Milan Rakić (1876—1938)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milan Rakić (1876—1938)  (Pročitano 78930 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #20 poslato: Novembar 14, 2011, 08:07:12 pm »

*

STRASNIK NA MESEČINI


Veliki samotnik Milan Rakić, čiji šešir nikog nije toliko pokrivao ni kaput zakopčavao, mada se to na prvi pogled teško moglo primetiti, kao svaki sušti pesnik, svoju objavu na književnoj sceni plaćao je na različite načine. Jedni su smatrali da je poezija ovog velikog majstora književno prenemaganje, i da je on sam mrzovoljni senzualist, pesnik zaostalosti i starmalosti, pesnik jalovosti. Drugi su, međutim, isticali da ne liči ni na koga ko je u ovoj zemlji pevao, da je besmrtni pesnik, da je jedan od najuspravnijih pesnika u srpskoj poeziji, a sa Dučićem, šef našeg modernizma. Treći su, pak, prodavajući i oca i brata za ideološku značku na kongresnom reveru, presuđivali da je Rakić antirevolucionaran u svemu, da je klasni pesnik našeg građanstva. A, zapravo, čega god bi se dotakao, Rakić je filigranski pozlaćivao i ostavljao za večnost.
 
Milan Rakić je pojava od komada u srpskoj poeziji, tvorac neviđeno skladnog i visokog lirskog sveta. On je, kako je već rečeno, i trijezna otmjenost, i forma nagonom i školom rađena, i fini pesnik života, i duhovni aristokrata čiji stihovi odjekuju zvukom plemenitog metala, i ima u ritmu njegove poezije nešto od ritma same sudbine.
 
U zbiru večnih tema kojih se, uzgred rečeno, uopšte nije libio, već ih je negovao i oblikovao kao usijano gvožđe duše, jedan motiv je opsesivne prirode: mesečina i mesec! Gotovo svaka druga pesma ima sliku starinske Lune. Već prve Rakićeve pesme, tri soneta objavljena pod pseudonimom Z, u Srpskom književnom glasniku, 1902. godine, imaju zametak rečene opsesije: Nit' treptale zvezde, nit' je mesec sjao na niskome nebu, i Prostrana polja mesečinom plavna. I posle njegove smrti, opet se ukazuju tri neobjavljene pesme od kojih jedna nosi naslov Taj ogromni mesec limunove boje, što je i početni stih katrena koji se nastavlja: ... Što ko avet luta nad gorama našim /Sipajući mirno hladne zrake svoje,/ Zašto ga se klonim i što ga se plašim? A između prvenačkog sonetnog triptiha i triju posthumnih pesama, Rakić je pravi Sledbenik Mladog Vertera što sanjari na mesečini, himerični pesnik što gradi impozantni lunarni luk: Po mesecu ti šaljem uzdah jedan, po tom u čežnji bratu; a mesec kunja plačevan, kržljav, bez sjaja i boje; to velika mesečeva duša sniva i u mlazevima zlatokosim pada nesuštastvena mesečina.
 
Za Rakića mesec je tajna, inspiracija, duša što stalno menja i obnavlja oblik, fascinantni odraz sunca, hladna svetlost bunila i smrti, ali i sjaj plodnosti i strasti. Otud pesnik jednom kaže da mesečina bludi, a drugi put da sija, ili, bezglasno struji hladna mesečina, ali i Radosno nebo mesečinu sipa. Pesnik Rakić, omamljen mesecom bledim, s oreolom modrim, pod kojim se žudi, u senci starog duda, obitava u sferi gde, u stvari, dominira prvotni detinji doživljaj instinkta, u zoni gde podsvesni noćni princip hrani snove i čula. To nagonsko stanje oblikuje treperavu Rakićevu senzibilnost koja u doživljaju mesečine i meseca emituje slike snatreće udivljenosti neopipljivim i mističkim. Tako je njegova poezija, zapravo, amblem duševnog pijanstva i transa životnog bila što zanosi lutalačku, negde diskretno osenčenu boemsku i hirovitu, prirodu u velikoj pustolovini jezika i stiha. Zadivljuju red i disciplina u svakom napisanom retku, kontrola onog što velika većina pesnika jednostavno nije u stanju.

Danas je Rakić i te kako aktuelan. Prisetimo se njegovog neosvrtanja na trenutne književne mode oličene u nekolikim izmima s početka ovoga veka. Koliko li je snage i talenta bilo u pesniku što je uporno i ostrašćeno ispisivao rimovane pesme u vreme pljuštanja mehanički hladnog slobodnog stiha. Rakić je znao da i slobodan stih mora biti pevan, inače nema poezije. To njegovi avangardni savremenici, na žalost, nisu uzimali u obzir. Zato je Rakić pesnik za sva vremena, onaj koji i danas ne prihvata podele na mlade i stare, na nove i tradicionalne. Nema ni jednih ni drugih. Postoje samo dobri i loši pesnici, daroviti i oni koji to nisu. Rakić je veliki pesnik, jer ništa ne mistifikuje.

Evo, na kraju jedne pesme iz triptiha posvećenog očaravajućoj Gospi, pesme u kojoj se na umetnički blistav način slave život, ljubav, priroda, žena, strast i mesec: Sinoć sam, Gospo, pio razna vina,/ A sve u čast i slatko ime vaše,/ No svuda beše takva mesečina/ Da mišljah: pijem nju iz svake čaše./ / A kad nad lipama što mračno stoje/ Krajičkom izbi mesec, pa se širi/ Pun, sjajan, mekan, ko koleno tvoje/ Iz crne ti čarape kad proviri,/ / Ja sklopih oči i zadrhtah tada,/ I sve što beše sa mnom i kraj mene,/ Redovi lipa, i ljudi, i žene,/ I ta starinska osvetljena zgrada,/ / I mesečina, i priroda cela,/ Stopi se namah, za minutu jednu,/ U jedinstvenu, nepreglednu, čednu,/ Belinu slatku još slađeg ti tela.


Nenad Grujičić | Ples u negvama (eseji i kritike) | Prosveta, Beograd, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #21 poslato: Novembar 14, 2011, 08:07:21 pm »

**

JOVAN DUČIĆ i MILAN RAKIĆ


Jovan Dučić i Milan Rakić su pesnici koji se od najranijih vremena umetničke afirmacije najčešće pominju zajedno. Oni pripadaju zlatnom periodu uspona našeg pesništva; oni su dostigli savršenstvo našeg jezika. Za obojicu je karakteristično da su misli, osećanja i izraz podvrgavali strogoj disciplini i da su pesnički poziv shvatili drukčije od romantičarske neobuzdanosti i preterane patetike. I jedan i drugi doneli su nam veliku kulturu pesničkog stvaranja, birane teme poetske inspiracije, prečišćen uticaj francuske književne škole. Jovan Dučić i Milan Rakić označavaju, u kontinuitetu razvoja poezije kod nas, kraj jednoga doba i početak novoga.

I njihovi životni putevi umnogome kao da idu paralelno. Rođeni su sedamdesetih godina prošloga veka, imali su bogatu diplomatsku službu, za života su doživeli da budu najslavljeniji naši pesnici i umrli su u razmaku od pet godina, Dučić 1943. a Rakić 1938. Slava pesničkog priznanja pratila ih je skoro uporedo. Od prvih pesama prihvaćeni su kao celovite pesničke ličnosti i savremenici su se najviše dvoumili oko toga kome dati prvenstvo. Estetičar Bogdan Popović više je isticao Dučića; kritičari Jovan Skerlić i Antun Gustav Matoš više su cenili Rakića.
 
I savremeni književni teoretičari i kritičari i danas navode njihova imena simbolišući njima jedno vremensko razdoblje, jedan pesnički program, jednu veliku zaslugu u evoluciji naše poezije. Ali, kao da ih Dučićeva raznovrsnost i bogatstvo više privlače. Tome se dodaju posebno pesme nastale poslednjih godina njegova života, koje, u njegovom stalnom menjanju, pokazuju nov rast Dučićeve pesničke individualnosti. Rakić je rano prestao da piše i sav se iskazao i završio još u godinama pre prvog svetskog rata; malo je stvarao i nije se lako menjao, a Dučić je, skoro iz godine u godinu, davao nove i drukčije stvari od prethodnih.

Dučić je rođen u malom hercegovačkom mestu Trebinju, u kome je završio i osnovnu školu. I već posle toga počinju njegova stalna kretanja i menjanja sredina. Trgovačku školu je završio u Mostaru, prvu godinu učiteljske škole u Sarajevu, a diplomu za učitelja srpskih osnovnih škola dobija u Somboru. Početak njegovog učiteljskog službovanja odmah je nestalan: najpre je godinu dana u Bijeljini, onda u Mostaru, odakle je zbog nacionalnopolitičkog rada otpušten iz službe, pa mora da pređe u manastirsku školu u Žitomisliću. Zajedno sa pesnikom Aleksom Šantićem i pripovedačem Svetozarom Ćorovićem učestvovao je u pokretanju mostarskog književnog lista  Z o r a, koji je jedno vreme sam uređivao.

Krajem devetnaestog veka Mostar je bio i u nacionalnom i u kulturnom pogledu grad pun intenzivnog života. Bilo je mnogo talentovanih mladih ljudi, postojao je književni list, aktivno su radile knjižara i čitaonica, a pevačko društvo  G u s l e, iako stalno pod prismotrom austrijskih vlasti, ostvaruje bogat nacionalni i kulturni program. Zastupljena je nacionalna muzika Mokranjčeva, a pozorište je imalo na repertoaru značajna dela naše nacionalne drame, od Jovana Subotića i Jovana Cvijića do Đure Jakšića i Laze Kostića. Pored toga Mostarci su gledali izvođenje dela Šekspira, Igoa, Gogolja. Mnogi naši pisci i glumci iz drugih gradova, kao Sremac, Janko Veselinović, Nušić i Ilija Stanojević, bili su omiljeni u Mostaru. U istom tom periodu Mostar je još svečano proslavio petstogodišnjicu bitke na Kosovu, prenos Vukovih kostiju iz Beča u Beograd, pedesetogodišnjicu Zmajevog književnog rada. U takvoj atmosferi počelo je Dučićevo pesničko stvaranje.

Dučić je tada i pisao i radio mnogo. On je uređivao list, učestvovao u ostvarivanju programa nacionalnog entuzijazma, prevodio Hajnea, Puškina i Ljermontova, objavljivao pesme. U svom daljem menjanju i usavršavanju Dučić će se odreći mnogih svojih stihova koji su nastali u Mostaru i zažaliće što su tako "detinjaste" pesme mogle da ga predstavljaju književnoj javnosti. Ali, naravno, mi se ne moramo složiti s pesnikom, i zato ćemo istaći da u njegovim pesmama posvećenim Leili ima dobrih stihova, a cela pesma  P o s l i j e  m n o g o  g o d i n a, koja je tada nastala, primer je jake emocionalnosti sa simboličnim prožimanjem vremena i prostora, groblja i odlazaka, tragike udaljavanja i ostavljanja, crnih sanduka i dugih konopaca, i majčine kletve o grehu, kajanju i slomljenoj mladosti.
 
Na samom kraju devetnaestoga veka Dučić ostavlja Mostar i odlazi na dalje školovanje u Ženevu. To je druga, i najvažnija, etapa u njegovom pesničkom formiranju. To je vreme velikog učenja, rada, savlađivanja prepreka koje dolaze posredstvom tuđih uticaja. Menja se pesnički program, obogaćuju se stil i jezik, traže se druge teme, ne više sa socijalnim i rodoljubivim motivima. Pesme poslate iz Ženeve mnogo su drukčije od onih koje su postale u Mostaru. Tako u pesmi  P r o lo g  (H a j d' m o,  o  M u z o) pesnički poziv postaje smisao života, jedino opredeljenje, sa svešću da je put do tihe luke i ostrva mira dalek i neznan. A kada se 1901. pokreće u Beogradu prekretnički  S r p s k i  k nji ž e v n i  g l a s n i k  Dučić brzo postaje njegov stalni saradnik i objavljuje u njemu svoje najbolje pesme, i iz te godine je njegova čuvena pesma  Z a l a z a k  s u n c a, jedan nov pejzažni požar, sa vatrom bakarnog neba i hujanjem voda, sa imaginarnim i nedostižnim lepotama dalekih sanjanja, vrtova i ruža, šumora vetrova i pesme snova, dalekih žena i plača, dakle, sve odlike kojima će pesnik zadugo ostati veran. Dučić u Ženevi i Francuskoj prelazi jedan dugi put od pretopljenog duhovnog pejzaža impresionista i muzičke nijanse simbolizma do hladnih emocija parnasovaca, koji su voleli rezbarenje rečima, i bodlerovski shvaćenog poziva o prokletstvu pesnika.
 
Celo to vreme školovanja na strani Dučić ce živeo u teškim materijalnim prilikama i samo se silom stremljenja ka novim znanjima opirao onoj poznatoj nestašici koja i golu egzistenciju ugrožava. Pošto je diplomirao na Filozofsko-sociološkom fakultetu u Ženevi, Dučić je, po povratku u Beograd, postao službenik Ministarstva inostranih dela i otada počinje njegov bezbedan put diplomatske karijere. Pre prvog svetekog rata on je diplomatski ataše u Carigradu i Sofiji, u Rimu i sekretar poslanstva u Atini. I posle prvog svetskog rata započeta diplomatska služba se samo nastavlja u većim rangovima: Atina, Ženeva, Kairo, Budimpešta, Bukurešt. Drugi svetski rat zatekao ga je u Lisabonu, odakle se preseljava u Sjedinjene Američke Države. Tamo je pisao članke i brošure i u njima polemisao u velikosrpskom duhu.
 
Na dugom putu svoga života Dučić je neprestano tragao za novim oblicima i novim sadržajima, novim književnim vrstama, tako da — u nizu mnogih Dučićevih zbirki pesama i drugih dela — njegova poslednja knjiga lirike iz 1943. godine predstavlja, prema oceni nekih kritičara, jedan od najvažnijih rezultata u njegovom pesničkom stvaranju.
 
I dok se Dučić tako menjao, brzo napuštao sredine i tražio nova izražajna sredstva, dotle je Rakić ostajao nekako čvrst, stamen, sažet. Beograđanin od rođenja, a potičući iz bogate porodice, u kojoj se nije samo otac bavio književnim radom nego i deda po majci, i Rakić je imao od koga da nasledi ljubav prema književnosti. Od malih nogu učio je francuski i klavir, a u bogatoj očevoj biblioteci imao je prilike i mogućnosti da se upozna sa knjigama iz raznih oblasti i na raznim jezicima. U gimnaziji su mu bili najbolji profesori: Bogdan Popović, Jovan Cvijić, Ljubomir Stojanović. Strastan čitalac i sklon misaonim preokupacijama, Rakić je brzo ušao u svet dubljih književnih tokova, imao je jasniju predstavu o tome šta hoće i može u životu i razvijao se dosledno po jednoj liniji. U njegovom školovanju nema praznina, jer je završio najbolju beogradsku gimnaziju, zatim se upisao na Filozofski fakultet, pa pošto je na njemu proveo godinu dana, prebacio se na pravni, koji će posle tri godine nastaviti i završiti u Parizu.
 
I Rakić je rano počeo da piše, još kao gimnazijalac, ali je za javnost ćutao. Kad se najzad čitalačkoj publici predstavio, pošto je najpre ostajao anoniman potpisujući se znakom 3, Rakić je bio zreo čovek, sigurnih uverenja i iskrenih tematskih opsesija prolaznošću i smrću, koje će ostati tako njegove do kraja života.
 
Kada se vratio iz Pariza, Rakić je u početku radio u Beogradu, u izvoznoj banci, zatim je premešten u Ministarstvo finansija, gde je radio kao statističar, i onda u Ministarstvo inostranih dela, u kojem počinje i njegova diplomatska služba. Na delikatnoj dužnosti diplomatskog predstavnika, on je, pre prvog svetskog rata, na osetljivim terenima: nekoliko puta u Prištini, pa u Skoplju i Solunu, a posle rata je u Bukureštu, Štokholmu, Kopenhagenu i po šest godina u Sofiji i Rimu. Za razliku od Dučića, koji je u svom dugom veku stalno radio pišući pesme, putopise, eseje, Rakić je pisao malo, vrlo malo, i bavio se literaturom jedva desetak godina pre prvog svetskog rata.
 
Prvi Rakićevi stihovi iz gimnazijskih dana podsećali su na Jovana Jovanovića Zmaja i oni su objavljeni u školskim listovima. Rakić im nije pridavao nikakvu važnost. Čak je i njegovo okretanje ozbiljnijem radu na pesmama ispalo nekako slučajno. U Parizu, na nekom drugarskom takmičenju, Rakić je napisao tri soneta, koje je jedan njegov prijatelj sačuvao i objavio ih u  S r p s k o m  k nj i ž e v n o m  g l a s n i k u, ne navodeći pesnikovo ime. Ali od prve pojave, ti soneti, S u r o v o  ć e  v r e m e  n a š a  d e l a  s t r t i  i  C e l i v a s m o  g a  u  l i c e  i  č e l o, značili su sasvim završena, potpuna pesnička dela. On je radio sporo, ali klesano; nije rasipao svoj dar i jedva ako je, u godinama intenzivnog rada na književnoeti, mesečno pisao po jednu pesmu.
 
Ima nešto što je ovde potrebno istaći u razlikama između Dučića i Rakića. Dučić je iz plebejske kuće, siromašno se potucao u prvoj fazi svoga školovanja, pun je ambicija, željan znanja i potvrde vlastite vrednosti; Rakiću je već tradicijom obezbeđeno normalno školovanje, on u rodnoj kući može da zadovolji sve svoje radoznalosti, siguran je, zna jasno svoj put. Dučić se menjao, prepravljao i doterivao svoje pesme, odricao ih se, pisao mnogo i stalno, a Rakić je, uglavnom ostajao isti, škrt, krtica na reči, sa gotovim delom u jedinstvenoj celini. Dučić je u slavi "kneza-pesnika" i sjajnoj diplomatskoj karijeri video ostvarenja svog životnog cilja, potvrdu svojih moći, jednu vrstu skorojevićkog nadiranja u veličini i vlasti; Rakić, međutim, osećao je u svemu tome taštinu sveta, prolaznost, činovničku tačnost i dosadu.
 
Ova dva "zlatara reči", ova dva značajna naša pesnika, živeli su u isto vreme, a da nisu pomutili i ukrstili vatru ličnih obračuna u isticanju svoje sujetno-primarne odlike, svoje prve važnosti i vrednosti. Dučić je, pošto mu je Rakićev prijatelj, Kosta Kumanudi, pokazao stihove onih soneta koji su nastali na drugarskom takmičenju, rekao da su te pesme dobre, da ima novog u onom slikovanju "daska-praska" i da "ti stihovi, uopšte, dolaze nesumnjivo od pesnika kulturnog i koji ima talenta". Rakić je, sa svoje strane, kad je bio slavan i cenjen, znao da dočeka, umesto pozdrava, svoje prijatelje recitujući Dučićeve stihove:
 
Dok iz suhe stene bije nova voda,
I plavi cvetovi iz staroga panja,
I sijaju kao u sam dan postanja
Sva zvezdana kola sa velikog svoda

 
Dučić je rekao o Rakiću: " ... Ničeg napolovičnog, uslovnog, konvencionalnog. Kako je bio zreo u svačem, bio je to najpre u odnosu sa ljudima ... Njegova blagost karaktera ... bila je ... sva u sigurnosti, preciznosti, uzdržanoj posebnosti kao i njegove strofe." A Rakić, u vreme kada su Dučića žestoko napadali kritičari i pesnici međuratnog vrenja, govorio je ovako: "Za mene je svaka Dučićeva pesma bila veliki događaj: zamislite, čitate na našem jeziku jednu pesmu doteranu do savršenstva."


II

I Dučić i Rakić, davno su već postali naši klasični pesnici. Dučić je, osim pesama, ostavio u svome veoma bogatom delu još i zanimljive i umetnički nadahnute putopise, pesme u prozi i eseje o mnogim svojim savremenicima, pesnicima i pripovedanima. Rakić je, pored pesama, pisao nešto pozorišnih recenzija, u kojima je najznačajnije ono što se odnosi na razmišljanja o književnosti. I dok kod Dučića ostaju putopisi kao velika literatura svoje vrste kod nas, dotle se za Rakića zna, uglavnom samo kao za pesnika. Ali i jedan i drugi svoju pravu vrednost imaju zaista samo kao pesnici.
 
Dučić je poznat najviše po pesama u kojima je lepota daleka i slućena, nagoveštena, pesnikovim izborom tema u kojima je sve malo neobičnije u simbolima: usamljenost morske vrbe koja sama tuži kraj mora, zalazak sunca i bopato sutonsko gašenje boja dok preko triju mora nepoznata žena misli na pesnika, vitorog mesec koji se zapliće u granje, jablanovi koji šume izazivajući u pesniku uznemirenja, sumnju i strah. Ceo Dučićev pesnički program do prvog svetskog rata najbolje se ogleda u njegovoj pesmi Moja poezija. Za njega pesnički poziv nije bio u gromoglasju, u pozivanju na borbu, kako je to bilo uobičajeno kod mnogih naših romantičarskih pesnika, nego je mukotrpni posao na glačanju stihova i rima, na iznalaženju najlepših reči i izraza. Dučić je pesnik koji hoće iznad svega punu samostalnost stvaraoca, i tako je njegov jedini cilj da peva sebe radi tražeći u tome smisao života i smisao kulture. U toj programskoj pesmi on ispoveda ličnu neutralnost poezije, koja treba da bude i mirna kao mramor i hladna kao sena, koja mora da sneva i da se udalji od svakodnevne vreve:
 
Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,
Nego žute ruže u te kose duge:
Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
Odveć gorda da bi živela za druge.
 
Budi odveć tužna sa sopstvenih jada
Da bi išla ikad da tešiš ko strada

 
Zato je Dučić stvarao najlepše slike iz prirode samo onda kada je u njima bio otklik njegovog subjektivnog poistovećivanja, kada je produhovljavao pejzaže utkivajući u njih svoja osećaša. U pesmi Noćni stihovi, dok pesnik sluša noćni mir i oluje, hujaše voda i jednu pesmu u kojoj svaka stvar u prirodi ima ovoj ton, svoj šapat i strujaše, on i sam postaje deo noći, stapa se u svemoćnu harmoniju sveta koji ga okružava. I kad je tako deo opšte harmonije on, kao u pesmi Akordi, razume svaki glas što čuje, svaki udar koji dopire iz daljine i mnogoglasno u šemu odjekuje, u njegovom srcu, koje sve te zvuke prima i stapa u jedan osnovni jek.
 
Njegove ljubavne pesme ne mogu se jednostavno odvajati od opisnih. Ljubavna osećanja se najčešće kod njega javljaju pri zalasku sunca, u sutonu, u noćnim bdenjima i tišinama, i pesnik tada, najčešće, živi u prijatnim obmanama, u čežnji laganih drhtaja, u slutnjama i uspomenama. On je ljubav učinio eteričnom, skoro nekako prozračnom i nevidljivom, koja kao u laganim talasima nailazi i odbija se, postajući katkad sreća samo samim sećanjem na nekadašnju radost i vedrinu. U pesmi Duša tuga nije neizlečiva, niti je bol zaborava uništenje doživljenog srećnog trenutka, jer se još sluti, oseća i nada. U slučajevima veće stvaralačke inspiracije, kao u pesmi Suton, Dučićeva ređanja osećanja, slika, misli, u divnim prelivnim slapovima reči, uzdižu ljubav do granica lepote izgubljenosti u radosnim treperenjima, ali i u predskazivanju otrovnih zala:
 
Zaklanjaš mi sunce, a dala si sama
Sto očiju mome srcu, i sve pute
Duši, da bi ipak svi nestali u te,
Kao izgubljeni zvuk u dolinama.

 
Dučićeva patriotska osećanja nisu snažna, tako da se među njegovim rodoljubivim pesmama jedva može istaći Himna pobednika, koju je ispevao u vreme opštih veličanja srpskog pobedonosnog puta.
 
Pesnički program Dučićev nije jedinstven i ne potvrđuje se uvek onim proklamovanim principima koje je on istakao u pesmi Moja poezija. Kad se dublje zagleda u mnoge njegove pesme, osetiće se stalan sukob sa sobom, izazivanje sebe, nespokoj i nemir, a pesničke slike nisu samo u ružama, terasama, hrizantemama, sitnim akordima, nego i u razbijenim galijama i drugovima, u uzaludnim mukama, u kobi saznanja. Među njima, iako ne najbolja, zasluženo mesto zauzima pesma Neprijatelj, u kojoj pesnik traži i hoće protivnika kao nadahnuće:
 
Nek se samo jedan s raskršća široka
Vrati sa krvavom rukavicom: hodi!
Moj neprijatelju s dva velika oka,
Ovi su puti prazni i mrak je na vodi.
 
Da te vidim, strašni! Gluhe su mi noći
Bez tvojih koraka: večno neprekidno,
Bez tebe ću biti bedan i bez moći,
Mali, i unižen, i pobeđen stidno.

 
I dok je Dučić, naročito do 1914, uživao u imaginarnim lepotama i tišinama, Rakić je skoro sav okrenut stvarnim povodima. Na njegovom životnom putu ostalo je neizbrisivo1 u njegovoj poeziji ono što ga je u stvarnosti dovodilo do pobune protiv zala u svetu, protiv sprave koja u Dolapu simbolizuje teško življenje, neostvarene nade, moćnu mašinu koja tlači i gazi. Sav je svet kao stegnut u nevidljivim lancima, ropće i pišti bez pomoći: zajedno su, u njegovoj pesmi U kvrgama, ljudi, žene i deca, stežu dželati okove i jedino ljudska misao može i mora da se izdigne, iznad te učmalosti nakaznosti i bede. Rakić je pesnik koji u svemu voli misao, traži je kao opravdanje za bespuće i nedovoljstva, teši se njenim postojanjem i ceni sebe zato što ume i hoće da misli. No, dubiti misao ne znači naći utehu, ne znači objašnjenje koje će zadovoljiti i ublažiti jad. Nešto rezignacije i fatalnog uverenja — da će sve na ovome svetu ostati isto — nije kod Rakića pesimističko opredeljenje koliko svest o sporosti promena koje nikad ne donose uzlet a da ne izazovu i pad. To je životno iskustvo, i Rakić ga najbolje saopštava u pesmi Misao:
 
Ja pojimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog života, sa tugom i bedom,
Ja znam šta je sudba sviju ideala, —
Moje znanje vidiš na licu mi bledom.
 
Ali znam i uzrok zašto tako biva,
Jer prošao nisam kroz života huku
Sklopljenih očiju i skrštenih ruku:
Kad srce zapišti, misao je kriva!

 
Težeći mnogo za mišlju, Rakić nije uspevao uvek da izbegne dosta uprošćeno rezonovanje u stihovima, ređanje izvesnih opštih mesta, sa zanemarivanjem funkcija metaforske pesničke slike.
 
Rakićeve ljubavne pesme se uveliko razlikuju od Dučićevih. Rakić nije ljubav uzdizao iznad svega, nego joj je dao životni nagon i strast. Njegova Iskrena pesma primer je ispovesti koja može nekome da se učini kao vređanje plemenitih osećanja, ali je ona istina o sebičnosti, o voljenju samo sebe, o preziranju licemerstva i laži. Rakićeva ljubavna poezija je često jedna tako obična priča kratkog veka, koji prolazi u svađi i pomirenju, u otuđivanju i, kao u pesmi Obična pesma, u nerazumevanjima, i u svemu tome jedino je lepo i tačno narušavanje preteranih romantičarskih glorifikacija i uvek razmahnutoj ljubavi, koja je silna i svemoćna. Njegova pesma Varijacije sva je satkana od fine ironije, lepih zvukovnih podudarnosti i sigurnog rimovanja:
 
Telo ti je u filigranu ljuska
Kroz koju blista krotka duša tvoja,
Iz očiju ti bistrih blagost pljuska,
Vrlinama ti već ne znam ni broja;
Al' znam: za dušu tamnica je uska
Ta prekrasna u filigranu ljuska.
— — — — — — — — — — —
Rečima finim kao vaza saska
Pokazaću ti ja kako se laska.

 
U Rakićevoj poeziji oseća se jedno neizmereno obilje života, jedna slast življenja životnih muka i lepota. On hoće da okusi gorčinu i med, da oseti radost i bol ranijih pokolenja i svojih savremenika, da živi intenzivno, kao u pesmi Silno zadovoljstvo:
 
Jest, duša je moja ko kutije stare
Što u svetom hramu na dovratku stoje,
Gde prolaznik svaki spušta skromne dare
Za smirene svece i za bližnje svoje.

 
U silnom osećanju jednog punog, totalnog življenja, ni smrt više nije tako strašna. Zato je pesnikova želja da umre u jesenje noći vedar i nasmejan, u plodnim septembarskim darovima zemljinim, bez piske i zanatskih suza, koje se u takvim prilikama obilno prosipaju.

Rodoljubiva Rakićeva lirika građena je pomno, uzbuđeno, ali trezveno, sa smislom za meru i cenu sopstvenih vrednosti u nasleđu, u uspomenama na Kosovo, u odsjaju unakaženih fresaka sa zidova naših manastira, i sve to treperi u njemu, nekako nagonski i normalno.
 

III

Značaj pesničkog stvaranja Jovana Dučića i Milana Rakića, kako u istorijskom razvoju naše poezije tako i u vrednosti koju danas ima, veliki je. Oni su doveli našu poeziju do izražajnog savršenstva i sve njihove pesme u tehničkom pogledu skoro su besprekorne. U srpsku poeziju u kojoj se toliko nebrižljivo pevalo i u kojoj se išlo za prvom neizgrađenom inspiracijom, došli su pesnici da savesnim radom i evropski visokom kulturom unesu obavezu i odgovornost, strpljivi rad i disciplinu misli i mašte, kao prave odlike jednog visokog dosegnutog stepena kulture, jednog složenog poimanja pesničkog poziva. Njihova veličina nije samo u superiornoj fakturi pesme, u kojoj nijedna strofa niti ijedan stih smeju biti slabi i nedorađeni, nego i u talentima, pre svega u njima, koji su im omogućili da skladno objedine izraz sa temom, osećanje sa mišlju, sliku sa značenjem. Takvo bogatstvo i takvu umetničku raskoš naša poezija do njih nije znala.

I danas se još uživa u njihovim pesmama, u raznovrsnosti pesničkih motiva, u lepoti njihove imaginacije. Među pesnicima čija imena označavaju plodonosnu granicu i vrh jednog dostignuća, imena Jovana Dučića i Milana Rakića ne samo što su vrh jednog zlatnog perioda naše poezije u prvoj deceniji ovoga veka nego su i sinonimi pesnika uopšte.

 
Vasilije Kalezić
(Pogovor)




Jovan Dučić i Milan Rakić
PESME
Za štampu priredili:
Vasilije Kalezić i Vladan Nedić
Narodna knjiga
Beograd, 1965.



*




Jovan Dučić (1871—1943) i Milan Rakić (1876—1938)

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #22 poslato: Novembar 14, 2011, 08:55:58 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #23 poslato: Maj 23, 2012, 01:45:39 am »

**
| JOVAN DUČIĆ: MOJI SAPUTNICI |


MILAN RAKIĆ

Sa Rakićem sam postao svesrdnim prijateljem već u prvom susretu, sa prvim pogledom, sa prvim stiskom ruke. Uostalom, sa Rakićem nije ni bilo mogućno drukče. On je bio napravljen od jednog komada, sav prav, neposredan, integralan, sav zatvorena linija. Ničeg napolovičnog, uslovnog, konvencionalnog. Kako je bio zreo u svačem, bio je to najpre u odnosu sa ljudima. Ili je odmah postao nečiji prijatelj, ili je celog veka ostao dalek, nepristupačan, nepremostiv. . . Od onih kojih se klonio, branio se prekomernom učtivošću koja odalečuje većma nego i preka reč. Njegova blagost karaktera, koju su drugi isticali, bila je, naprotiv, sva u sigurnosti, preciznosti, izdržanoj posebnosti kao i njegove strofe.
 
Upoznao nas je u Parizu nekada Kosta Kumanudi, nama obojici najmiliji drug u Latinskom kvartu. Ali kog dana i kojom prilikom? Ko bi se setio tih mladićkih dana kada smo svi ličili jedan drugom, i kada se niko nije udubljivao u svoje utiske ni beležio svoja iznenađenja. Ja sam došao prvi put u Pariz 31. decembra 1899, znači poslednji dan XIX veka. Te večeri je svršavalo jedno veliko i sjajno stoleće u kojem su se do vrhunca bile popele sve nauke stare i nove, sve ideje o čovečnosti i slobodi, svi uspesi u pronalascima, i svi rodovi u umetnosti i književnosti; a rađao se drugi i krvavi vek koji će ove poreći i uniziti, i koji će dati megalomane i utopije, i koji preti da sve razori što je hiljadama godina stvarano. Pariz je, međutim, te noći bio sav osvetljen, ulice sve raspevane, Sena sva u ognjevima svih boja, i sav vazduh u muzici i klicanju. A novi vek je objavljen zvonima sa crkava, i topovima sa utvrđenja, i bahanalijama kakve Pariz možda nije poznavao. Niko nije predosećao da će već posle prve desetine novih godina u Evropi pasti krvava kiša i da će veliki rat otvoriti zatim put svima zaverama protiv daljeg progresa i čovečanstva.
 
Tih dana sam verovatno upoznao prvi put mog druga Rakića. On mi je sprva izgledao u svemu sličan drugim zemljacima sa kojima sam se već sretao, otmenim drugovima, uostalom, kakva je bila cela ondašnja srpska studentska generacija u Parizu. Ako ga nisam naročito zapamtio isti čas, to je zato što Rakić još nije bio pesnik. Znao sam ga najpre po očima izvanredno toplim i osmehnutim, i usnama koje su bile stalno u osmehu punom duševnosti. Nešto čisto, istinski mladićko, blagorodno, ni najmanje blazirano izbijalo je iz svega što je od njega dolazilo. Svakako, mi smo se našli najpre na terenu samo zajedničke mladosti, i sastali se u dve kapi naše lepe srpske krvi koje su se brzo slile u isti mlaz. I kada god smo se zatim sretali u životu — a to znači u Beogradu, gde smo obojica samo povremeno nailazili živeći oba stalno u inostranstvu — uvek smo se sretali sa toplotom i radošću, kao dva blizanca. A kada smo što napisali, mi smo uvek i najpre pomišljali jedan na drugog kao najsigurnijeg i najljubaznijeg čitaoca ono što koji bude dao; i uvek satima razgovarali jedan o drugom bez ustezanja, i to ne samo u pokudi, nego i u ushićenju. . .
 
Ja sam se uvek osećao čovekom sa Juga prema Rakiću iz Beograda — jedne pomešane sredine koju sam ja teže osećao. Ali sam zato naročito uživao u Rakićevom odvajanju od celine, od opštosti, od poretka. On je i kao Beograđanin poznavao u njemu samo svoje školske drugove. Izbegavao je skrupulozno sve nove susrete. To je bio čovek koji je najmanje dopustio da bude dosađivan. Nikad nije bio u šetnji ulicom koju je uvek pretrčavao. Znam trojicu naših uglednih pisaca koje je izbegavao dugo dok se nije morao s njima sudariti da ih zatim lično upozna. Ali nikad nije podneo njihovu opsadu ni njihovu srdačnost. Makar i najljubazniji čovek na svetu, Rakić je bio stvarno jedan veliki samotnik. Činilo mi se da nikog šešir nije toliko pokrivao, ni kaput toliko zakopčavao. Ceo svet je za Rakića govorio da je najfiniji čovek, ali ga niko nije imao u rukama.
 
Jednog zimskog jutra u Luksemburškom parku u Parizu, pored statua starinskih kraljica iz doba Merovinga i Karolinga, sa snegom po krunama i odelu, naš drug Kumanudi mi je pokazao dva-tri papirića na kojima su bili nečiji stihovi. Ja sam već štampao bio u novom Srpskom književnom glasniku svoje pesme "Dubrovački madrigal", "Zalazak sunca" i druge, i bio već priznat "novom zvezdom". Kumanudi mi je tražio mišljenje o stihovima koje smo zajedno pročitali, ne kazujući ko je njihov pisac. Kako je Kumanudi i sam bio poznat kao vrlo književan čovek, verovao sam da su stihovi njegovi, što je on odricao tvrdeći poštenom rečju, zaklinjanjem u život, upiranjem prstom u nebo. . . Ja sam našao da su pesme dobre. Dopalo mi se, kao novo, u jednoj pesmi slikovanje "daska-praska". I ocenio sam da ti stihovi uopšte dolaze nesumnjivo od pesnika kulturnog i koji ima talenta. Ali ipak ne saznadoh njegovo ime. Malo docnije je Rakić završio studije i konačno otišao u Beograd, posle čega su ti isti stihovi izišli ubrzo u Srpskom književnom glasniku, samo sa potpisom: "Z". To su bili Rakićevi stihovi. On se sa tim opet sakrio! Opet dobro nabio šešir i zakopčao kaput, ali lepota njegove inspiracije, neposrednost, intiman ton, mudrost u njegovom izražavanju, i jedna posebnost u svemu što kaže i kako kaže, brzo ga je napravila ne samo poznatim nego i čuvenim. Od toga doba naša dva imena su išla naporedo, i njih izvesno ništa više neće razdvojiti.
 
Što se tiče Rakićevih misli o jedanaestercu i dvanaestercu, on je imao potpuno pravo. U tim metrima su ispevali mnogi veliki pesnici svoje često puta najlepše pesme. Francuski XIX vek je, skoro isključivo, vek tih dvaju stihova. Rakić je u njima sve ispevao, a i ja lično najveći deo svojih stihova. Ne mora ovo biti zakon za druge generacije. Već prvo pokolenje posle nas je prešlo na slobodni stih — slobodni često i od ritma a ne samo od rime!
 
To nije smetalo da posleratna poezija dadne nekoliko lepih imena. Ja sam uvek bio manje za samo jedan ili dva stiha, ali sam svakako uvek bio protiv slobodnog stiha koji su neki kod nas smatrali novim, mada su Verlen i Verharen pre pedeset godina pisali u tom stihu, a Leopardi pre stotinu. . . Čak i poezija urođenika na Madagaskaru, koja je vrlo lepa, ispevana je u slobodnom stihu. I najstariji ljudski stihovi su morali biti slobodni a ne ritmovani i slikovani. Heksametar grčkog eposa je jedna velika etapa u razvitku stiha. Prema tome, slobodan stih je povratak onamo odakle se davno nekad pošlo, još u pravekove. . . Ali zar to nešto smeta da u njemu budu izražene i najdublje i najtananije misli? Mi smo baš u doba cvetanja slobodnog stiha (1895—1915), Rakić i ja, pisali u najstrože vezanim strofama i odmerenim stihovima. Nismo išli za vremenom! Ali je vreme pošlo za starim dobrim pesničkim osvedočenjima: danas već slobodni stih je izišao iz mode, i najbolji pesnici poslednjih godina vraćaju se staroj estetici, strogoj strofi, ritmu i sliku, kao u doba najpedantnijih parnasovaca. Ovo je, naravno, mnogo teže, i mnogi se ne laćaju strofe i rime. Ali ovde ima prednost koja je nepobitna: slobodne stihove niko ne uči naizust. A pesma koja ne živi na ustima ljudskim, ona ne živi nikakvim životom, i ona, ako ništa drugo, ostaje samo na hartiji.
 
Rakić je dvanaesterac doveo do savršentva. Njegova poezija, naročito, nije mogla biti rečena bez tog tako ozbiljnog i ponosnog ritma. Način njegovog izražavanja i njegova figura išla je uvek na taj široki okvir. Ima nečeg narativnog u njegovoj pesmi, nešto od epske siline koja nije mogla biti zatvorena ni u kakvu drugu formu. Vi poznajete puno dubokih pesama u mnogih evropskih pesnika koje su kazane u stihu često puta vrlo sićušnom i na izgled frivolnom, ali je posredi i ceo način izražavanja sasvim drukčiji nego u Rakića. Ovaj naš pesnik je kao srpski guslar u desetercu našao u dvanaestercu instrumenat koji je odgovarao i njegovoj celoj prirodi. On je disao u dvanaestercu. Sve strane stihove koje je kad izgovarao bili su u tom metru! A ja mislim da ovo daje posebni čar njegovoj knjizi, koja izgleda mali epos ispevan od početka do kraja u jednom dahu, na jednom glazbenom instrumentu, o jednom jedinom ali vrlo krupnom predmetu.
 
Bila je velika nesreća za srpskog književnika što je Rakić već pre petnaest godina prestao da piše. On je imao još puno da kaže. Mikel-Andželo je tek posle šezdeset godina slikao svoju Sikstinsku kapelu, a Gete u osamdesetim godinama završio drugi deo svog Fausta. I danas u Francuskoj pišu najbolje ljudi koji su bliski sedamdesetoj godini: Marsel Prevo, Andre Žid, Andri Bordo, a pesnik Pol Valeri, matematičar, ovih je dana izabran za profesora estetike na jednom pariskom universitetu. . . Treba ostaviti samo smrti da heroju otme mač a pesniku njegovo pero. . .

Srpski književni glasnik, 1938.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #24 poslato: Novembar 11, 2012, 04:53:30 am »

*

MILAN RAKIĆ

Mladi poeta Milan Rakić počeo je državnu službu radom u Izvoznoj banci, gde je sračunavao izvoz žita i stoke. Prešao je zatim u Ministarstvo finansija, a odatle u Ministarstvo inostranih dela. Kao već priznati pesnik i činovnik, počeo je da zalazi na prijeme ponedeljkom kod svog druga Vladete, sina istoričara i akademika Ljube Kovačevića.

Stanka i Milica, starije kćeri Ljubine, uzvraćale su posetu Rakićevoj sestri Ljubici. Na jednoj od tih sedeljki Milica je izgubila ukosnicu, a kad su je posle njenog odlaska ukućani pronašli, Milan je sav srećan spevao "Odu ukosnici". Pjesmu je zatim u koverti sa ukosnicom poslao po kučnom momku.

Nedelju-dve posle ovog događaja bile su velike poplave. Čim se voda povukla, po običaju, priređen je bal u dobrotvorne svrhe. Sa sestrom Stankom, na svoj prvi devojački bal pošla je i Milica, u dugačkoj haljini sa tufnama poput pahuljica snega. Na balu je bio i Milan. Kavaljerski je dočekao mlade dame i ostao u njihovom društvu. Pričali su o svemu, dok se on u jednom trenutku ne obrati Stanki:

"Šta treba uraditi kada se devojci ispreči grana na putu"

Stanka je shvatila 'diplomatsko' pitanje. Jer ona kao starija, i pored mnogo prosaca, još se nije bila odlučila na udaju, što je predstavljalo smetnju mlađoj Milici da nađe sebi zaručnika. Samo kratko se dvoumila pa odgovorila:

"U tom slučaju granu treba preskočiti".

U znak zahvalnosti Milan joj je galantno poljubio ruku, a onda zaljubljeno prišao Milici i zamolio je za valcer koji je upravo muzika počinjala da svira. Kasnije, na putu do kuće, sestre su u fijakeru plakale, a kada su stigle Stanka se prva usudila da vest saopšti majci. Već sledeće nedelje došao je Milan u kuću Kovačevića da zaprosi ženu svog života. O tome je ostala pjesma;

Sa tri svirača u crnome plaštu
Sa šeširom na kome pero se vije,
Uzev u pomoć istočnjačku maštu,
Prikrašću se k'o lopov što se krije,
Sa tri svirača u crnome plaštu

U svežu nođ, kroz baštu cveća punu,
I kad kroz oblak bledi mesec sine
Poviće cveće svoju rosnu krunu
I zaječaće stare violine…


Svadba Milice i Milana bila je u januaru 1905. O braku koji je potrajao više od tri decenije pisana svedočanstva ostavio je pesnikov zet Milan Grol:

"…U bezbrižnosti s kojom je Rakić zasnovao svoje porodično ognjište i toplinu koju je on u njemu sačuvao do smrti,i spoljavaju se čednost i vedrina velikog idealizma. U tom odnosu prema ženi, isto kao pre i posle toga prema materi i sestri, Rakić, zreo čovek, ostao je do kraja u nežnosti gotov na suzu, u šali nestašan kao u dečačkim godinama…"

Čekam u senci jednog starog duda
da mesec zađe i, skrivena tamom,
po uskoj stazi što kroz noć krivuda
da siđeš k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
i sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečne puti,
A ja još čekam, — i večno bi ček'o!

O, šta je to što mene veže sada
Za jednu put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
i sva nemoćna izdiše i pada
kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
kao da svakog časa život dajem,
prilazim tebi pun pobožnog straha.

Posrcem, klecam, dokle me privlače,
ko provalija tamna i duboka,
i dok se strašnim prelivima mrače
tvoja dva crna, neumitna oka…


http://www.scribd.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #25 poslato: Novembar 18, 2012, 11:11:10 pm »

*
Na konzulskom mestu u Prištini, tada najisturenijoj tački srpske diplomatije bili su
Vojislav Ilić, Branislav Nušuć i Milan Rakić: Tajni izveštaji i stihovi na konzulskom stolu



RAKIĆ U ČETNIČKOJ UNIFORMI

Diplomata, tajni agent svoje vlade, pesnik, nacionalni radnik, dobrovoljac u četničkim jedinicama, Milan Rakić konzul, patriota i autor naših najdubljih rodoljubivih stihova, iz Pariza uronio je u prištinske mrakove i blata, smislom i zadatkom svog života smatraće onaj kad je, u poslednjim redovima vojničkog stroja, on, tada načelnik u Ministarstvu inostranih poslova, sa malim činom vodnika, redenika prekrštenih preko grudi, slušao kako vojnicima, pred napad na Prištinu oficiri recituju njegove stihove. "To je Rakićev Gazimestan!", rekao je oficir pokazujući Muratovo turbe, a vojnici su se sagli da poljube zemlju. Vodnik Rakić, dobrovoljac u četničkom odredu vojvode Vuka, prvi je ušao u oslobođenu Prištinu!

Ne, o događajima u Prištini, o svom konzulovanju dole, ne mogu vam ništa reći, još je prerano govoriti. Kakvi događaji, kakvi ljudi! To je bilo herojsko doba, veliko doba" — tako je godine 1928, na pitanje Branimira Ćosića o njegovoj službi na Kosovu, odgovorio Milan Rakić.

Bio je to odgovor diplomate koji se drži reda i zna za takt. Rakić je, po svemu, bio "čovek u sebe okrenute ambicije" (Isidora Sekulić): takvim ljudima ništa nije toliko strano kao govor o sopstvenome javnom radu i nacionalnim zaslugama. Branimiru Ćosiću i svem ondašnjem srpskome svetu, pa i šire, u evropskim političkim krugovima, ova osobina Rakićeva bila je naveliko poznata — i on se o prištinskim danima pesnikovim dalje nije raspitivao. Rakićevi konzulski dani: "Sav integralan, kao zatvorena linija"

Međutim, o Rakićevom službovanju u Turskom carstvu znalo se do tog doba možda i više nego što je on sam pretpostavljao da se zna. Nije se, svakako, znalo sve, pa su se ispredale priče. I pisalo se o njegovim konzulskim danima na Kosovu. Pisali su istoričari, esejisti, novinari. Mogle su se čitati pripovetke u kojima se Rakić, po imenu i prezimenu, pojavljuje kao umetnički lik.

Da je pred sobom imao osobu čije zvanje nije postavljalo "granice... oko njegove ličnosti" i čiji se pogledi na svet morala i politike toliko mnogo, elementarno ne razlikuju od "očekivanih", da je to bio stvaralac uobičajenog narodnosnoga i psihičkog sklopa a ne čovek "sav... integralan, sav zatvorena linija", što znači ličnost u kojoj nema ničeg "napolovičnog, uslovnog, konvencionalnog" (Jovan Dučić) — kakvu bi povest mladi književnik čuo od slavnoga sagovornika?

JEDNA DIPLOMATSKA KARIJERA: PISAR DRUGE KLASE U PRIŠTINI

Oktobra 1911. Rakić je dobio unapređenje i iz Prištine premešten je u Ministarstvo inostranih dela u Beogradu.

Ali nije to priča koja bi Branimira Ćosića zadovoljila. Do nje je on, uostalom, lako mogao doći u nekom od Diplomatsko-konzularnih godišnjaka i u brojnim novinskim napisima koji su o Rakiću postojali.

Temu Kosova uvela je u ženevski razgovor dvojice pisaca zapravo Rakićeva supruga Milica, reagujući na muževljeve reči da u njegovom životu "od 1905. godine nema događaja. Karijera, premeštaji, konzulstvo u Prištini, Skoplju, Solunu, zatim ponovo u Beograd". Gospođa Milica Rakić samo je ubacila:

"Ali pre Prištine ženidba, a u Prištini je napisao svoj Kosovski ciklus".

Godine 1905, na putu od Beograda prema Prištini, gde je trebalo da preuzme mesto pisara u konzulatu — o čemu je mogao razmišljati pesnik Milan Rakić, pravnik po obrazovanju, za koga je neprikosnoveni Skerlić u Srpskom književnom glasniku napisao da je već prvom zbirkom pesama "uspeo da svojim snažnim talentom odskočio od... bedne gomile rasplakanih stihotvoraca"? Da li ga je "tresla" Skerlićeva briga na šta će "mlađi pesnici... utrošiti svoje lepe talente koje mladost greje, i svoj život, koji je tako kratak"? Da li mu je, tada, misli opsedalo kritičarevo upozorenje da "nakićena, hladna poezija, antisocijalna, tuđa i neprijateljska prema životu", nije i ne sme da bude poslednja reč mladih književnih stvaralaca?

VOJISLAV ILIĆ, BRANISLAV NUŠIĆ I MILAN RAKIĆ: "STRADALNI JUG SRPSKI"

Ili je po sećanjima prebirao sumorne stihove Vojislava Ilića, svoga prethodnika u istom zvanju i u istom gradu od pre deceniju i nešto više, iz čijih se bolnih grudi, tamo, onamo moćno izvila pesma o junačkim precima što su samrt primili časno?

"Žao mi je što ću umreti a neću stići da izradim Kosovo", poverio je Ilić pred svoju smrt Branislavu Nušiću, vicekonzulu u Prištini, svome pretpostavljenom.

"Ima cveća koje plače; ima studenaca svetih koji izviru ispod ćivota; ima trave na kojoj narod vidi krv..."

Da li je Rakić znao za ove reči nasmrt bolesnoga pesnika?

Nušić je, po svemu, reči Ilićeve primio kao zavet i svojski je prionuo na posao. Vojislav Ilić žalio je što neće stići da napiše spev o Kosovu, a on je radio na knjizi druge, njemu mnogo svojstvenije vrste.

No i Nušić se ubrzo razboleo. Ni mesec dana po Ilićevoj smrti, na Tri Jerarha 1894, on piše iz postelje:

"Ako pođem Vojislavljevim tragom, poželeću samo da dovršim delo Kosovo i da vidim moje dete".

Knjigu za kakvom je, kao za svojim neostvarenim delom, žalio njegov grudobolni prijatelj, Nušić je ipak napisao. Da li je Rakić, putujući sporom železnicom na "stradalni jug srpski", ubrzavao vreme Nušićevim Kosovom (1902) - geokulturnom povešću o svetu koji tek ima da upozna, o svetu koji, vekovima već, ostvaruje veliku istorijsku misiju? Da li su se baš nad tim znalački izrađenim spisom o narodnim običajima, legendama, pesmama, manastirima i drugim svetinjama srpskim na Kosovu i i Metohiji začele neke od docnijih Rakićevih životnih i književnih odluka? Ili su mu se kroz glavu premetala samo konzulska pisma i izveštaji o šiptarskim i turskim nasiljima nad nezaštićenom srpskom rajom, dokumenta što ih je nedugo pred polazak izučavao u arhivi Ministarstva inostranih dela, uključujući tu i obimnu Prepisku o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji 1898—1899?

PARNASOVAC U DRUŠTVU TURSKIH VLASTI I PONEKOG KOMITE

"Je li potrebno potcrtavati čudni kontrast što se nameće mislima svakoga koji zna Rakića, a poznaje Prištinu" — uzviknuće Milan Ćurčin dok bude pokušavao da prvo imenuje i razloži, a onda i razjasni motive koji su Rakića naveli da se primi službe na neoslobođenom Kosovu.

"Mladi diplomat i pesnik, tek što se vratio sa studija iz Pariza, i oženio devojkom iz najbolje beogradske kuće, tek što je počeo raditi u ministarstvu, i objavljivati pesme, po uzoru na francuske parnasovce a ipak originalne i po misli i po izradi — odlazi u Prištinu, i ostaje onde — kao jedini strani predstavnik, na najistaknutijem i najopasnijem mestu za našu propagandu u Turskoj — (toliko) godina u društvu samo svoje žene, turskih 'vlasti', i naših komita, ili ponekog našeg prerušenog oficira".

Jedan drugi književnik, Grigorije Božović, koji je prilike u Staroj Srbiji poznavao sa samoga njihovog izvora, i kao starosedelac osećao ih mnogo dublje i bolnije, kratko beleži:

"Srpskom narodu u carstvu se smrkavalo. Bila je na pomolu bliska samrtna noć... Tako je stanje zatekao na Kosovu Milan Rakić."

Ali, zar je Rakić kao službenik srpskoga Ministrarstva inostranih dela stupio na Kosovo kao u nepoznatu zemlju?

Ćurčinove reči ne treba, dakle, uzeti kao čuđenje; one pre iskazuju oduševljenje i zanos:

"Koliko intenzivni i snažni mora da su bili patriotsko čuvstvo i vera u ideju kojoj se služi, koji su čoveka kao što je Rakić, obdarena retkim sposobnostima osećanja i mogućnosti da ih iskaže, visoke kulture, pravog gospodina — većeg nego što je ijedan u ovoj zemlji — a koji je, uza sve to, još i delikatna zdravlja, mogli držati privezana za onu sumornu, pet vekova opevanu ali pet vekova neobrađivanu grudu kosovske zemlje, kroz toliki niz lepih, mladih, nikad nepovrativih godina, u onakim prilikama!"

O prilikama u kojima je u Prištini živeo i radio, ostavio je Milan Rakić i lično svedočanstvo.

GOSPODIN VISOKE KULTURE: SAMRTNA NOĆ NAD KOSOVOM

"Nigde valjda nisu životne prilike tako bedne a život bez draži kao ovde", priznao je u pismu prijatelju Jovanu M. Jovanoviću. I odmah dodao: "Pa ipak, nigde nisam video da je duša tako slatka kao ovde."

Pisali su mu, među ostalima, Skerlić i Bogdan Popović. Tražili su nove pesme za Srpski književni glasnik.

"I ne pišite samo kad vam padne na pamet, radi zabave, nego radite kao najamnik... I tako čovek", tešio ga je Popović, "ispuni vreme najbolje i najkorisnije, kad živi u Prištini ili Beogradu, što je jedno isto".

Rakić se nije oglušivao o savete prijatelja, ali je, kao čovek "svetog i svesnog poimanja dužnosti, i u privatnom i u javnom životu", znao šta je njegov pravi zadatak: da brani "kleto Kosovo" i da radi na njegovom oslobođenju. Stoga je najviše vremena provodio s narodom, primao je ugrožene i zulumom zaplašene ljude i bivao među njima, susretao se s komitama i komitskim vojvodama, o velikim saborima odlazio u Gračanicu, o Petrovudne obilazio manastir Devič. Pun nacionalne vere i spremnosti da na svaku nevolju snažno odgovori ("u jednoj klasičnoj hrabrosti i u neimovernoj srpskoj toplini", kako će zapisati Grigorije Božović), širio je oko sebe odlučni optimizam i budio nadu u skoro oslobođenje.

U priče su ušle njegove dnevne šetnje do ušća Laba u Sitnicu i noćne po Gazi-Mestanu.

Nacionalni rad Milana Rakića na Kosovu i Metohiji odvijao se u dve ravni. Jednu je ispunjavao njegov diplomatski, državno-politički angažman.

IZ MINISTARSTVA U ČETNIKE: POD KOMANDOM VOJINA POPOVIĆA — VOJVODE VUKA

Rakićevo angažovanje ima, međutim, i svoj neposredan vid. Tu se on pojavljuje kao ratnik, dobrovoljac u redovima najodlučnijih oslobodilaca Stare Srbije, kao bivši konzul koji sada — kako će zabeležiti Milan Grol — "sa redenicima prekrštenim preko kožuha i šubarom na glavi, ulazi na čelu kolone u Prištinu".

Rakić se, kao što je poznato, kratko vreme zadržao na mestu šefa Konzularnog odeljenja u Beogradu. Kad je buknuo Balkanski rat, napustio je ministarstvo odmah po oglašavanju mobilizacije i, ne javljajući se nikom, otišao, kao komita, na granicu, s prvom četom Vojina Popovića — vojvode Vuka.

Docnije će Rakić jedva, ali s ponosom, priznati da je prvi od oslobodilaca ušao u Prištinu.

Priča je zanosna. Sastoji se od dve epizode, na koje se može gledati kao na činove jednoga istog dramskog zbivanja.

Prvu epozidu sačuvao je u svojim uspomenama Mladen St. Đuričić i ona se tiče, doživljaja o kojem će sam Rakić mladom prijatelju poveriti:

"To mi je bio najveći dan u životu".

Mladen St. Đuričić ne prepričava događaj nego se u potpunosti prepušta Rakićevom kazivanju:

"Oko mena vojnici popadali — ljube zemlju!": Suza vodnika Rakića

"Ostavio sam konzulat u kome više nisam imao šta da radim, pa sam uzeo pušku. Dakle izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe... Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant.

— Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se zove ovo mesto?

U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se remenjače.

— Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara!... To je Gazimestan, na kom je Obilić...

Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju! Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju. Diže sablju i poče gromko:
Na Gazi-Mestanu, od Milana Rakića!

Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg sa turbetom, zavi u crveno i ostade viseći kao plamena zastava... Iskaza me celog — planina!... Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja? S mukom sam se držao na nogama. Više osetih, no što videh, kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta:

— Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je s nama... Evo ga pozadi, s bombama... u odredu Vojvode Vuka!

I odmah odjeknu komandantov glas:

— Dobrovoljac Rakić, napred!

Čuo sam sve, ali nisma mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze... prvi i poslednji put tada."

PRAVOSLAVNA ZVONA PONOVO U PRIŠTINI: ČETNIK RAKIĆ NA ČELU KOLONE

Drugi deo priče zaveštao je potomstvu Milan Ćurčin. Po ulasku u Prištinu, Rakić se s oslobodiocima uputio pravo u konzulat i potražio veliko crkveno zvono što ga je 1908. sakrio od Turaka u podrumu. Izneo ga je s vojnicima i okačio o granu u porti pravoslavne crkve. Prvi je povukao uže, pa ga je predao onom do sebe, da i on zazvoni. Narod i vojnici pristupali su zvonu jedan po jedan, skidali kapu, krstili se i povlačili za uže čitav taj dan zvonilo je opet zvono na Kosovu oglašavajući oslobođenje i ispunjenje zavetne misli srpskoga naroda.

Ćurčinovo kazivanje delovalo bi nepotpuno bez jednog fragmenta iz Rakićevog pisma upućenog ženi, iz Prištine, 10. oktobra 1912. godine:

"Juče, utornik, na čelu jedne kolone uđoh u Prištinu. Još sad ne mogu da se stišam i da mirno pišem o svemu što se za ovo nekoliko dana dogodilo. Glavno je da je sve bilo dobro i da je Kosovo osvećeno."

Godine 1939, u tekstu koji je imao da vaspostavi lik tek umrloga pesnika (1938), stari drug i profinjeni tumač njegovih stihova podsetiće upravo na kosovske godine Rakićeve:

"Takav je to bio čovek, uvek i u svemu isti: kao rodoljub u Prištini, kao borac u ratu, kao čovek kod koga su posle reči dolazila dela, posle pesme Na Gazi-Mestanu odlazak u dobrovoljce."

Ne znam za tačniju ocenu Rakićeve ličnosti i njegovog karaktera od ovog sažetoga i dubokog iskaza Bogdana Popovića.


KOSOVSKI CIKLUS PESAMA: "ARNAUTIN TI JE IZBIO OČI"

Rakićeve pesme s kosovskom tematikom nastale su tačno u periodu koji je psenik — iako s povremenim kratkim prekidima — proveo u konzulatu u Prištini, dakle od 1905. do 1911. godine.

Osam je Rakićevih pesama inspirisano zavetnim kosovskim iskustvom. Po redosledu nastanka, to su: Minare (1905), Na Gazi-Mestanu, Simonida i Božur (1907), Jefimija i Kondir (1910), Napuštena crkva i Nasleđe (1911). Sem Božura i Nasleđa (koje su prvi put objavljene u zbirci Nove pesme, Beograd 1912), i Jefimije (koja je, zajedno sa pesmom Kondir, štampana u Srpskohrvatskom almanahu) sve druge pesme objavljene su u Srpskom književnom glasniku.

Grupišući, međutim, pesme u ciklus s naslovom "Na Kosovu" Rakić se nije držao hronološkog, već semantičkog kriterijuma raspoređivanja. Po tom merilu, na prvo mesto došla je pesma Božur; iza nje usledile su: Simonida, Na Gazi-Mestanu, Nasleđe, Jefimija, Napuštena crkva i, u epiloškoj funkciji, Minare.

Nije, prema tome, teško vaspostaviti opšte duhovno značenje i socijalnoistorijski smisao Rakićevih rodoljubivih stihova. Pesniku se najpre pokazuje kosovsko minare, belo iznad crnih kuća, simbol turske vlasti. Tmurno raspoloženje što ga je, tako, zahvatilo pri stupanju na kosovsko tle, produžuje se u tri potonje pesme. Zatim mu se u viziji javlja Arnautin koji bode oči kraljici Simonidi na fresci, pa monahinja Jefimija kako plače nad srpskim plemenom "koje obuhvata tama, dok svetlosti nema na vidiku celom". Zapevanje i plač Stare Crne Gore prenosi se, onda, na stranu ikonu u napuštenoj crkvi, na kojoj, "očajan i strašan, Hristos ruke širi, / Večno čekajući pastvu, koje nema".

"Umirahu ćutke na hladnom kolju"

U pesmi Nasleđe, poslednjoj po nastanku, događa se, međutim, preokret — mit i predanje postaju aktivan činilac istorije i pesnikove sadašnjosti: čin identifikacije lirskog subjekta ostvaruje se u dimenziji koja vremenske pojavnosti doživljaja svenarodne stradalničke povesti (relacija: nekad-sad, u preimenovanoj atribuciji: sjaj-tama, mit-kulatura) briše kao ne-otološki izraz bića, što znači da etnička određenost prerasta u generičku predodređenost, zamrla kolektivna svest u probuđenu nacionalnu samosvest, i u spremnost da se izazov prošlosti prihvati kao odgovornost za budućnost. Najbolje se to vidi u završnim strofama Nasleđa:
 
Ja osećam ipak, ispod svežih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepkost starinskih junaka.
Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mučenici stari, i junaci koji
Umirahu ćutke na strašnome kolju.
Svesna, razumna ljubav prema svom narodu.

S Rakićevim kosovskim pesmama živelo je i njima se napajalo sve Srpstvo, ne samo Stara Srbija — mada ona najviše. Skerlić ih je nazvao dubokima, naglasivši pritom da "svesnu, razumnu ljubav prema svome narodu niko nije bolje izrazio no Rakić, u pesmi Na Gazi-Mestanu".

Uopšte, nema među Rakićevim rodoljubivim pesmama ostvarenje koje se po svome društvenom značenju i neposrednom uticaju može uporediti sa gazimestanskim stihovima. Isidora Sekulić označuje ih kao signale i pečate:
"Kada se navede: Ja ću dati život, otadjbino moja, /Znajući šta dajem i zašto ga dajem, onda svi vidimo kamen međaš na prelomu istorijskih vremena pijemontske Srbije."

Lozinka pokoljenja, pesma-poruka, Na Gazi-Mestanu mogla je, opet, delovati tako osvešćujuće ne zato što je to pesma koja parazitski živi od kosovskog mita, već stoga što je ona taj mit oživljavala i preobražavala (Nikola Koljević) - uzdižući ga istovremeno, posredstvom jedne sugestivne i slikovite, samo Rakiću svojstvene pesničke retoričnosti, na visine proročanstva koje, samim tim što se javlja kao izraz jedinstva Rakićevog društvenoga i duhovnoga bića, podrazumeva krajnje dosledno postupanje u životu, bezuslovan izbor — lično pregnuće, individualni čin.

U Rakićevom primeru obistinila se i ova druga, nacionano-patriotska strana čovekove ličnosti. Na dva načina. Najpre u njegovim publicističkim tekstovima. U kosovske teme Rakićeve valja naime, pored pesama, ubrojiti i tri njegova članka o Arnautskoj pobuni 1910. godine, u kojima je autor, ukazavši najpre na uzroke, podrobno razmotrio mogućan "odraz" pobune na položaj i stanje Srba u njihovoj drevnoj postojbini.

Članci su objavljeni 1910. godine u Beogradskom Slovenskom jugu, svi pod pseudonimom "Z", istim onim pseudonimom pod kojim je Rakić 1902. štampao prve svoje pesme.

Srpska diplomatija ne samo što je pomenute članke zapazila, ona ih je i svestrano "upotrebljavala". O tome postoje brojna svedočanstva. Navešću samo jedno: tadašnji srpski poslanik u Parizu Milenko Vesnić isticao je u svojim izveštajima i prepisci da su odlični i da ih je on, na položaju na kom je, iskoristio do maksimuma.


Piše: Jovan Pejčić | SRPSKO NASLEĐE | ISTORIJSKE SVESKE | BROJ 10 • OKTOBAR 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #26 poslato: Mart 01, 2013, 12:42:56 am »

**

MILAN M. RAKIĆ — KONZUL I KULTURNI DIPLOMATA U PRIŠTINI*

Apstrakt: Za svakog čoveka diplomatu, pored lične kulture, veoma je bitna i diplomatska kultura. To je bio slučaj i sa srpskim konzulom u Prištini, diplomatom, pesnikom i publicistom — Milanom M. Rakićem. U ovom multidisciplinarnom radu, koji eminentno spada u domen kulturne diplomatije, dati su reprezentativno Rakićeva diplomatska delatnost i detalji iz bitnijih izveštaja o kulturnoj misiji jednog od najpoznatijih činovnika, pored Branislava Đ. Nušića, u Kraljevskom srpskom konzulatu u Prištini.

Ključne reči: Milan M. Rakić, Kosovo, Priština, Kraljevski srpski konzulat, konzul, kulturna diplomatija.
 

UVOD

Svakako, jedna od najznačajnijih javnih ličnosti i nacionalnih radnika u Srbiji, ali i na Balkanskom poluostrvu među Srbima početkom XX veka, bio je Milan M. Rakić.1 U istoriji srpskog naroda poznat je ne samo kao diplomata,2 već i kao pesnik,3 ali i publicista.4 S obzirom na Rakićev nesporan diplomatski i pesnički dar, mogli bismo sasvim pouzdano konstatovati da je najmanje u savremenoj nauci o politici i istoriji diplomatije Srbije razmotren njegov diplomatski, tj. konzularni kulturni angažman. U svemu tome, pogotovo je zapostavljena njegova misija kao kulturnog diplomate za vreme obavljanja diplomatskog posla na Kosovu u Prištini. "Pod kulturnom diplomatijom u ovom politikološkom radu ne podrazumeva se samo lična kultura čoveka koji obavlja dužnost diplomate već prevashodno njegova kulturna misija u svojstvu diplomate."5 U Rakićevom konkretnom slučaju reč je o njegovoj kulturnoj diplomatiji kao konzularnog činovnika. "Iako je kultura sastavni i prateći deo diplomatske delatnosti ljudi, kulturna diplomatija je ipak dosegnuće modernog ljudskog doba i savremene civilizacije."6 Uopšteno uzevši, smatra se da je diplomatija veoma važna delatnost ljudi koji se profesionalno bave diplomatijom. "Kulturna diplomatija dokazuje da danas, više nego ikada ranije, kultura igra vitalnu ulogu u međunarodnim odnosima."7 Kulturna diplomatija je deo "javne diplomatije".8
 
Posle ovog kraćeg teorijskog ekskursa i varijacija na temu kulturne diplomatije, vratimo se ponovo Milanu Rakiću. Tako je svojevremeno Jovan Skerlić za Rakića našao da je, između ostalog, i Evropljanin,9 dok je Kseniju Atanasijević Rakić podsećao na "držanje starih stoičara...".10 Interesantno je ovom prilikom napomenuti i to da je i Miloš Crnjanski pomenuo svojevremeno u svom književnom delu Embahade,11 koje je značajno za srpsku i jugoslovensku istoriju diplomatije, "konzula sa Kosova, — Rakića...".12 U nastavku naučnog rada pozabavićemo se samo Rakićevim konzularnim diplomatskim radom na Kosovu u Kraljevskom srpskom konzulatu13 u Prištini i nekim njegovim diplomatskim izveštajima u kojima se bavio ondašnjim etničkim prilikama, ali i međuetničkim odnosima Srba, Arbanasa14 i Turaka, i iznosio kulturna zapažanja u vezi sa njima.

 
1. Kraljevski srpski konzulat u Prištini i Milan M. Rakić
 
Primenjujući ovlašćenja iz privremene pogodbe sa predstavnicima vlasti iz Turske, ondašnji predstavnici vlasti u Srbiji su 1887. godine otvorili konzulate u evropskoj Turskoj imperiji. Najpre u Skoplju i Solunu, a kasnije i u Bitolju. "Konzulati Kraljevine Srbije najpre su otvoreni u Solunu i Skoplju 1887, a u Bitolju i Prištini 1889. godine."15 Na Kosovu, Kraljevski srpski konzulat u Prištini16 otvoren je 1889. godine. Za prvog srpskog konzula postavljen je Luka K. Marinković, koji će biti ubijen ispred konzulata 19. juna 1890. godine. "Srpski konzulat u Prištini pokrivao je teritoriju Kosovskog vilajeta. Ali, u tom prostoru bitno obeležje vilajeta činilo je Kosovo, zato mu je po njemu i dato ime. Skoplje je predstavljalo centar odakle se upravljalo vilajetom (pokrajinom). U njemu je sedeo valija (upravitelj), koji je upravljao vilajetom. On je bio paša i njemu su podčinjeni bili svi funkcioneri u vilajetu."17 Sam akt otvaranja srpskog konzulata u Prištini imao je ogromnog značaja za srpski narod. Pre svega, on se odnosio na: 1) prisustvo zvaničnih predstavnika Srbije na Kosovu i 2) pružanje zaštite srpskom narodu od strane diplomata — srpskih konzularnih činovnika. Kako je ispravno primetio i zaključio istoričar srpske spoljne politike Mihailo Vojvodić, diplomatski činovnici konzulata u Prištini mogli su da šalju "izveštaje pa da na osnovu njih srpska vlada interveniše u Carigradu."18 Jedan od diplomata — konzularnih činovnika u Kraljevskom srpskom konzulatu u Prištini bio je i Milan Rakić.19


2. Milan M. Rakić prvi put na Kosovu
 
Pre nego što je došao na Kosovo, odnosno u Staru Srbiju, Milan M. Rakić je proučavao konzularna pisma i diplomatske izveštaje Branislava Đ. Nušića. Na svoje prvo diplomatsko službovanje Rakić je naimenovan 27. februara po starom kalendaru, odnosno 12. marta 1905. godine po novom kalendaru, za službenika Diplomatskog zastupništva Kraljevine Srbije u Sofiji, kada je upućen na rad u Kraljevski srpski konzulat u Prištini. U diplomatskom zvanju pisara 20 II klase, Rakić je doputovao u Prištinu 1. maja 1905. godine. "Iz dana u dan Rakić je mogao sve bolje da uvidi, kako je sve manja razlika između srpskoga i arnautskoga koporana, između njihovih ćulava.. ,".21 To se posebno odnosilo na njihovu nošnju. Iako je bio samo početnik, nije bio u obavezi da piše konzularne izveštaje. Međutim, Rakić je ipak slao privatna pisma tadašnjem šefu Konzularnog odeljenja Ministarstva inostranih dela Srbije u Beogradu, Jovanu M. Jovanoviću. U tom svojstvu (pisara II klase), bio je u Prištini od maja 1905. godine do oktobra 1905. godine.
 

3. Odabrani konzularni izveštaji i kulturna diplomatija Milana M. Rakića na Kosovu
 
U ovom delu politikološkog rada pozabavićemo se identifikovanjem i komentarisanjem elemenata kulturne diplomatije u odabranim konzularnim pismima, tj. izveštajima Milana M. Rakića iz Prištine. Po drugi put u Prištinu u svojstvu otpravnika poslova pri Konzulatu Kraljevine Srbije ponovo se vraća Milan M. Rakić u oktobru 1906. godine. Na tu diplomatsku dužnost bio je premešten 10/23. septembra 1906. godine. Tu će ostati sve do juna 1907. godine. U odabranim diplomatskim izveštajima prokomentarisaćemo, kako smo to u uvodnom delu naučnog rada i pomenuli, njegovo viđenje i kulturna zapažanja u vezi sa ondašnjim etničkim prilikama i međuetničkim odnosima Srba, Arbanasa i Turaka na Kosovu. Već u diplomatskom izveštaju upućenom ministru inostranih poslova u Beogradu od 14. januara 1907. godine, Rakić je tačno zapazio koja su dva najveća problema sa kojima su se susretali pripadnici srpskog naroda na Kosovu. "To su turska vlast i Arnauti."22 Za nas je interesantno napomenuti i to da je kao problem uvideo i besu (albanski đeza, — data reč, da će neko nešto uraditi), koju su Arbanasi davali i Srbima, navodeći primer Pećkog podgorja u diplomatskom izveštaju od 14. marta 1907. godine, upućenom ministru inostranih poslova Srbije u Beogradu. "Ali dosadašnje iskustvo sa besama arnautskim uči nas sumnji."23 Poštovanje bese menjalo se u zavisnosti od opštih prilika koje su bile u tadašnjim nahijama. Međutim, u diplomatskom izveštaju od 23. aprila 1907. godine, Rakić će po pitanju poštovanja bese od strane Arbanasa, na prvom mestu istaknuti gnjilanski kraj uz umereni optimizam za Pećki podgor koji je očigledno bio u njegovom fokusu interesovanja. U diplomatskom izveštaju od 16. juna 1907. godine koji se odnosi na Gnjilansku kazu, Rakić je u vezi sa besom u gnjilanskoj kazi s posebnim osvrtom istaknuo selo Kamenicu.24 Njegov diplomatski izveštaj je sadržao i sledeću napomenu: "Međutim, odnosi između Srba i Arnauta u pogledu bese ovako su određeni: Arnauti imaju svoj sud za sporove između Arnauta, a Srbi svoj sud za sporove između Srba. Ako je spor između Arnauta i Srba, onda oba suda, srpski i arnautski, izviđaju stvar, pa ako se nađe da je Srbin kriv, sudi mu arnautski sud."25 Po pitanju izvršenja presude koju bi doneo sudija iz srpskog suda, vicekonzul Rakić je dao sledeći komentar: "Srpski sud presuđuje i izvršava presudu kao i arnautski, i po izvršenju presude krivca predaje državnom sudu."26
 
Po treći put u Konzulatu Kraljevine Srbije u Prištini, Milan M. Rakić je bio u periodu od januara 1909. godine sve do decembra 1910. godine, u diplomatskom rangu vicekonzula. Na tu diplomatsku dužnost Rakić je raspoređen po nalogu ondašnjeg ministra Ministarstva inostranih dela Srbije Milovana Đ. Milovanovića od 12/25. decembra 1908. godine. Iako je, pravno uzevši, bio otpravnik poslova, Rakić je bio zadužen ne samo da primi konzulat, već i da faktički upravlja njime. Međutim, ukazom ministra Milovanovića od 16/29. decembra 1910. godine, Rakić će biti unapređen u konzula II klase, čime mu je bio produžen diplomatski angažman pri Konzulatu Kraljevine Srbije u Prištini. Ukazom ministra Milovanovića od 12. oktobra 1911. godine, Rakić je postavljen u Ministarstvu inostranih dela Srbije u Beogradu "za sekretara II klase".27 Rešenje o premeštaju ministar Milovanović je potpisao 8. decembra 1911. godine. Sredinom januara 1912. godine Rakić je doputovao u Beograd, čime je bila završena njegova konzularna diplomatska karijera u Konzulatu Kraljevine Srbije u Prištini. "Ako uzmemo primer Milana Rakića, njegova izveštavanja iz vremena službovanja po konzulatima u evropskim delovima turskog carstva dosežu u mnogim slučajevima visoke književne vrednosti, pesnik se pokazuje kao vrstan prozni pisac...".28
 
Naposletku, po nama, sledeća konstatacija Grigorija Božovića u vezi sa Milanom Rakićem najbolje sažima njegovu diplomatsku delatnost ne samo u Konzulatu Kraljevine Srbije u Prištini. "Milan Rakić je, dakle, bio odličan i kao konsul i nacionalni radnik."29

 
Zaključno razmatranje
 
Život i delo Milana Rakića vezani za Kosovo su sa politikološkog, istorijskog i diplomatskog stanovišta značajni, a kulturološki vredni. Odabrana konzularna pisma, tj. izveštaji koje smo pomenuli i prokomentarisali, pokazuju nam da je Milan M. Rakić imao dobar uvid u kosovska dešavanja, ali da nije zapostavio ni kulturnu diplomatsku delatnost. Takođe, mogli bismo zaključiti i to da je Rakićev profesionalni diplomatski angažman na Kosovu bio za njega veliki lični izazov.


Nenad A. Vasić

____________
 
* Rad je napisan u okviru projekta Duhovne pojave i stvaralaštvo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji od XV do XX veka (broj 148020), koji je odobrilo i finansira Ministarstvo nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
01 Milan Rakić je rođen u Beogradu 18. septembra po starom kalendaru, odnosno 30. septembra 1876. godine po novom kalendaru. Otac Milana Rakića, Mita, bio je ministar finansija, ali i pisac i prevodilac. Inače, Mita je prevodio sa engleskog, francuskog, španskog, nemačkog i poljskog jezika. Njegova majka Anka bila je kćerka akademika Milana Ć. Milićevića. Najpre je studirao pravo na Velikoj školi u Beogradu, a diplomirao je na Pravnom fakultetu u Parizu 21. jula 1900. godine. Ukazom od 11. maja 1903. godine, i rešenjem dan kasnije, iste godine bio je postavljen u zvanje statističara II klase Carinske uprave u Beogradu. Drugim ukazom od 13. maja 1904. godine, i rešenjem od 14. maja iste godine, postavljen je za carinika Beogradske carinarnice. Za nas je od posebne važnosti 12. jul 1904. godine, kada je Rakiću dodeljeno zvanje pisara (atašea) II klase u ondašnjem Ministarstvu inostranih dela Srbije. Penzionisan je 29. aprila 1933. godine, a primopredaju je izvršio u Poslanstvu u Rimu dan kasnije iste godine. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine. Najbolji opis Rakića od strane njegovih savremenika i saradnika sa Kosova dao je Grigorije Božović. Rakić je Božoviću imponovao "svojim evropeizmom, svojim obrazovanjem i umetničkom kulturom". Grigorije Božović, Milan Rakić kao nacionalni radnik, u: "Politika", Beograd, br. 10808/1938, 4.
02 O diplomatiji uopšteno videti: Miodrag Mitić, Diplomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.
03 Celokupnu zbirku pesama Milana Rakića priredio je i objavio Jovan Pejčić. Videti: Milan Rakić, Sabrane pesme, priredio Jovan Pejčić, Verzal press, Beograd, 2001. Među najpoznatijim Rakićevim pesmama vezanim za Kosovo, po nama, nalaze se: Božur iz 1907. godine, Simonida, takođe iz 1907. godine, i Na Gazi-Mestanu iz 1907. godine. "Pesničko delo Milana Rakića po obimu je neveliko." Novica Petković, Doprinos Milana Rakića razvoju modernog srpskog stiha, u: Urednik Novica Petković, Milan Rakić i moderno pesništvo, Institut za književnost i umetnost/Učiteljski fakultet, Beograd, 2007, 11. Iako neveliko po pesničkom obimu, ono je veoma značajno za moderno srpsko pesništvo i istoriju moderne srpske kulture. Svoj pesnički opus Milan Rakić je završio 1929. godine Oproštajnom pesmom.
04 Jedan od novinara Beogradskog dnevnog lista "Politika", Slobodan Kljakić, po pitanju novinara i diplomata kao jednog u plejadi saradnika lista "Politika", pominje i konzula Milana Rakića. Slobodan Kljakić, "Politikini" ambasadori, u: "Politika", Beograd, br. 34251/2009, 9.
05 Nenad A. Vasić, Branislav Đ. Nušić — konzul i kulturni diplomata u Prištini, u: "Baština", Priština-Leposavić, sv. 26/2009, 290.
06 Vasić, isto, 290.
07 Kirsten Bound, Rachel Briggs, John Holden, Samuel Jones, Cultural Diplomacy, Demos, London, 2007, 11.
08 Bound, Briggs, Holden, Jones, ibidem, 12.
09 Jovan Skerlić, Pisci i knjige VI, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd, 1923, 118.
10 Ksenija Atanasijević, Srpski mislioci, Priredio Ilija Marić, ΠΛΑΤΩ, Beograd, 2006, 290.
11 'Embahade' je španska reč koja u prevodu na srpski znači 'poslanstvo u inostranstvu'.
12 Miloš Crnjanski, Embahade I—III, priredio Borislav Radović, Nolit, Beograd, 1983, 36.
13 U službenim konzularnim pismima činovnika srpskog konzulata u Prištini korišćena su četiri naziva: 1) Kraljevsko srpski Konsulat, 2) Konsulat Kraljevine Srbije u Prištini, 3) Konsulat Kraljevine Srbije Priština, i 4) Kraljevsko srpski Konsulat Priština. U ovom naučnom radu, u citatima koristimo ime konzulata u Prištini kako je dato u originalnim konzularnim izveštajima.
14 Rakić je u svojim diplomatskim izveštajima koristio za Arbanase (srpski tradicionalni naziv iz tog vremena) turski naziv Arnauti.
15 Dragi Maliković, Prilike na Kosovu i Metohiji krajem XIX i početkom XX veka i osnivanje konzulata Kraljevine Srbije u Prištini 1889. godine, u: "Baština", Priština, sv. 8/1997, 17.
16 Bogdan Lj. Popović, Istorija Ministarstva inostranih dela Srbije, Službeni glasnik/Diplomatska akademija, Beograd, 2005, 338.
17 Branko Peruničić, Pisma srpskih konzula iz Prištine 1890—1900, Narodna knjiga, Beograd, 1985, 14.
18 Mihailo Vojvodić, Izazovi srpske spoljne politike (1791—1918), ogledi i rasprave, Istorijski institut, Beograd, 2007, 207.
19 U periodu od osnivanja Konzulata Kraljevine Srbije u Prištini do njegovog zatvaranja, u njemu su bili sledeći srpski konzuli: Luka K. Marinković (od novembra 1889. godine do juna 1890. godine), Todor P. Stanković (od juna 1890. godine do maja 1893. godine i još jednom od 1897. do 1898. godine), Branislav Đ. Nušić (od maja 1893. godine do leta 1897. godine), Svetislav Simić (od januara 1899. godine do aprila 1900. godine), Sima Avramović (od aprila 1900. godine do maja 1903. godine), Mihailo Marković (od maja 1903. godine do jula 1904. godine), Miroslav Spalajković (od jula 1904. godine do jula 1906. godine), Milovan Milovanović Pećanac (od jula 1906. godine do 1909. godine), Milan M. Rakić (od 1909. godine do decembra 1911. godine) i Milan Đ. Milojević (od januara 1912. godine do oktobra 1912. godine). Trebalo bi pomenuti ovom zgodom i pomoćnike i sekretare koji su obavljali te poslove u vremenskom periodu od 1889. godine do 1912. godine. Među njima su bili: Milojko V. Veselinović, Branislav Đ. Nušić, Ivan Ivanić, Nastas Nastasijević, Vojislav J. Ilić, Stanoje Simić, Ljubomir Nešić, Vojislav Kovačević, Velibor Dragašević, Savatije Milošević, Tihomir Popović, Milan M. Rakić, Nikola Mihailović, Radomir Šaponjić i Kosta Stojanović.
20 Jovan Pejčić, Milan Rakić na Kosovu — Zavet — pesma — čin, Konras, Beograd, 2006, 28. Ova knjiga je od strane autora dobro dokumentovana.
21 Grigorije Božović, Mučni dani, u: Pripovetke, Srpska književna zadruga, Beograd, 1940, 176.
22 Milan Rakić, Konzulska pisma 1905—1911, Priredio Andrej Mitrović, Prosveta, Beograd, 1985, 94. Svi pomenuti diplomatski izveštaji i datumi dati su po ovoj knjizi.
23 Rakić, isto, 112.
24 Inače, selo Kamenicu najbolje je stručno proučio Atanasije Urošević. "Kamenica. — Glavni deo sela je na Krivoj Reci, na obema njenim stranama. Ostali delovi su na Gogolovačkoj Reci, na Kućištu i na Robovačkoj Reci." Atanasije Urošević, Novobrdska kriva reka, Srpska akademija nauka, Beograd, 1950, 89. Selo je inače u centralnom delu bilo zbijenog tipa, ali se zvanično tretiralo kao selo razbijenog tipa.
25 Rakić, Konzulska pisma 1905—1911, op. cit., 125.
26 Rakić, Konzulska pisma 1905—1911, op. cit., 125.
27 Miodrag Mitić, Poete u fraku, Filip Višnjić, Beograd, 2002, 168.
28 Andrej Mitrović, Poslanik sa smanjenim autoritetom, u: Kultura i istorija, Arhipelag, Beograd, 2008, 23.
29 Božović, Milan Rakić kao nacionalni radnik, op. cit., 4.


Srpski citatni indeks [PDF]
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: