Kosta Dimitrijević — Ubijeni pesnik
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « IZ SRPSKE KNJIŽEVNOSTI « Knjiga o piscu « Kosta Dimitrijević — Ubijeni pesnik
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Kosta Dimitrijević — Ubijeni pesnik  (Pročitano 30816 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #20 poslato: Decembar 23, 2010, 03:09:14 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XIX


MIG RAJKA ČUKIĆA  
Branko je "mrtav pijan" legao preko tramvajskih šina kod Vuka


Smatrajući, valjda, te Brankove postupke kao namerno zafrkavanje, namrgođeni gorštak Boban nije se više obazirao na pesnikova izvinjavanja, a ni pitao njegovog sekundanta za početak "dvoboja", nego izazivača raspali pesnicom po nosu, tako da se on za tren prostre po mermernom podu, umalo ne udarivši glavom o ve-ce šolju.

Međutim, iako mu je iz nosa tekla krv, Branko se podiže sa poda, i kao da ništa nije bilo, skide kravatu i poče otkopčavati i zavrtati manžetne bele košulje. Tim Brankovim gestom Boban je bio još razdraženiji i baš u kritičnom trenutku, kada je hteo novim udarcem da opet pesnika sastavi sa podom, Rajko se isprečio između protivnika rekavši, poput pravog sudije, oštrim glasom:

— E, sad Bobane, dosta, inače ćeš imati posla sa mnom! Pa, zar ne vidiš u kakvom je stanju naš Branko? Ne može čestito ni da stoji...

To je trglo Bobana, tako da on promrmljavši nešto kroz zube poput psovke, izađe iz toaleta zalupivši vrata. Ali, đavo ni tada nije Branku dao mira. On je, sav okrvavljen, teturajući se krenuo za Bobanom i dalje ga izazivajući:

— Kukavica! Vidi ti njega, slabića! Ne sme da se bije, da mu ja pokažem kako se boksuje!...

S mukom smo odvukli Branka do našeg stola, a tada namignuvši društvu koje je jedva suzdržavalo smeh, Rajko reče:

— Dragi naš prijatelju Branko, u čast tvoje velike pobede popićemo još jedno pićence. Kao uspešni sudija meča ja ovu turu plaćam. Da li prihvatate?

Svi prisutni s oduševljenjem prihvatiše ponuđenu čast, a tada Branko okrećući se još uvek smrknutom Bobanu, reče:

— Ovu turu ja plaćam, a posle, Bobane, ću te prebijem ko mačku! jesi l' razumeo...

Videvši da ne vredi da protivureči Branku na Rajkov i moj znak Boban prvi podiže čašu pa nazdravi velikoj pesnikovoj pobedi. I nastavljajući veselu pijanku Branko je zaboravio na raniju prepirku, nego je nazdravio Bobanu kao dobrom i snažnom momku pominjući Durantovu pouku "Snaga klade valja, a um caruje".

Taj Brankov "dvoboj" sa Bobanom Zogovićem zvuči i kao tragična ali istovremeno i komična priča jer je, po kazivanju Rajka Čukića, to veče po odlasku iz Prešernove kleti Branko mrtav pijan legao preko tramvajskih šina kod Vukovog spomenika.

— Hteli smo da ga odvučemo, uplašeni da ga vozač tramvaja možda neće primetiti, pričao je Rajko, ali Branko se opirao, batrgao, psujući nas na sav glas. Kada smo u daljini videli približavanje osvetljenog tramvaja nasilu boga smo Branka sklonili sa šina, a onda taksijem odvezli kući. A sutradan je opet s nama sedeo kod Bezistana, kao da se ona tragikomična situacija nije desila prethodne večeri. Nama, tada prisutnim, bilo je neprijatno da započnemo razgovor na tu temu...

To sa Brankovim povremenim opijanjem sve nas je zbunjivalo jer je bio u stanju da po mesec-dva uopšte ne okusi alkohol, a onda pretera. Odjednom se napije pa pod sto padne kao kod "Tri šešira", ali gledao sam Branka kako, i pored mnogo ispijenih čaša žestokog pića, izdržava na nogama i do zore. Ne manje od Branka tada sam i ja pio kao i ostali njegovi prijatelji, ali smo znali na vreme da se zaustavimo.

Recimo, ja sam tada u džepu uvek nosio u celofan zavijeno po koje parče slanine da ne bih pio na prazan stomak, dok je Slava Bogojević uz rakiju pio dosta mleka, da neutrališe otrove. Na primer Slobodana Markovića država je slala na lečenje od alkoholizma čak u elitne švajcarske sanatorijume, a o Branku kao da niko nije vodio brigu, verovatno zato što su verovali da više glumi nego što se stvarno opija. Nažalost, nije bilo tako...

Najmlađi član neosimbolističke grupe bio je Dragan Kolundžija, odan srcem i dušom zavičajnoj, pastoralnoj poeziji, koji je iz potkozarskog sela Donje Vodičevo, početkom pedesetih godina, stigao u Beograd, gde je kao gimnazijalac objavio prvu povoljno ocenjenu zbirku "Zatvorenik u ruži", koju je Branko u pohvalnom prikazu ocenio kao pravu "svetkovinu oka i uha". A prekoreo ga što je kao tadašnji siromašak došao u starom, iznošenom odelu na pogreb, kako je naglasio "velikog pesnika" Sime Pandurovića.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #21 poslato: Decembar 23, 2010, 03:09:27 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XX


ZABRANJENI KISELI KUPUS  
Neosimbolisti su se zakleli da to što Stefan Bogdanović povrće nikada ne jedu


Iz tog perioda sećam se jednog pomalo komičnog Brankovog susreta sa Kolundžijom u studentskoj menzi u Ulici Zmaja od Noćaja. Zajedno smo tamo svratili i Branko me podgurnu i namignu ugledavši mladog neosimbolistu Kolundžiju, kako iz tanjira prosto satire kiseli kupus. Jadničak, bio je po svoj prilici pregladneo, pa je zaboravio na neosimbolističku zabranu u vezi sa kiselim kupusom, ili je to možda shvatio kao šalu.

— Bre, bre, crni Dragane — reče strogo Branko — zar se tako poštuje neosimbolistička reč, zakletva!


Na taj Brankov prekor Draganu zastade zalogaj u grlu, začas se preznoji kao da je uhvaćen u najvećem zločinu, tako da je samo uspeo da odgurne tanjir kiselog kupusa, preklinjući ga da to ne prenese šefu Jeremiću.

— Dobro, ozbiljnog glasa, jedva suzdržavajući smeh, reče Branko, ovog puta neću te odati, ali ako te sledeći put, Dragane, zateknemo da ovde satireš kupus, beri kožu na šiljak!

Opomenuli smo Dragana, ali istovremeno ne misleći da ćemo zbog toga mi ostati gladni, bez ručka u studentskoj menzi, gde se većinom posluživao prokleti i omrznuti kiseli kupus, zbog čega smo ga i anatemisali kao neosimbolisti. Što se mene tiče bio sam uveren da je Dragan, po našem odlasku pogazio "zakletvu" nastavljajući, onako gladan, k'o zec da satire kupus.

Pamtim još jednu scenu iz studentske menze u Ulici Zmaja od Noćaja. U fotolaboratoriji lista "Naš vesnik", gde sam povremeno sarađivao, otkrio sam nekoliko slobodnijih fotografija jedne Brankove poznanice, koju nije uspeo da odvede u svoju sobu na Dušanovcu. Ta mala je želela da konkuriše na odseku glume na Pozorišnoj akademiji pa je zamolila našeg fotoreportera da je snimi. I ona je ispred fotoaparata napravila nekoliko poza, naravno odevena...

Ali, videći njene izazovne grudi, fotoreporter je zamolio da je do pasa nagu snimi, što je jedva pristala s tim da joj da negativ. U naše mladalačko stidljivo vreme cela bioskopska sala bi urlala od uspaljenosti ako bi se videle prekrasne butine Silvane Mangano ili Merilin Monro kad joj ulična ventilacija podigne za trenutak suknju.

Pozajmim te fotografije i pokažem ih Branku, koji mi ih gotovo istrže iz ruke, pa požuri pravo u studentsku menzu, gde je svoju poznanicu zatekao kraj našeg Dragana kako jede kiseli kupus. Kao da je video duha pred sobom umesto Branka naš kolega Dragan preblede i sav se namah preznoji, ali on na njega uopšte nije ni obratio pažnju nego brzo pokaza zaprepašćenoj devojci, ali da ostali ne opaze, kompromitujuće slike, pa joj ultimativno reče:

— E, mala moja, ako želiš ove slike dođi večeras kod mene na razgovor.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #22 poslato: Decembar 23, 2010, 03:09:46 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XXI


CITATI MUDROG VIRGILIJA  
Mnogo pisaca bavilo se karakterom žena


Devojka samo potvrdi glavom u znak pristanka, a kada smo napustili menzu Branko mi je vratio njene fotografije uz poruku: Možeš onom mamlazu da vratiš te slike. A ovoj glupoj guski, ako stvarno po njih dođe, očitaću dobru lekciju!

Pokajao sam se što sam se uopšte u to sve umešao, jer mi je kroz nekoliko dana sa suzama u očima ta devojka pričala da se te večeri Branko pripit loše ponašao, tako da u njegovoj srdžbi nije mogla više da prepozna misaonog pesnika koga je obožavala.

Tih dana sa Brankom sam u "četrdeset petici" slušao predavanje "O samoubistvu" jednog stručnjaka iz Kriminološkog instituta. Uz niz slučajeva predavač nam je puštao slajdove stravičnog sadržaja i čitao odlomke oproštajnih pisama. Veoma je Branka zainteresovao jedan slučaj bez odgovora stručnjaka: devojka sa veštačkom nogom ugušila se zajedno sa trudnom drugaricom, pretpostavlja se napuštenom od momka.

— Pa to je za šekspirovsku dramu, reče Branko, onaj stručnjak tvrdi da su bile lezbejke. Dobro, prva da se ubije zbog svoje invalidnosti nije presudan razlog, ali možda što je bila odveć zaljubljena u svoju koleginicu koja je prevarila začevši s muškarcem. Ali, zašto se i ta ubila? Verovatno i ona zbog razočaranja u ljubavi? Znači, za obe je bilo presudno neverstvo. Postoji i varijanta da je ta zatrudnela, možda bila silovana? Ko da shvati problem samoubistva kada on i najveće stručnjake zbunjuje, dovodi u zabludu...

Vraćajući se kući, u autobusu, govorili smo o pesnicima — samoubicama, čiji čin Branko nije odobravao. Kada sam Branku pričao o neuspelom samoubistvu jednog našeg poznanika — pesnika zbog neuzvraćene ljubavi, on je rekao:

— To je velika budala! Zar da se ubije zbog jedne uobražene glupače, koja gleda samo da se što pre uda, pa ga je i izneverila tražeći bolju priliku, jer je svesna da joj mi, siromašni studenti, ne možemo osigurati udoban život. Sve su one iste dok smo mi, pod uticajem sentiš-mentiš literature, velike budale. I mudri Virgilije je pametno govorio da su "žene nestalan i promenljiv stvor", a toliki su ih pisci opisali kao nevernice i lažljivice. Ja, koji sam ranije dosta pio i patio zbog neuzvraćene ili izigrane ljubavi, ženama ništa ne verujem. I nikad sebi ne bih oduzeo život zbog neke žene... To je ispod nivoa pravog čoveka, a najmanje priliči pesniku za koga su žene samo prolazne saputnice. I otrov može biti lek u malim količinama, a u većim — smrt. Znači, na životnom trapezu moramo se naučiti da balansiramo, inače propadamo...

Na dan Svetog Save 1956. godine, našu grupu neosimbolista i nekoliko prijatelja, zadesila je u "Prešernovoj kleti" neprijatnost koju, pre svega zbog Branka, ne mogu da prećutim.

Bilo je prijatno zimsko veče, a mi se sakupili u našem omiljenom sastajalištu. Kafana puna sveta, pored mene je sedeo Branko, s druge strane Žika Lazić, a zatim su se ređali glumac Tori Janković, pesnik Rajko Čukić, dobroćudni boem Bajčetić, zvani "Šekspir", pesnik i filmski epizodni glumac Vojkan, zvani "Prkos Drumski", student Boban Zogović, kritičar Bunjac... Pričalo se o svemu, dok nisam pomenuo svoj seminarski rad o značaju književnog dela Save Nemanjića, a tada se Branko pljesnu po čelu i reče:

— Bre, bre, kakvi smo to mi, braća Srbi! Pa, danas je Sveti Sava, naša školska slava, a mi kao da se plašimo da mu zapevamo himnu...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #23 poslato: Decembar 23, 2010, 03:09:58 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XXII


TUČA U KAFANI " PREŠERNOVA KLET"  
Sukob izazvan pevanjem himne svetom Savi, 27. januara


I Branko poče da peva "Uskliknimo s ljubavlju, svetitelju Savi...", a svi za njim, najpre tiho a potom sve glasnije. Taman smo započeli drugu strofu, kad nas trže od susednog stola oštar glas:

— Mamicu vam vašu, o kome to pevate?!


Pokušali smo dvojici krupnih, zadriglih muškaraca ljutitog izraza lica da objasnimo ko je Sveti Sava, ali nas jedan oštrim glasom odmah prekinu i naredivši nam da smesta umuknemo s "reakcionarnim pesmama", zapreti da će nam on "pokazati" ako ga ne poslušamo.

Vojkan nam došapnu da je bolje da se sa ovima ne objašnjavamo, jer ih je poznavao iz svog rodnog kraja: onaj koji nam je pretio bio je narodni heroj, pukovnik Udbe Veselin Truša, spreman na sve pa i da ubije, jer mu niko ništa ne može, dok je onaj drugi njegov kolega, takođe udbaš.

Uzalud nas je primoravao čika Selja, divan kelner iz Aranđelovca koji nas je voleo kao da smo mu rođena deca. A mi, kao za inat, predvođeni Brankom, opet zapevasmo himnu Svetog Save. Ohrabreni, nazdravljajući, podizali smo čaše crnog vina, a sećajući se ranijih proslava Savindana, pridružili su nam se i još neki gosti, tako da se celom salom "Prešernove kleti" razlegao refren:

Celo Srpstvo slavi
slavu svoga oca Svetog Savu,
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

Za svo to vreme onaj smrknuti udbaš u društvu pukovnika Truše gledao nas je zakrvavljenih očiju, kao da smo mu rođenog oca ubili, a kada smo završili s refrenom, reče:

—E, golubići, sad vas molimo da opetujete istu pesmu!

Pogledali smo se zbunjeno, naslućujući zlo. Onda nas pukovnik i narodni heroj Truša umilnim glasom zamoli da mu još jednom kažemo ko je Sveti Sava, jer je on odrastao i vaspitavan u partizanima pa nije čuo za to ime. Da bih mu najkraće objasnio odgovorio sam Truši da je najveći srpski svetitelj i prosvetitelj Sava pre više vekova vršio i funkciju Koče Popovića, tadašnjeg ministra inostranih poslova.

Onda oni opet ponoviše želju da čuju pesmu o Svetom Savi. Da im ispunimo želju, a i prkoseći, čim smo iz sveg glasa zapevali himnu srpskog svetitelja Save "Uskliknimo s ljubavlju", istog trenutka, odgurnuvši svoj sto, njih dvojica, kao pomahnitali skočiše i psujući Svetog Savu, počeše besomučno da nas šamaraju i udaraju pesnicama, da je u kafani nastao pravi haos.

Neke žene su histerično vrištale. Udaren, Ranko se skljokao na pod, ja se uhvatio za glavu. Tori se rvao sa besnim udbašem, dok su Žika i Vojkan razmenjivali udarce sa pukovnikom Trušom. Počele su da lete i flaše, a ja sam došao svesti u kafanskom klozetu. Pored mene bio je tamo "Šekspir" i pričao mi je da me je on tamo odvukao ošamućenog posle nečijeg udarca.

Kelneri, sa čika Seljom na čelu, pokušavali su da smire napetost posle tuče, stajući između dva zaraćena tabora. Uzbuđeni čika Selja je povikao napadačima:

— Stanite, pobogu, drugovi, pa to su naši stalni gosti, umetnici! Eto, Žika Lazić je novinar u Borbi! Neki su i odani članovi naše Partije!

To nije nimalo primirilo rasrđene napadače koji su Vojkanu uvrnuli ruku za leđa dok mu je Truša čitao lekciju:

— Vidi ti mog zemljaka, ja sam mislio da si ti s nama, a on je uz ove razbojnike!

Umesto odgovora Vojkan pljunu u lice Trušu i raspali pesnicom posred brade, tako da se prostro po podu, pa dobivši silnu snagu uspevši da odbaci i onog drugog napadača, pobeže iz zavojite stepenice napolje u noć...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #24 poslato: Decembar 23, 2010, 03:10:13 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XXIII


ŽIKA LAZIĆ POCEPAO KNJIŽICU
Kakvi ste vi kad na Svetog Savu bijete narod — rekao je Lazić


Na scenu tada stupi Žika Lazić, koji ljutito potrže iz džepa svoju crvenu partijsku knjižicu, pa ogorčenog glasa reče:

— Sramota, kako vas nije stid da bijete ovde mlade pesnike i zašto? Jeste, ja sam novinar i književnik ove zemlje, ali posle ovakvog vašeg svinjskog ponašanja kao predstavnika vlasti, stidim se što sam član Partije. Kakvi ste vi komunisti kad na Svetog Savu bijete narod? I, baš zbog vas, izroda, pocepaću svoju crvenu knjižicu...


Ogorčeni Žika pred očima zapanjenih udbaša iscepao je partijsku knjižicu i izgazio nogama. Branko je kao i ostali celu scenu gledao ne verujući svojim očima šta se dešava. Videći da je vrag odneo šalu, povukoh istog trenutka Žiku uz stepenice koje su vodile na gornji sprat kafane i ulicu, dok se i ostali potom, razbežaše na sve strane. Ogorčeni zbog svega što smo doživeli, tokom noći, obilazili smo beogradske kafane, pokušavajući da na Čuburi, uz piće, zaboravimo na uvrede i tuču...

Da bismo se odbranili od stalnih sumnjičenja i napada preko štampe, po Brankovoj ideji, predložili smo šefu neosimbolista Draganu Jeremiću da sami izdamo ogledni broj časopisa "Simbol", pa ako naiđe na dobar odziv da zatražimo dotacije i krenemo dalje. Verovatno, plašeći se da od Partije dobije kaznu, Jeremić je odbio ovu našu inicijativu i uputio molbu Savetu za prosvetu i kulturu tražeći osam miliona godišnje za časopis "Simbol", proglasivši se za njegovog glavnog urednika. To se Branku nije dopalo pa mi je rekao:

— On bi kao glavni urednik dobio veliku platu, pa kao sekretaricu zaposlio svoju ljubavnicu, a nama za objavljene pesme i prozu davao bedne honorare.

Ne znam da li je Jeremiću to isto kazao, ali sam primetio da se on odjednom počeo kritički osvrtati na izvesne njegove pesme, koje su po objavljivanju zbirke "Uzalud je budim" prvi u prikazima pohvalno ocenili Milovan Danojlić, Pavao Broz, Miloš Bandić, Petar Džadžić... To Jeremićevo ponašanje nije bilo za čuđenje, jer je bio preterano narcisoidan i samouveren i kao takav pomagao je samo poslušne. Takve je uvek vodio na gostovanja, štampao im, i kasnije, kad je bio na vlasti, davao i stanove.

Nekoliko meseci posle učešća u anketi o neosimbolizmu, Branko je u "Mladoj kulturi" 9. maja 1957. godine objavio analitički tekst o svom gledanju na poeziju, ističući da je problem čovekovog bitisanja "mučio pesnike i filozofe od Sokrata do Sartra" i zalažući se za njene "stroge i određene forme".

U završnom pasusu, osvrnuvši se na neosimbolizam, kritikujući tadašnju poplavu "slobodnih stihova" Branko je smatrao da se treba odupreti toj najčešćoj "bujici nekontrolisanih reči da se sakrije unutrašnja nemaština, jalovost i nedostatak pesničke kulture". Iste godine, odgovarajući na anketu "Dela" pod naslovom "Iskušenje poezije" na teme o rađanju i jeziku pesme kao i saznanju o smislu i delotvornosti poezije Branko se zalaže za Geteovo pravilo: "Što je pesničko delo nemerljivije i za razum neshvatljivije, utoliko bolje".

On iznosi svoje mišljenje da "razumljiva poezija nikad nije mogla da nadživi svoje vreme" što ne odgovara činjenicama. Zalažući se za zamenu određenih emotivnih i intelektualnih doživljaja primenom poetskih simbola Branko navodi za primer Davičov stih "ja čujem sunce", umesto "ja vidim sunce".
 
Za Branka "originalne i smele metafore" najbitnije su za otkriće novog, dok pesnikovo geslo treba da bude po Elijarevom pravilu "uprkos svakoj očiglednosti". On ističe da su metafore osnovno sredstvo njegove poezije priznajući asocijativne pozajmice, kojima su se služili i Eliot, i Ezra Paund, kao i ostali imajući "svoj poetski sistem".

Veoma ceneći poeziju Disa i Laze Kostića, Branko je ukazivao da "put do pesme ne vodi kroz intelekt već kroz slutnju" dok posebne komplimente upućuje Daviču i Popi. Izražavajući težnju da poetske pretvori u "nacionalne simbole" Branko je nagovestio svoju rodoljubivu liriku u smislu "univerzalnog značenja" što će najbolje doći do izražaja u odlomku njegove poeme "Crveni trg", objavljenoj 1. septembra 1957. godine u NIN-u, iz koje će u zajedničkoj zbirci sa Blažom Šćepanovićem "Smrću protiv smrti" proisteći vrhunska udvorničko-režimska pesma Tito i ostale sa završnom rodoljubivo intoniranom Jugoslavija.

U završnom odgovoru na anketu Branko tvrdi da posle nestanka pesma više nikakve veze nema sa pesnikom, ostavljajući otvoreno pitanje šta je s njihovim čestim doradama u vidu raznih verzija. "Znam šta sam pesmom hteo, ali ne znam šta će sama pesma sa sobom hteti", ispoveda se iskreno Branko na kraju ankete. "Sreća je u tome što pesma nadvisi svoga tvorca. Možda sam hteo samo sliku, a drugi su videli simbol. Pa dobro, tim bolje. Nadmudrila me je pesma koju sam izmislio; pa zar je to čudno. Ona je pametnija i plemenitija od mene jer je ona pesma i nevinost, a ja sam čovek. Ja imam poverenja u nju, i verujem u njenu ulogu među ljudima, gde je nastala u jednom trenutku kada sam hteo da uspostavim most između sebe i drugih."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #25 poslato: Decembar 23, 2010, 03:10:45 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XXIV


ŽELEO DA BUDE AMBASADOR
Branko se žalio da mu teško padaju kritike


Povodom tih izjava dugo sam u kafe-restoranu Terazije razgovarao sa Brankom, otvoreno mu zamerajući što je toliko snishodljiv prema vlastodršcima u našoj kulturi, tvrdeći da on za to nema razloga, jer je on, iako još u razvoju, bolji pesnik. On se branio pominjući da mora tako jer od toga zavisi njegova dalja karijera, samouvereno nagovestivši:

— Videćeš, ja ću otići toliko daleko da vas, moje sadašnje prijatelje, neću ni poznavati. Pre rata, neki značajni pesnici bili su poslanici i ambasadori. Garantujem ti da ću ja biti od pisaca prvi ambasador svoje zemlje u inostranstvu.

Govorio je tako samouvereno da sam mu verovao...

Sećam se kad mu je objavljena prva zbirka sa koliko je zebnje čekao da se pojave njeni prikazi, žaleći mi se da njegovu refleksivnu poeziju teško shvataju. Sa skoro isklijalim suzama u očima žalio mi se da ga zavidljivci ogovaraju da prepisuje Valerijeve i Eliotove stihove koje se trudio da uspešno prevede, poput toliko drugih značajnih ruskih i francuskih pesnika.

Tešio sam ga da pesnici koji donose novine, većinom teško prolaze kod široke čitalačke publike i stroge kritike, dok je zamerao neosimbolistima sa Jeremićem na čelu, što ništa ne preduzimaju da se njegova zbirka analitičnije prikaže. Prebacivao je na ovaj način i meni što sam u Književnim novinama prikazao odličnu Lazićevu zbirku pripovedaka "Putem pored reke", dok o njegovoj zbirci ćutim. Najviše se ljutio na Jeremića ističući:

— Kakav je postao Dragan najbolje se vidi u njegovom prikazu mlade literature u NIN-u, gde uopšte ne spominje neosimboliste. A najviše me je zapanjio što sa simpatijama pominje imena Mirkovića i Miloradovića, koji su najgore pisali o neosimbolistima. Mora da je po nečijoj direktivi odozgo okrenuo ćurak naopako...

Pričao mi je Branko da je jedna njemu naklonjena osoba na visokom položaju angažovala kritičara Pava Broza da napiše prikaz njegove zbirke, a posle toga, i ostali će, bio je uveren, u horu zapevati. Tako se i desilo. Čitajući pregršt pohvalnih ocena njegovoj poeziji Branka sam prvi put video presrećnog, kupovao je po nekoliko primeraka novina. Kritika je s pravom ukazivala da se rodio "zreo lirik" nove generacije. Radovali smo se i mi, njegovi prijatelji i sapatnici, nadajući se da će se pesnik najzad manuti alkohola i opijen uspehom prionuti da ostvari najavljene nove zbirke "Veče bola", "Moravske elegije", "Vatra i ništa"...

Taj most koji je toliko želeo da spoji sa drugima, Branku je polazilo za rukom da ostvari samo u trenucima izuzetnog nadahnuća, kada bi svojim kafanskim opservacijama zadivljavao sve prisutne, ali pri tom bi opet preterivao u piću.

UTEHA U ALKOHOLU

Nikada neću zaboraviti jedan veoma neprijatan doživljaj sa Brankom s jeseni 1957. godine, baš u vreme kada je svojom volšebnom poetikom stekao najviše simpatija, mada je bilo i otpora na račun njegovog "buncanja" i "nebuloza", kako su izvesni govorili o njoj s potcenjivanjem. Preosetljiv, verovatno zbog tog nerazumevanja, Branko je i patio pokušavajući da nađe utehu u alkoholu.

Bilo je to u sumrak, kada smo imali zakazano književno veče u poznatoj "Četrdeset petici", zakasnio sam koji minut, a u auli srećem Branka prebledelog od pića, kako se pridržava za mermerni stub, nešto šapuće, kao da sebe preslišava. Kada sam mu se javio, on me srdačno potapša po ramenu, obradovan što me vidi, pa grčevito se pridržavajući za gelender s mukom pođe stepenicama ka gornjem spratu gde se nalazila sala, mrmljajući koliko sam mogao da razumem:

— Pokazaćemo mi njima! I mi konja za trku imamo!... Videće, oni šta mi znamo!...

Uzalud sam Branka nagovarao da ne idemo na to književno veče plašeći se skandala, dok je produžio slabo osvetljenim hodnikom ka širom otvorenim vratima iza kojih se videla publika, verovatno nestrpljiva zbog pesnika koji nije stizao. Odjednom, Branko se zaustavi ispred prozorčića s vatrogasnim priborom unutra, koji, kako nije bio zaključan, otvori, pa uz prigušeno cerekanje poče odvrtati ručicu mehanizma, tako da ga zapljusnu nagli vodeni slap.

VODA U HODNIKU

Uzalud sam pokušao da zatvorim ručicu dok je Branko posrćući bežao hodnikom koji je počela da plavi voda, tako da našavši se u tako glupoj situaciji, potrčah za njim stigavši ga tek na ulici. Ne znam, ali mogu pretpostaviti šta se u prepunoj sali tada desilo kada je voda počela i tamo da prodire. Zadihani od žurbe, za sve vreme pridržavao sam Branka da se ne oklizne i padne, obreli smo se na Kalemegdanu, a kad smo zauzeli najbližu klupu, Branko reče:

— E, sad znaš zašto nam je Bog podario noge...

Pokušao sam da mu predočim da to što je uradio ne priliči njegovom renomeu, ali Branko se na to nije obazirao već je glumom imitirao verovatno nastalu paniku u sali prilikom prodora vode:

— Eh, samo da sam mogao videti lica tih praznoglavaca i tupadžija, komentarisao je kreveljeći se Branko, pa tek mojih obožavateljki, koje od mene traže poeziju dok onim ništacima daju onu stvar, mamicu im njihovu...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #26 poslato: Decembar 23, 2010, 03:11:06 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XXV


AKO DOĐEM NA VLAST, STRELJAĆU TE!
Prijatelj si mi i kao takav znaš sve moje loše strane


Zamisli, ako je neko od tih zevzeka još povikao "Spasavajmo se, potop!" Uh, bre, sad baš žalim što nisam ostao tamo, u hodniku, da im vidim uplašene njuške. To bi me vratilo životnim radostima...

Shvativši da je Branka u ovakvom stanju uzalud opominjati, ništa mi drugo nije preostalo nego da slušam njegove beskrajne lamentacije o vodi, vatri, zemlji i bilju, a sve začinjeno omiljenim citatima s pozivanjem na obožavanog Heraklita: "Smrt zemlje rodi vodu, smrt vode rodi vazduh..." Pomiljao je još neke poznate misli antičkih filozofa, verovatno trudeći se da mi dokaže da je pri čistoj svesti, da nije pod totalnim, zlokobnim dejstvom alkohola, a potom mi postavi pitanje:

— Da li si mi prijatelj?

SMRTNA PRESUDA

Kad sam odgovorio potvrdno, Branko će opet:

— Da li si ti moj iskreni prijatelj?

Dobivši opet potvrdan odgovor uz opasku da to sam treba da proceni, Branko odjednom povišenim tonom reče:

— Slušaj, ja te ovo sasvim ozbiljno pitam. I upozoravam te da taj odgovor u izvesnom trenutku može biti i — smrtna presuda.

Znajući da mu te večeri nisu sve koze na broju morao sam da ga opomenom:

— Pobogu, Branko, ako si malo više popio, nadam se da nisi sasvim izgubio pamet.

A Branko idući za svojim mislima kao u halucinaciji tihim glasom, skoro šapućući, reče mi:

— Pitao sam te da li si mi zaista prijatelj jer da jesi, znaš, onda kada bih došao na vlast ja bih tebe odmah streljao!

S čuđenjem saslušavši tu "presudu" koju mi je Branko izrekao, ja mu samo postavih pitanje:

— A zašto bi to učinio?

— Kako zašto? — kao čudeći se izusti opet šapatom Branko. — Zar ti nije jasno?

— Nije, i ostavi se šale... — odmahnuh rukom, doduše već pomalo iznerviran, spremajući se da pođem.

— Čekaj! — reče Branko ustajući s klupe. — Hoću da ti objasnim.

— Pametnije je jutro od večeri, odgovorih, bolje sutra o svemu da popričamo.

— Sutra će možda biti kasno — reče Branko. — Pitaš, čudiš se, zašto bih te ja, da se domognem vrhunske vlasti, odmah skratio za glavu? A to je tako jednostavno...

— Pa, pravo da ti kažem i čudim se, odgovorih, zapanjen sam kakve ti sve gluposti večeras nisu pale na pamet...

— Ali, ja baš sve mislim ozbiljno — reče Branko unoseći mi se u lice. — Da sam ja na vlasti, zapravo čim bih dobio vrhunsku vlast, odmah bi te streljao.

— Dobro, a zašto bi to učinio? — pitam tek da pijanu bedu skinem s vrata.

— Pa, eto, zato što si mi prijatelj! — odgovori Branko. — Zaista, mislim da si pravi, dobar prijatelj, a takve veoma cenim...

— Izvini, Branko, ali ja te ne razumem? ... Zagrlivši me Branko poče da mi razjašnjava svoju pretnju:

— E, zašto bih te streljao? Pa, jednostavno zato što si mi prijatelj i kao takav znaš sve moje loše strane... To znaju i moji ostali, dragi prijatelji, Žika, Boža, Mića, Dragan, pa ni njihne bih poštedeo. A zašto?, opet ćeš me pitati.

Pa, zato, u vreme kada preuzmem vlast, da bih izbegao ogovaranje svojih najboljih prijatelja, potpisao bih vam odmah smrtne presude. Kao što je činio onaj pametan gad Hitler, a i naš Broz s čistkom prve pariske garniture s Gorkićem na čelu, samo o tome nikom ne govori ako ti je glava još mila i hoćeš da je zadržiš na ramenu. Taj što je sada na vlasti, kojem svi metanišu a ne znaju ni ko je, ni odakle dolazi, nije mutav nego dobro zna šta radi.

Da bi me spasli, jer, ponekad mnogo lajem, sada me uvlače u Partiju, a tu nema vrdanja, zato ispitujući savest toliko i pijem. Ali, nema mi drugog izlaza. Zapamti, sreća je vaša, mojih prijatelja, što još nisam na vlasti, jer uveren sam da bih prevazišao i Kaligulu, a tek šta bi dočekale one ženske koje su me izneverile... Nego, vidim da želiš što pre da odeš, evo ti ruke, i sve ovo zaboravi, život teče dalje, a mene će ubiti prejaka reč.

SAM U TAMI

I Branko mi pruži desnicu u znak oproštaja, ali kad sam pošao, teturajući me stiže, rekavši da se boji da ostane sam u tami, predloživši da odemo kod Ive na večeru u Klub književnika, čiji smo česti gosti bili u to vreme. Prihvatio sam to uz uslov da više ne govori to što sam malopre čuo. Branko je dao svoju reč tražeći od mene da sve zaboravim i obrevši se u Klubu književnika, sjajno je sve zabavio svojim zanimljivim opaskama i pričama. To je bio onaj drugi Branko, koji je pravi nije bilo lako iz prve odgonetnuti...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #27 poslato: Decembar 23, 2010, 03:12:15 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XXVI


SVE ZA ZABORAV
Velike demonstracije u Beogradu posle ubistva Patrisa Lumumbe


Ovde, uoči tragičnog događaja, smatram da je bitno dodati u nekoliko odlomaka iz Brankovih pisama Tomičiću koja svedoče pesnikove patnje, ali i nepokolebljivu veru da će se sa njom izboriti, isplivati iz krize: "... Osećam se kao u paklu... Mi sebe obmanjujemo kada mislimo da će sve biti u redu ako otputujemo, ako promenimo mesto. Zlo nije u nama. Ali ko zna (to je jedina uteha) nije li to zlo, to nezadovoljstvo, nemir i patnja postojanja, ono što nas tera da pišemo.

Dakle, izgleda da je jedini spas ne nadati se spasu; jedina sreća umeti podnositi svoju nesreću ili čak uživati u njoj kao umetnik, artist. Treba sebe i svoja osećanja učiniti svojim predmetima. To je surovo, ali neophodno za ovakve ljude kao što smo ti i ja. Neka patim, neka crknem, ali ću sa zadovoljstvom koje samo umetnik zna, raščistiti i otpevati svoju patnju i crkavanje". ("Hrvatski književni list", 28. februar 1969.)

Pažnju mi je privukao i kasnije objavljeni "Zakasneli intervju" sa pesnikom njegovog iskrenog mlađeg prijatelja — književnika Matije Bećkovića, čija dva karakteristična odgovora izdvajam. Na pitanje o bitnoj razlici poslednje zbirke "Poreklo nade" od ostalih, Branko je odgovorio:

"Sve te pesme sam pisao da bih ih čitao jednoj ženi. Ona je slušala i ostajala ravnodušna. Govorila je da to nije ništa naročito. Ipak ih nisam bacio. Zapišite da ja mislim da je jedna lepa žena više vredna od svake zbirke pesama."

Na pitanje da kaže još nešto o svojoj poeziji, Branko je izgovorio "usmenu pesmu" za koju je rekao da je nije "nigde objavio", a ona upućena njegovom neprijatelju glasi:

"Zar protiv mene da radiš životinjo,
masko bez lica, licemerna roso,
o zašto te ne streljasmo posle rata?"

Ko je taj Brankov neprijatelj — krvnik možemo samo da naslućujemo...

Za vreme Brankovog odricanja od svog celokupnog pesničkog dela i dirigovane ankete "Duge", sa njenim ciničnim komentarima koji su usledili, sa zebnjom smo se pitali o daljoj pesnikovoj sudbini, znajući da komunisti "dvorskom pesniku" lako ne bi oprostili. Bili su poznati slučajevi isključenja iz Partije, a time i iz javnog života i za mnogo manje krivice, kao na primer kraćih izjava u stranoj štampi Branka Ćopića ili profesora Krešimira Georgijevića da ne nabrajamo dalje.

Uveren sam da je i Branko u trenucima trezvenosti znao dokle dosežu tabu-teme, jer je, ipak, pismeno brzo reagovao na svoju trenutnu nepromišljenost pod zlokobnim dejstvom alkohola. Ostala štampa je za sve to vreme ćutala, bilo je jasno da je Branko već dospeo na crni spisak tajnih cenzora koji su žive stvaraoce decenijama proglašavali za mrtve zaprečivši njihovo javljanje preko štampe ili objavljivanje novih knjiga.

Nisam verovao očima pročitavši 13. februara u "Politici" kratku vest da je "tragično završio život" pesnik Branko Miljković. Ta vest, bez bližih komentara, bila mi je odmah sumnjiva dok je bliže obaveštenje (da li istinito?) objavljeno dan kasnije od zagrebačkog dopisnika istog lista: "U Zagrebu je, u trenucima psihičke depresije, tragično završio život mladi književnik Branko Miljković. On je pretprošle noći nađen mrtav u Ksaverskoj šumici, na izlazu iz užeg gradskog područja Zagreba. Organi Sekretarijata unutrašnjih poslova ustanovili su da se radi o samoubistvu vešanjem."

I ta vest bila je nedorečena čak sa istaknutom dijagnozom od nenadležnog lica a da ne govorimo o nedostatku iscrpnijeg komentara. Pa, to je nemoguće, bilo je prvo što sam pomislio, Branko je voleo život. Bio je ambiciozan, hrlio ka uspesima. On bi bio poslednji iz naše generacije koji bi se ubio...

Kao da nisam verovao svojim očima, ponovo sam otvorio novine na istoj strani da bih proverio tu bar za mene neverovatnu vest. Godinu dana ranije na sličan način zapanjila me je apsurdna smrt slavnog francuskog pisca Albera Kamija, čija su kola udarila u drvo kraj puta. Pričalo se da je drvo, zapravo tanušna grana, bila presudna za Brankovu smrt, ako je verovati istražnim organima...

Igrom slučaja, na dan Brankove sahrane, tog hladnog, zimskog dana, 14. februara, u Beogradu se dogodilo pomračenje sunca, dok je dnevna štampa po direktivi bila ispunjena protestima naše javnosti zbog brutalnog ubistva kongoanskog premijera Patrisa Lumumbe od Čombeovih plaćenika, tako da su u Beogradu demonstranti ršum načinili ispred belgijske ambasade.

Režimski list "Borba" otišao je tog dana najdalje, da je, čak, ispod uvodnika posvećenog ubistvu pomenutog crnačkog lidera, objavio čak i njegovu pesmu. A nigde Brankovog stiha nije bilo? Zašto? Pa, jasno je da još tada nije bila skinuta anatema. Sve to, naravno, da nije za čuđenje, jer su Srbe — titoiste uvek više zanimali tuđi problemi i drame nego u svojoj zemlji, a najmanje u tom trenutku istina o iznenadnoj Brankovoj smrti. Znamo preporuku da o mrtvima treba uvek pisati lepo, ali i istinito, što je u Brankovom tragičnom slučaju dugo vremena izostajalo.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #28 poslato: Decembar 23, 2010, 03:12:28 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XXVII


PORUKA MIODRAGA BULATOVIĆA
Na odru je bilo mnogo cveća, venaca, a majka je ponavljala: "Ubili su Branka"


Stigavši sa prijateljem slikarom Slavom Bogojevićem oko 15 časova na Brankovu sahranu na beogradskom Novom groblju, najpre sam, ispred kapele, sreo našeg druga Žiku Lazića, koji tiho samo reče: "Ode naš Branko!" Tu je i Boža Timotijević, koji, poput mene, nije verovao u Brankovo samoubistvo. On mi šapatom reče da ni pesnikovi roditelji, brat i snaja, takođe, ne veruju u pesnikovo samoubistvo.

U gužvi, vidim i Miodraga Bulatovića, jedinog sa šeširom na glavi, koji onako manit zadirkuje neke kolege neprijatnom porukom: "Sad si ti na redu!" Pored Mihiza, primećujem Miodraga Pavlovića, ali nema Daviča i Dušana Matića. Raspituje se Oljača kako je moguće da se Branko obesio o tanušnu granu, dok mu Milankov objašnjava da to "Zagrepčani još drže u diskreciji zbog našeg bratstva i jedinstva". Bio je tu i veoma bled Branko V. Radičević, koji je u "Dugi" objavio ono nesrećno Brankovo odricanje od svoje poezije.

PISANJE U "DUGI"

Treba postaviti javno pitanje, pomislih, da li su bili svesni oni koji su objavili to Brankovo haotično pismo - posledica, s obzirom na tadašnji totalitarni sistem u kojem smo životarili. Da li su oni, gladni senzacija, po svaku cenu u "Dugi" bili svesni šta znači javno odricanje pesnika planiranog na najvišem vrhu da bude državni, svih svojih stihova, u kojima je, između ostalog, veličao tada mitsku, harizmatičnu ličnost Josipa Broza, izjavljujući da je "raščistio sa onim" što je "naškrabao za ovih nekoliko godina"? Da li su se upitali kako će reagovati onaj samodržac sa četrdeset dvorova, za koga je Branko isticao da nas je "naučio da stvaramo budućnost" i da kada on "govori kao da zvezde padaju" (Videti zbornik "Tito piscima — pisci Titu", "Književne novine", 1982, str. 132, 174. i 175.)

Pitao sam se, kako li je Broz reagovao kada su mu njegovi plaćenici i poslušnici referisali da ga se njegov pesnik javno, preko štampe, odrekao — zajedno sa celokupnim svojim delom? Da li su oni koji su objavili to kobno, odričuće Brankovo pismo, uopšte pomislili na dramatične posledice.

Jer, posle ovakvog čina, da je Branko ostao u životu, bio sam uveren da bi sigurno po tajnom naređenju "odozgo" imao ubuduće veoma gorak život. A ovako, umesto poslatog sultanovog gajtana na kadifenom jastučetu drama započeta u zagrebačkoj krčmi imala je poseban tragičan epilog, o čemu se tek kasnije saznalo...

Kao inteligentan čovek, koji se otvoreno svojim činom zamerio našem zemaljskom bogu i svojoj partiji, kao da je slutio šta ga čeka, što najbolje svedoče njegovi ispovedni stihovi ispunjeni užasnim strahom, nastali poslednjih dana pred konačni obračun.

Ulazeći u kapelu dok o ovom svemu razmišljam položivši cvetni buket na kovčeg prijatelja, gledam kroz prozorče na kovčegu njegov dobroćudni, bucmasti, smireni lik i vrat bez ikakve ozlede-znaka od namaknute omče (svetu na uvidu po želji ucveljenih roditelja) jer mrtva usta ne govore. U kapeli ispunjenoj svetom tužno su odjekivali jecaji majke Marije i oca Gligorija. Dok sam im izjavljivao saučešće po ko zna koji put kapelom bi odjekivao materin krik:

— Ubili su nam, Branka! To su zločinci koji mi ubiše sina! Ubice treba da odgovaraju!...

Bile su uzaludne svake reči utehe...

Majčino srce nije moglo da svima ne saopšti strašnu sumnju koja ju je danonoćno nagrizala od kobnog saznanja, dok su je pridržavali suprug i mlađi sin bojeći se nesvestice, jer se već nekoliko puta savijala pod teretom tuge i bola.

Na pesnikovom odru bilo je puno cveća i venaca, a potom su u 16 časova prijatelji izneli na rukama Brankov kovčeg položivši ga u crna kola koja su okružena mnoštvom poštovalaca njegovog književnog dela, među kojima je, po pisanju štampe, bila i Stanka Veselinov, predsednik Saveta za kulturu Srbije, sporim hodom stigla do iskopane rake u parceli 35.

GOVOR PETRA DŽADŽIĆA

Stojeći nad otvorenom rakom, kraj pesnikovog sanduka, koji je u uzama grlila majka poput Brankove lepotice, plavokosa Madlene, posle oproštajnih govora književnika Petra Džadžića i Milivoja Slavičeka, poslednju poštu mu je odao dramski umetnik Stojan Dečermić govoreći stihove iz nagrađene zbirke "Vatra i ništa". Tu Brankovu zbirku stavio je na kovčeg koga, potom, prekrila zemlja. Kao da su se u tom teškom trenutku oglasili poslednji Brankovi stihovi:

Noć suviše velika za moje zvezdano čelo
u nekim šumama crnim nepoznatim
i drvo je reklo nemoj Jutro moje belo
ime ti ostavljam kad ne mogu da se vratim

Ovde treba napomenuti da je godinu dana kasnije bila druga Brankova sahrana, kojoj smo prisustvovali mi - njegovi najbliži prijatelji-neosimbolisti, odajući mu poštu prilikom preseljenja kovčega sa zemnim ostacima u podignutu mermernu grobnicu u parcelu 8, sa uklesanom opominjućom pesnikovom porukom — epitafom "Ubi me prejaka reč". Smatram da u toj poruci leži ključ za kasnije odgonetanje tragičnog Brankovog kraja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #29 poslato: Decembar 23, 2010, 03:12:47 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XXVIII


POSLEDICA TUČE U KAFANI
Sve je počelo u komšiluku gde su sedeli ozloglašeni pijanci


Kada sam posle prve Brankove sahrane posetio u Zagrebu svoju dobru prijateljicu Slavicu Ravlić, nastavnicu istorije, poverila mi je svoju, kao i ostalih poznanika, sumnju u Brankovo samoubistvo, što sam zabeležio na strani 46 mog dnevnika iz 1961. godine: "Tvrdi se da se Branko nije obesio već ga je Franjo video kraj tramvajske pruge... Klatio se na kaišu od pantalona, noge su mu dodirivale zemlju... U susedstvu je kafana ozloglašenih pijanaca..." Po Slavičinom mišljenju, neko je od razbojnika, provociran od pijanog Branka, započeo tuču, u kojoj je on stradao.

Sve ostalo je kasnije bilo iscenirano, zbog parole "bratstvo-jedinstvo", tako da je Slavica bila uverena da će falsifikovati i zapisnik o Brankovoj smrti dok se u njenim krugovima, među Dalmatincima, govorilo da nije reč o pesnikovom samoubistvu. Slavičin poznanik Franjo, koji je Branka ugledao te kobne zore, u sasvim drukčijem opisu od zvaničnog, bio je i moj raniji poznanik: poticao je iz ranije imućne porodice, studirao na bečkoj muzičkoj akademiji, tada bio operski pevač u penziji, a ranije dobar prijatelj Tina Ujevića i nepopravljivi pijanac.

ČITAO JE BIBLIJU

Nažalost, nema odavno među živima ni Slavice, koja se otrovala većom količinom pilula za spavanje, kao ni Franje. Poznato mi je da oboje počivaju na zagrebačkom Mirogoju, a ostalo je prekrila tama... Priznajem da sam sve to, kazivano od prijatelja iz Zagreba, primio sa izvesnom skepsom, ali nešto kasnije, kada sam posetio Brankove roditelje i sa njegovim mlađim bratom Dragišom istraživao da li je posredi bilo samoubistvo ili ubistvo, došao do dragocenih podataka koji Brankov tragičan kraj objašnjavaju u posve drugačijem svetlu.

— Od sudbine se ne može pobeći, pa tako ni naš Branko — kaže gospođa Marija odgovarajući na moja pitanja o sinu. - Čitao je Bibliju stalno, mnoge filozofske knjige, a morao je, kad su ga pozvali, da postane član Partije čiji idolopoklonik nije bio. Naučio je perfektno francuski i ruski jezik, a hteo je i arapski, što mu je ostala neispunjena želja. Da nije zbog nekih pakosnika i zavidljivaca morao da pobegne u Zagreb, danas bi sigurno bio živ. Oni nisu mogli da mu oproste što je dobio tu uglednu nagradu i imao toliko uspeha u književnom radu. Kao što znate kod nas Srba, uspeh se ne prašta, takvi samo nailaze na prepreke. To je žalosno jer smo darovit narod, ali šta bi bilo od Tesle i Pupina da nisu na vreme otišli preko okeana.

Nije mi jasno i nikada neće biti što je tako ružno postupljeno s mojim sinom koji nikome nije hteo da učini nažao, a toliko voleo život. Borio se uvek za svoju generaciju, kuća nam je bila često posećena od njegovih kolega koji sa mnogim mladim sada redovno dolaze na godišnje pomene pa ih pozivamo na ručak. Velika mi je uteha kad slušam njihova sećanja na Branka... Te uspomene i objavljivanje Brankovih dela mi produžuju život. Jer, poznato je da čovek živi dokle i uspomene na njega...

— Čitao sam ovih dana da Niš hoće, pored Sremčeve, da otvori i Brankovu spomen-sobu — kažem.

— Da li se već nešto radi na tom planu?

— To mi je velika radost, mislim na pažnju Brankovih zavičajaca — odgovara gospođa Marija. — Zato smo vas i pozvali da nam pomognete u sređivanju književne zaostavštine mog sina jer ste bili dobri prijatelji i niste ga izneverili. Ovih dana dolazi i jedna osoba iz niškog muzeja koja će napraviti popis Brankovih stvari, a vi pregledajte rukopise, prepisku i biblioteku, ono što je preostalo.— Srce me boli što su neki Brankovi rukopisi nestali — umešao se u razgovor Brankov otac.

RAZOČARANA MAJKA

— Eto, razočarao nas je i Petar Džadžić za koga kažu da je napisao uspelu studiju o Branku, ali za nas teško razumljivu. On se sa njim nije ni družio, tek kad je Branko uspeo, pojavio se, pa mu je čak posvetio poslednju zbirku. A on, umesto nas da pita o sinu, nažvrljao svašta, čak i onu nepotrebnu priču o njegovoj ljubavnoj vezi zbog koje sigurno nije otišao u Zagreb. Da bi napisao tu knjigu o Branku uzeo je od nas dosta njegovih originalnih rukopisa od kojih je posle vratio samo manji deo. Kakvi su to ljudi? Ta njegova knjiga o Branku mi se uopšte ne dopada, jer se u njoj pravio važan ističući svoje znanje iz oblasti književnosti, a ne da osvetli pravi lik mog sina.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #30 poslato: Decembar 23, 2010, 03:13:22 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XXIX


KAKO SU NESTALI RUKOPISI  
Brankovi prijatelji pesnici razgrabili njegovu arhivu


Nije tu napisao ni čestitu Brankovu bibliografiju, dok je od obimne prepiske mog sina objavio samo njemu upućeno pismo i dopisnu kartu. Nije posetio ni moje rodno selo Gadžin Han, desetak kilometara od Niša, gde smo sa Brankom bili u izbeglištvu, a on učio osnovnu školu i počeo da piše prve stihove. Ja se ne bavim literaturom, ali znam kako se u svetu pišu monografije, polazeći najpre od pesnikovog ličnog života što Džadžiću nije ni na pamet palo. Nadam se da će tek u budućnosti biti takvih knjiga.

— Teško će biti ako je raznesena Brankova lična arhiva — kažem roditeljima. — Ako se sada na tom planu nešto ne učini, biće sve teže to prikupiti.

BOŽA UZEO PISMA

— Skoro smo dali oglas u novinama moleći da nam Brankovi poznanici ustupe svoje uspomene na sina — kaže Brankova majka. — Niko se iz Beograda nije odazvao. Jedino je Zlatko Tomović dao svoju a ne Brankovu prepisku. Pre Žika Lazić nije izlazio iz ove kuće, a sada ga odavno nema. Ponekad nas poseti Tasa Mladenović koji se ljuti što smo svakoga puštali da pretura po Brankovim rukopisima, tako da su poput zbirke "Srbija na istoku", neki i nestali. Nama je drago da se dođe, tata Gliša svakoga je puštao, ostavljao samog u Brankovoj sobi da pregleda rukopise. Ali, ko bi se nadao da među kulturnim svetom ima i lopova.

— Začudio nas je stav Bože Timotijevića, jednog od najboljih Brankovih prijatelja — kaže čika Gliša. — Molim ga da nam da za niški muzej Brankova pisma, a on kaže: "Nisam lud da vam dam ta meni upućena pisma kada ću ih ja uz moje komentare negde objaviti, a možda ih i prodati". To je prosto za neverovanje, mora da se Boža sa nama šalio.

— Sramota je da Oskar Davičo uvek beži od nas — kaže gospođa Marija. — Možda mu je nezgodno što se posle oženio Milicom. Pričaju da se Branko zbog nje ubio. Pa to je velika glupost koju je Džadžić plasirao, verovatno želeći da svojoj dosadnoj knjizi da vid izvesnog senzacionalizma. Branko je sa tom ženom bio prijatelj, postoje njena pisma, zajedno su prevodili ruske pesnike, ali on nije mislio na brak.

Što se Davičo toliko okomio na njega nije mi znano, ali mi se Branko često na njega žalio. Velika je sramota i to što se piše u novinama o mom sinu, koji je, navodno prethodno pokušao, bezbroj "samoubistava", a najviše o tome govore zagrebački pisci u cilju opravdanja zločina.

Za razliku od Tomičića mnogo neistina pišu "Prica" i "Golub", da ne pominjem ostale. Lažu čak kad pišu da Branko nije smeo da nosi normalne, obične kravate, nego samo one leptir-mašne s lastišom da se ne bi obesio? To su notorne gluposti. Eto, vidite, ovde je sva Brankova odeća u ormanu koja će, uskoro, biti otpremljena u niški muzej. Ima puno običnih, dugačkih, svilenih kravata, a onih nekoliko sa lastišem bile su crne leptir-mašne uz večernja odela kad je išao na prijeme ili svečanosti. I to je sve montirano preko štampe da bi se opravdala priča o samoubistvu. Ja najbolje poznajem mog sina i tvrdim da se on nikada ne bi ubio. Kao majka to najbolje mogu da znam. Ali, što kaže naš narod, zaklela se zemlja raju da se tajne sve saznaju.

SVAKI DAN NA GROBU

Sutradan, posle sređivanja Brankovih zatečenih rukopisa, kad mi je čika Gliša doneo kafu, zamilio sam ga da pozove i suprugu da bismo nastavili razgovor koji sam beležio radi jednog napisa u NIN-u što tada redakcija nije prihvatila, pa mi danas koristi da upotpunim roman o Brankovom stradanju.

— Dobro je što to sve beležite po našem kazivanju — kaže čika Gliša. — Neka se sazna prava istina, dosta je bilo svakojakih proizvoljnih pisanja u stilu rekla-kazala. Ja gotovo svakodnevno odavde s Dušanovca autobusom odlazim na sinovljev grob na čiju su nadgrobnu ploču postavili onaj uspeli Mitrićev reljef Brankovog lika, a namerno uklesali opominjući epitaf da ga je ubila "prejaka reč" a prava istina će se saznati. Često pomislim: šta to sve našem Branku vredi kad mlad trune, ali nije lako sve to izdržati jer gubitak deteta je najteži za roditelje i najbliže.

Verujte da jedva čekamo da mu se pridružimo, samo bolje da se to desilo po redu, najpre da odemo mi, a ne on pre nas. Ovako, svaki dan nova patnja, skratio nam se život, da nije mlađeg sina, snaje i unuka pitanje je da li bismo mogli da opstanemo...

U očima čika Gliše vidim isklijale suze žalosnice koje on, kao da se sebe stidi, brzo rukavom otire, a onda nastavlja:

— Sve smo učinili što smo mogli da sačuvamo uspomene na našeg Branka. Grizla bi nas savest da nismo. Od sudbine se stvarno nikad ne može pobeći. Kad se samo setim šta sve nismo učinili za našeg sina da uspe, lepu kuću kao i imanje, kupio mu pisaću mašinu "biser" pa onda i onu drugu bolje marke, sagradio sobicu za rad, evo tu su i neispisane hartije koje sam mu donosio iz kancelarije... A sada mi jedino preostaje da stalno lebdim nad Brankovim grobom i dok sam živ tamo ću svaki dan da odlazim. Ne sprečava me ni kiša, ni sneg, ni led. Idem makar me i grom udario, grad pokosio, prkosim i kad munje sevaju, a može i zemlja da se trese. Šta mi drugo ostaje dok mi je velika radost kad vidim vas, njegove drugove...

Opet suze na čika Glišinom licu, ne briše ih, dok mi je mučno u duši znajući da tu nikakve reči utehe nisu od pomoći.

Trećeg dana mog rada na sređivanju književne zaostavštine mog prijatelja pozvala me njegova majka i uz kafu, počela da priča što sam zabeležio pre nekoliko decenija.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #31 poslato: Decembar 23, 2010, 03:13:36 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XXX


MOJ SIN JE UBIJEN
Pesnikova majka sumnja u samoubistvo


— Poveriću vam nešto što nije za objavljivanje. Moj sin je ubijen. Kada su nas obavestili da se Branko obesio u Ksaverskoj šumi nismo mogli u tu priču da poverujemo. Zar naš sin, koji je toliko voleo život i sve njegove radosti, da završi život na zagrebačkoj periferiji? Ne, to nikako nije za nas bilo pojmljivo.

Otišao je u Zagreb samo privremeno, za nepunu godinu trebalo je da ode na odsluženje vojnog roka, da bi posle, kako nam je govorio, završio studije na još jednom fakultetu. A samo nekoliko dana pre tragičnog kraja tražio je da mu hitno pošaljemo u Zagreb još neka neophodna dokumenta radi zaposlenja.
 
To smo odmah učinili, tako da ih je već u subotu 11. februara imao u rukama. Gde se ubija mladić koji, najzad, dobija pristojnu službu, čija pisaća mašina do neko doba noći ne prestaje da kuca? Onda, koliko je samo bio voljen od studentkinje — lepotice Madlene, koja je mesecima stanujući kod nas lila suze za našim detetom, svakodnevno mu noseći cveće obilazila grob i satima tamo ostajala, pa u beznađu obratila se Bogu i otišla u manastir iz koga su njeni, kasnije, jedva uspeli daje vrate kući.

ISTRAGA LAGALA

I sada, ljubitelji Brankove poezije žive u zabludi na koju ih je onaj kritičar Džadžić navukao objavljujući bez naše dozvole njemu upućenu prepisku o njegovoj tobož neizmernoj ljubavi prema jedinoj ženi svog života, dok se on po svom običaju, kao što je i ranije činio, jednostavno zafrkavao.

To podmetanje ni do danas nisam mogla da shvatim jer se moj sin nikada ne bi ubio zbog jedne žene, pogotovo ako ga je izneverila. Ne kažem, bilo je i takvih, ko to živ nije doživeo, ali ih pitajte kako su prošle. Za Branka su odmah bile mrtve, a on je voleo život i mogao da bira devojke.

Koliko je samo planova imao pred sobom da ostvari. Ali, vratimo se toj kobnoj noći 12. februara, kada smo saznali za Brankovo ubistvo bili smo kao pokošeni, jedno vreme potpuno paralisani ne verujući u surovu zbilju. Sledećeg jutra krenula sam sa suprugom vozom u Zagreb.

Kako smo se osećali, bolje da ne pričam, nedostaju mi reči očajanja i patnji. Oko podne stigavši tamo odvezli smo se taksijem do bolnice na Šalati gde su nam u mrtvačnici pokazali sina. Kad sam videla nagog, mrtvog Branka nisam mogla verovati očima. Bio je sav u modricama, naročito na leđima tri veće od udaraca, dok na vratu nije bilo nikakve ozlede od omče za vešanje.

Znate li kako izgleda čovek skinut s opasača ili konopca? Možete to videti u svakom udžbeniku sudske medicine: oči izbuljene, jezik isplažen, natečen vrat s jasnim oznakama davljenja i to u vidu brazde.

Ni jednog od tih očiglednih simptoma nije bilo na našem Branku i zato sam u očajanju, poput svake ucveljene majke, izbezumljena povikala: "On je ubijen! Morate nam odati ubicu mog deteta!" Zapretili su mi da ćutim iz političkih razloga. I zato sam namerno, svetu na uvid, uzela sanduk sa staklenim prozorom naspram Brakove glave da svako može da se uveri da je imao neozleđen vrat. Time smo celom svetu ukazali na lažnu zvaničnu verziju koja mu je servirana po naređenju odozgo.

Čuvamo i taj kaiš, pogledajte ga, na kome je, pričaju, Branko obešen visio oslonjen kolenom o zemlju. Pa, to je apsurdna tvrdnja jer je taj kaiš s njegovog opasača tanak i kratak. Tvrdim čak da on nije ni sa pantalona mog sina. Taj kaiš može jedino da posluži kad neko psa izvodi u šetnju. On je možda svojina ubice...

Iskazu supruge pridružio se i čika Gliša koji, ponudivši me rakijom, priča uzdrhtala glasa: — Jeste, sve je tako kako ona kaže jer sam bio tamo prisutan. Kada smo u bolnici na Šalati videli Brankovo telo uočio sam i ja da na njemu, pored ostalih, ima tri veće tamne modrice koje potiču od jakih udaraca, a zatim na Brankovoj ruci nije bilo ni sata, ni prstena. Kao medicinskom radniku odmah mi je bilo jasno da su ga ubili i opljačkali.

Potom sam tražio da nam pokažu to prokleto drvo, imamo i njegovu fotografiju, toliko je tanušnih grana da se tu ni mačka ne bi mogla obesiti. Rukom sam začas savio do zemlje tu granu od tanušnog stabla. Uveren sam da naše dete nije počinilo samoubistvo mada su izvesni, nažalost, njegovi prijatelji iz Zagreba, poput Zvonimira Goluba, pokušali sa nekoliko suprotnih, izvitoperenih verzija da to ospore. Naime, da sve zataškaju konstatacijom psihijatra da bol najbližih ne pristaje na istinu, a mi nismo ludi nego imamo za svoje tvrđenje mnoge činjenice kao i svedoke.

NAREDILI ĆUTANJE

Ali, vreme prolazi dok nadležni nisu hteli ništa da preduzmu, čineći nam još veće razočaranje i bol u duši i srcu. Savetovali su nam još ranije da o tome više ništa ne govorimo javnosti da ne bismo izazvali političke posledice, a kako u vas imamo poverenja drago nam je da to zabeležite, a ostalo ostavljamo neumitnom sudu vremena.
Sutradan, po kazivanju snaje Anđe, ona je sa suprugom Dragišom stigla u Zagreb, ali kad su kolima došli ispred zgrade na Brankovoj poslednjoj adresi dočekala ih je grupa hrvatskih književnika sa predsednikom Slavičekom:

— Čim su ugledali Dragišu, koji je dosta ličio na starijeg brata, Slaviček nam je prišao i upitao ga:
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #32 poslato: Decembar 23, 2010, 03:22:46 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XXXI


MIT O SMRTI
Da li je pesnik ubijen u opasnom zagrebačkom predgrađu Ksaver?


Čim su ugledali Dragišu, koji je dosta ličio na starijeg brata, Slaviček nam je prišao i upitao ga: "Da li ste vi Brankov brat?" — priča Anđa. Dobivši potvrdan odgovor, neko iz te grupe nam saopšti da je kovčeg s Brankovim posmrtnim ostacima u pratnji roditelja pre izvesnog vremena krenuo.

Jedan od njih u crvenom automobilu ih je sustigao, tako da smo se zajedno vratili u Beograd, dok sam sve vreme bila tužna i povremeno nisam mogla da zaustavim plač. Bilo mi je veoma teško zbog Brankove crne sudbine i porodične tragedije, jer smo ga u porodici svi voleli, i više od toga — obožavali. Ni ja, kao ni moj suprug, nismo verovali u Brankovo samoubistvo, jer je on bio izuzetno dobroćudne, vesele naravi, voleo je da se šali, a tek koliko je neumorno stvaralački radio...

Po povratku iz Italije veliki Brankov prijatelj i dobročinitelj, književnik Tasa Mladenović, koji je između ostalih funkcija bio tadašnji sekretar Odbora za prosvetu Savezne narodne skupštine, bio je, kako beleži u svojim sećanjima, saznavši od supruge za tragičnu vest, "bukvalno zanemeo". Izrazivši saučešće Brankovim roditeljima, sa njima je 17. februara službenim kolima krenuo u Zagreb, nadajući se da će konačno saznati pravu verziju tragedije.

Posle razgovora u Društvu književnika sa Slavičekom i bračnim parom Golob, koji su posvedočili, da našavši se poslednje večeri s Brankom nisu u njemu primetili da se "nešto posebno događa", isto im je potvrdio i Mirko Božić. Potom su u Slavičekovom društvu posetili samo kobno mesto dešavanja u Jandrićevoj ulici, na zagrebačkoj periferiji Ksaver, nazvanoj po imenu tamošnje šume. Saznali su da je to opasan, rizičan kraj, gde su se u kasnim satima često dešavale kafanske prepirke i žestoke tuče, dok su im kasnije u policiji saopštili da je to "nepokrivena zona", gde je ranije bila ubijena novinarka iz Ljubljane, kao i službenik SUP-a."

U blizini drveta, na kojem je nađen Branko — po Mladenovićevom svedočenju - nalazila se neka krčma, koja je radila po svu noć i bila glavno stecište pijanaca i ljudi iz podzemlja. Drvo je bilo više nego tanušno da izdrži ljudsko telo normalne visine... Ispod samog drveta nalazilo se omanje đubrište, odmah preko puta njega stambena zgrada... zajedno sa Brankovim roditeljima posetio sam porodicu koja je tada tamo stanovala.

Ti ljudi su nam rekli da su te noći, između 11. i 12. februara, čuli veliku galamu, vrisku, zapomaganje, ali da nisu smeli da izađu iz kuće na ulicu. Naglasili su da je i inače, u tom kraju opasno hodati noću."

Kada su potom posetili Brankovu sredovečnu gazdaricu iz Bjankijeve ulice s puno pijeteta govorila je o pesniku sve najbolje i tada su iz njegove iznajmljene sobe roditelji uzeli sinovljeve stvari i između ostalih rukopisa, započetu novu zbirku pesama, od kojih je ona s naslovom "Prijatelju pesniku", bila posvećena Mladenoviću.

Posle ručka u klubu književnika, po želji roditelja, posetili su u SUP-u inspektora koji je vodio završnu istragu. On je pustio u kancelariju samo Mladenovića, kada mu je pokazao funkcionersku legitimaciju. Tada mu je pokazao zapisnik u kojem je konstatovano da se radi o samoubistvu i pokazao fotografiju s lica mesta snimljenu ujutru 12. februara: na tanušnoj grani "visio je Branko, s levom nogom i kolenom oslonjen potpuno na đubrište ispod stabla, a desna noga mu je bila opružena..." Dalje, po Tasinom verodostojnom opisu pesnikovog izgleda sa te fotografije: "Na glavi je imao poznati crni šešir; kravata i zimski kaput potpuno u redu, sa opasačem oko vrata.

Dobijao se, apsolutno utisak, da je odnekud donesen mrtav, ugušen možda jastucima, i tu samo okačen. Lice bledo i mirno..." Uz taj zapisnik bile su dodate izjave nekoliko otmenih "prijateljica noći", koje su, po Tasinom zapisu "govorile sve najbolje o Branku... sa mnogo topline, kao finom, plemenitom čoveku, ukratko kao o čoveku koji je bio "fini gospodin" — i to posebno u pogledu galantnog plaćanja usluga, kao i vraćanja izvesnih manjih pozajmica koje bi mu rado davale".

Po svoj prilici, zbog tih izjava islednik je isključio prisutne roditelje, iznosi pretpostavku Mladenović, potom pošteno ukazujući na svoje propuste: "Pre svega, odmah mi se učinilo da je istraga završena veoma brzo, da ne kažem smandrljana, bez traženja svedoka, bez ozbiljnog ispitivanja gde je i s kim Branko bio u toku te noći.

POSLEDNJA VEČERA

Pesnikinja Dobrila Nikolić, ispričala je, na primer, da je s Brankom bila te večeri do jedanaest sati, da je s njim imala dogovor da sledećeg jutra zajedno vozom krenu za Beograd... Nije bilo ni izjava Zvonimira Goloba i Irene Vrkljan, niti bilo kog hrvatskog književnika..."

Da apsurd bude još veći, u isledničkom zapisniku nije izvršeno ni saslušanje Brankove gazdarice kako bi rekla imena njegovih posetilaca, navodno "prijatelja iz Beograda", sa kojima je otišao iz stana da se nikad ne vrati.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #33 poslato: Decembar 23, 2010, 03:23:00 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XXXII


BIO PONOSAN ŠTO JE SRBIN  
Često je imao običaj da, pod dejstvom alkohola, ispoljava nacionalni ponos


Uz pozdrav, Branko je dodao još dva rada: "Pošalji mi Vaskovu adresu. Želeo bih da vam pišem, kad imam vremena". S takvom porukom, očigledno je da se pesnik ne ubija, on je uvek znao da prkosi nedaćama i da se iskupi za ranije "grehove" novim, još boljim stihovima, što je najbližim i obećavao.

Po Mladenovićevom pisanju, iz "konteksta ovih Brankovih rečenica jasno je da je on raskrstio ne sa životom kao takvim, nego sa ranijim pretpostavljenim zabludama", što najbolje svedoče rukopisi novih, započetih pesama u zelenoj fascikli nađenoj na njegovom radnom stolu u iznajmljenoj sobi, na adresi Bjankijeva 11.

Povodom kritičkih Mladenovićevih primedbi, Petar Džadžić u članku Pravo izbora, očigledno pokoleban u vezi sa svojim ranijim stavom, odnosno uverenjem da je Branko izvršio samoubistvo, donekle sve to sagledava u drugačijem svetlu: "Ne isključujem ni mogućnost ubistva. Ali takva teza zahteva trezvenu i objektivno proučenu argumentaciju... U poslednje vreme javnosti su predočeni i novi, dosad nepoznati detalji vezani za Brankove poslednje časove. Valja ih pažljivo i nepristrasno ispitati, ali ne da bi se optuživao neko ko možda to ne zaslužuje, nego istine radi i zadovoljenja pravde..." (Književne novine, 15. februar 1994).

Detaljno, studiozno i analitički razmatrajući Brankov tragični slučaj, Tasa Mladenović izvodi pretpostavku s kojom bi se autor ove knjige najviše složio: "Branko je često imao običaj da, pod dejstvom alkohola ali i bez njega, ispoljava svoj nacionalistički ponos što je Srbin i što pripada srpskom narodu. Skretao sam mu pažnju i molio da strogo pazi u kom i kakvom društvu to može da kaže, a u kome ne sme. Nije isključeno da je, tog svog poslednjeg dana i te svoje poslednje noći, dao neku takvu izjavu i da je, zbog toga platio glavom.

Ubistvo su mogli da izvrše i ljudi iz zagrebačkog podzemlja, dakle ljudi bez neke sasvim određene političke fizionomije i političkog opredeljenja. Virus frankovluka trajao je već jedan i po vek, nažalost, našao svoje mesto u duši mnogih hrvatskih takozvanih običnih ljudi, brižljivo negovan od jednog dela intelektualne elite.

Najnoviji događaji u Hrvatskoj, obnavljanje genocida i nikakvim moralnim obzirima omeđena svirepa borba koju su poveli protiv svega što je srpsko, uveravao me je definitivno da Branko Miljković nije samoubica, već da je mučki ubijen! Tvrdnja da je digao ruku na sebe zbog jedne žene u koju se bio zaljubio i koja ga je napustila, po mom dubokom uverenju, nema realnog osnova..." (Tanasije Mladenović: Usputne skice za portrete, 1993). Slično mišljenje o pesnikovoj likvidaciji iskazao mi je i Brankov pobratim dr Laza Tomašević, ističući u jednom razgovoru:

— S obzirom na to da sam i lično, tokom ranijih godina, prisustvovao Brankovom naglom, neodmerenom reagovanju, naročito ako je bio pod dejstvom alkohola, smatram, kao i niz njegovih poznanika, da je Mladenovićevo razmišljanje o tom nažalost do ovih dana nerazjašnjenom ubistvu sasvim opravdano. Ali, ako je do toga došlo, odnosno ako se Branko zbog ovog patriotizma u periferijskoj zagrebačkoj kafani potukao sa nekim ustaškim privrženikom, onda je to bila politička likvidacija.

Naravno da islednici onda zatiru sve bitne dokaze i tragove za razjašnjenje jer su u službi vlasti. Možda su taj gnusan zločin izvršili i plaćenici, te ubice za novac su danas u velikoj modi. I Mladenović napominje da su, po svoj prilici, za to ubistvo bili angažovani "ljudi iz zagrebačkog podzemlja", koji su se, inače, okupljali u toj periferijskoj kafani na zlom glasu, tako da je, kažu, i policija izbegavala i imala kao takvu obeleženu na svojoj mapi.

Međutim, po kasnijem verodostojnom svedočenju pesnikinje Dobrile Nikolić, mogla se desiti i režimska likvidacija od strane titoističke vlasti, i to ne samo zbog pesnikovog odricanja od svog dela, među kojima se nalazila slavopojka Brozu u poeziji i prozi, nego se to odigralo i u vezi sa Brankovim razočarenjem u režim koji mu nije omogućio uslove za pristojan život.

Inače, moje je mišljenje da Branko nikad nije bio sklon stvarnim samoubilačkim namerama, ni po mentalitetu, ni po psihičkoj strukturi, a pogotovo što je uvek težio ka napretku u karijeri i još većoj pesničkoj slavi. Čak je zbog tih osobina postao naklonjen režimu kojem nije iskreno verovao niti se s nepravdama mirio.

To moje mišljenje potkrepljuju činjenice da je Branko imao izrazito samoljubiv karakter. A poznato je da je radi reklamiranja svoje poezije i boemstva uz konzumiranje alkohola pravio skandale o kojima se mnogo govorilo. To zatvara krug gorke istine da Branko ni u snovima nije stvarno pomišljao da sebi oduzme život.

Ono što mislim, a čak sam u to siguran, da su ubice imale dovoljno materijala za svoj alibi, ne samo zbog njegove izrazito pesimistične poezije, nego koristeći Brankov zaokupljen duh fenomenom smrti u cilju njegovog razjašnjenja, te su sve te okolnosti sjajno iskoristili za svoje perfidno opravdanje.

Sećam se da je Branko razmišljajući na temu rađanja i smrti rado citirao dve Sartrove misli: "Ceo život je smrt. Lagano umiranje", i "Život počinje s onu stranu očaja". Na te teme znao je Branko beskrajno da lamentira pozivajući u pomoć i omiljene drevne filozofe osuđujući samoubistvo kao kukavan čin ističući da čovek pri pameti nikad nije u stanju da na sebe podigne ruku vršeći suicid.

Na temu pesnikovog ubistva ili samoubistva objavljeno je mnogo protivurečnih izjava i napisa, čak i nekoliko psihijatrijskih studija, koje se svode samo na pretpostavke dok nas prilikom pokušaja rasvetljavanja te enigme ili "rašomonijade" više interesuju dokumentovana, strana događanja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #34 poslato: Decembar 23, 2010, 03:23:14 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XXXIII


VLAST ZABRANILA ŠIRENJE ISTRAGE  
Komunističkim vlastima odgovaralo da se ne istražuje misteriozna smrt srpskog pesnika u Zagrebu


U cilju otkrivanja zakulisnih događanja i prave istine, nikad ne prihvativši zvaničnu verziju o Brankovoj smrti, zajedno sa njegovim bratom Dragišom, nastavio sam dalja traganja. Pri tom nadležni držali su se one poznate Sokratove sentence "Znam da ništa ne znam", dok je književnik Tasa Mladenović imao hrabrosti da doprinese bližem rasvetljavanju tog slučaja 1991. godine prilikom svoje TV emisije Portret po sećanju, koja je uzbudila ondašnju javnost naročito tvrdnjom da je posredi političko ubistvo.

Poput svojih roditelja i Brankov brat Dragiša, koji je radio u Skupštini grada Beograda, nikada nije mogao da prihvati zvaničnu verziju istrage pa bi me posećivao u redakciji "Politike" ili u stanu iznoseći nove, vredne pažnje, pojedinosti. Istovremeno, on je uz moju pomoć prikupljao građu posvećenu tom tragičnom slučaju.

NEVERNI PRIJATELJI

Povodom tridesetogodišnjice Brankove smrti objavio je zbornik Glas prijatelja, koji sačinjavaju pesme posvećene njegovom bratu. Veoma druželjubiv, plemenitog ponašanja Dragiša je sve Brankove privrženike i likom podsećao na brata, i kad su ga posećivali na radnom mestu, bilo mu je drago, pozivao na čast u Klubu Skupštine grada gde su uz kafu i koju čašicu pića obnavljali uspomene koje su mu često bila podloga za dalja istraživanja, i da ga smrt u leto 1993. godine nije pokosila verujem da bi napisao najbolju monografiju o bratovom životu i stradanju. "A stalno je odlagao pisanje - kaže njegova supruga Anđa - nije ni slutio koliko će brzo otići..."

Posebno mi je Dragiša isticao da su im zvaničnici zabranili da zahtevaju proširenje istrage obećavajući da će kad dođu "bolja vremena" to sve ponovo "ispitati" što se nije desilo.

Po Dragišinom kazivanju, razočarani Branko mu se jednom prilikom požalio na izvesne svoje zavidljive prijatelje: "Burazeru, ako ovako nastavim da pišem uz sve moguće pohvale kritike, bojim se da ću izgubiti svoje prijatelje. Jer, nažalost sa svakim mojih uspehom prijatelja je sve manje, a Salijerija više..." To nije bila njegova paranoja, pričao je Dragiša, i da nije mogao više da veruje ušima i očima kako su se prema Branku počeli ponašati takoreći do juče nerazdvojni neki zemljaci i prijatelji.

— Bilo je, to i u još nekim slučajevima kod onih koji su postigavši uspeh u javnosti na neki način štrčali, poput Branka, iznad naše letargične, učmale, birokratizovane sredine — rekao mi je Dragiša ne skrivajući svoje ogorčenje.

— Sećam se da je po povratku sa prijema u Skupštini grada, potpuno trezan, došao Branko kući, i pred nama, ukućanima, izražavajući svoju ljutnju bacio povelju i kovertu s novčanim iznosom, rekavši da mu to nije bilo potrebno, jer je tamo na svečanosti u Starom dvoru čuo svakojaka, glupa ogovaranja. Pri tim ružnim opadanjima bila je spominjana čak i ministarka za kulturu, koja je, doduše, veoma cenila njegovu poeziju i sa kojom je bio samo u srdačnom prijateljskom odnosu, ne padajući mu na pamet da je iskoristi u postelji, poput nekolicine naših poznatih umetnika. Da jeste, sigurno da bi poput tih "donžuana" odmah povoljno rešio stambeno i radno pitanje, a ne bi za to konkurisao u tri republike, i na kraju otišao u Zagreb.

Uzdrhtalog glasa Dragiša mi je poverio svoje iznenađenje kada mu je u zagrebačkom SUP-u, posle razgledanja isledničkgo dosijea, bilo zabranjeno da kopira fotografiju sa obešenim Brankom o nisku vrbovu granu u klečećem položaju kaj đubrišta. A tu istu fotografiju držao je na svom radnom stolu pesnik Zvonimir Golob koji je ranije pričao jednu verziju Tasi Mladenoviću, a potom 4. juna 1988. godine drugu želeći da obesnaži sumnje u pesnikovo samoubistvo.

— Taj modernistički pesnik, vajni Brankov prijatelj, na perfidan način pokušao je da ospori nove činjenice iznete u našoj štampi u vezi sa nasilnom smrću mog brata — pričao mi je Dragiša. — Kao tipičan sluga hrvatske političke vrhuške, on je preuzeo, posle skoro tri decenije, na sebe ulogu policijskog istražitelja iznoseći u svojim članicama neistine: da Brankov leš nije osvanuo na "smetlištu", da on nije visio na tankoj grani vrbe koju smo fotografisali nego na sasvim drugom, debljem stablu za koje, tobože, nismo znali, pa je čak negirao izjave komšija — svedoka povodom vike i zapomaganja žrtve te stravične noći.

Čitajući Golubov tekst objavljen u Vjesniku od 18. juna 1988. godine i poredeći njegove ranije izjave, svako će se uveriti u tačnost Dragišinih tvrdnji.

BIO TREZAN

Međutim, u drugom delu istog napisa Golob iznosi i činjenice koje idu u prilog sumnji o Brankovom smaknuću, jer on piše da je pesnik oko podneva došao u Klub književnika veoma raspoložen jer se u izdavačkom preduzeću Zora upravo dogovorio da uz pristojan honorar napiše veću studiju o književnom delu Tina Ujevića. "Bio je trijezan — ističe Golob — govorio da više ne pije, jer ne želi da alkohol odlučuje o njegovoj sudbini. Pružao je ruke životu, ne smeri... "Dalje, Golob tvrdi da se sa Brankom rastao oko 17. sati na Trgu Republike i da je on odbio njegovu ponudu da ga autom odveze kući rekavši da će radije prošetati.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #35 poslato: Decembar 23, 2010, 03:23:29 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XXXIV


KSAVERSKA NOĆNA DRMA
Poslednju noć Branko je proveo u Kazališnoj kavani u Zagrebu


Saznali smo kasnije da je putem sreo nekog pijanca, kome ovde ne želim spomenuti ime, a ovaj ga je gotovo prisilio da s njim nešto popije" - završava Golob svoja sećanja opet nagoveštavajući izgovor za pesnikov kraj iste noći: "Za prvom čašom slijedila je druga, promenila su nekoliko lokala, oko 23 sata viđen je poslednji put u Kazališnoj kavani. zatim se uputio ka Ksaveru..."

TAJANSTVENI PIJANAC

Zanimljivo je da Golob skriva ime tog "pijanca", a i ne navodi otkud zna dalje Brankovo kretanje i ponašanje kada su se rastali pre više sati, osim ako ga nije tajno pratio kao policijski doušnik. Da je taj Golobov iskaz netačan, postoje druga izvornija svedočenja. A Dragiši je bilo sumnjivo i kasnije uklanjanje svedoka Brankove tragične noći, tako da je nestao čovek iz komšiluka koji je čuo zapomaganje dok je njegov sin tvrdio suprotno.

On je u vreme Brankove ksaverske drame bio još dete, govorio mi je Dragiša, pa je u to vreme sigurno spavao, a posle nekoliko decenija imao je obraza da bez stida sebe uteruje u laž tvrdeći da je te noći u Jandrićevoj ulici vladala tišina. A kako su poštovaoci Brankove poezije povremeno posećivali to kobno drvo - svedočanstvo i ostavljali cveće, hrvatske vlasti su ga, kažu, posekle "zbog starosti". Kao da mlada vrba ne može da opstane i čitav vek...

— Kako je moj brat bio prema roditeljima veoma pažljiv i iskren, ističe Dragiša, smatram da bi sigurno da je svojevoljno odlučio da sebi oduzme život, ostavio makar najkraću pismenu poruku. A o tome nije bilo nikakvog ni usmenog nagoveštaja, nego je od mene u to vreme tražio da mu hitno pošaljem još neka neophodna dokumenta radi zasnivanja radnog odnosa, što sam i učinio. Zar se ubija čovek koji pun elana radi na novoj zbirci pesama, dogovara se u izdavačkoj kući za studiju o Ujeviću, traži od kuće dokumenta? To je sve apsurdno...

Da je Dragiša u svojim razmatranja u pravu, uverio sam se koju nedelju ranije i lično razgovarajući s Brankom u Kazališnoj kavani, gde nije bilo ni nagoveštaja o suicidnoj nameri. Međutim, pored ostalog, ostalog mi je nejasno pitanje ko su bila ta dva Beograđanina, koji su, po kazivanju pesnikove gazdarice, te večeri posetili Branka i sa njima otišli iz Bjankijeve 11.

Tek nekoliko godina kasnije, najpotpuniju sliku Brankovog stradanja u tragičnoj noći dala je njegova prijateljica - pesnikinja Dobrila Nikolić. Ta lepuškasta, simpatična i inteligentna devojka, koja je Branka upoznala još za vreme studija u Beogradu, a viđala se sa njim boraveći kod svog vernika u Zagrebu, iako je bila ključni svedok, začudo, nije od istražitelja uopšte ni pozivana radi saslušanja. A čak kada se potom sama ponudila da svedoči o tragediji nadležni policijski, organi su je odbili. To nije za čuđenje jer je i Tasa Mladenović jasno ukazao na aljkavost i nemarnost prilikom istražnog postupka u slučaju Brankove nasilne smrti po odlasku u kafanu na zagrebačkoj periferiji.

Igrom životnih okolnosti, odsustvujući izvesno vreme izvan zemlje, jer je diplomirala na slavističkom odseku Univerziteta u Beču, Dobrila Nikolić živeći s porodicom u Velikoj Plani, javila se, najpre, pismom Brankovim roditeljima, ali kako joj nisu odgovorili, po svoj prilici misleći da će čuti još jednu novu verziju priče o sinovljevom nestanku, kao što se to već godinama dešavalo, ona se obratila poznaniku svog oca tasi Mladenoviću .

Taj susret e dogodio u Francuskoj 7, u redakciji Književnih novina, dok je Tasa upoznao Dobrilu sa Brankovim bratom. Nešto kasnije o značaju Dobrilinih kazivanja upozorio me je Dragiša, omogućivši joj da u nekoliko listova iznese svoju verziju događanja, a potom i susret sa mnom u Klubu Skupštine grada Beograda, gde sam zabeležio njene odgovore na moja pitanja. Bila je dosta zaokupljena svojim književnim ambicijama, objavila slabo zapažene zbirke pesama i dva kraća romana.

DOBRILINA ISPOVEST

Tada već razvedena Dobrila je bila ponosna na svoja dva sina, dok je sećajući se druženja sa Brankom isticala njihovo veliko prijateljstvo i žaljenje zbog njegove prerane smrti. Govoreći svoju ispovest bila je veoma nervozna, iznoseći događanja često nepovezana i repko reda, ali prilikom sledećih susreta ta u osnovi "rašomonska" priča na kraju dobijala je sve potpuniju i realniju verziju, a da bih to postigao bilo je potrebno da poput majstora za mozaik strpljivo postavljam raznobojne kamenčiće u uobličenu celinu što sam se trudio da postignem.

— Prvi put sam upoznala Branka oktobra 1959. godine u redakciji Književnih novina, kada sam došla kod književnika Tase Mladenovića da ga zamolim da pomogne uhapšenom mom ocu, svom ratnom drugu i zemljaku.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #36 poslato: Decembar 23, 2010, 03:23:40 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XXXV


KRLEŽA GA NIJE VOLEO
I Andrić i Crnjanski i Vladan Desnica bežali su iz Zagreba zbog Krleže


Od uzbuđenja zbog nedužnog očevog stradanja podrhtavale su mi ruke i umalo da mi ispadne tacna s kafom je priskočivši Branko pridržao, a potom smo zajedno išli u Rankovićev kabinete. Tamo se isprečio neki birokrata, a Branko je prekinuo njegova nagađanja zahtevajući da mi se izda dozvola za posetu ocu što je i učinjeno, seća se Dobrila Nikolić.

Branko je ne samo imenom, nego i pojavom, pogotovo svojim pričanjem privlačio pažnju, oduševljavao sve oko sebe. Bio je mudar i otresit, znao je uvek šta hoće. Doduše, znao je ponekad da napravi i neočekivani incident, da izaziva, ali kad prekardaši, umeo je i da se izvini.

BIO LJUT NA DAVIČA

Studirajući, najpre, istoriju umetnosti na Beogradskom univerzitetu, stanovala sam u Vasinoj ulici, sprat više od karikaturiste Zuke Džumhura, gde me je Branko posećivao da bismo vodili razgovore o literaturi kao i u Bezistanu i Studentu u Balkanskoj ulici. Pričao mi je da je još od detinjstva bio pod presijom smrti gledajući stravičnu Ćele-kulu kao i tokom rata preklane Srbe, svoje zemljake. To ga je, kasnije, inspirisalo da razmišlja i piše o smrti dok je Branko bio sam okrenut životnim radostima.

Voleo je rodoljubivu poeziju koju je s velikim uspehom i sam pisao, dok je jednom vodio u Manasiju. Nisam kod njega nikad primetio da je toliko okupiran fenomenom smrti, kako to često pišu današnji kritičari, mada smo o toj temi ponekad razgovarali pominjući razna filozofska gledišta. Sećam se da je povodom moje primedbe da su razlozi dovoljni za život isti tako dovoljni i za smrt, Branko kratko odgovorio: "Bolje, preokreni tu misao".

Nije mi se dopalo to silno ogovaranje kad je Branko zasluženo dobio Oktobarsku nagradu, dok je posebno bio ozlojeđen na Daviča, koji mu je preko svojih pulena predočio da je nepoželjan u Beogradu. Slično mu je poručio i Krleža, kada se obreo u Zagrebu, videvši ga u hotelu Esplanada gde je najpre odseo, a mi smo se tamo družili.

On je Krležu cenio, isticao da je, iako samo sa vojnom školom, zahvaljujući radu, talentu i velikoj inteligenciji, svojim značajnim književnim delima pretekao mnoge naše najumnije ljude. Ali, ne verujem da je Brozov miljenik Krleža tako lepo mislio i o Branku jer nije trpeo darovite konkurente, pa su tako još ranije iz Zagreba morali otići i Andrić, i Crnjanski, dok ni Vladanu Desnici nije decenijama pružao šansu iako je veliki pisac, samo zato što je Srbin. Kako je Krleža, radi ćaskanja, voleo da svrati u Palas ili u Esplanadu, rado mu se Branko pridruživao i ponekad uspešno suprotstavljao prilikom rasprava o raznim pitanjima.

To se, izgleda, Krleži u početku i svidelo, ali jednom prilikom, kada je Branko u kritici prevršio meru, on ga je u mom prisustvu provocirao pitanjem: "Gospon' Branko, kad ćemo za Srbiju", Branko mu je odgovorio svojim pitanjem:" Šta ćete, vi, gospon' Krleža sa mnom u Srbiju?" "Pa, da je podijelimo" — glasio je Krležin ciničan odgovor. Ovim, očigledno pozleđen, ustajući od stola Branko mu je poručio: "Vama bi tamo pripalo samo neko zrnce peska ili koja letva koju možete poneti za Zagreb. Laku noć, gospon' Krleža!"

Da je Brankovo ubistvo krajnje neosnovano i bez valjanih dokaza proglašeno samoubistvom, doprineo je, po mišljenju Dobrile Nikolić, i njegov tobožnji prijatelj Petar Džadžić, koji se trudio da to postane tek pri kraju pesnikovog života kad je postigao veliki uspeh u poeziji. On je veoma pogrešio što je uz svoju studiju o Brankovoj poeziji objavio ono pismo njemu upućeno o neizmernoj ljubavi prema jednoj poznatoj ženi zbog koje je morao da pobegne iz Beograda. Bila sam prisutna sa našim društvom iz čistog zafrkavanja rekavši: "Peri Džadžiću će to moje pismo možda pomoći u ujdurmi koja se širi oko mene". I pri tome Branko se vragolasto osmehnuo uveren da će Džadžić i njegova okolina to ozbiljno shvatiti.

PRIČE O SMRTI

Ali, nažalost, to je sve uradio na sopstvenu štetu, jer nije mogao da predvidi tako brzi kraj. Tih dana u Beogradu neki zlonamernici su Branka unapred proglasili mrtvim, pričali u Bezistanu da se on ubio, a dok smo se mi smejali njemu nije bilo prijatno pa mi je rekao: "Možda će to i učiniti, a ovo rekla-kazala je uvertira..."

Upitana od Dragiše da li bi taj iskaz dala i novinarima Dobrila je potvrdila i dodala da je o svemu prethodno razgovarala i sa Tasom Mladenovićem, koja je u vezi sa novim saznanjima promenio svoj stav povodom Brankovog tragičnog slučaja. Takođe, Dobrila je Dragiši potvrdila da su tražena dokumenta poslata iz Beograda preporučeno poštom stigla na Brankovu adresu, dok se on iznenada odlučio da već sutradan, ujutro, sa njom brzim vozom krenu za Beograd želeći da završi još neke nezavršene poslove i vidi voljenog sinovca Gorana kao i ostale svoje najbliže.

— Trebalo je i ja tada da budem u Beogradu — nastavila je svoja sećanja Dobrila. — Zbog tog puta smo se poslednjeg dana Brankovog života 11. februara nekoliko puta susreli.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #37 poslato: Decembar 23, 2010, 03:23:55 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XXXVI


IZUČAVAO BROZOVO POREKLO
Branko se puno zanimao i proučavao u ono vreme opasne studije posvećene otkrivanju Brozovog porekla pomoću govora


Tog dana došao je kod mene žaleći se da je premoren od stvaralačkog rada predloživši mi tog popodneva dok smo dole, u restoranu pili limunadu, da ode kod železničke stanice i nabavi vozne karte za jutarnji odlazak. Po dogovoru sačekala sam Branka u svojoj podstanarskoj sobici.

Stigao je oko 20.30 sati do mene zamolivši me da ga pričekam i da će doći nešto kasnije, a ako ne stigne doći će po mene njegov prijatelj — slikar Saša Nikolajević da m svojim kolima odveze do mesta gde ćemo se naći . Jer, morao je u međuvremenu da u svojoj podstanarskoj sobi dočeka neke najavljene poznanike iz Beograda za koje nije pokazivao naročito interesovanje da mi ih nije ni predstavio.

KOBNO ZANIMANJE

Pri tom je istakao da iste večeri pred put mora da ode u kafanu Lijepa mlinarica na zagrebačkoj periferiji, gde ga očekuje neko društvo pa je izrazio želju da ga tamo pratim. priznao mi je da tamo treba da preda separate sa lingvističkim studijama koje je tih dana čitao i proučavao. U tim studijama raspravljalo se o poreklu govora predsednika Josipa Broza.
Te naučne rasprave s analizama Titovog osobenog, izmešanog govora s asocijacijama na ruski, austrijski i nemački jezik ili izgovor, koje mi je Branko pokazao, imao je u džepu onog kobnog dana pod naslovom Lingvistička studija jezika koji sme služi Josip Broz i Analiza sadržajnosti i muzičke vrednosti pesama koje su posvećene Brozu.

Kao veoma radoznao istraživački duh, Branko se puno zanimao i proučavao u ono vreme te opasne studije posvećene otkrivanju Brozovog porekla pomoću govora pa ga je, pored odricanja od svog književnog dela u kome je bila i tada najbolja pesma o Titu, i to možda stajalo glave. Inače, ti rukopisi su tada kružili kod zagrebačkih intelektualaca.

Smatrajući da se tih separata treba što pre da oslobodi jer ih je bilo opasno držati kod sebe, pitala sam Branka ko su ti ljudi kojima treba da ih te večeri preda. Odgovorio je — "mafijaši", ne znam da li u šali ili zbilji. Ostavio mi ih je da ih pregledam te večeri dok se ne nađemo i sećam se da sam na jednoj u zaglavlju nacrtala violinski ključ. Kasnije, posle tragedije tu studiju sa tim mojim crtežima videla sam na islednikovom stolu, ali me on nije hteo ni saslušati...

Pod dogovoru, do mesta našeg susreta u Ksaveru dovezao me je Brankov drug — slikar Saša Nikolajević, koji je malo zakasnio. Bilo je zimsko, tmurno veče, Branko se ljutio zbog kašnjenja pa je žurnim koracima pohitao ka toj kafani, a ja sam ga jedva sustizala. Stigavši do osvetljenog ulaza u tu kafanu dok je okolo carovao mrkli mrak, Branko mi je rekao da ga tu pričekam petnaestak minuta, obećavajući da će me potom voditi na kolače u Esplanadu, a zatim, kao da je nešto predosećao, dao mi je dve vozne karte za sutrašnji put, gramofonske ploče s kompozicijama Čajkovskog poklonjene od nekog pristiglog Rusa, Heseovu knjigu "Igra staklenih perli" i "Večernji list".

Pored lingvističkih separata, znam da je Branko imao kod sebe još pregršt najnovijih pesama u rukopisu. Istovremeno sa Brankovim ulaskom u kafanu "Lijepa mlinarica", tu je pristigao automobil iz kojeg je izašlo nekoliko ljudi. Oni su ušli u kafanu dok je šofer snažno zalupio vrata od kola za sobom pa im se pridružio...

DOBRI MOMAK ŽUĆA

Iz kafane spuštenih zastora na prozorima dopirala je galama. Stajala sam kraj obližnjeg drveta dok su, odjednom iz mraka, izronile preda mnom dve spodobe, neki pijani mladići. Zadrhtala sam do straha kada mi je jedan od njih prišao i unoseći mi se u lice, podrugljivim glasom, rekao: "Gospodična, sigurno čeka srpskog pjesnika?

On će noćas ukenjat, a daj da mi vodimo ljubav utroje!" Bila sam prosto ukočena od straha, glas mi se oduzeo, mislila sam da sam gotova, ali srećom da se nedaleko nalazio moj poznanik, jedan divan mladić, poštenjačina zvani Žuća "Probisvet", a taj nadimak mu je dat od milja, iz šale.

On je veoma cenio i voleo Branka koji bi ga, ponekad, častio u kafani pićem dok nam se žalio da naše vlasti stalno odlažu da mu izdaju pasoš da bi otišao majci koja je živela u Americi. On je krenuo ka tim bezobzirnim, primitivnim pijancima s psovkom i ispruženom pesnicom dok su oni pobegli u mrak...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #38 poslato: Decembar 23, 2010, 03:24:10 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XXXVII


UBI LI GA PREJAKA REČ  
Branka su prethodno usmrtili iza kafane i dovukli do drveta na koje je obešen


Kako Branko nije izlazio iz kafane već duže vremena, dok Žuća nije hteo tamo da uđe da bi ga pozvao jer je nekome bio dužan, ništa mi drugo nije preostalo nego da iz javne govornice pozovem svog stanodavca čika Stevu, koji je za kratko vreme stigao kolima. Ušli smo tada zajedno u kafanu, ona je bila puna gostiju, ali Branka tamo nije bilo. Neke pijane protuve su nam se kezile i meni podsmevale, tako da sam sa čika- Stevom odmah izašla napolje.

Sedeći u kolima čekali smo Branka još pola sata, pomislila sam da se možda nismo mimoišli kada sam, praćena Žućom, telefonirala iz pošte. Prekorevajući me što sam se uopšte usudila po noći da dolazim u ovaj kraj na zlom glasu po kriminalcima i prostitutkama, čika Steva me je potom odvezao u stan. Tek onda sam se dosetila šta su verovatno o meni mislili ona dva pripita tipa sa bezobraznim predlogom jednog od njih. Pa da, tu su kaj drveća dežurale prostitutke... Ali, te večeri nisam primetila nijednu, možda nije bilo još vreme za njihovo dežurstvo?

"UBIŠE GOSPONA"

Nisam mogla ni da trenem te noći misleći na Branka, pitajući se da mu se nije dogodila kakva neprijatnost, a u zoru je zazvonio telefon i čula sam uzbuđeni Žućin glas:

— Dođite odmah, nešto se strašno dogodilo. Ubili su gospon' Banka!

Nisam mogla da poverujem u to što sam čula, brzo sam se obukla i tamo stigla ispred istražnih organa. Bio je to tužan, nezaboravan prizor. Ugledala sam Branka vezanog za tanku granu vrbe u položaju kao da spava. Imao je natučen svoj crni šešir na glavi. Ubice su mu ga tamo stavile šegačeći se sa žrtvom. Tu je bio i Žuća, uzbuđen kao i ja dok mi je govorio: "Otuda su ga prenijeli, otuda. Evo, njihovih tragova u snijegu" — i pokazivao je na prostor prema kafani. Tu se našao i prvi sused iz Jandrićeve ulice koji je poput nas bio potresen, iskreno govoreći kako se te noći čula vika i jauci oko te kafane.

To je, kaže, potrajalo, ali on nije smeo izaći iz kuće. Bilo je dosta tragova u snegu oko obešenog Branka. Videla sam i prugu od njegovih nogu koje su vučene od te proklete kafane, odnosno sa mesta gde je ubijen. Onesvestila sam se. Posle sam istrazi ponudila Brankove stvari i htela da dam izjavu. Rekli su mi da je istraga završena i da se radi o nesrećnom slučaju...

Suznih očiju koje je brisala krajičkom maramice, očigledno potresena svojim prisećanjima na tu kobnu noć, Dobrila je još dodala:

— Zamislite, bilo je očigledno da su Branka prethodno ubili iza kafane i dovukli do tog drveta na koje je obešen tankim kaišem dok je klečao kraj đubrišta. Zamislite samo, tako divan čovek, izvanredno produhovljen, čist i uvek doteran kao pravi gospodin, naš princ pesnika u najboljem životnom dobu na kom ogavnom mestu je osvanuo mrtav. Upravo, pored ksaverskog, uličnog đubrišta. To je strašno ponižavajuće i nečovečno šta su ti monstruozni zločinci uradili da bi potom vešto prikrili sve tragove.

SVEDOCI ĆUTE

Niko posle nije pred istražnim organima smeo da ponovi noćnu priču o stravičnim kricima i vapajima žrtve. To se nije usudio čak ni Brankov prijatelj Žuća. Prilikom prve izjave, on je tvrdio da su pristigla kola te noći bila beogradske registracije, a potom je izbegao dalje svedočenje jer su mu nadležni obećali da će za ćutanje o zlodelu dobiti dotle uskraćeni pasoš da otputuje majci u SAD. To mi je i on iskreno priznao izvinjavajući se što nije u mogućnosti dalje da svedoči. Ni komšija, kome je očigledno zaprećeno, nije više smeo da ponovi ranije svedočenje pred Brankovim roditeljima, bratom i Tasom Mladenovićem, o tamošnjoj noćnoj gužvi i stravičnoj vici kraj te proklete kafane kad su, očigledno, delovali egzekutori. Kao da se sve zaverilo protiv istine i pravde u slučaju vešto režiranog Brankovog smaknuća. I ja sam duže vreme bila prinuđena na ćutanje, ali smatrajući da dolazi pogodnije vreme za razotkrivanje surovosti totalitarnog režima, rešila sam da progovorim.

PRINC PESNIKA

Tu je kraj životne priče o smrti princa pesnika naše generacije Branka Miljkovića, koji je vizionarski još ranije napisao sopstvenu presudu epitafom uklesanim na njegovoj nadgrobnoj ploči a koji glasi "Ubi me prejaka reč".

Vreme leti, napisao sam na početku ove knjige prekorevajući i sebe što sam toliko odlagao da konačno napišem istinu o Brankovom burnom životu i tragičnom kraju. Sve je to, doduše, pre četiri decenije prohujalo sa vihorom, nestali su s ovog sveta Brankovi najbliži, osim snaje Anđe i njene dece i unuka, ali nastavlja život pesnikova volšebna reč.

Radi skrivanja dokaza odavno je posečeno i ono tankovito stablo na rubu Ksaverske šume, nestali su svedoci tog očigledno političkog ubistva u vremenu kada se na to nije smelo ni pomisliti, a kamoli napisati istina. Ali, Branko nije bio zaboravljen jer susedi u Ksaveru pričaju da je na mestu pesnikove tragedije pokraj đubrišta, dok stablo nije bilo posečeno, povremeno osvitao pokoji buket cveća.

Verovatno, stavljen tamo od poštovaoca Bankove poezije. Ali, likvidatori nisu želeli da se na mestu njihovog zločina stvara nikakav kult i zato su tamo umesto posečene vrbe stavili veću drvenu tablu s krupno napisanim rečima upozorenja: "Zabranjeno za pse, Srbe i Cigane


http://www.intruder-music.net/downloads/misc/BrankoMiljkovic.pdf
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: