ritam, ni njegova skala unutrašnjih psihičkih pokreta nije bogata; psihološki uzeto, registar njegovih emocija nije velik, ali one koje čine kičmu njegove lirike, osećanje bola i duhovni napor da se on savlada, osećanje ljubavi i smrti, kazane su bogatim jezičkim mogućnostima, naročito nijansama sinonima u pridevima i prilozima.
 
Rakić je osećao svoj jezik kao pesnik i kao muzičar, a voleo ga kao filolog. On je imao jedno moderno, napredno shvatanje o funkciji jezika kao umetničkog i logičkog izraza. On je bio jedan od onih retkih umetnika reči čije se uho priklonilo da bolje čuje one jezičke eksperimente koje je u srpsku poeziju počeo da unosi Sima Milutinović-Sarajlija, nastavio Laza Kostić, a posle rata pokušali da obnove mlađi pesnici. Rakić je prihvatio misao da jeziku treba biti gospodar, da njim treba vladati, a ne robovati mu, ali, kao racionalistički sređena glava, on nije ni hteo ni mogao da zloupotrebljava tzv. pesničke slobode, nego je literarno istrošenu jezičku frazu zamenjivao novom, iz govornog jezika, ili je, s razumevanjem dobroga stručnjaka, prenosio na naše jezičko stablo tuđe, francuske "kaleme". Ono što su Bogdan Popović, Jovan Skerlić i drugi iz generacije osnivača i prvih saradnika "Srpskog književnog glasnika" radili u jeziku naše naučne i umetničke proze, Rakić je, s nešto više respekta prema duhu srpskohrvatske sintakse, primenjivao u oblasti stiha.
 
Harmoničan duh, Rakić je svoj smisao za formu pokazivao ne samo direktno, u spoljašnjoj i unutrašnjoj koncepciji svoga stiha, nego i indirektno, finom ironijom koju je, kako kažu njegovi prijatelji, uvek imao za formalne nastranosti modernizma. Taj smisao je i u osnovi njegova shvatanja simbolizma. Rakić je smatrao, kaže Isidora Sekulić (u članku Jedna duhovna silueta Milana Rakića — "Misao", mart—april 1937), da u pravoj poeziji simboli treba da se osećaju neposredno iz ritma; zato je on bio prilično daleko od dogmatike službenog simbolizma i njegovih pogleda na muzikalnost slobodnog stiha, a bliže ritmičkoj disciplini parnasovaca. Isidora Sekulić, u spomenutom članku, tumači i Rakićeva duga ćutanja u književnosti njegovom muzikalnom prirodom, koja nije osećala potrebe da se izražava rečima, jer "ko se u muziku i njeno simbolisanje useli, taj postaje skeptik prema svakom umetničkom izrazu, a naročito prema reči".
 
Kao čovek, Rakić je u intimnom životu svoju skepsu prelevao dobrim humorom, a kao umetnik, on je nju izražavao diskretnim bolom, uveren da nema mudrosti koja bi "danas uspela izmeniti suštinu stvari koje nas uzbuđuju od rođenja do smrti" (M. Grol). Rakić je osećao da život tromo teče, pa je zato i zaželeo da ga proživi "u trenutku jednom"; on je, razmišljajući o svetu, uvideo kako je u njemu malo širine a još manje vedrine. Zato je nastojao da u svome osećajnom i intelektualnom životu nađe kontakt s velikima, s kojima je, kroz knjige i muziku, vodio duge razgovore. Pored Napoleona, čijoj se ličnosti divio, bili su to Betoven, Vagner i Šekspir, koji su ga uzbuđivali, ali ujedno i hranili njegov duhovni organizam.
 
U svojoj Oproštajnoj pesmi Rakić je o svome smehu i svojim suzama, o željama i nadama kao i o uzdisajima ponovio klasične reči narodne pesme, da je "sve dobro i čestito bilo". Duboko i moralno čisto, njegovo delo zaista zaslužuje da se karakteristiše i oceni rečima kojima je guslar tumačio kosovsku tragediju, onu koja je inspirisala i Rakića i u njegov duh unela toliko životnih, dionizijskih akcenata.[/color]

Jovan Kršić

_____________

1 Prva Rakićeva tri soneta — pričao je Rakić — nastala su kao u šali na jednom concours poetique, u pansionu u Parizu. Sudija na tom konkursu bio je Koča Kumanudi, koji je Rakićeve pesme, sačuvao i docnije poslao s njegovom dozvolom, u "Srpski književni glasnik".
2 Francuske uticaje na Rakića konstatovali su prvi A. G. Matoš ("Narodne novine" od 3. III 1904, "Savremenik" 1912) i Jovan Skerlić. Matoš je tražio uticaje Baudelaire-a a Skerlić Leconte de Lisle-a. Jean Mousset, u svome predavanju o Rakiću na komemoraciji u Sorboni podvukao je uticaje Mallarme-a i Baudelaire-a i opšte uticaje jasnosti (la clarte) i umerenosti (la sobriete) francuske poezije.
3 U jednom razgovoru s Branimirom Ćosićem M. Rakić je rekao o sebi: "Neobično sam voleo Verlaine-e i Samain-a, koji su u moje vreme bili krajnje levo krilo u poeziji. Rimbuada i Mallarme-a nisam voleo, kao ni Moreas-a, ovog poslednjeg zato što sam ga poznavao lično" (Branimir Ćosić, Deset pisaca — deset razgovora, Beograd, 1931; str. 131).


Srpska književnost u književnoj kritici
Pesništvo od Vojislava do Bojića
Priredio Miodrag Pavlović
Nolit | Beograd, 1972
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #6 poslato: Decembar 31, 2010, 02:36:31 am »

**

RAKIĆ POETA I NJEGOVA POEZIJA


U svojoj jednoj knjizi Rakić se ne nalazi sav ni kao umetnik ni kao čovek. Mnogi, pa i vrlo veliki pesnici nisu u svom pesničkom delu apsorbovani kost i koža, svest i sva znanja i iskustva. Među najvećima, Gete je bio takav. On je kazao, uostalom i potvrdio, da je i poezija samo deo čoveka, da je i poezija samo prirodan, a ne natprirodan doživljaj. Moćne ličnosti su slojevite, ne egzistiraju kroz jedan dar ni kroz jedan poziv. Naročito ne mogu tako egzistirati ljudi širokih fizičkih egzistencija i širokih opštekulturnih egzistencija. Ti se ne mogu pogruziti u jednu specifičnost svoju, pa ma koje vrste i ranga ona bila. To su ljudi koji nad jedan određeni dar imaju moć metamorfoza, moć stvaranja i rastvaranja, moć prisustva i odsustva. To su ljudi koji ne vole statiku i pečat, pa ma kako slavni bili, jer to sužava život, a sužen život vodi u taštinu, a taština vodi ne samo u sistem nego u tamnicu. Gete je živeo na lestvicama, gore, dole, u svetlosti, u tami, u bezbroj planova i klimata, ali svugde sa kreatorskom misijom.

Na svome mestu i u svojim merama, Rakić je bio od onih koji po nagonu idu u metamorfoze, u razne egzistencije. Zna se za egzistenciju Rakića pesnika koji je pesme pisao i objavljivao. To je morala biti zamorna faza u Rakićevu životu. Objavljivanje definitivnog i potpisanog u poeziji, mučna je stvar za onog ko ima unutrašnje ironično oko. Pesma se gradi uz stotinu protivrečnosti, i na vrhu njenu izrasta nova, bolja i istinitija pesma. Ono poslednje i pravo ne može da izađe iz čoveka, ostaje u njemu da se smeši ili plače nad onim što je objavljeno. U pesmi, recimo, opeva se stradanje neko. Ali stradanje boli, umine i prođe. Ono što ne prođe nikada, to je onaj skriveni, za večnost urezani, ako smemo reći, eskatološki račun u telu i duši da smo stradali, a to baš ne da se metnuti u pesmu. To se samo u sebi peva; i nekad poetičnije od svega što poezija zapisuje. Koje čudo da čovek ironičnih unutrašnjih očiju položi pero i zatvori mastionicu! — Manje se zna za egzistenciju Rakića koji je negovao poeziju kao reproduktivni umetnik. Uvučen u svoj muzički studio, oblagorođavao se u samoći čisto klasičnom muzikom kao monah kontemplacijom. Samo sam jedared videla Rakića stvarno u toj drugoj egzistenciji, to jest, čula ga za pijanom. Onda kada se, usred razgovora, odjedared digao i neočekivano kazao: "Sad ću da vam sviram." Beše Skarlati. Jednostavno i teško. Motivi koje treba intensifikovati, inače je uzaludno takozvano sviranje. Rakić ih je prosto nabrizgavao. To je bilo sviranje muško, uostalom za instrumentom koji i jeste muški. Sviranje krepko, čisto kao očnji vid, s poezijom, s trošenjem sebe. Došle su mi na um reči velikog dirigenta Toskaninija, upućene, pri probi, jednom sviraču koji nikako nije uspevao da svira muziku: "Vi, gospodine, ne osećate bol dok svirate. Mora se osećati bol. Ja ga osećam." — Još se manje zna za egzistenciju Rakića pesnika koji umetničke probleme istištava u sebi sedeći nad tekstovima poezije i kritike mnogo sati dnevno. Rakić je čitao otprilike onako kako je Toskanini želeo da se svira. Tražio da razume tajnu kako se stvara: da li polako i evolutivno, da li kao kiša plamenih jezika. Moj poslednji razgovor te vrste s Rakićem, uostalom poslednji uopšte, pao je na Tolstoja, slučajno. Istinu reći, nisam očekivala da će čovek nerazdvojan od francuske knjige imati naročito negovana iskustva u oblasti ruske knjige. Rakić je na Tolstoju studirao ogromnu, upravo strahovitu tvoračku moć erotičnosti "Kod starih Grka", rekao mi je, "čovek je bio mnogo erotičan; a kod Rusa je i klima erotična". Podsećali smo se na opise mekih kišnih dana kod ruskih pisaca. "Ne samo takav opis nego takva klima po sebi vuče čoveka u ljubavna pijanstva. Vuče kuda mora. Šta ćete, lirska poezija to je pre svega telo, dotle dok u njemu ima radosti ili tuge." — Još jednu metamorfozu, bezmalo egzistenciju, izdržao je Rakić: svoju dugu, crnu, "groznu bolest", kako je negde u pesmi proročki pisao. Tu je Rakić premašio Getea. Mučnu, ružnu, smrtnu bolest uzeo je takođe samo kao deo čoveka, i tako, kao detalj, nosio je za sve vreme, na nogama i u postelji. Bolest ga ubija, a on je trpi kao privatnu stvar, kao lično svoju borbu sa prirodom. Neko je zapisao: "Sa navršenih šezdeset godina čovek postaje čisto ličan, i samo je još u defansivi prema smrti." Rakić, najviše je bio među ljudima, davao najlepše i nezaboravne oblike društvenog i prijateljskog života onda kad mu je bilo šezdeset godina, i kad je stojeći i sedeći umirao. — Eto takav bi bio mali jedan obračun za dokaz da Rakić, možda na štetu svoje javne pesničke figure, možda na stvarnu štetu, nije mogao da u lirsku poeziju, u jedan temperament, u jednu tugu i krik metne sav svoj život i zadatak. I zato u rezultatu od njegova života, rada i stradanja, ima s jedne strane jedna knjiga, a s druge jedna vanredna ličnost, i još nešto bezimeno što je ostalo kao grumen izmirne za prekad naših sirovosti.
 
Pri oceni dovršenih dela i mrtvih ljudi ide se obično deduktivno. Pođe se od gotove formule, od spiska duhovnih poseda, časti i titula, i onda se raspleću rezultati u pojedinosti. Rakić se ne da mnogo ni dedukciji ni indukciji. Nikada se nije činio objektom, i kad ga postavite kao objekt, vi ga više ne poznajete dobro. A kad ga poznajete, onda nema mesta veštačenju i raskomadisavanju, jer vas Rakić gleda svojim klizavo sjajnim, malo kineskim ironičnim očima, i analiza ćuti. Ćuti pred jednom glatkom svilenošću, neukrašenošću, odsustvom oznaka i razmaka. Dati izvod za javnost Rakićevih intimnih osobina i njegovih vrednosti, ma koliko da je to opravdano i nužno, čini se čoveku kao uvlačenje stvari u neku nečistu zonu. Rakić je bio čovek i pesnik tako vaspitano iskren, i tako vaspitano uzdržan, da svako uokviravanje njegovo u nešto odeljeno od nas, i nad nas postaje komično i uzaludno. Teško je bilo tog iskrenog čoveka još "uhvatiti", bilo u ekstremima bilo u varijantama njegove prirode i umetnosti. Nemogućno je bilo polaskati Rakiću. Nemogućno i zajesti ga, jer bi odmah ispričao detalj iz svoga života koji daje pravo zajedljivcu. Nije li pred celim svetom računski pošteno ispisao

Kako sam mnogo obećavo,
A koliko sam malo dao.


Sam je dakle podvukao, direktno i objektivno, važan deo svoje duhovne biografije. S gracijom je puštao ispred sebe prve i najveće, s gracijom živeo u savršenoj čovečnoj naporednosti sa neprvima i nevelikima. Bio je to čovek jak, i "načisto" sa svima stvarima, i to na metričkoj i matematskoj osnovi. Nikada se nije varao. I on je, dakako, imao iluzija i snova, ali iz njih nije izvodio zaključke. Jedna teška i retka stvar. Uverena sam u hrabrost Rakićevu da ni iz drage svoje zbirke pesama nije izvodio nikakav zaključak. Ili je izveo jedan jedini, očišćen od svih senčenja, otkrinut od svih mostova, kako se i mora izvoditi zaključak. A taj je bio: Dosta za javnost i mojih iluzija i snova, i mojih istina. Ako nastavim, mogu se varati o javnosti, ili o sebi. Ne varati se o stvarima, to je pobediti ih, možda i zaboraviti ih, a zaborav je ipak sladak plod. Ne varati se o sebi, to je još veći trijumf. To utvrđuje sve odnose, uklanja nesporazume i uvrede. Ne varati se o sebi, to je povremeno zaboravljanje sebe, sladak odmor u velikoj slobodi. Ne varati se o sebi, to je put da čovek neobičan, ostajući neobičan u jednoj oblasti, u svemu drugom živi život običnih ljudi, meri merama običnih ljudi, prima realnu moć činjenica na onaj način koji nije dobar za lirske pesme, ali je dobar za sve drugo. Gete je kao kapitalno svoje iskustvo zapisao: "I najveći čovek ima da živi kao ceo svet." Gete je morao iskusiti da se pesnik rado vara i pošto je uvideo istinu. Gete je iskusio da je u takvoj maglici moć baš najomamnije lirike, lirike orijentalne, u kojoj je tako dobro udaviti se — udavio se bio i on časom — ali iz koje treba umeti izaći. U svojim merama i na svoj način, i Rakić je prolazio kroz slična umetnička iskustva. Orijent nam je doneo osvećeni otrov, u rečima mudraca strast ljubavnika. Poezija Balkana je puna derviških vrtoglavica. Treba se čuvati varki tela i duše, treba se čuvati i varki reči. Varka na varku je, na primer, u rečima i mudrosti onog orijentalnog pesnika koji je kazao da je varljiva zora i istinita zora jedno isto. Tu je varka poezije, varka filozofije, varka askeze. Čist Orijent. Treba iz toga izaći! Dovoljno je poezije samim tim što je zora uvek varka, varka kad završava noć uživanja, varka kad razbija noć strave. Ima lepa Rakićeva pesma u kojoj je razmršena jedna draga metafizička tema orijentalnih pesnika: tajne i slutnje čovečje u vezi sa menama na nebu. Otklonjena je potpuno metafizička apstraktnost iz slike i jezika.
 
Ja znam, to mrtvilo (noći) je pusta varka,
Obmana hladna kao santa leda,
Ja znam: životom buja svaka travka,
I hiljadama očiju me gleda.
 
Iz gustog žbunja, iz cveća i trave.
To stari gresi u zasedi stoje,
I mlaz ledeni kajanja i strave
Preplavi na mah bedno srce moje.
.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .
I snova mesec treperi na vodi.
I spava reka i polje i gora,
I svud tišina što krepi i godi,
— Istok se vedri, zvezde gase... Zora.

 
Jednostavno, svakom razumljivo, toplo podsetno je tu prikazan moment svitanja i belasanja zore, moment varke koja nas teši da nije tako teška i kobna istina što čoveku u noćnom miru staje pred oči.
 
Rakić je svojom knjigom pesama dao poeziju jednog života, a ne poeziju "svog slučaja". To su pesme čovečanske i čovečne koje nikome živom ne mogu biti nejasne ni tuđe, ni po sadržini ni po izrazu. Sve je svakidašnja radost i svakidašnji bol svih nas, ali sve je spušteno u neku dubinu rukama nedomašnu i kristalom ispunjenu. U Rakićevu pesmu se gleda kao u mozaički poređan i svilno gladak šljunak preko kojeg teče čista gorska voda. Rakić pesnik stoji između dva ekstrema kojima se spreže definicija pesnika, ali stoji na jednoj pokretnoj tačci, čas bliže čas dalje od pesnika aristokratske misli, jezika i oblika, i estetske emocije; čas bliže čas dalje pesniku onog u čovečanstvu večitog trećeg staleža, koji peva pesme i radi večne poezije i radi večne revolucije u životu. Rakić se rodio gospodin, rodio pesnik dušom i telom, i ušao u karijeru svetske kategorije koja ga je vodila po belom svetu. Živeo je rafinovan i pun umetnički život, život velike slobode, život bogatstva onih koji ostanu nezavisni od svega pojedinačnog. Bilo je vremena kad je Rakić davao, a bilo je vremena kad je samo uzimao. Bilo je vremena kad se prepuštao nekom jakom osećaju, koji ostvaruje fizička uživanja i goni u subjektivnu i vrelu pesmu. Bilo je vremena kad je mesecima i godinama ostajao u jednom trajnom osećanju, koje se nosi radi nečeg opšteg, radi jedne opšte superiornosti, radi nečeg na čemu se bezimeno radi sa bezimenima. Bilo je vremena kad se Rakić, pesnik i patriotski pesnik, vidno obeležen ocrtavao iznad drugih. Pa je bilo mnogo godina kada je, nekako na fine mrvice usitnjen, padao široko i blago, svugde, za dobro i radost svakoga. Danas možemo kazati da je prava sreća što je neku godinu pre smrti vraćen iz sveta i "lutalačkog života" u otadžbinu. Za to vreme, davao se ljudima kao hleb; kretao se među nama kao jedan plastični moral; izlečio i popravio mnogo života i odnosa; dao uzorak ne samo za jedan društveni ton nego ukazao na vrstu metode za jedan kulturni preporod.
 
Idu o Rakiću pesniku i čoveku neki gotovi sudovi. Treba među njima dobro razabrati i birati. Jer je taj čovek proveo život pun diskretnosti i tajni. Ne zna ga niko sasvim. Lepa knjiga se može napisati o njemu, ali ne iscrpna. Sa svačim intimnim se krio ne samo ispred trga taština nego ispred svake javnosti. Sve paradno i počasno je gurao u zaborav svoj i drugih ljudi. Ophodio se sa znancima drugarski, a što nije mogao deliti to nije voleo isticati. Evo jedan jedinstven primer. Kad je umro, u nizu novinskih članaka pod raznim naslovima odsustvovao je kao po nekoj naredbi akademik. A bio je Rakić redovan član Akademije, i vredan član njenih umetničkih žirija. I niko nije akademika zaboravio iz nepažnje, nego ga je Rakić zaboravljao prirodno. Živeo je kao što žive obični ljudi! U kavani, na izletu, pri večeri, spasavao je i druge da se ne samouzdižu, da ne sameraju talente pri pečenju i vinu. Treba voleti poeziju, a ne sebe! Za Rakića se to sme reći, i napisati, i na to se zakleti. On je majušno malo živeo u čarima svoje poezije, a mnogo u onome što je ogromno zajedničko stvaranje civilizovanog i darovitog sveta svugde i svagda.
 
Tako dvojako, manje kroz svoje stvaranje, više kroz svetske pobede umetničkog izraza, negovao je jednu od najvećih svojih pesničkih preokupacija i ljubavi, jezik i njegove metričke i filozofske i muzičke funkcije. Vojevao je za maternji jezik, i studirao ga, nekada kao lično svoj umetnički materijal, a većinom kao svoju skromnu saradnju u kolektivu celog naroda i svih brda i reka balkanskog Slavenstva, jer narod i zemlja svojim mukama i transformacijama stvaraju jezik. A stvaraju ga ne samo kao umetnički izraz nego kao svoju kulturnu moć za osećanje svetskih istina i za osećanje društvene pravde. Rakić je nosio u sebi samo jednu mistiku, mistiku jezika i metra; mistiku ritma kao realne introdukcije čoveka u estetiku; mistiku zvuka i savršenih odnosa između cifara koje određuju sve lepe oblike i sve pravedne društvene koncepcije. U tome je Rakić bio velik i potresan. Jezik je smatrao izvorom sveg sveta za sve kulturne sposobnosti. Govorio je s oduševljenjem da francuski jezik određuje vrstu inteligencije kod francuskog intelektualca, i vrstu hrabrosti kod francuskog vojnika. Jedared, na Terazijama, pred Kasinom, gurani jednako od prolaznika, ostadosmo čitav sat u razgovoru o raznim kulturnim problemima, i o kulturnom renesansu našeg Balkana, u koji ja tvrdo verujem, i radi kojeg me je Rakić češće zadirkivao ironičnim primerima. "Renesans vaš", govorio je s preteranošću koja je u šali dozvoljena, "evo, u Beogradu smo preporodili manjež u operu, i junački grad u zoološku baštu." Pa se uozbiljio. "Ali ako ništa, jezik naš radi na preporodu. Uradili smo nešto i mi, moja generacija, a inače, radi ceo narod i sva zemlja s njim. Imate pravo, biće nekada nešto opet, bar tamo na jugu našem gde i besmo i pokopasmo se." — "Moraće biti, Gospodin Rakiću, i ne samo na jugu nego šire. U Epiru sam videla isti most koji i u Bosni. U Raveni sam našla vizantijsku umetnost kao i u Skopskoj Crnoj gori. A jezik naš, od severa do juga, na zapad i istok, ima jednu kristalnu pojmovnu tačnost, i jednu toplu konkretnost, koje osobine nisu više samo jezik nego su gotov stil." — "Jezik, jezik." — Na toj reči, "jezik" završili smo razgovor. Pisac ovih redaka, kao član jedne delegacije, imao je pre desetak godina dužnost da održi predavanje o našem pesništvu, u Lajpcigu. Radi nekih jezičkih demonstracija potrebno je bilo da se strancima dade neki stvarni podatak, bar ritmički i fonetički. Pročitana su bila dva-tri stiha Rakićeva. Većina slušalaca kojima je struka jezik, složili se: "Tvrdo je, ali ritma i zvuka i svetlosti ima. Klimat Balkana je u tom jeziku." Rakiću nikada nisam o tome pričala. Odmah bi mi bio rekao: Trebali ste čitati Dučića ili Pandurovića. A inače, milo bi Rakiću bilo čuti da stranci čisto po zvuku i ritmu osećaju da je u jeziku našem hleb koji jedemo, sloboda koju volimo, društvena pravda koju želimo, i seme za onaj renesans koji ćemo jedared ostvariti.
 
Kod Rakića su dar poetski i dar muzički bili srasli. On je u svoju tehniku stihotvorca uneo bio jednu novu akustiku. Svaka njegova pesma je jedan zatvoren rezonator, ali jedan zvučni prostor koji ima moć i osetljivost čovečjih grudi pri pevanju. U Rakićevoj knjizi ostalo nam je zatvoreno sa njegovim jezikom i njegovo grlo. Pozivam muzikalne da glasno čitaju Rakićevu pesmu. Svaki suptilni sluh će pri tom zatreperiti. Tu je Rakićeva originalna intonacija, ona koja je prelazila u njegov blag manir i njegovo mislilačko strpljenje. Tu je sva skala njegovog tamnog glasa, i sav ritam njegovog skandiranja. Ritam Rakićeve pesme je pregledan kao partitura; nešto je suh i oštar, srbijanski; ali je zato kadenca surdinirana, muklo strasna, orijentalna. Cifarne srazmere su čiste i stroge. Jezik po tome dijagramu nije haljina, nego živo meso. Kreativno i konstruktivno se sliva. Strofa je, reklo bi se, ispunjena u trima dimenzijama kao što je ispunjena koža organskog bića. Rakićev ideal je bio da pesma bude laka, da stroge proporcije unište težinu. Znao je ponekad preseći misao, samo da mu stope stiha ne otežaju. Lakših pesama od Rakićevih nemamo mnogo. Odsustvom raskošnih figura, sitnim opisnim crtama za koje ne treba mnogo reči, konkretnošću potpune iskrenosti, Rakić svodi jezik na nešto graciozno što ima lakoću muzike. Rakićeva pesma je u svakom slučaju muzička. Ona i deli tragediju muzičkih sastava: za recitovanje treba naročiti glas i temperament, inače jezik gubi od rezonancije, i pesma od originalnosti. Da se živim iskustvom oproba ovo što rekosmo, navešćemo dve različne strofe iz dveju mnogo različnih pesama, od kojih je jedna nestašno razbludna, druga ozbiljno meditativna.

Sa tri svirača u crnome plaštu,
Sa šeširom na kom se pero vije,
Uzev u pomoć istočnjačku maštu,
Prikrašću se ko lopov što se krije,
Sa tri svirača u crnome plaštu.
 
*

Ko raskinut đerdan, snizali se moji
Dani, razbacani, tuđi jedan drugom,
I u lutalačkom mom životu dugom
Nigde jedan spomen uz drugi ne stoji.


Čisti dur, i čisti mol. Rakić kao da je jednom rukom svirao a drugom pisao. Spojevi jezičkih delova na ritmičkoj osnovi vanredni su. Čini se da bi se stena otvorila pred tim stopama i hodom. To je muzika i poezija komponovane zajedno. U prvoj pesmi gracija je ispunila strofu kao srebrni smej lepa usta; u drugoj se smrt krije kao metak u oružju.
 
Sklad i ritam bili su za Rakića ne stvar tehnike, nego stvar vizije. On je osećao sklad i ritam kao načine božjeg upravljanja svetom. Ritam je red, a red je ideja koja obuhvata sve. Kod Dantea, ideja reda sadržava sav proces stvaranja. Za Rakića su harmonija ritamska i tonska značile pitanje istine i laži u pesmi. Prvo to, cifre i srazmere, a metafore i slike tek u drugom redu. Rakić je malo figura unosio u pesme. Možda se pitao: uvećanje, pojačanje, da li je to još istina? da li se tu ne igra opasna igra sa srazmerama, koje su samo cifre? Zakon strogih proporcija je zakon lepote. Figura može snagom idejnom razbiti ritam. Ritam dakle pre i posle svega. Ritam drži zvezde, ritam i čini zvezde, jer je on u večnim funkcijama zavitlanih atoma. Sferna muzika o kojoj se govorilo u antičkom svetu možda nije varka. Daljinski odnosi materija mogu biti odnosi harmonskih skala i intervala, i brujanje materija u pokretu, prema tome, skladno. Današnja tehnika nam potvrđuje sfernu svirku; da nije huke motora, u pravilnim proporcijama sređeni avioni proizvodili bi prostornu muziku. Vladika Rade je slutio moć proporcija kao živu silu kad je pisao genijalni stih: da se zvezde pogledima drže. U Starom zavetu ima tekst: da zvezde svojim redom i pravilnim hodom biju boj protiv nereda na zemlji, materijalnih i moralnih. Na svome mestu i u svojim merama, Rakić je od tih finih talenata koji osećaju cifarnu koncepturu svega lepog, pravednog, istinskog. I sam je tako gradio: računski tačno, jednostavno, svedeno na istinu reda i ritma.
 
Taj strogi, donekle naučni temelj Rakićeve umetničke prirode u skladu je s celom prirodom njegovom. Rakić nije bio sentimentalan, rastvorljivo osetljiv. Pesme njegove svedoče da nije bio romantična figura ni u momentima doživljavanja, ni u časovima sećanja na proživljeno. Nije se zato on nikada pravio ni neki simbol, ni mistična poruka, ni ozareni reprezentant svoga zavičaja. Rakić je postojao materijalno, na radost svoju, i matere zemlje, i poezije. Rakić pesnik voleo je život i stvarnost kao takve, sa življenom poezijom, eventualno bez pisane pesme. Pre no što će jedan pesnik poznati i zavoleti zakone poezije, on sluša osnovne zakone čoveka i zemlje. Rakić je rado i poslušno stajao u središtu jednog kruga nad kojim su čarale nepoznate više sile, ali u koji je snažno udarala privlačna snaga zemlje. Drama mladog pesnika Rakića sastojala se u prvom redu od elemenata fizičkih, od gladi tela, od želja i uzimanja, od fizičkog samoljublja, od fizičke mladosti kojoj se uvek čini da je čovek sud tesan, i još i da su mere primanja male. Dobrom polovinom svojom Rakićeva knjiga predstavlja razvijenu poemu o lepoti zemaljskog života, sa bogom Erosom i sa ženom u zajednici. Čovek i žena, to je toplota sveta. Već su drevni narodi znali da za vatru treba trti dva razna drveta. Čovek i žena, to je divota tela kao izvora svih snaga, i onih za radost, i onih za pesimizam duše, jer duša nije drugo do tuga i pesimizam jednog bogatog fizičkog bića. Duševnih muka je dakle po nužnosti mnogo u Rakićevim pesmama. Radosti su često pomućene i rasvešćene. Ali se i tuge isto tako rasvešćuju. Rakić u radostima tela nije lascivan, a u pesimizmu duše nije malodušan. On nikada nije opisivao pojedinosti ženina tela, ni etape sensualnih neodoljevanja kod muškaraca. Kad je jedared spomenuo belo ženino koleno u crnoj čarapi, sva je srpska književnost imala osećanje fatalne greške. A u pesimističkim pesmama lucidan je do jednog krajnjeg stepena, tako da ga ništa ne može iznenaditi ni zbuniti. Sa gospodstvom i elegancijom se sam osuđuje na ono na što bi imao biti osuđen od života i sudbine. U tim pesmama, energija duha Rakićeva, u smislu grčkog značenja reči, nije moć, nego je hrabrost. Vrlo je karakteristična za tu hrabrost Rakićeva Iskrena pesma. Inspiracija za pesmu došla je od usrećenog tela, od napetosti žila i mišića i nadmenosti svakog živca kad "navali plima" telesnog uzbuđenja i radovanja. Imamo tu u nekoliko strofa ceo problem ljubavi i seksa kod muškaraca, ceo pesimizam od fizičke prirode. Uzbuđeno telo preobraća i ličnost i duh u sredstva prirodna, sredstva impersonalna. Ljubav bi trebala da vrati princip personalnosti, dakle princip duha. Ali će sad iskrena pesma iskreno kazati da muškarac voli samo svoju žudnju, a ne predmet žudnje. Proizlazi sukob. Empirički uzeta, ljubav je fenomen nerazabran; nju izopačaju prirodne privlačnosti, i pada se u oblast inferiornu. S druge strane, ljubav kao ideja, a i kao životni smisao, imala bi da se bitno razlikuje od sladostrašća. Rakić je iskren. Obradovano telo ne može ništa drugo do da toplo blagosilja ženu za primljenu radost, dok duša ispoveda pošteno i sa pesimizmom,
 
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

Praiskonska plot ne menja se. Žena voli lasku, laž. Laž reducira snagu tela i strasti, psihoanalizira ih, kako bi se danas reklo. Muškarac time pada, zadovoljava ćud žene, laska i laže, ali se odjedared i svesti i sveti saznanjem da u ženi voli samo sebe sama. Radost tela nema s ljubavlju duše veze. Ljubav je druga oblast i tema, iluzija svetla ili tamna pre i posle pobede tela. Sladostrašće ništi sve odnose sem jednog, seksualnog. Niče je zabeležio da stepen i vrsta seksualnosti dopiru do samog vrška duha čovekova. Rakić je u onoj pesmi ispisao poeziju te istine. Fizičke topline u manifestacijama svih čula i organa, to je snaga i potpunost života. Muškarac je tada, kako kaže Niče, od pete do mozga jedinstven, bez nesigurnih okrajaka, bez prelivanja u okolinu, on sam, više odvojen i razlikovan od žene no ikad. Fizički jakom i srećnom muškarcu ništa ne smeta, ni Bog ni ljudi. Ne treba mu nikakva metafizika, i nikakva jeres morala, da bi život bio topao i jak.
 
Ali mu isto tako ne treba nikakav spoljašnji udar ili nesreća da bi tugu poznao i iskusio. Tuga i pesimizam idu s radošću kao takvom, jer duša ide s telom. U fizičkom životu ima neminovan pesimistički trenutak. Pošto je sve buktalo i gorelo, ostane crni ugalj i pepeo, i čovek to gleda i mirno kaže: amin. Baš radost je ono što pronalazi neveselu stranu stvari i pojava. Orijent i njegovi pesnici su u tom veliki. Sve što je lepo, tuga je: most preko potoka, rascvetana trešnja, čun sa veslom. Nije ni Balkan u tom mali. Dao je grčku misao koja lebdi između religije i poezije; dao mističnu vizantijsku umetnost mozaika i freske; dao čudesnu srpsku narodnu pesmu. Balkanska seljanka se igra smrti s ljubavlju: Ako me zaprosiš, neću poći za te; ako se oženiš, otrovaću se. U detetu našem već ima tihi pesimistički strah od svega: ako mu kažeš milosnu reč, ne može da je izdrži, zaplače; ako ga pokaraš, zaplače. Mnogo orijentalnog je zaostalo na Balkanu. Hrišćanstvo nije uspelo da razdvoji telo i dušu: duša ne odriče telo, nego ga voli i žali. Rakić je našao dobru reč za naš pesimizam, nazvao ga "otmeni bol". Nemamo mnogo otmenosti, ali suza nam je poezija. Puni smo živaca. I bol nam je pun živaca. Stari ljudi ne mogu da zaborave mladost. Slepi još vide lepotu i čar. Niko ne spava duboko. Umire čovek, a nije dremežan. Vreme nije filozofski problem ili religiozna uteha, nego je konkretan neprijatelj koji hara. I Rakić ga je tako video.

Kad pomislim, draga da će doći vreme
. . .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da pređu kao dim i pena,
.  . .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .
Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođen zrnom posred čela

 
Platon je učio da filozofija nije ništa drugo do spremanje za smrt. Poezija u našem klimatu možda je još više to.
 
U jednom spevu lorda Bajrona stoji o balkanskom suncu: "zrak ubistven, prožet finim otrovom". Fini otrov zaustavlja čoveka na sredini između života i smrti, draži energije i lepotu, i podgriza zdravlje i veselost. Analiza fino otrovanog čoveka je teška. To su oni čudni dedovi naši, junaci-hajduci, šumski ljudi, osvetnici i pljačkaši koji nikada nisu bili bogati, i kojima su iz mržnje izrastali ideali. To su oni sveci kojima sunce u jednom trenu prožeže i očisti iznutricu, i ostanu, kao gromom poraženi, pravi, suvi, dostojanstveni, zadivljeni, sveci vizantijskog stila. Fini otrov balkanskog sunca daje čoveku osobitu imunost, jednu umetničku moć savlađivanja sebe pred svačim, pred udarcem Boga, prirode, sudbine. Zapadna nauka zove to fatalizmom, i kaže da su fatalisti jedared gotovi na sve, drugi put slabiji od svega. To je sumarna i površna nauka. Radi se stvarno o jednoj osobitoj tuzi, o fino otrovanom pesimizmu bez kojeg kod nas nema života, nema smrti, nema poezije. Duša je stalno bolesna u čoveku, od onog što zna, i od onog što je iz podsvesti pritiskuje, i što bi htela da savlada i sakrije. Ta dušina bolest rastvara se u poeziji pesnika, u pevanju i igranju prostog sveta, u ćutanju mudrih. Tvrdi se da su nam to Turci doneli. Ako su nešto doneli, nešto su i našli. Nigde se Turci nisu bolje stanili nego na Balkanu. Balkan je pun melanholičnih božanstava koja čoveku ne mogu da pomognu, ali mu od dragosti i sažaljenja daju neke svoje atribute, poeziju, i mirnu pesimističku strpljivost nad neizbežnostima. Turci su doneli pesimizam tela, strah od starosti, nemoć da zaštite dostojanstvo čovekovo pred navalom i poraza i gubitaka. A našli su duhovni pesimizam potomaka gordih vekova i tekovina; pesimizam onih koji se ne mire sa potčinjenošću koju su primili; pesimizam oštre pronikljivosti i gorkog čekanja prelaznih pokolenja.

Rakićev pesimizam je delimično orijentalni pesimizam fizičkog bića koje po nagonu želi sreću, iako svakog trenutka zna da je sreća ona reč u kojoj ima najmanje smisla. A delimično je Rakićev pesimizam pesimizam inteligencije, pesimizam pronicanja u stvari, svirepog predviđanja, superiorno mirnog znanja.
 
Ja znam, da meni Gospod neće dati
Starost duboku . . . . .


Pesimizam Rakićev je donekle filozofija, a uglavnom moral. Oštro pronicanje u stvari nije talent nego prokletstvo. Čovek nekada oseća tu svoju moć skoro kao rđav čin, pa i kao zločin, nad sobom i drugima. Videti jasno taloge prirodine, grozno je. Znati za prirodin talog u čoveku, pravi je zločin nad idealnom mišlju koja za sebe traži pravo da određuje vrednosti i smislove. Oštro pronicanje još i razdvaja ljude, razdvaja čoveka i ženu u smislu jedne antropološke psihologije; razdvaja ljude uopšte, kopa stupnjeve i telesnog i duševnog života. I izrastaju egoistične sile na svima stupnjevima. Nema ujednačenog, istinskog života. To je težak lični i društveni moment. Rakić je dodirivo to svoje iskustvo koliko se u lirskoj poeziji može, želeo da svi ljudi "istinski žive". Ovaj izraz, na prvi mah i suviše jednostavan, kao mnogi izrazi Rakićevi, kaže vrlo mnogo. Razlike imaju ostati u ljudima kao elementi ličnih života; pronicanje nema prava izvlačiti ih na trg javnosti i pomoću njih postavljati ocene. Ima nečeg urokljivog u oštrom pronicanju. Život kržljavi od oštrih pogleda. Rakić, fizički intensivan, grozio se od svake kržljavosti. Karakteristično je da je prirodne manjke i malokrvnosti video kao kržljavost. Ledena noć mu je "kržljav stvor"; mesec bez sjaja mu je, "kržljav"; oskudna priroda severa mu je "kržljava". I prirodin život i čovečji život onda su istiniti kad sva čula imaju na što da se bace. Posedovati treba i ispijati treba materijal života životom; ne kržljaviti činjenice.
 
I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela,
Ko despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela

 
Strast, slast i samozaborav često će Rakić pevati. Da pronikljivost oslepi, mnogo puta će želeti. Bojao se ovaj pesimistički uživač i pronikljivosti duha i pronikljivosti tela. I telom se proniče. I možda pre svega telom. Ili smo nešto videli i pronikli na prvi pogled i dodir, ili nismo ništa videli. Kročili smo u sobu, čuli glas jedan, iznenadili gest ili detalj nečijeg fizičkog života, i znamo sve. Misao koja proniče treba da je hladna, telo, naprotiv, vrelo. U punoj meri telesnog života puca pronicanje i začinje se pesimizam.

Svi intimni odnosi između čoveka i žene muče se između plemenitih iluzija i teških taloga. Pobeda jedne strane puna je mizerija; ravnoteža obostrana puna je mizerija. Spasava umetnost. Telo naše i čula naša umetnici su; sa istim dekorom i sredstvima sve opet počinje iznova, i ljubav i bol; a pesimizam ćuti, tanko truje, i daje svemu poetsku čar i tajanstvo. Rakić je i u običnom razgovoru, kad dođe do treptavih mesta, voleo da zaćuti, i da dade znak da se ćuti. I u pesmi je ostavio tu molbu svoga pesimizma. Jer je vrlo duboko zaronio u gnostičke moći tela. Strašna su saznanja u trenucima kad "sve prođe, i malaksalo telo ponovo padne u običnu čamu". Iskustva tela su kao smele ekspedicije, odvode do onih mrtvih tačaka preko kojih čovek dalje ne zna; ne može drugo do s pesimizmom da gleda kraj puta, da hrabro stane na njemu s pogledom u divljine, ko zna, još nepoznatih lepih predela telesnog života i čulnih virtuoznosti. Jedva da ima gde u literaturi ingenioznijeg izraza za telesni pesimizam nad srećom i uživanjem nego što je želja Rakićeva da živ zaboravi da je živ.
 
Daj mi usta tvoja, daj mogućnost tajnu
Da, živ, zaboravim da sam živ, da svuda
Vidim samo sreću i dobrotu krajnu,
Da spokojan budem i tih kao Buda

 
Ima u ovoj strofi jedna bezmalo metafizička digresija sa polaznom tačkom opet iz života tela. Osećanje krajnje dobrote i božanstvenog mira nailaze nam onda kad u telesnom zanosu mrkne svest, i zaboravlja se da je iskustvo živa stvar. Dalji zaključak iz ovoga je težak, pun pesimizma. Ljubav daje za trenutak i važnost i veličinu, ali to su varke; a na dnu je ono što u životu uopšte, borba, napad i odbrana. A odmor i iluzija velikog, božanskog mira dođu onda kad padnu i napad i odbrana, nastane fizička nemoć i zaborav svesti.

Za Rakića pesnika je život značio umetnost, veselu ili tužnu, ali umetnost, ostvarivanje samoga sebe svim svojim moćima. Jedna operativna magija čula, pre svega. Apstraktnu suvu misao Rakić je izbegavao u poeziji, jer nije voleo ograničenost. Umetnik ima da posmatra i sabira sve na raznim tačkama telesnog i duševnog života. Umetnik voli slobodu, i svaka pesma je u stvari jedno umetničko bekstvo u slobodu od neke zasede sistemske misli. Jesu misli posejane svud po poeziji Rakićevoj, ali samo kao tačke i momenti zamišljenosti. Većina naših pesimista pesnika u takvom je procesu. Religije nemaju. Muči ih svakidašnja strana i života i umiranja. Muči ih despotska strana i života i umiranja. Sa pesimizmom svojim ne mogu da izađu iz antropološke filozofije i iz psihologije; ne mogu da se pojednostave religijski. Zato teško mogu da osete pozitivnu svoju misiju, i pesimizam dalje raste. Rakić je takođe ostajao u svakidašnjosti pesimizma; išao samo od činjenica do zakona; nije mogao da se digne do religijski svetlih oblasti tuge. Rakić je čoveka voleo, i čovek ga nije ogorčavao. Prema sudbini, Rakić je imao otmeni stav injorovanja, niti joj se pokoravao, niti se bunio protiv nje. A kako iza sudbine stoji ideja o Bogu, Rakić je injo-rovao i religiozne nemire u sebi. U jednoj pesmi svega pitao se o stanu i stanju umrlih duša, ali linija te pesme pada, završava se na zemlji hladnom i svakidašnjom skepsom. Iz toga je sledio fatalan odnos Rakićev prema prirodi. On je u prirodi video samo moć koja život daje i život uzima, a između toga dvoga snabdeva čoveka čudnim snagama i sredstvima za opstanak, za borbu, za uživanja: daje živce i čula, daje umetničke temperamente i tvoračke odnose prema pojavama sveta, i odjedared, na vrhuncu svega toga, daje gorčinu, pesimizam, misao. I Vladika Rade je bio pesnik pesimist, ali mnogo drukčijih temelja. On je apstraktnu misao mislio baš kao umetnik. On je u prirodi video Boga, on je misao smatrao za onu moć čovekovu koja dokazuje srodstvo čoveka s Bogom. Vladika Rade je bio duboko religiozan, i pesimizam sublimirao u čisto duhovnu nadmoć nad smrću. Ovaj velikan držao je smrt na dlanu kao malu ptičicu koja njemu ništa ne može, a koju će on metnuti u testament po svojoj volji. I kod Rakića se pesimizam sublimirao u poeziju, i takođe u pretežno misaonu poeziju, ali ne u religiozno misaonu poeziju, nego u životno misaonu poeziju. Rakić je i misao pratio kroz fizički život.
 
Kad srce zapišti, misao je kriva

Ispevao je pesmu u kojoj misao optužuje za sva zla, smatra je razaračem ideala, vidi je konkretno i čulno kao besnu neman i zver.


Isidora Sekulić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #7 poslato: Jun 08, 2011, 11:36:09 pm »

**

O PRIRODI RAKIĆEVE POEZIJE


Lj u b a v n i h pesama ima Rakić više no drugih i sve su mu raznolike po situaciji, ne ponavljaju se. Nigde se više ne oseća njegov realizam. Na ljubavni trenutak koji se opeva obično pada senka iz prošlosti, ili iz budućnosti, ali nas to malo skretanje nemirne mašte nikad ne odvede u fantastiku. Tu nema filozofije niti uopštavanja, tu se ne ističe neverstvo ljubavnika ni varljivost ljubavi uopšte; nego je sve konkretno i lično. U Rakićevoj knjizi ljubav je skroz pozitivan princip, potvrđivanje života, pribežište i sklonište pred sveopštim zlom zemaljskim koje ga opseda. Raznovrstan je donekle i ton pesama, od mladalačkog ponosnog klicanja do humora i do najcrnjeg očajanja, i više puta se potpuno menja u jednoj istoj pesmi, na žalost nikad na bolje. Nigde se kao u tim ljubavnim pesmama ne oseća tako potresno sav užas pesnikove nejednake borbe protiv "hajke" (reč je njegova) kojom ga neumitno goni neprijatelj Usud. Kao da iz dna duše najedanput iskrsne prirođena opsesija pesimizma, da mu u času najskrovitije sreće zada najsvirepiji udarac.
 
Koliko god te pesme ostavljale utisak neposrednih doživljaja, ipak ni u njima ne nalazimo neku razvojnu liniju, bar koliko se može suditi po datumima objavljivanja (koji ne moraju da ukazuju i na datume postanka). Već u prvoj godini (1902), pored pesme u kojoj se sa zanosom hita na ljubavni sastanak, stoji pesma u kojoj pesnik govori na koji bi način najvoleo umreti.
 
Šumi, o noći, šumorite mi, mirisni bokori jorgovana, evo hitam dragoj na sastanak kroz nasmejanu mesečinu, kao starinski vitez. Pa zatim: nije odvratna sama smrt, nego su odvratne ceremonije koje je prate. Kad dođe da se mre, želeo bih ostaviti gradsku buku i umreti vedar, daleko u prirodi, ispraćen tvojim milim pogledom (1902). — Kad prođe trenutak strasti, ja ću ti, draga, i dalje govoriti da te volim, ali ne veruj mi, ja sam sebičan, i u tebi volim samo sebe (1903). — Pomeni me, draga, u svojim molitvama, bojim se noći kao malo dete, jer kobne misli čekaju u zasedi kao nečastive sile, da me i noćas muče (1904). — Šta, da ne bi i ti volela da ti se laska? Tvoje je lice kao ljupka freska... Telo ti je u filigranu ljuska... Iz očiju ti blagost pljuska . . . Vrlinama ti već ne znam broja .. . Ako i tebi godi praznih reči praska, u izobilju imam toga blaga (1905). — Ona koju volim sada je u Kini, tuguje na jastucima, čekajući me, dok njenim palankinima podrhtavaju perčini od čežnje. — Ostareli smo, draga, i osedeli, sad nam je ljubav kao sasušen cvet i odsad će da nam rasti u duši samo niz staračkih zala; o daj da ti položim na krilo umornu glavu, da slušam uspomene (1912). — Zagrli me, upi se u me svom strašću, da iznemognem zasićen, jer kad pomislim da će doći vreme da mi se čula ugase, "i da strasti prođu kao dim i pena", dok drugima oko nas ljubavi cvetaju, vrisnuo bih, draga, riknuo bih kao bik pogođen usred čela. — Hteo bih jednu noć gde kunja kržljavi mesec, i gde je sve tužno kao da ječe bolna deca, i sve kao da se rastapa u beloj mesečini, i nestaje, i iščezava, "pa kad na mene padnu usne tvoje, da iščeznemo i nas obadvoje" (1914). — Čekam te u mesečnoj noći, u senci starog duda, i čekao bih do zore, da ti priđem pun pobožnog straha, zasenjen tvojom čudesnom lepotom, privučen strastvenim prelivima tvojih crnih očiju. — Poznajem svaki delić tvoga tela, pa ipak mi je tvoja lepota nova svaki dan (1921). — Sinoć sam, gospo, pio vino u slatko vaše ime; kad najednom beo mesec izbi pod mračne lipe, kao tvoje belo koleno iz crne čarape (1921).—
 
Kako se vidi iz gornjih primera, menjao se sadržaj Rakićevih ljubavnih pesama kroz cele dve decenije njihova stvaranja, ali su one sve do kraja ostajale strastvene.
 
P a t r i o t s k e  pesme Rakićeve bez sumnje su najpopularnije. One su, kako videsmo, neposredne impresije iz njegova službovanja u Staroj Srbiji, osim Jefimije, koju je inspirisala jedna zavesa u Hilendaru. To su slike sa terena, a ne reči hrabrenja i borbenosti. Doduše, u ranim stihovima, pre kosovskoga ciklusa, bilo je više aktivističke rečitosti. U pesmi Kob, posvećenoj Dučiću, pesnik kazuje kako je bio rešen da ceo život posveti narodu, da se žrtvuje da bi se popravilo "zlo i beda", ali je zatim uvideo "uzaludnost misli i žrtava naši", razočarao se "nad šarenim jatom maštanja i snova", te da je najbolje umreti. Ta pesma docnije je odbačena. — Kad je Rakić sagledao svojim očima svu tragičnu prozu starosrbijanskog života, i muke našeg sveta tamošnjeg, i njegovu duboku, ljudsku čežnju za oslobođenjem, prošla ga je volja za retorikom i za legendama srednjeg veka. Sanjari i ulepšava onaj ko je daleko; vojnik u rovu nikad nije rečit. Rakić je samo stisnuo zube i rekao: tu sam, i mada "neozaren starog oreola sjajem", znam svoju dužnost. On nas seća reči Sili Pridoma: Patriotizam je jedno osećanje koje je mrsko ne imati, a smešno deklamovati.

Rakićev nadnarodni opšti altruizam izbija iz reči da on pati i zbog tuđih jada kao zbog svojih; njegova solidarnost s našim malim čovekom čita se iz one slike pocepanog seljaka kraj Beograda; a njegovo visoko uvaženje našeg naroda dokumentovano tvrđenjem da večito slavljeni antički Grci nisu bili bolji od naših mučenika, koji su stolećima ćutke umirali na strašnom kolju.
 
Milan Rakić je odista najveći realista u našoj lirskoj poeziji. Odavno je rečeno da iznad njegovih pesama stoje stvarni doživljaji, i da on ne peva ni o čemu što nije lično doživeo. To se vidi i iz njegovih goreizloženih pesama ljubavnih i patriotskih. To se oseća i u njegovu stilu.
 
Za svakog pesnika karakteristične su pesničke figure. Jedni pomoću svojih figura transponuju svet stvarnosti u svet fantazije, dok drugi ostaju bliže stvarnosti. Pri tome igra kudikamo najvažniju ulogu figura zvana metafora. Ona, kako je poznato, predstavlja jedno skraćeno poređenje. Time što se u pesničkom poređenju izostavi rečica "kao", figura dobiva drukčiji karakter veće idealizacije. Dučićeva poezija, na primer, puna je i prepuna tih metafora, pa joj i to daje obeležje idealizma, simboličnosti, intuicije. Kod Rakića naprotiv, metafore su mnogo ređe; on ostaje većinom u oblasti pesničkog poređenja, i već time je bliži svetu realnosti: Smrznut vodoskok ćuti kao da sneva. Bolni duh dršće kao viti vlat. Rosa pada tiho kao sen. Dani se rasipaju kao đerdan. Snežna jela stoji kao bela duvna. Umreti nečujno kao miris uvenula cveta. Duh leti visoko kao morska lasta. Utisci prolaze kroz staru dušu "ko tamne senke preko mutne vode". — Takva poređenja sretamo u Rakićevim pesmama na svakom koraku, a ređi su metaforični epiteti i prave metafore, kao na primer kad pesnik kaže da su rane "razjapljene", ili da radosno nebo mesečinu sipa, ili da mesec kunja plačevan, kržljav, ili da je mesečina dobroćudna, ili da u mlazevima zlatokosim pada nesuštastvena mesečina. Pa i u takvim udaljavanjima od pravog poređenja, pesnik se zapravo nigde ne prenosi u neki fantastični svet iluzlja. Ponegde se naš pesnik čak i spotakne u metafori, na primer kad kaže da će dragoj doneti "bujicu cveća", ili da njihovu starost "objavljuju trube", ili da se u pesmi serenade krije "nesnosni zadah ustajalih rana".

Najveći deo njegovih epiteta mogao bi se upotrebiti u običnoj prozi. Samo što su ti epiteti tako srećno nađeni da imaju čar poezije. Kad Rakić kaže "taj ogromni mesec limunove boje", to zvuči vrlo poetično, iako bi se tako moglo reći, bez ritma, u najobičnijem razgovoru. Rakić ne voli da gomila epitete; između mnogih on bira jedan koji mu se čini najbolji, i taj je zaista i ubedljiv i sjajan u isto vreme. U tome pogledu Rakić predstavlja krajnju protivnost od onih baroknih pesnika, kakve čitamo i danas, i kojima kao da je glavna briga vezati imenicu sa pridevom koji je po smislu daleko od nje, to jest, staviti uz predmet neki epitet koji po običnoj logici nema s njime nikakve veze, i koji treba da pokaže pesnikovu originalnost i dubinu opažanja. Rakić je bio gospodin i po tome što je bio u svemu prirodan, u svemu neprijatelj izveštačenosti.
 
Žali se pesnik: "Kako sam mnogo obećao, a koliko sam malo dao". Malo samo po broju stihova; no ljudi se, možda, i pamte po malo stvari. Kod nas će se Rakić pamtiti među najboljim po svoje 64 pesme ukupnog izdanja, kao i de Vinji kod Francuza po svojih trideset i pet.—
 
Malo koji jezik razlikuje kao naš "veštinu" od "umetnosti", pošto granica među njima i nije oštra. I u najčistijoj umetničkoj ispovesti može da se potkrade i da autora povede za sobom spontana čarolija žive forme, magija tonova kao tonova, boja kao boja i nalet mašte. Svaka umetnost ima svoju specifičnu dinamiku, pa kad se raspeva, ona se otima od uzde svoga autora kao vilen konj. Nije virtuoznost uvek žonglerstvo. Kad umetnlk ima zaista nešto da kaže, najteže je biti kratak. Kad slušamo velikog muzičara, često nam se učini kao da mu glasovi sami lete ispod ruke, i da ih on samo s mukom zadržava u ludilu varijacija. Stihija forme rascvetava se, buja, nosi. Tako, na primer, izgleda Dučić, pri svoj svojoj konciznosti, neiscrpan. To se ne može reći za Rakića. Njega ne zanosi umetnička igra stvaralaštva. On se valjda nikad nije osećao neiscrpan. On nije bio bogat maštom koja se otima od uzde. Kod njega misao nosi oblike dokle joj trebaju, a ne oblici misao. A tek artizam, njemu je uvek bio tuđ.
 
Kad se posle kolektivnih i posle učenih poezija srednjeg veka rađala individualna ljubavna lirika, u cvetnoj Provansi, ona je bila više majstorstvo nego ispovest. Srednjovekovni majstor-pevač izmišljao je svojoj gospi nove strofe i nove melodije po kojima ih je pevao, bio je, dakle, stalni pronalazač varijacija, "trovatore". To se posle izrodilo u praksu žonglerstva. Milan Rakić, ako nije nehotično puštao pevaniji na volju, još manje joj je služio hotimično. On nikad nije bio trovatore. Ima u tome, osim temperamenta, i jedan uzrok duhovne vrste. Kad se život oseća samo kao jad kome nema leka, a najmanje od šarene gomile, onda se mnogo ne govori. U ponosu usamljenika osećao je Rakić, činimi se, strah da produkujući ne izgleda kao da se producira.
 
Skerlić veli da je Rakićev stih bio poslednja reč čisto umetničkog napora naše versifikacije. O tome se može diskutovati; ali je izvesno da taj tvorac snažnih stihova nije osećao onu pravu, jaču od sebe, strast pravljenja stihova, ma koliko inače voleo' stihove i recitovao ih. Rakić je bio gospodin naše poezije i po tome što se čuvao da u ma kome času ne bude glagoljiv.
 
Onakve pesme bez sumnje ne teku iz rukava, nego se dugo bruse i doteruju pre nego se objave; a docnije, između jednog izdanja i drugog, malo ostaje za prepravljanje. (Uporedite, na primer, Iskrenu pesmu zagrebačkog izdanja sa onom u ranijoj zbirci.) Da je Rakić bar neke pesme radio duže vremena, uz različita raspoloženja, pokazuje, čini mi se, pesma Kondir. Tu u prve dve strofe pesnik poručuje dragoj, kao novoj kosovci devojci, da posluša njegove pesme "pre odsudnog boja", pre no "grom strašni prasne". A u trećoj strofi boj se prikazuje kao već završen, ,"na razbojištu leži leš do leša, plemići i sebri". U četvrtoj strofi pesnik čeka dragu da iz njena kondira padne kap na rane; a u petoj, čekanje je uzaludno, nema nigde nikoga, "uz vapaje glasne nepregledna hrpa ranjenika kisne". Tu se dakle nije premostio motiv iz narodne pesme sa novom situacijom.

U jednoj Andrićevoj pripoveci vezir gradi most, pa naruči kod jednoga pesnika natpis o sebi kao graditelju. A kada se sastadoše u mostu dve obale kao dve bele ruke, i dođe vreme da se stavi natpis, uze vezir pesnikove stihove i divljaše im se, jer zbilja bejahu divni. On se ipak rešio da natpis nešto skrati. Malo zatim, on ga skrati još više, i najzad odbaci sasvim. Jer beše čovek tužne naravi i mišljaše: čemu sujeta! Čemu reči!

Da, čemu reči? Šta ima lepše, kaže Romen Rolan, no povući se kod kuće u svet čiste umetnosti, sesti za klavir i, mesto običnih, prebirati pesme bez reči, list odavde, list odande, od svojih milijih muzičara.

Znanci Milana Rakića kažu da je on svaki dan, kad god je mogao, provodio za klavirom po nekoliko sati. Ne poradi virtuoznosti možda, ni poradi studiranja, ni poradi radoznalosti, nego najviše kao radi odmora, kao radi lektire, kao da razgovara sa svojim starim, najvernijim prijteljima, iz sveta muzike. Jer je i on imao narav sličnu onoj vezirovoj. — Ah, umoran sam od želja nikad nezasićenih, kaže njegov Sili Pridom u jednoj pesmi, ubi me uzaludno traganje za smislom života. Znate li kako bih bio najsrećniji? Da se pretvorim u beo kip, u termu osmehnutu i nemu oko koje se prijateljski tiskaju mahovine, bršljani, razdragano cveće.
 
U čemu je najveća snaga pesnika Milana Rakića? Izražajno savršenstvo Rakićevo ne sastoji se toliko u opštoj versifikaciji koliko u izvesnom broju pesama i pojedinih strofa gde je uspeo da jezikom uhvati osećajni talas na savršen, upravo nečuven način. To je slučaj naročito u kosovskom ciklusu. Viziju očajnog i strašnog Hrista sa starosrbijanske razbijene stare ikone ne može više zaboraviti ko je pročita. Zalet kosovskih oklopnika znači, možda, u svojih osam stihova, najviši domet naše patriotske poezije. Šta može biti moćnije u takvoj lapidarnosti! Hladna i namrštena falanga iskrsnu pred nama u dva prva stiha; trk, prah, tresak u dva dalja. Od potresa se zaljulja, u petom stihu, sve carstvo, i puče slom. Kad se, u šestom, raziđe prah, dogledasmo, u sedmom, bezdan naše propasti, nad kojom se, na kraju osmog stiha, vinu pesnička reč "slava", kao krajičak duge nad tamnim ponorom. — Ni narodna pesma nije mogla da u dužem dahu, no samo u nekoliko neuporedivih slika, uhvati silnu viziju Kosovske bitke. Nije mogao ni Rakić. Posle druge strofe, njegova čudesna slika potpuno iščezne, i za njom sleduje jedan sjajan, sasvim racionalan zavet.

Nikad se ne zaboravlja Crna Gospa što veze nad srpskim plemenom plačući. Kad naleti stih "Propadaju carstva, svet vaskolik cvili", to se više ne oseća kao stih, kao niz reči, nego kao formula, kao pečat. Niti ima u našoj poeziji slike tako fantastično žive kao što je pesnikova vizija samoga sebe na kraju svoje tridesetogodišnje pesničke avanture koju sretamo u strofama. Oproštajne pesme. Tu osetljiv čitalac stane i oseti kako mu zastaje dah... Ništa nije tako karakteristično za fizionomiju pojedinih pesnika kao što su im takva retka, nadahnuta mesta, iz kojih kao da više ne govori čovek nego njegov genije, njegov demon, oslobođen od tegobe jezika i zapletanja.
 
U svojim često finim razmatranjima Karl Fosler razlikuje dve funkcije jezika: jedna je monumentalna, a druga praktična, dokumentarna. Ideal ove druge u tome je da se svaka misao saopšti jasno i verno; ideal one prve prelazi iz oblasti logike i nosi u sebi obeležje genija ličnog i rasnog, zvuči kao otkrovenje. — Milan Rakić uspevao je na nekim mestima govoriti vizionarski, pokazujući dokle je došao izražaj u njegova naroda, a istovremeno ostajući jasan i koncizan.
 
Ako u jeziku ima ta oblast, ona je iznad oblasti logike. Ja sebi nisam umeo da objasnim zašto su me, po čemu su me onako osvojila navedena mesta iz Rakića. Po samom jezičkom materijalu, po biranju reči, po figurama, nema tu ničeg neobičnog; a vizije ipak čudesne. — Može biti da je moje udivljenje stvar subjektivna, da dolazi otuda što ja jesam ozaren starog oreola sjajem, i da ga ne dele svi čitaoci.
 
Niko neće znati
da nekad besmo prvi, premda mali,
kolenu našem da smo, kao mati,
nov jezik s novim osećajem dali.


O pitanju književnog jezika govorio je Rakić, teorijski i uzgredno, kao recenzent beogradskog pozorišta. On se tu obara na patetiku, a još više na aljkavost i nemarnost izvesnih "đenija". Tražeći u jeziku strogu logičnost i istinu, on zaključuje: ili će u našoj poeziji zavladati pismenost, ili je neće biti! Što se tiče patetike, tu je zapravo grešio i Rakić, naročito u svojim ranijim stihovima. Savršenstvo njegova jezika sastoji se u konciznoj bistrini kazivanja, u plastičnoj srezanosti; a novost osećaja o kojoj govori u gornjim stihovima sastojala se poglavito u oslobađanju od pesmarice. Kritičari Rakićevi ističu da su njegove pesme muzikalne. Trebalo bi reći preciznije: njegovi stihovi nisu toliko muzikalni po samom jezičkom materijalu nego su muzikalni po dramatičnosti osećanja i po kompoziciji pesme kao celine. Kod Rakića se sreta nekoliko puta oblik muzičkoga "lida", tj. pesma započinje u jednom tempu i raspoloženju, zatim se u sredini raspline u sporiji ritam i turobnije raopoloženje, da se na kraju opet vrati u prvi ili u još brži tempo. Takav je, na primer, sastav Ljubavne pesme: ona započinje veselim pohodom pesnikovim na sastanak, onda se u sredini začuje jadikovanje pomrlih ljubavnika, i najzad pesma pređe u brži ritam i veseliji ton. U pesmi Serenada već sami naslovi pojedinih delova uzeti su iz takozvanog "spontanoga stava". U Dalili i Mutnoj impresiji porast osećanja sretamo u trećoj strofi, u Sumornim danima u šestoj i sedmoj. Rakićeve pesme imaju u sebi raspon i dinamiku arije. Kod Dučića, naprotiv, muzikalan je već sam jezik kao jezlk, i nema ni velikog melodijskog raspona ni dinamike. Po muzičkom trepetu, po tančinama novih jezičkih pronalazaka, sazvučja, preliva, otišli su dalje neki Rakićevi savremenici, a pogotovu mlađi pesnici. Rakićev jezički ideal ima u sebi nešto od klasicizma, on teži probranoj tačnosti i potčinjavanju jezika misli. Naši neoromantičari, naprotiv, teže muzičkom dočaravanju novih osećajnih stanja u kojima logika može i da pada u zasenak.
 
Kao i ostali evropski južnjaci, mi imamo divan jezik, i volimo pričati. Govorimo više no što kazujemo. Milan Rakić se emancipovao. Okovao je svoju južnjačku strast u ćutljivost severnjaka. Postao je strog prema svome jeziku kao što je bio strog prema sebi. Oseća se kod Rakića i njegove generacije da njihov književni jezik nije više inspirisan isključivo jezikom narodne poezije.
 
A o kakvom osećaju — osećanju govori Rakić u gornjim stihovima? Naši pesnici prve polovine XIX veka nisu bili sentimentalni, pošto nisu ni pevali o sebi nego o idejama. Narodna poezija nije sentimentalna jer je naivno-realistična. Ali su odmah pali u sentimentalnost oni pesnici koji su narodnu poeziju oponašali. Spasavali su se unekoliko time što su i oni pevali o svom narodu više no o sebi lično. Srbija je prva uzela ulogu da našu misao oslobodi od romantike. Kad se Vojislav, kao prvi, odmetnuo od pevanije, i prešao u gospodski artizam, on je ipak ostao elegičan. Sličan Rakiću po mnogim crtama, on se time od njega oštro razlikuje. Još više se razlikuje Vojislav od Rakića time što je ostao još do pojasa u staroj našoj sklonosti prema epici. Zamisliti Rakića da piše ozbiljnu špansku romansu jedva da se može; da piše tragičnu baladu, još manje; a da se raspline u pesničku pripovetku, to baš nikako.

Tek se Rakićev naraštaj oslobodio epopeje, i bio u stanju (posle Njegoša prvi) ući u novi lirizam, misaone vrste. Podvlačimo reč: misaone.
 
Ako bismo baš hteli strpati Rakića u neku grupu, rekli bismo da je najbliži neoklasičarima. Ali je to klasičar svoje vrste, koji se nije zanosio kultom nikakve prošlosti, pa ni antičke, ni forme kao forme. Osim po dikciji, Rakić je klasičar utoliko što je svuda oprečan romantičarima. Oi ne peva ni o dalekim vremenima, ni o dalekim prostorima, ni o snoviđenju, ni o narodnjaštvu, no samo o svom bolu tu i sada. Njegova ljubav nije upućena dalekoj dragoj, nego konkretnoj ženi. On Muzu nigde ne zaziva. U njegovoj ljubavi slivaju se strast duše, strast tela, i prijateljstvo. Još je ponajviše naglašena čulnost. Na jednom mestu pesnik izričito kaže da joj pristaje robovati baš zato što je takva.

U romantičnih priroda ima uvek nečega elegičnog, nečega mesečarski ženstvenog. Rakićeva poezija je izrazito muška. Mi posle Njegoša nismo imali tako muževne poezije lirske. Rakićeve pesme ne znaju za mol našeg narodnog melosa (onaj, pravo da rečemo, često otužni mol). U njima se negde čuje udarac Sudbine; negde pesnik i jekne od udaraca, ali nigde ne cvili.
 
Jednom prilikom Rakić je pripisao u zaslugu svojoj pesničkoj generaciji i to što je ona u našoj lirici osigurala pobedu jedanaestercu i dvanaestercu. To je tačno. Ti metri prevladali su u francuskoj lirici odavno, upotrebljavali su se tu i tamo kod nas, kao što je davno utvrđeno, ali su tek od Rakićeva vremena postali dominantnim. I Rakić je, kao toliki drugi, pisao svoje đačke prvence u narodnom osmercu, i tek posle Pariza definitivno prešao na ona dva metra. On im je ostao veran podjednako. Prema 29 pesama u dvanaestercu, stoji 28 u jedanaestercu, ako smo dobro prebrojali. Možda nije tačno da je za Rakića karakterističan samo dvanaesterac, a ne osećam ni nekog pravila po kome bi naš pesnik birao čas jedan čas drugi od ta dva modela. — Osim ta dva stiha, upotrebio je Rakić nekoliko puta (pet puta, ako se ne varam) i deveterac. Ni kod tog stiha nema neke vremenske razlike, pošto ga nalazimo i u početku (1902) i na kraju (1936).
 
Svi navedeni metri kod Rakića su trohejskog karaktera. Jedanput je pokušao dati čiste jambe, i to u pesmi Rosa pada (do 1912), ispevanoj u kombinovanju osmerca i šesterca. Karakteristično je za njegovu bolom osenčenu poeziju da on više nije uzimao toga uzlaznog metra, nego je ostao pri nizlaznoj oseci trohejskoj.
 
Potpuna pravilnost u izmenjivanju metričkih stopa bila bi, kako svak zna, nezadrživo dosadna, ali se mora priznati da tu Rakić, mrzeći sve što je automatsko i šablonsko, daje sebi dosta slobode. Ništa ne smeta što se kod njega vrlo često "zakoračuje" iz stope u stopu, iz stiha u stih, iz strofe u strofu. To je slično proceduri kompozitora koji bi mnogo upotrebljavao "sinkope".


Pero Slijepčević
Odlomci iz eseja o Milanu Rakiću: "Sabrani ogledi, I"


OBJAŠNJENJA:
filigran — umetnički rad od zlatne ili srebrne žice; Sili Pridom (1839—1907), francuski pesnik parnasovac. Nobelova nagrada za književnost 1901; altruizam — ljubav prema bližnjem, usmerenost načina življenja za dobro drugih ljudi;  intuicija — neposredno opažanje, neposredno doživljavanje, stvarnosti i saznanja, do kog se ne dolazi putem iskustva; naslućivanje; duvna — katolička kaluđerica; časna setra; barokni — preteran u stilu (građevinarstvo, slikarstvo i poezija) 16, 17. i prve polovine 18. veka; de Vinji — Alfred de Vinji (1797—1863), francuski pesnik romantičar, pesnik misaonih pesama, drama i novela; koniciznost — sažetost, jezgrovitost; artizam — vrlo vešto vladanje formama — tehničkim elementima u umetnostima; cvetna Provansa — Provansa je primorska oblast u južnoj Francuskoj; majstor-pevač — nemački pesnici i pevači (13—16. vek) iz redova zanatlija; opevali mahom religiozne teme; trovatore (trubadur) — provansalski pesnik pevač u srednjem veku; Rolan — Rolan Romen (1866—1944), francuski romansijer i dramski pisac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #8 poslato: Jun 09, 2011, 12:01:50 am »

**

POEZIJA LJUBAVI I RODOLJUBLA


MILAN RAKIĆ je Šantićev savremenik, iako nešto mlađi.—

U svojim lepim, ali ne i mnogobrojnim pesmama, izražavao je i snažna, topla ljubavna i rodoljubiva osećanja. Ima više ljubavnih i desetak patriotskih pesama koje su svaka za sebe mala remek-dela. Nacionalna uzbuđenost i vrenje u prvoj i u početku druge decenije ovoga veka bili su podsticaj za Rakićevu rodoljubivu liriku. Oslonce rodoljuba u njegovim pesmama predstavljaju srpska istorijska prošlost i Kosovo kao simbol i kao legenda. Iz njih su izostali poetski zanosi pesnikovi i u njih su uvirali ljubav i divljenje potomka prema precima; istovremeno, oni su bili podstrek novim generacijama da osete sopstvenu snagu, da stvaraju nove ideale, nove poglede i nova dela kojima će obeležiti vreme svoje mladosti.

Za razliku od Zmajevih, pa unekoliko i od Šantićevih pesama, rodoljubivost u Rakićevoj poeziji ne izražava se jurišnim zanosima i bojnim poklocima. Iako uzavreo, njegov patriotizam se ne preliva u krv i u jarke boje; u njegovim stihovima se ne preuveličava amanet očeva i ne daju vatrene izjave o spremnosti i neodoljivoj snazi mladih koji će ostvariti nacionalne zavete i svoje snove o slobodi. Rakićeve patriotske pesme odaju utisak prigušene temperature koju nosi u sebi smiren, ali odlučan čovek, čovek koji dobro poznaje sebe i svoje snage i koji ima realne životne ciljeve. Kao da je ta odlika sažeta u završetku pesme Na Gazi-Mestanu:

"I danas, kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem!"

Dakle, misao i saznanje su pokretači i rodoljubivih osećanja u njegovoj poeziji.

Rakić je bio srpski konzul u Prištini pred kraj prve decenije ovoga veka, i u neposrednom dodiru sa Kosovom, koje je još bilo pod Turcima, oživeo je viziju legende o kosovskoj bici i njenim posledicama. Bolno je primao stvarnost svoga položaja — da je diplomatski predstavnik Srbije na nacionalnom tlu, a kod porobljivača. I njegova rodoljubiva poezija, naročito kosovski ciklus, koji je tada nastao, nosi pečat te tuge. Uporedo sa tugom javlja se i jaka čežnja za ostvarenjem vekovnih snova o slobodi. Te dve crte uklapale su se u nacionalno raspoloženja onoga vremena.


Dr Slobodan Marković

POEZIJA LJUBAVI I RODOLJUBLA | Izbor i pogovor Dr Slobodan Marković |  Mlado pokoljenje | Beograd, 1971
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #9 poslato: Jun 20, 2011, 10:49:38 pm »

**
MILAN RAKIĆ
Ljubavne pesme



S E R E N A D A 

I
ALLEGRO

Sa tri svirača u crnome plaštu,
Sa šeširom na kom se pero vije,
Uzev u pomoć istočnjačku maštu,
Prikrašću se, ko lopov što se krije,
Sa tri svirača u crnome plaštu.
 
I zaječaće setne violine
U svežu noć, kroz baštu cveća punu,
I kad kroz oblak bledi mesec sine
Poviće cveće svoju rosnu krunu
I zaječaće setne violine.
 
O to će biti silna pesma, rada
Da znaš šta nežna duša dragoj pruža. —
Na usta moja pokuljaće tada
Milosne reči i bokori ruža.
Da, pesma moja biće moćna tada.
 
Pesma mladosti, burna kao ona,
Otmena, sveža, ponosna, i vrela,
I silna kao mnogobrojna zvona
Kad proslavljaju pobednika smela!
Otmena, sveža, ponosna, i vrela.
 
O kako će se zgranuti od čuda
Dremljive ćifte i njihove žene
Kad ih iz teškog, glupog sanka prene
Svemoćna pesma što prodire svuda!
O kako će se zgranuti od čuda!

Bednici jedni što nam ljubav krate,
Naviknuti na otrcane fraze
Kojima lažu svoje tašte mave
Kasapski momci, kaplari, i ćate!
Bednici jedni što nam ljubav krate!
 
I zaječaće setne violine
U svežu noć. I staće pesma ova.
I kad, ko podsmeh na tu sreću taštu,
Vesela zora na istoku sine,
Sa tri svirača u crnome plaštu
Poći ću, da ti sutra dođem snova.

 

II
ADAGIO

Zadrhtaše na stabljikama glatki
Krinovi redom, i dušu mi bonu
Preliše zraci mistični i slatki:
Pojavila se draga na balkonu.
 
Čula si pesmu, draga, al' to nije
Vesela pesma nekadašnjih dana...
O da l' osećaš da se u njoj krije
Nesnosvi zadah ustojalih rana?
 
O da l' razumeš, draga, strašnu bedu,
I osećaš li nevidljive uze,
Vidiš li kroz noć na licu mi bledu
Krvave oči i stinute suze?...

 

III
MENUET LUGUBRE

Perike bele, šinjoni, lepeza,
I cipele od atlasa i svile,
I krinoline razne pune veza,
Krasne i sjajne nekada su bile,

A danas vise u ormanu tamo
Prljavi dronjci gde prašina pada,
I kad ih vidim, ja začujem tada
Menuet ljupki od Filipa Ramo.

Al' avaj! pesma zalud pokušava
Da vrati čari starinskoga doba;
Dubokim sankom prošlost ova spava,
I poređani stoje grob do groba.

Tako se sveti priroda, i tako
Najlepši san u sitni prah pretvara:
Od nekadašnjeg raja biva pak'o,
Od krinoline sjajne, krpa stara.
 
Tako sam i ja evo već tri noći
Blažen i bujan, dok se pesme hore,
U muzici, u cveću, i samoći,
Sisao sreću sve do same zore.
 
Ali će, draga, drugo vreme doći
I ostaće mi, kad dan jedan grane,
Od te blažene i čedne tri noći
Tri razjapljene, ko noć crne, rane...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #10 poslato: Jun 20, 2011, 11:32:59 pm »

**
MILAN RAKIĆ
Ljubavne pesme



LJUBAVNA PESMA
 
Šume bokori cvetnog jorgovana,
I noć zvezdana treperi, i žudi
Za bujnu ljubav, svetu bogom dana.
Dok mesečina nasmejana bludi,
Šume bokori cvetnog jorgovana.
 
U taku noć je požudnu i strasnu
Izolda nekad čekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
I sećaju se prohujalih dana.
U taku noć je požudnu i strasnu,
 
Noseći sobom lestvice od svile,
Starinski vitez, pun vere i nade,
Hitao zamku svoje verne Vile,
I pevao joj strasne serenade.
Starinski vitez, pun vere i nade!
 
Šumi, o noći prohujalog doba!
U srcu nosim vekadanje ljude.
Povorke bele dižu se iz groba,
I sa mnom ljube, čeznu, strepe, žude!
Šumi, o noći prohujalog doba.
 
Strasno i žudno! Ona mene čeka
Ko nekad plava Izolda Tristana.
Strepi, i sluša topot iz daleka,
Dok mesečina nasmejana sija
I ćuv mirisni zanosno ćarlija
U bokorima cvetnog jorgovana!



OČAJNA PESMA*

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i s njim Afrodita.
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja najzad bude sita...

— Kad pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žena,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,

A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole, i voljenih ljudi,

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođen zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela...

Upij se u meni zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim...



ISKRENA PESMA

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličanstvom prirode; a potom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo
Nečujno, tiho potone u tamu,

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
Slušati rado ove reči lažne,
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva —
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale ko plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al̓ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: ćuti,
Ostavi dušu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lišće na drveću žuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #11 poslato: Novembar 14, 2011, 01:39:54 am »

**
MILAN RAKIĆ
Ljubavne pesme



NA JEDNOM PRIMERKU

"CYRANO DE BERGERAC"

Da, svi Gaskonjci nisu iz Gaskonje:
Ima ih, Gospo, širom celog sveta
Što ljube, pišu pesme, jašu konje,
Puna je zemlja gaskonjskih kadeta.
 
No ja sam ipak retkost među njima:
Ne ističem se rado. I sad, evo,
Da ritam bude zvučniji, i rima,
Ustupam mesto' onom što je pev'o
 
Roksani nekad, neka mesto mene
Otpeva opet pesmu svoju staru,
I neka kaže čar ljubljene žene
U svom starinskom ljubavničkom žaru.
 
I niko neće videti da sada
Promenile se uloge: Sirano
Govori, peva, plače, kleči, pada,
— No ja mu reči šapućem lagano...



PRIZIV
 
Pomeni me u molitvama tvojim
Kad sunce pada za daleke gore,
Jer znaj da mene kobne misli more,
I da se, kao slabo dete, bojim.
 
Ti čista dušo, budi Genoveva,
Nad zaspalim Parizom koja bdi,
Dokle pod njenim blagoslovom sneva
Ljubavnik čedan i zločinci svi;
 
I nek pod tvojom molitvom zaćute,
O zaštitnice večna duše moje,
Sve kobne misli što mi srce mute,
I, ko zločinci, spremne za boj stoje.
 
Pomeni me u molitvama, mila,
I ja ću znati u časove tame,
Kad opet grune nečastiva sila,
Da dobra duša tvoja pazi na me...



ČEKANJE
 
Čekam u senci jednog starog duda
Da mesec zađe i, skrivena tamom,
Po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
Da siđeš k meni čežnjivom i samom.
 
Čekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
A ja još čekam, — i večno bih ček'o!

O, šta je to što mene veže sada
Za jednu put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
I sva nemoćna izdiše i pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog časa život dajem,
Prilazim tebi pun pobožnog straha,
Posrćem, klecam, dokle me privlače,
Ko provalija tamna i duboka,
I dok se strasnim prelivima mrače,
Tvoja dva crna neumitna oka...

 

OBNOVA
 
Hoću na jednome svečanom opelu
Da sahranim ono što prošlošću zovu.
I da ti donesem tada dušu novu,
Bez ijedne pege negdašnje — svu belu.
 
I hoću da onog časa, kad na mene
Padnu kose tvoje i poljubac jedan,
Budem kao nekad bezazlen i čedan,
Da prvi put poznam čar ljubljene žene;

I da sav u tvojoj beskonačnoj moći,
Očaran, bez svega što me davno guši,
Osećam pod sjajem ove prve noći
Kako se u mojoj obnovljenoj duši,

Uz veselu pesmu razdraganih gnezda,
Dok šušti topola i miriše lipa
I radosno nebo mesečinu sipa,
Tajanstveno rađa novo jato zvezda...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #12 poslato: Novembar 14, 2011, 01:40:05 am »

**

KOSOVSKI CIKLUS PESAMA


Rakićeve pesme s kosovskom tematikom nastale su tačno u periodu koji je pesnik — iako s povremenim kratkim prekidima — proveo u konzulatu u Prištini, dakle od 1905. do 1911. godine.

Osam je Rakićevih pesama inspirisano zavetnim kosovskim iskustvom. Po redosledu nastanka, to su: Minare (1905), Na Gazi-Mestanu, Simonida i Božur (1907), Jefimija i Kondir (1910), Napuštena crkva i Nasleđe (1911). Sem Božura i Nasleđa (koje su prvi put objavljene u zbirci Nove pesme, Beograd 1912), i Jefimije (koja je, zajedno sa pesmom Kondir, štampana u Srpsko-hrvatskom almanahu) sve druge pesme objavljene su u Srpskom književnom glasniku.

Grupišući, međutim, pesme u ciklus s naslovom "Na Kosovu" Rakić se nije držao hronološkog, već semantičkog kriterijuma raspoređivanja. Po tom merilu, na prvo mesto došla je pesma Božur; iza nje usledile su: Simonida, Na Gazi-Mestanu, Nasleđe, Jefimija, Napuštena crkva i, u epiloškoj funkciji, Minare.

Nije, prema tome, teško vaspostaviti opšte duhovno značenje i socijalnoistorijski smisao Rakićevih rodoljubivih stihova. Pesniku se najpre pokazuje kosovsko minare, belo iznad crnih kuća, simbol turske vlasti. Tmurno raspoloženje što ga je, tako, zahvatilo pri stupanju na kosovsko tle, produžuje se u tri potonje pesme. Zatim mu se u viziji javlja Arnautin koji bode oči kraljici Simonidi na fresci, pa monahinja Jefimija kako plače nad srpskim plemenom "koje obuhvata tama, dok svetlosti nema na vidiku celom". Zapevanje i plač Stare Crne Gore prenosi se, onda, na stranu ikonu u napuštenoj crkvi, na kojoj, "očajan i strašan, Hristos ruke širi, / Večno čekajući pastvu, koje nema".

"Umirahu ćutke na hladnom kolju"
 
U pesmi Nasleđe, poslednjoj po nastanku, događa se, međutim, preokret — mit i predanje postaju aktivan činilac istorije i pesnikove sadašnjosti: čin identifikacije lirskog subjekta ostvaruje se u dimenziji koja vremenske pojavnosti doživljava svenarodne stradalničke povesti (relacija: nekad-sad, u preimenovanoj atribuciji: sjaj-tama, mit-kulatura) briše kao ne-otološki izraz bića, što znači da etnička određenost prerasta u generičku predodređenost, zamrla kolektivna svest u probuđenu nacionalnu samosvest, i u spremnost da se izazov prošlosti prihvati kao odgovornost za budućnost. Najbolje se to vidi u završnim strofama Nasleđa:
  
Ja osećam ipak, ispod svežih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepkost starinskih junaka.

Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mučenici stari, i junaci koji
Umirahu ćutke na strašnome kolju.

 
Svesna, razumna ljubav prema svom narodu.
 
S Rakićevim kosovskim pesmama živelo je i njima se napajalo sve Srpstvo, ne samo Stara Srbija — mada ona najviše. Skerlić ih je nazvao dubokima, naglasivši pritom da "svesnu, razumnu ljubav prema svome narodu niko nije bolje izrazio no Rakić, u pesmi Na Gazi-Mestanu".

Uopšte, nema među Rakićevim rodoljubivim pesmama ostvarenje koje se po svome društvenom značenju i neposrednom uticaju može uporediti sa gazimestanskim stihovima. Isidora Sekulić označuje ih kao signale i pečate:

"Kada se navede: Ja ću dati život, otadžbino moja, /Znajući šta dajem i zašto ga dajem, onda svi vidimo kamen međaš na prelomu istorijskih vremena pijemontske Srbije."

Lozinka pokoljenja, pesma-poruka, Na Gazi-Mestanu mogla je, opet, delovati tako osvešćujuće ne zato što je to pesma koja parazitski živi od kosovskog mita, već stoga što je ona taj mit oživljavala i preobražavala (Nikola Koljević) — uzdižući ga istovremeno, posredstvom jedne sugestivne i slikovite, samo Rakiću svojstvene pesničke retoričnosti, na visine proročanstva koje, samim tim što se javlja kao izraz jedinstva Rakićevog društvenoga i duhovnoga bića, podrazumeva krajnje dosledno postupanje u životu, bezuslovan izbor — lično pregnuće, individualni čin.

U Rakićevom primeru obistinila se i ova druga, nacionalno-patriotska strana čovekove ličnosti. Na dva načina. Najpre u njegovim publicističkim tekstovima. U kosovske teme Rakićeve valja naime, pored pesama, ubrojiti i tri njegova članka o Arnautskoj pobuni 1910. godine, u kojima je autor, ukazavši najpre na uzroke, podrobno razmotrio mogućan "odraz" pobune na položaj i stanje Srba u njihovoj drevnoj postojbini.
 
Članci su objavljeni 1910. godine u Beogradskom Slovenskom jugu, svi pod pseudonimom "Z", istim onim pseudonimom pod kojim je Rakić 1902. štampao prve svoje pesme.

Srpska diplomatija ne samo što je pomenute članke zapazila, ona ih je i svestrano "upotrebljavala". O tome postoje brojna svedočanstva. Navešću samo jedno: tadašnji srpski poslanik u Parizu Milenko Vesnić isticao je u svojim izveštajima i prepisci da su odlični i da ih je on, na položaju na kom je, iskoristio do maksimuma.

 
Piše: Jovan Pejčić | Loneliness
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #13 poslato: Novembar 14, 2011, 01:42:24 am »

**
stihovi Milan Rakić
Na Kosovu


BOŽUR

Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,
S topole, rasta, bagrema, i duda,
U mlazevima zlatokosim pada
Nesuštastvena mesečina. Sada,

Nad livadama gde trava miriše,
U rascvetanim granama, svrh njiva
Koje su crne posle bujne kiše,
Velika duša mesečeva sniva.

Sve mirno. Tajac. Ćuti polje ravno
Gde nekad pade za četama četa...
— Iz mnoge krvi izniknuo davno,
Crven i plav, Kosovom božur cveta...



SIMONIDA
(Freska u Gračanici)

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne, na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči!

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenu mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
I čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida,
Tvoje već davno iskopane oči



NA GAZI MESTANU

Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni ko vaš oklop i pogleda mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama...
kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.

Kosovski junaci, zasluga je vaša
što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.

Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli,
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli
Ne mogoše nikom svesnu ljubav dati!

I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem!



NASLEĐE

Ja osećam danas da u meni teče
Krv predaka mojih, junačkih i grubih,
I razumem dobro, u to mutno veče,
Zašto bojne igre u detinjstvu ljubih.

I prezirem tugu, zaboravljam bolju,
Jer u meni teče krv predaka moji',
Mučenika strarih i junaka koji
Umirahu ćutke na srašnome kolju.

Jest, ja sam se dugo sa prirodom rv'o,
Uspeo sam — sve se može kad se hoće —
Da na ovo staro i surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voće.

I sad, ako plačem kad se mesec krene
S oreolom modrim niz nebesne pute,
Il' kad stare šume, čarobne sirene,
Jedno tužno veče zlokobno zaćute,

Ja osećam ipak, ispod svežih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepost starinskih junaka.

Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mučenici stari, i junaci koji
Umirahu ćutke na stašnome kolju...



JEFIMIJA
 
Jefimija, ćerka gospodara Drame,
I žena despota Uglješe, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.
 
Pokraj nje se krve narodi i guše,
Propadaju carstva, svet vaskolik cvili.
Ona, večno sama, na zlatu i svili
Veze strašne bole otmene joj duše.
 
Vekovi su prošli i zaborav pada,
A još ovaj narod kao nekad grca,
I meni se čini da su naša srca
U grudima tvojim kucala još tada,
 
I u mučne čase narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se sećam tebe i tvojega doma,
Despotice srpska s kaluđerskim velom!
 
I osećam tada da, ko nekad, sama,
Nad nesrećnom kobi što steže sve jače,
Nad plemenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva i plače...



NAPUŠTENA CRKVA
 
Leži stara slika raspetoga Hrista.
Mlaz mu krvi curi niz slomljena rebra;
Oči mrtve, usne blede, samrt ista;
Nad glavom oreol od kovana srebra.
 
Dar negdašnjet plemstva i pobožnog sebra,
Đerdan od dukata o vratu mu blista.
Po okviru utisnuta srma čista,
A okvir je rez'o umetnik iz Debra.
 
Takav leži Hristos sred pustoga hrama.
I dok neosetno, svuda pada tama,
I jato se noćnih ptica na plen sprema,
 
Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri,
Očajan i strašan, Hristos ruke širi,
Večno čekajući pastvu, koje nema...



MINARE

Strči minare iznad crnih kuća,
Tanko i belo. Noć lagano pada,
Kao dan jasna noć i kao dan vruća,
I s brežuljaka vraćaju se stada.

Voćnjaci, cveća i pesama puni,
Gde začikuju kosovi slavuje,
I na ovcama, zaraslim u vuni,
Klepetuše što ravnomerno bruje.

Ali će sve to proći, i, u času,
Nepregledna će noć ostati sama,
Obući će se svet u crnu rasu,
Progutaće ga neprozračna tama,

Samo će, kao znak istrajne moći
I osvajačkog starog nadahnuća,
Strčati mirno u toj opštoj noći
Belo minare iznad crnih kuća.



Boraveći na Kosovu, Rakić je upoznao mnoge spomenike naše drevne kulture i književnosti. Godine 1906. iz Pištine, tadašnjeg turskog carstva, pisao je:
"Sa očajanjem mora čovek misliti na budućnost našega naroda, ako nam stanje potraje još koje vreme. Sa svih strana čuju se glasovi očajanja, pa i od onih koji su tu da pomognu stradalnicima. Jadna pomoć... A ja sam uveren da je za ovakvo stanje kriv naš zločinački nerad."


JEFIMIJA. Žena despota Uglješe, kći cesara Voihne. Jefimija je bila naša prva pesnikinja. Ovi stihovi govore o tragičnim zbivanjima u našoj istorijskoj prošlosti. Posle maričke pogibije pokaluđerila se i dobila ime Jefimija. Njeno mirsko ime nije poznato. U Hilandaru ima jedna zavesa koju je Jefimija izvezla i poklonila manastiru.

"Vizantijski car Andronik II prilikom zaključenja mira sa Srbijom 1299. godine darivao je srpskog kralja Milutina svojom ćerkom Simonidom (1289—1349 ), kao garancija trajnog mira i prijateljstva dve zemlje. Lepoti srpske kraljice divili su se i Latini i Ugri, vojskovođe i velmože. Simonidina freska je u manastiru Gračanica i predstavlja posebnu draž. Nažalost ta freska je oštećena i Simonida je bez očiju. Milan Rakić je posvetio Simonidi, istoimenu lirsku pesmu, a Milutin Bojić napisao je psihološku dramu "Kraljeva jesen".
Simonida je umrla 1340. godine kao monahinja. U predavanju kod Srba, ona je simbol lepote, čednosti i tragike ženske u vremenima oluja i bura kad nestaju vojske, kraljevstva i carstva, a kamoli i krhko telo lepe žene"

Milan Rakić, pisao  je 1906. godine iz Prištine, tadašnjeg turskog carstva:
'Sa očajanjem mora čovek misliti na budućnost našega naroda, ako nam stanje potraje još koje vreme. Sa svih strana čuju se glasovi očajanja, pa i od onih koji su tu da pomognu stradalnicima. Jadna pomoć... A ja sam uveren da je za ovakvo stanje kriv naš zločinački nerad.'
Vuk Draškovic, književnik, autor čuvenih romana "Nož", "Sudija", "Molitva", "Ruski konzul" i "Noć đenerala", "Meta"u dopunjenom izdanju "Odgovori", 85 godina kasnije piše: "Da li su ... Metohija i Kosovo svojina onoga duha koji je zidao, zlatom oblagao i na nebeski način ukrašavao  Bogorodicu Ljevišku, Devič, Gračanicu, Visoke Dečane… ili onoga, pak, duha koji hoće da ih pretvori u konjušnice i koji u njih odlazi sa čekićem i dletom, da iskopa oči svecima na freskama?!"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #14 poslato: Novembar 14, 2011, 08:06:20 pm »

**
Stihovi MILAN RAKIĆ


KONDIR

Počuj, draga, reči iskrene i jasne
Jedne bolne duše, tvojoj duši prisne,
Pre no oluj stigne i grom strašni prasne,
I nemirno srce najedanput svisne,
Počuj ove pesme uzaludno strasne.

Pre odsudnog boja ja ti nisam dao
Koprenu, ni burmu, ni azdiju, kao
Starinski junaci, po čemu ćeš mene
Pomenuti kada stigne udes zao
I zapište deca i zaplaču žene.

Sad na razbojištu leži leš do leša.
Plemići i sebri. Leži strašna smeša.
Noć se hvata. Samo munja katkad blisne.
Dok poslednje žrtve stari krvnik veša
Nepregledna hrpa ranjenika kisne ...

Hoće li me naći među njima tvoje
Bistre oči, draga? Hoće l' iz kondira,
Ko preteča skromna večitoga mira,
Pasti kap na rane što zjape i gnoje?
Hoće l' pasti kaplja što bolove spira?

Čekam. Nigde nikog. Svetlost dana gasne.
Noć prosipa tamu i časove kasne,
Ni zvezde na nebu da za trenut blisne.
— Čekam. Nigde nikog. Uz vapaje glasne
Nepregledna hrpa ranjenika kisne ...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #15 poslato: Novembar 14, 2011, 08:06:27 pm »

**
MILAN RAKIĆ
Druge pesme



SILNO ZADOVOLJSTVO
 
Ja imam časova dugog očajanja,
Beznadežne tuge, obmana i jada;
Ja imam časove kad se slatko sanja
I požudno želi i blaženo strada.
 
Ja imam časove čedne, krotke, smerne,
Kad čistotom trepte misli moje mlade,
I u mojoj duši, pobožne i verne,
Zašumore himne, pohvale, i nade.
 
Jest, duša je moja ko kutije stare,
Što u svetom hramu na dovratku stoje,
Gde prolaznik svaki spušta skromne dare
Za smirene svece i za bližnje svoje.
 
Pokolenje svako, veliku il' malu,
Spustilo je u nju milostinju koju,
Ljubav ili mržnju, pogrdu il' hvalu,
Osmeh ili otrov i žaoku svoju.
 
Sad kroz žile moje struje krvi razne,
Ja ropćem i pevam, ja kunem i slavim,
I koračam smelo, bez straha od kazne,
Krivudavom stazom i putima pravim!
 
Očajanje, tuga, beda? Prazne reči!
Kad na zemlji više nema moći te
Da u mojoj duši pomuti il' spreči
Silno zadovoljstvo, osećati sve!



DOLAP

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete čuo.
Stara, gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okreće ga tromo,
Malaksao davno od teškoga truda.
Vuče bedno kljuse, sipljivo i hromo,
Bič ga bije, ular steže, žulji ruda.
 
Vranče, ti si bio pun snage i volje,
i dolap si stari okretao živo.
Tešila te nada da će biti bolje;
mlad i snažan, ti si zlatne snove snivo.
 
Al' je prešlo vreme preko tvoje glave,
iznemoglo telo, malaksale moći;
poznao si život i nevolje prave,
i julijske žege i studene noći.
 
O, kako te žalim! — gle, suze me guše —
oličena sudbo svih života redom,
tebe, braću ljude i sve žive duše,
jednake pred opštom neminovnom bedom...
 
Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreći teče.
Ali bič fijukne ... Napred, nemoj stati
dok ne padne najzad spasonosno veče.
 
Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo,
svuda oko tebe buja trava gusta,
i mirise njene ćuv donosi vreo.
Ali bič fijukne. Zbogom, nado pusta!

Ti si, kao i ja, od mladosti rane
osetio opštu sudbu što nas gazi,
i gladan i žedan provodio dane sve
u istom krugu, sve na istoj stazi.
 
Ti si, kao i ja, na julijskoj žezi,
dok žubori voda kraj tebe u viru,
sanjao o sreći, nagradi i nezi,
sanjao o dobrom, zasluženom miru.
 
O, ko zmija ljuta košuljicu svoju,
ostaviti bedu, nesreću i zlobu,
i udarce biča stečene u znoju,
i svemoćnu podlost i opštu gnusobu!...
 
Pusti snovi! Napred, vranče, nemoj stati,
ne miriši travu, ne osećaj vir:
nagradu za trude nebo će ti dati:
mračnu, dobru raku i večiti mir!


1902.


dolap — točak za crpenje vode na bunaru; sipljivo — koje teško diše; vir — izvor vode.

U znatnom broju pjesama Rakić je pokazao izrazite crte meditativnog pjesnika. U njima se zadržao na iznošenju svojih spoznaja o životu i svijetu, na razmatranju o smislu i besmislu postojanja. Pjevao je o "neminovnosti zala", o stradanjima i patnjama u svijetu, o tome da život predstavlja samo bijedu i nevolju, dajući, pri tome, izražaja elegičnom osjećanju o prolaznosti svega ("Dolap", "Misao", "Dragim pokojnicima", "Oproštajna pesma" i dr.). No svoju, u osnovi pesimističku liriku, protkao je ponekad crtama otpora i prkosa ("U kvrgama", npr).
Ova osjećanja pjesnik je u više pjesama ilustrirao prizorima koji su zasnivani na analogiji, na poredbi simboličnog karaktera, na simbolu—alegoriji. U pjesmi "Dolap", na primjer, poslužio se slikom vranca koji besprekidno, po žegi i studeni, mora da vuče dolap, spravu tešku, i da, pravodi dane "sve u istom krugu", a ne postoje izgledi da će se to promijeniti. Ovu temu, koja je proniknuta notama opće nevolje i patnje, izgradio je na komparaciji sudbine vranca sa sudbinom čovjeka na zemlji, pa je na toj osnovi izrazio svoju pesimističku spoznaju o životu. Ono što je ovdje iznio zasniva se na gledištu da je život besmislen, i da je oslobođenje od zala i rješenje — u "mračnoj dobroj raki".
Dr Dragutin Rosandić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #16 poslato: Novembar 14, 2011, 08:06:35 pm »

**
MILAN RAKIĆ
Druge pesme



JASIKA*
 
Nad krovovima nebo sivo,
A izmaglica vlažna luta
I ko prozračno meko tkivo
Pokriva pravce moga puta.
 
Na omorici ljudi, zveri,
I bilje, sve se mrtvo čini.
— Jasika jedna tek treperi.
Jasika tanka u visini.
 
Treperi samo, o jasiko!
Taj tamni nagon što te kreće
Razumeo još nije niko,
Razumeti ga niko neće.
 
No on za mene sada znači
Taj neumitni život što se
Nikada jošte ne pomrači
I koji mutne struje nose.
 
Pobednik večni, uvek čio,
Izvan dobroga i van zloga,
Danas ko juče što je bio
Jači od smrti i od boga.
 
Treperi samo, o jasiko!
Gledam te s čežnjom i sa tugom
Na bolove sam davno sviko,
Sa jadom živim kao sa drugom.
 
I kad život mislim ceo,
Koji je bio što je sada,
Na moju dušu ko crn veo
Ogromna, teška senka pada.
 
No ko pauka što za mrežu
Vezuju tanki konci oni,
Drhtaji tvoji mene vežu
Za večni život od iskoni.
 
I u dnu tužne duše moje,
Ko nagoveštaj nove vere,
Veselo kao lišće tvoje,
Nagoni tamni zatrepere...

 

U KVRGAMA
 
U kvrge su me bacili, o srama!
Da, to je bilo u prastaro vreme.
Jesam li bio kriv? i zašto? — Tama
Ćuti, i redom sva stvorenja neme.
U kvrge su me bacili, o srama!
 
Neko ih steže, a ne vidim ko je,
Al čujem kako škripe kvrge gnusne,
Pod silnom stegom pršte kosti moje,
I krv iz rana na mahove pljusne.
Neko ih steže, a ne vidim ko je.
 
Jauk i piska svuda oko mene.
U redovima crnim kvrge stoje,
U njima pošte deca, ljudi, žene.
Neko ih muči, a ne znaju ko je.
Jauk i piska svoda oko mene.
 
Steži, o steži, nevidljiva silo!
I nemilosno kosti moje mrvi,
Dok najzad moje ne prestane bilo,
I ne iscuri kap poslednja krvi!
Steži, o steži, nevidljiva silo!
 
O, kako ti se slatko smejem sada,
Žrtva se ruga dželatu što kolje.
Zar to vrhunac mučenja i jada?
Zar ništa nisi izmislila bolje?
O, kako ti se slatko smejem sada!
 
Udri, i muči, i priteži jače,
Al' znaj da neće preći moje usne
Nijedna rečca što moli il plače,
Ni bapske kletve, ni slabosti gnusne!
Udri, i muči, i priteži jače, —
 
Al' dokle redom deca, ljudi, žene,
Plaču i pište, bedni, pokraj mene,
I ropski kleče pred skrivenim stvorem,
Vrh piske, kletve, i vapaja njini'
Leteće mirno duh moj u visini,
Ko morska lasta nad širokim morem.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #17 poslato: Novembar 14, 2011, 08:06:43 pm »

**
MILAN RAKIĆ
Druge pesme



ROSA PADA...

Nebo je sivo, mesec bled,
Tišina svuda, mir.
Ne šumi sad platana red
I ne žubori vir.

O, čudna noć, o, čudan sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
U koji kao viti vlat
Moj bolni dršće duh.
 
Osetim katkad tajni let
Kroz noć, dok ćuti vir;
Strese se list i strese cvet,
Pa opet vlada mir.
 
To rosa, tiho kao sen,
Pada na list i cvet.
I blaga noć za jedan tren
Osveži ceo svet.
 
I ja osećam u taj sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
Dok kao nežni, viti vlat
Moj bolni dršće duh,

Da to u tami neki bog,
Nad svetom koji mre,
Iz bolećiva srca svog
Proliva suze te...



ŽELJA

Kad i meni dođe čas da mreti treba,
Bože, daj da umrem u jesenje noći,
Nasmejan i vedar, u mladačkoj moći,
Pod raskošnim sjajem septembarskog neba.
 
Smrt je tako laka. Al' pratilja njena —
Sva taština što se pred smrt snova budi,
I zanatske suze zabrađenih žena,
I bol izveštačen ravnodušnih ljudi,
 
I mantije crne, čiraci, i čoja,
Sve to tako grubo i surovo dira
I gnusobom vređa osećanja moja
Pred skromnom lepotom večitoga mira.
 
O, umreti tako: bez piske, bez sveta,
Bez dosadne, glupe komedije smrti,
Nečujno, ko miris uvenulog cveta,
I život i dugo očajanje strti,
 
Kao jednim mahom, u mladačkoj moći,
Pod raskošnim sjajem septembarske noći!
 
Ti bi došla k meni bez suze u oku,
Iako te boli razdiru i guše,
Skrivajući jade i tugu duboku,
U kutima tajnim nežne tvoje duše.
 
Ti bi došla k meni i pogledom jednim
Poslednje bi zbogom rekla starom drugu,
I miloštom krasnom i poljupcem čednim
Zbrisala bi tajnu neizbežnu tugu.
 
Dođi! Čas je kucn'o! Ko u srećne dane
Poći ćemo sami iz dosadnog grada,
Poći ćemo sami u pitome strane,
Daleko od ljudi, daleko od jada.
 
O hajdmo u svetlost, u polja, u cveće,
U čednu tišinu uspavane noći,
U miloštu tajnu što iz zvezda sleće
I svečano struji po vedroj samoći!
 
Gledaj kako mesec nad poljima sija
O oblačke retke rastura i vedri,
I trava miriše i rastinje klija,
I šumore tužno kukuruzi jedri!
 
Nad nama će nebo treptati u sjaju,
Grliće nas blago vaseljena nema,
Lepršnuće krilom u obližnjem gaju
Slepi miš, poslednji što se na put sprema,
 
Pa dok iz daljine grmi gradska jeka
I zabave puste što nize čoveka,
I bučno veselje tajanstveno huji,
Zapevaće negde skriveni slavuji,
 
I priroda cela zašumeće strasno,
I polja, i gore, i bašte, i vrti,
Sve što u njoj živi pozdraviće glasno
Svečani dolazak ravnodušne smrti.
 
Zaćutaću tada. Nema reči više,
Poljubiću samo tvoju ruku bledu,
I dišući mirno, sve tiše i tiše,
Ostaviću život, nevolju, i bedu,
Bezbrižan i vedar, nasmejan i čio.
 
I sklopiću oči zanavek. I tada,
Osetiću čudno, kao kad se sniva,
Sa miloštom tajnom što iz zvezda pada
I svežinom skoro pooranih njiva,
Sjaj očiju tvojih bolećiv i mio.



MISAO

Ja poimam doboo neminovnost zala,
Sklop celog života, sa tugam i bedom,
Ja znam šta je sudba sviju ideala, —
Moje znanje vidiš na licu mi bledom.
 
Ali znam i uzrok zašto tako biva,
Jer prošao nisam kroz života huku
Sklopljenih očiju i skrštenih ruku:
Kad srce zapišti, misao je kriva!

Kad se spusti veče, i vrh tamnih njiva
Beličaste magle oblačci se gone,
I s tornjeva starih stane da se sliva
Zvuk pobožnih zvona što večernje zvone,
 
U čas kad zavlada mir kraj mene širom,
I šuma zaćuti, i zanemi vrelo,
I umorno moje, namučeno telo
Zažudi za slatkim odmorom i mirom,
 
Misao se javi! Kao zver me zgrabi
I ponese sobom u predele suza,
Guši me, a moji napori su slabi
Da se satre ova pohlepna meduza!

Ona gospodari! Ja sam ko Mazepa,
Privezan na konju, u dubokoj noći,
Što gleda za stepom gde promiče stepa,
Bez nade, bez daha, bez volje, bez moći.
 
Satrven i smožden, u očima strava —
Razjapljena usta, ali grlo nemi —
Sam, jedina duša ispod neba plava,
Sam na besnoj misli što u propast stremi!
 
Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane
Stvara, kosti lomi ko da su od stakla. . .
Smrvljenog me pusti kada zora grane
Iz crnih dubina razjapljenog pakla. . .



ORHIDEJA

Kad sam te vid'o kraj mirienih leja,
U parku, uz pesmu sakrivenih gnezda,
S viticama gustim, s velom, i, ko zvezda,
Na belom šeširu crna orhideja,
 
Tajanstveni suton, pun ljubavi strasne,
Šaptao je čežnju kroz mirisne grane,
Dok poslednja rumen na zapadu gasne,
I mir, mir svečani pada na sve strane.
 
Ja za tobom iđah, i u jednom mahu,
Slušajući tice i talase rečne,
Ja osetih silno, u pobožnu strahu,
Da je najzad doš'o čas ljubavi večne,
 
Čas ljubavi prave, željene, i čedne,
I sve što u duši mojoj beše časno,
I dobro i nežno, ispod kore ledne
Prenu se i živnu i zaklikta glasno.
 
Ali ti ne rekoh ni "silno te ljubim",
Niti "dušo", niti "oči moje sjajne",
Niti praznom rečju i pokretom grubim
Zbrisah čedne draži nekazane tajne.
 
Jer, ko snežna lava, u istome času
Survaše se na me bol, tuga, i strava,
Tajna strava koja u trenutku zasu
Klice nove nade i života prava.
 
I u čudnom strahu ja se pitah tada,
Kakvo sudba sprema ispaštanje veće,
I koliko treba nevolje i jada
Da okajem ovaj čas nenadne sreće!
 
I ne videh ništa. Ni daleke gore
Zabraćene tankim velom magle plave,
Ni ritove mnoge što spokojno gore
Kraj obala mirnih nepomične Save.
 
Ti prođe. — Uz peemu sakrivenih gaezda,
I tajanstven šumor žbunova i leja,
Predznak duge bede, kao kobna zvezda
Dizala se zlobna, crna orhideja.



JEDNA ŽELJA

Ja bih u noćima strašnog iskušenja,
Kad damari biju k'o čekići pravi,
Kad se ona što se nikad ne menja,
Večna stara rana, opet zakrvavi;
 
Ja bih da mi vreme da sve moje dane
Što bi redom došli s dalekih krajeva,
Da ih sve odjednom, kao jato ševa,
Pustim u slobodu na četiri strane!
 
Da ih bacim svuda i na vjeki vjeka!
Po predelu mračnom, sjajnom, toplom, lednom,
I s očima punim planina i reka,
Da proživim život u trenutku jednom!
 
Jer moja je duša silom duvna seda
Što međ' četir' zida vek provodi zao,
Nekorisna, suha, besplodna, i bleda;
Nit' je koga znala, nit' nju kogod znao.
 
I u duge noći, sred tišine gluhe,
Nad poljima mrtvim punim svetog mira,
Kroz predele puste i kroz grane suhe,
Samo zvona zvone s tužnog manastira...

Ja bih da iscrpem dane moga veka
Naprečac, u kraju toplom, ili lednom,
I s očima punim planina i reka
Da proživim život u trenutku jednom!



OSVIT

Kad dođe noć i širom celog sveta
Pline tišina što krepi i godi,
I duge senke visokih drveta
Padnu po mirnoj zelenkastoj vodi,
 
I sve zaćuti ko da u tom času
S visova tavnih, s tajanstvenim hukom,
Sveopšta smrt se na sve strane rasu
Gušeći život svojom moćnom rukom, —
 
Ja znam, to mrtvilo je pusta varka,
Obmana hladna kao santa leda;
Ja znam: životom buja svaka travka,
I hiljadama očiju me gleda
 
Iz gustog žbunja, iz cveća i trave —
To stari gresi u zasedi stoje, —
I mlaz ledeni kajanja i strave
Preplavi namah bedno srce moje.
 
I čujem kako zlokobni slavuji
Poju u lišću visokih drveta,
I pored svega strahovito huji
Starinska pesma o taštini sveta.

― Srčana budi, bedna dušo moja,
I nek te sada ništa ne koleba.
Bez roptanja, bez krvi i bez boja,
Vreme je došlo i stradati treba.
 
Preživi muke raspetoga Hrista
Za sve u tebi što greši i strada,
Za dužnost, kao Špartanaca trista,
Uzvisi život veličinom jada!
 
Prekali se na ognju bola čista,
I podnoseći mirno muke ove,
Dok ravnodušno nebo sjajem blista,
Preporođena, čekaj dane nove!
 
I snova mesec treperi na vodi,
I spava reka, i polje, i gora,
I svud tišina što krepi i godi.
— Istok se vedri, zvezde gase... Zora.





Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #18 poslato: Novembar 14, 2011, 08:06:57 pm »

**

SJAJ OČIJU TVOJIH
                      BOLEĆIV I MIO


Proživevši svoj lični, biografski "nedodirljivi" vek Milan Rakić (1876—1938) je ipak, nedeljivo i neodoljivo išao duž najburnijeg i najnemirnijeg veka srpske moderne istorije. Rođen u Beogradu, u osvit Srpsko-Turskog rata, odrastao u kraljevini Obrenovića, svedok njihovog krvavog pada. Kao pariski student doživeo aneksiju Bosne i Hercegovine 1908, učestvovao u Balkanskim ratovima 1912—1913, prešao Golgotu (Albaniju) u Prvom svetskom ratu, dočekao ujedinjenje Jugoslavije. Kao poslanik (ambasador) u Rimu osmatrao dolazak Musolinijevog fašizma 1922. — bio savremenik uspona i pada Lige naroda, bio u godinama kada se ubistvom kralja Aleksandra 1934. najavljivao zlokobni fašistički rulet, a umro uz prve plotune Drugog svetskog rata 1938.

Tako nemirni i ratoborni vek, a tako viteški, spokojni mir na dužnostima i gospodski, kabinetski rad na poeziji koju je reprezentativno pisao u plejadi Laze Kostića, Vladisava Petkovića-Disa, Danice Marković, Jovana Dučića, Veljka Petrovića, Mirka Korolije, Sime Pandurovića, i mlađih, ali od njega dikretno prihvaćenih: Miloša Crnjanskog, Desanke Maksimović, Rastka Petrovića, koji će mu biti i sekretar u jugoslovenskom poslanstvu u Rimu.
    
Milan Rakić, pesnik neokrnjenog senzibiliteta i stvaralačke, autorske težine, nije sudelovao ni u političkim, partijskim operacijama, ni u književnim bitkama i polemikama. Živeći i radeći u samom kreativnom žarištu nove, ali ne novatorske poetike, pesnik Jasike gotovo se klonio takozvane javnosti. Jedan jedini intervju dao je u Ženevi mladom novinaru Branimiru Ćosiću 1928. A nekoliko uzgrednih melanholičnih prisećanja Milanu Jokoviću godinu-dve pre smrti, u Zagrebu septembra 1938. Za uzvrat, iz poštovanja prema velikom i gordom pesniku priređena je najdostojnija sahrana, u Beogradu, sa nekrolozima čiji se posmrtni odjek nikada do tih trenutaka nije čuo u rodnom gradu.
    
"Pesme — to su drugi! A pesnik — to sam ja", kratko govoreći obratio se jednom, u zatišju diplomatske službe, svom sekretaru, mladom zaporoženom Rastku Petroviću.

Ono što se uzima kao nov posed smatra se takođe iznova za drugu sadašnjost. Neistinita istoričnost čisto razumevajućeg saznanja je volja za ponavljanje, a prava istoričnost je spremnost da se nađe izvor iz kojeg se hrani svaki, pa zato i sadašnji život. Tako nastaje bez namere i plana pravo usvajanje; ne može se ni sagledati kakvu realizatorsku moć ima saznanje. Današnja situacija sa svojom opasnošću otrzanja od istorije zahteva da se svesno koristi mogućnost ovog sećanja. Jer razaranjem tog sećanja čovek bi uništio samog sebe. Kad nove generacije uđu u mehanizovan svet poretka postojanja masa njima su danas kao sredstva sećanja dostupnije nego ikad knjige, arhitektonski spomenici i dela, sve do posebnog pokućstva svekolikog nekadašnjeg sveta, uz obaveštenje o činjenicama u vezi s njihovim poreklom. Postavlja se pitanje šta s tim radi egzistencija u svojoj istoričnosti, budući da se ona tu pojavljuje.

Obrazovanje kao puko poznavanje i razumevanje moglo je romantičarski želeti ponovo uspostavljanje onoga što je nepovratno i zaboraviti da svaka istorijska situacija poznaje samo svoje vlastite mogućnosti ostvarenja. Nasuprot tome stajala je postojanost oskudnih sredstava za život, koja je u okviru istorijski sagledanog težila samo onome što je u njoj samoj bilo bezuslovno i zato obavezno za njeno ispoljavanje. Istinito obrazovanje više želi da u minimumu usvajanja budu ono samo onakvo kakvo je izvorno, nego da se u najvelepnijem svetu izgubi u zaprotivrečnosti i konflikte stvaralaštva. On je gotovo očajnički pokušavao da se otrgne od jedne ograničene vizije sveta, od jedne u stvari tradicionalističke nacionalne vizije kosmosa — Srbije kao zvezde, kao mesta dobrote i lepote, i Srbije kaljuge poprište zala i nevolja; Srbije kakva je bila i kakva bi morala biti i Srbije kakve sada nema. I Njegoš je izuzetno voleo svoj narod, svoju zemlju, ali on nije video jedinu zbilju ili utopiju u Srbiji. Rakićeva bezgranična vera u ideale omladine žestoko se sukobila sa njegovim pesničkim ambicijama.
     
Pored koga to umreti tako superiorno, tako u duhu voljenja života? U prirodi i pored voljene žene, razume se, kraj dva vrela večite mladosti, u svežini, obasjan toplim sjajem očiju koje su sama emanacija ljubavi:

I sklopiću oči zanavek. I tada,
Osetiću čudno, kao kad se sniva,
Sa miloštom tajnom što iz zvezde pada
I svežinom skro pooranih njiva,
Sjaj očiju tvojih bolećiv i mio.

Ali to su maštanja i ideali, takva jedna smrt je samo neostvariva želja. U životu stvari drukčije izgledaju: umreće se — kao što je i Rakić umro — u hropcu i bolu, umreće se gnusno kad više nema razloga da se živi, sem opake, neukusne i jezive staračke pohlepe za životom, koji više nema opravdanja. Ili će se čovek gušiti u sumornim, blatnjavim jesenima koje nose u sebi klicu raspadanja, kad je sve mračno i vlažno, a ljubavi i čežnje, strasti i osmesi traže sunca, pokreta, topline. Crći kao pas, jedne takve noći, uvreda je, pravo, svirepo poniženje. Rakić je pred takvom mračnom slikom drhtao, jer je ona bila sušta suprotnost njegovom shvatanju života i smrti; bolovi ne postoje na sunčanim proplancima nego u maglama i močvarama. I u takvim trenucima on bi se uzdizao, tada bi ostvarivao najvišu meru svoje tuge, suočen sa svim onim što sputava, koči i guši radost:

Tvrdica je bila vaseljena za nas,
Odmerila tačno uživanja naša;
Nama biće uvek sutra što i danas,
Uvek isto piće, uvek ista čaša.

Tako nije hteo da živi ovaj pesnik ljubavi i mladosti. Jer ljudi su dostojni svog imena samo dok su u uzrastu, u naporima; mrtvilo je kapitulacija, ali, na žalost, nužna kapitulacija:

Ah, krepki prkos gde je sada
Da preziranjem život šine.

Posle Prvog svetskog rata, kad su njegovi stihovi počeli da zvuče kao anahronizam, on je prestao da objavljuje pesme. Jedna nova epoha stupila je na istorijsku pozornicu i, kao što to često biva, oštro se ustremila na velike vrednosti prošle epohe. Otuda je Rakić, naročito u prvoj decenioji posle Prvog svetskog rata, bio prirodna meta napada i obračuna. Ali čim su groznice smenjivanja generacija prošle, Rakićeva poezija ponovo je dobila sjaj i vrednost koju zaslužuje. Jer putevi koje je on ocrtavao, vodili su ka divnim pesmama Disovim, ka novim pesničkim prostorima u kojima su carovali snovi, i slutnja, i tuga usamljenosti. Rakić je prvi uočio i sjajno izrazio. Ostalo je za njim nekoliko stotina stihova i jedna pesma objavljena posle smrti, nađena među pesnikovim spisima, u kojoj se sve ono što smo pokušali da dokažemo slilo u stihove, sva Rakićeva čežnja istrast za očuvanjem mladosti, u čudne, tamne i grcave stihove pisane u bolničkoj sobi u kojoj je umro, i kroz čiji je prozor, pred smrt, posmatrao kako podrhtava jasika na vetru života:

Treperi samo, o jasiko!
Taj tamni nagon što me kreće
Razumeo još nije niko,
Razumeti ga niko neće.

No on za mene sada znači
Taj neumitni život što se
Nikada jošte ne pomrači
I koje mutne struje nose

Treperi samo, o jasiko!
Gledam te s čežnjom i sa tugom.
Na bolove sam davno sviko,
Sa jadom živim kao s drugom.

I kad na život mislim ceo,
Koji je bio što je sada,
Na moju dušu, ko crn veo,
Ogromna, teška senka pada.

Činilo bi se da je osnovna karika transformacionog lanca koja je kadra da nas uputi ne ka novome znaku već neposredno denotatu — "jasikin list", slika koja je u kontrastu sa svim ostalim elementima pojmovnog niza svojom vizuelnom konkretnošću. Ali u sistemu semantičkih opozicija teksta pesme, "jasikin list" obeležje "ne zimski" je agens takvog prostorno-vremenskog kontinuuma, koji je, očigledno, suprostavljen zatvorenosti, i vetrovitoj snežnosti "predgrađa". Ako je tako, i spoj "jasikin list" gubi svoju referencijelnu relaciju i pretvara se u zamenika značenjske spone koja se podrazumeva i hipotetički uspostavlja iz konteksta.
     
Pridevu "jasikin" pridaje se u kontekstu nijansa značenja "živ" — dvojnik se suprotstavlja svetu "zlikovaca", pokušava da se iščupa iz njega, ali ni kretanje po horizontalnoj osi ("jurio je, lupao na sva vrata") niti u najvišem stepenu energično premeštanje po vertikalnoj osi uvis ("kao kovitlac s kaldrme") ne donosi željeno oslobađanje. Zajedno sa tim vesnik-list vezuje se za pojam smrti — naročito poslednja dva stiha 4. strofe — dolazi do aktuelizacije etimološkog značenja oblika reči "smerčom". (Treba imati u vidu da je jasika, po predanju, drvo o koje se obesio Juda).
   
"Jasikin list" usmerava pažnju odmah i prema autoru (tema dvojništva, a isto tako i motiv života, suprostavljanja pogubnim silama), i prema predgrađu u mećavi (tema smrti, zavisnost "vesnika" od mećave), i prema lokusu suprostavljenom "periferiji", te tako sjedinjuje autora sa obe prostorne oblasti, povezane u opozicioni par. Sve osnovne teme pesme ukrštaju se u temi autora-junaka, uključuju se u nju. Tačnije bi bilo reći da se lirski subjekt javlja kao fikcija tih tema.
     
U Rakićevoj geometrijski složenoj lirici svet se ruši i osipa "Kao na Drini ćuprija" — zavetne zadužbine. Kule i dvorovi, lavre i manastiri — onamo. A ovamo siva i posuknula svakidašnjica sa tek ponekim lelujavim šagalovskim pejsažem i ljubavnom serenadom — Jedna čaša crnog župskog vina na stolu i jedan klavirski intermeco — uzdržana misao. Umno intervetovana lirska plaštanica Milana Rakića plavi nas gorkim osećanjem nedovoljnosti. Neumitnosti — svaki stih, svaka strofa najavljuju finale — kraja. Konac delo koje  nikako da se iskobelja iz demonske paukove mreže — pobunjena. Ali ne buntovnica protiv svirepih zaborava i ogrešenja zahvaćena dramom čoveka pred svakodnevnom bedom. Ova poezija neodoljivih lirskih struktura zasvetli uskršnjim sjajem samo "u trenucima ljubavi" — ljubavi plodne? Od krvi i mesa. Senzualne. Pa potom spiritualne — Rakićevo osećanje ljubavne prolaznosti navodi na krik i bes ali njega neće izraziti. Ni opisivati. Ni konotirati — sve će ostati na dnu tame "moga srca". U kadriranju svoje Mitketovske (Hamletovske) uloge pesnik "Galopa" ostaće na nogama. Herojski — hajdučki usamljen. Neće posrnuti niti pasti na kolena sa molitvom na usnama — "kao bik pogođen zrnom posred čela"... to je poslednja zavetna želja.

 
Milosav Buca Mirković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5693



« Odgovor #19 poslato: Novembar 14, 2011, 08:07:04 pm »

**

DOPRINOS MILANA RAKIĆA RAZVOJU MODERNOG SRPSKOG STIHA


Pesničko delo Milana Rakića po obimu je neveliko. On je za sobom ostavio knjigu od šezdeset i pet lirskih pesama. To je, u konačnom autorovom izdanju iz 1936. godine, jedinstvena knjiga u doslovnom kao i u prenosnom značenju. U njoj nas po opštem tonu i po smislu uvodi "Kondir", gde se pesnik kao svojoj dragoj obraća liku iz kosovskog ciklusa, Kosovci devojci, a iz nje nas izvodi "Oproštajna pesma" iz 1929. godine, posle koje je Rakić prestao da objavljuje stihove. Između njih su žanrovski razmeštene najpre ljubavne pesme, zatim druge pesme i na kraju rodoljubive. I sve su one, osim šest izuzetaka, ispevane ili u dvanaestercu ili u jedanaestercu. Ova ritmička homogenost dolazi, kao što znamo, otuda što su naši pesnici početkom prošlog veka svoj i zbor metričkih oblika suzili na samo dva pomenuta, oba po poreklu francuska.
 
Pisati o poeziji, to pre svega znači pisati o stihu kao o njenome osnovnom gradivnom elementu. Ali se ni kod kojeg našeg pesnika iz vremena moderne nije toliko pisalo o stihu kao kod Milana Rakića, a nešto manje i o stihu Jovana Dučića. Dakle kod oba pesnika koji su, upravo u jedanaestercu i dvanaestercu, postavili osnovicu našem modernom stihu, strofi i lirskoj pesmi kao celini. Teško je, razume se, i danas, posle stotinu godina, odrediti koji je udeo u tome imao jedan a koji onaj drugi pesnik. Oni su zapravo u isti mah preuređivali jezičku podlogu, usaglašavali sintaksu i njenu intonaciju sa metrom, ritmom i stihovnom melodijom. Ono što neposredno možemo pratiti, to je njihov izbor metra, ali je mnogo teže slediti za finijim promenama u jeziku, dok se metar iz stiha u stih uzastopno ostvaruje. Jer sintaksa i intonacija u stihu pre Dučića i Rakića nisu isto što i sintaksa i intonacija u njihovim stihovima.
 
Postoji, međutim, jedna razlika koja nam omogućuje da između ova dva pesnika načinimo izvesno zanimljivo razgraničenje. Poznato je da se Jovan Dučić brzo menjao. On je, kako bi rekao jedan pesnik, u isti mah bio isti a drugi. Tako je, na primer, posle 1903. godine napustio jedanaesterac i osim kratkih stihova, na koje je prešao 1918. godine, do kraja je pisao jedino u dvanestercu. Milan Rakić je, naprotiv, bio pesnik koji se nije menjao. Dučić je bio dinamičan, a Rakić statičan. Vidi se to i u njihovome razvoju. Jer onaj ko se menja prihvata izvesne promene koje se tokom vremena pojavljuju. Njih po pravilu ne nalazimo kod Rakića. Najbolji tumač njegove poezije, Pero Slijepčević, na jednom mestu o njemu izričito kaže: "Ni u jednog našeg pesnika nije linija razvoja tako ravna, upravo bez razvoja, jednako visoka od prve do poslednje pesme".
 
Razumljivo je onda što je Milan Rakić sve do "Oproštajne pesme" podjednako pisao u dvanestercu (oko 29 pesama) i u jedanaestercu (oko 28 pesama). U tom pogledu on je od početka pa do kraja ostao tipičan predstavnik naše pesničke moderne. Ako je, prema tome, Dučić metar, a naročito sintaksu i melodiju doveo do izvesnog savršenstva u dvanestercu, onda se za Rakića može raći da je to isto učinio i u dvanestercu i u jedanaestercu. Izvesna statičnost, koja se kod njega gotovo neposredno oseća, navela je većinu naših poznatih kritičara da o njemu pišu kao o parnasovskom pesniku. Tako je najpre Jovan Skerlić pomenuo kritičara koji je pesnike podelio na "fluidne", kakav je kod nas Dučić, i na "metalne", kakav je kod nas Rakić. Prednost koju je on dao Rakićevom "umetničkom savršenstvu" i "mramornoj lepoti" zapravo upućuje na poznate osobine parnasovskog pesništva. U tome je mlađi kritičar Branko Lazarević bio mnogo određeniji: "Rakićev je stih, uglavnom, čisto parnasovski stih: vajan, konstruisan, građen, zvučan." Zanimljivo je da je i sam Rakić u razgovoru s Branimirom Ćosićem iz 1928. godine pomenuo francuske parnasovce kao pesnike koje je voleo da čita i koji su mu, prema tome, mogli dati izvesnog razvojnog podsticaja. On je tu izneo i neka zanimljiva zapažanja o stihovima kojima se služio. Verovatno pod izvesnim uticajem Milana Ćurčina, koji je o njegovoj versifikaciji ranije pisao, on tvrdi da jamba nema u srpskoj poeziji. "Jamba nema na srpskom jeziku"1, kaže Rakić bez ikakvoga komentara. Ali je dovoljno da pristupimo nešto pažljivijoj analizi da bi se videlo kako se njegov jedanaesterac razlikuje od njegovog dvanaesterca ne samo po broju slogova nego i po razmeštaju akcenata. Ova se dva stiha razlikuju, dakle, ne samo po silabičkom nego i po tonskom načelu.
 
Kod Dučića se — da još jednu razliku istaknemo — o jampskom ozvučenju ili jampskoj podlozi može govoriti kod kratkih stihova u ciklusima "Jutarnje", "Večernje" i "Sunčane pesme", a kod Rakića je njegov jedanaesterac stih koji ima nekada dosta jako, a nekada nešto slabije jampsko ozvučenje.

Rakićev jedanaesterac je dinamičan stih. Za njega je Milan Ćurčin rekao da je u poređenju s dvanaestercem "manje jednolik", da je "uzburkaniji" i "goropadniji". I kada se u takvom stihu uspostavi izvesna ravnoteža, oseća se ritmičko treperenje koje prenosi određeni napon za koji ne zna parnasovska impersonalna lepota. Kao primer možemo navesti početak jedne od najboljih Rakićevih ljubavnih pesama "Priziv":

 Pomeni me u molitvama tvojim
 Kad sunce pada za daleke gore,
 Jer znaj da mene kobne misli more,
 I da se, kao slabo dete, bojim.

Uzgred rečeno, u ovoj se pesmi, kao što je poznato, pominje delo poznatog simbolističkog slikara Pivi de Šavana "Genoveva bdi u sumraku nad Parizom":

 Ti, čista dušo, budi Genoveva,
 Nad zaspalim Parizom koja bdi,
 Dokle pod njenim blagoslovom sneva
 Ljubavnik čedan i zločinci svi.

Niko, međutim, ko ovu pesmu pominje nije Rakićevu poetiku povezao sa simbolističkom poetikom. Makar i posredno, pomoću asocijativnih veza sa Pivi de Šavanom, koga Dučić pominje kao možda najznačajnijeg simbolističkog slikara.
 
Izvesni dinamizam koji smo počeli otkrivati u Rakićevom stihu, izvestan ritmički napon koji osećamo u tom stihu, počeli smo otkrivati polazeći od dva-tri nagoveštaja koje je dao sam pesnik u razgovoru vođenom 1928. godine. On najpre ističe značaj koji su Dučić i on dali razvoju srpskog stiha. "Što se tiče Dučića i mene", kaže Rakić, "mi smo usavršili dva stiha, dva srpska stiha, jedanaesterac i dvanaesterac. Može nam se prebaciti da smo srpsku književnost sveli svega na dva stiha... Ali, molim vas, jedna violina ima svega četiri žice! Naravno, da bismo izvukli sve tonsko, ritmičko i melodijsko bogatstvo, treba biti virtuoz."2 Nije odmah rečeno šta je to tonsko, ritmičko i melodijsko bogatstvo. Ali je to nekoliko rečenica kasnije objašnjeno kad se pominje, mislim, ključan tehnički ili zanatski deo u stihu. Objašnjenje je, uostalom, izazvalo i izvesne nesporazume, koje tek treba otkloniti.
 
Nesporazumi su vezani za nazive "sečenje" ili "ritmičko sečenje", i za tvrdnju da se stih može seći kako hoćete, pri čemu on dobija čitav niz tonskih i ritmičkih vrednosti. Navešćemo u celini i taj drugi, najvažniji deo u razgovoru s Rakićem: "Jedanaesterac i dvanaesterac su jedina dva stiha sposobna za izraz. Novi neka traže. Novi neka pokušaju da dadu nov ritam, nov talas.

Sečenje, ritmičko sečenje koje smo mi dali tim stihovima, nije jedino. Dvanaesterac možete seći kako hoćete, dajući mu čitav niz tonskih i ritmičkih vrednosti, ako imate zajednički delitelj. I novi, ako misle i osećaju, moraju naći ono što odgovara njihovoj osećajnosti."3

Ritmičko sečenje odnosi se na raščlanjavanje govornog niza u stihu, koje može biti različito ako imate ono što je Rakić nazvao zajedničkim deliteljem. Stih ima ceo niz svojih pauza između stopa, između polustihova (cezure), između stihova i između strofa, kao i zasebna kadenciranja na krajevima stihova, na krajevima strofa i završno kadenciranje na kraju pesme. S druge strane, govor ima takođe svoje pauze, koje se nekad podudaraju a nekad ukrštaju na stihovnim pauzama. Kada se ove dve vrste pauza, stihovnih i jezičkih, podudaraju, pesnika obično hvale kao izuzetnog versifikatora. Vreme paranasovaca je vreme kada je, kao što znamo, pesnički zanat bio na visokoj ceni. Zbog toga je i Rakić kao parnasovac stavljan na sam vrh vrednosne lestvice, iznad Dučića. Ali pošto kod njega postoji veliki broj primera kada se stihovne pauze ne podudaraju s jezičkim, u kritici su se već od samog početka mogli čuti oštri sudovi. Sećamo se pesnikove izjave šta je Bogdan Popović mislio o njegovome stihu: "Bilo je jedno vreme kada je meni Bogdan Popović govorio da moj stih nije stih."4 Slično je o njegovoj versifikaciji mislio i Antun Gustav Matoš, verovatno najoštriji kritičar, koji je govorio da se u njegovim stihovima oseća kakofonija.
 
Ako ritmičko sečenje zaista označava raščlanjavanje govornog niza u stihu, pri čemu pesnik može preduzeti različita sečenja pridržavajući se istog stiha ili, drugim rečima, "zajedničkog delitelja", i pri tome dobija "čitav niz tonskih i ritmičkih vrednosti", možemo reći da smo se time približili onom dinamizmu koji osećamo u Rakićevom jedanaestercu, a nalazimo ga i u njegovom dvanaestercu. To je, očigledno, jedan oblik kombinovanja unapred zadate simetrije s asimetrijom ili reda s neredom. U svim slučajevima gde smo ranije pomenuli pauze dolazi dosta često do prekoračenja iz stope u stopu, iz polustiha u polustih, iz stiha u stih i iz strofe u strofu. Ili idući od većih ka manjim jedinicama: prenos i kontra prenos između strofa, opkoračenje između stihova, opkoračenje cezure i prelazak iz jedne vrste stopa u drugu.
 
Zanimljivo je da je pojavu koju sada opisujemo prvi primetio i kratko je opisao Pero Slijepčević. On između ostalog kaže: "Ništa ne smeta što se kod njega (tj. kod Rakića) vrlo često 'zakoračuje' iz stope u stopu, iz stiha u stih, iz strofe u strofu. To je slično proceduri kompozitora koji bi mnogo upotrebljavao 'sinkope."5 Ako sinkopa u muzici označava slučaj kada se druga polovina jednog takta spaja u istom tonu sa prvom polovinom drugog takta, pri čemu se i naglasak pomera na nenaglašeni deo, onda prema jednoj daljoj analogiji u pesničkome ritmu dolazi do ubrzanja i nereda koji nas odvodi od parnasovski već uspostavljenog reda.
 
Slijepčevićevo pominjanje česte upotrebe sinkope, kao zgusnute ritmičke grupe, odnos između zadate parnasovske simetrije i simbolističke asimetrije, kao i tvrdnja pesnikova da je on dao jedno posebno ritmičko sečenje stiha, sa nizom novih tonskih i ritmičkih vrednosti, to su zapravo pojave od kojih, mislimo, valja poći u daljem ispitivanju Rakićevog stiha. Tvrdnja, međutim, da je Rakić u pogrešnom razumevanju kazao da dvanaesterac možete seći kako hoćete i da je zbog takvog postupka njegov stih nedovoljno ritmičan, to je deo jednog starijeg i prevaziđenog shvatanja pesničkog ritma. To bi se shvatanje moglo odnositi na Rakića kad bi on zaista bio čist parnasovski pesnik. A on to nije. Ili, tačnije rečeno, on to nije po onim osobinama njegovoga stiha koje smo ovde nastojali da izvučemo u prvi plan. I po kojima nam on izgleda nešto bliži muzikalnome Polu Verlenu, za koga je on rekao da ga je kao pesnika "neobično voleo". Dakle pesnika dekadenta, koji u svojoj poznatoj programskoj pesmi "Pesnička umetnost" prednost daje ne Paru, nego Neparu. Ovog drugog Milana Rakića, koji je u našoj kritici do danas ostao nepoznat, tek treba otkrivati.


Novica Petković

__________

1 Branimir Ćosić, Deset pisaca — deset razgovora, Bor: Narodna biblioteka Bor, 2002, str. 147.
2 Isto, str. 139—140.
3 Isto, str. 140.
4 Isto, str. 145.
5 Pero Slijepčević, "Milan Rakić", u: Kritički radovi Pere Slijepčevića, Matica srpska, Novi Sad / Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1983, str. 289.


MILAN RAKIĆ I MODERNO PESNIŠTVO zbornik radova | Urednik Novica Petković
INSTITUT ZA KNJIŽEVNOST I UMETNOST UČITELJSKI FAKULTET | Beograd, 2007.
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: