Srpski sabor Dveri — Kijuk: Mudra ptica ljubavi
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « IZ SRPSKE KNJIŽEVNOSTI « Knjiga o piscu « Srpski sabor Dveri — Kijuk: Mudra ptica ljubavi
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Srpski sabor Dveri — Kijuk: Mudra ptica ljubavi  (Pročitano 13217 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« poslato: Novembar 25, 2012, 03:18:12 pm »

**




KIJUK: MUDRA PTICA LJUBAVI


Priredio
Vladimir Dimitrijević


Knjiga o plenenitom knezu srpske hrišćanske inteligencije, Predragu R. Dragiću Kijuku, književniku, istoričaru, antologičaru, misliocu, kritičaru i polemičaru kakvi se retko sreću.
 
Svoj polihistorski talenat Kijuk je čitavog života stavljao u službu Bogu i Rodu, svedočeći da je Srpstvo to što jeste samo ako je i svečoveštvo, i da rodoljublje, u najdubljem smislu te reči, znači i kosmopolitizam.
 
Poznatiji na Zapadu nego u Srbiji, Kijuk je iza sebe ostavio niz dela neprocenjive vrednosti, kao i duhovnu enciklopediju srpskog naroda, "Katenu mundi".
 
Ovo je zbornik o njemu, u kome su sabrana svedočenja Dragićevih prijatelja, saradnika i saboraca, kao i odabrani tekstovi iz Kijukove zaostavštine.
 
Mudrost i ljubav, mera i sklad, lepota duše i spremnost na žrtvu učinili su Kijuka stubom od svetlosti novije srpske kulture. Čitalac će se, prelistavajući ovu knjigu, u to svakako uveriti.



Srpski sabor Dveri
Izdavačka kuća Cantena Mundi
Beograd, 2012.


Objavljivanje ove knjige pomogla je
Mira Jovanović Ratković, Kijukov prijatelj i saborac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #1 poslato: Novembar 25, 2012, 04:09:07 pm »

**
KIJUK: MUDRA PTICA LJUBAVI


O KONTINUITETU ZVANOM KIJUK: PRVI KORAK U ISTRAŽIVANJU


REČ UNAPRED

Zbornik "Kijuk: mudra ptica ljubavi" samo je prvi korak velikog poduhvata — istraživanja ličnosti i stvaralaštva jednog od najvećih srpskih intelektualaca druge polovine 20. veka i početka našeg stoleća; čoveka koji je svojim životom i delom pravi, još uvek neistraženi kontinent srpske kulture, tako često gonjene i prećutkivane ne bi li, po zamisli tuđina i njegovih domaćih gaulajtera, u narodu prevladao "duh samoporicanja". (Milo Lompar)
 
Ovde su, dakle, samo prvi uvidi, prve postavke, prvi pokušaji, prva sećanja. I mi pre svega od onih do kojih nismo uspeli da dopremo dok smo ovo delo sazdavali očekujemo da nam se jave svojim prilozima, za neko naredno izdanje.
 
S tim u vezi je i činjenica da su tekstovi nekih autora, mnogi pisani prigodno, posle Kijukovog odlaska u večnost, na Časne verige apostola Petra 2012. leta Gospodnjeg, delimično skraćeni; da su dati u celini, bilo bi ponavljanja izvesne faktografije iz teksta u tekst, što knjigu nepotrebno opterećuje. Trudili smo se da ostanu kvintesencije, same suštine uvida u razloge zbog kojih Kijuk ostaje svetlosni stub jednog malog, hrišćanski časnog, evropskog naroda, pršljen u kičmi našeg uspravnog stajanja.


KOGA SMO IZGUBILI
 
Kada se Kijuk upokojio, Udruženje književnika Srbije i porodica primili su mnoge izraze saučešća, u kojima se, pored bola zbog gubitka jednog dragocenog "viteza vere" (Seren Kjerkegor), moglo videti i ono što su ljudi doživeli kao glavne Kijukove zasluge za našu kulturu.
 
Saučešće je stiglo sa svih strana gde Srbi žive.
 
Naš poznati italijanista Dragan Mraović uočio je da smo "izgubili važnog intelektualca koji je iskreno i s umećem branio srpske nacionalne interese"; pesnik Igor Rems ga je nazvao "velikanom srpske slobodne misli, jednim od najvećih boraca za Istinu i Pravdu Srpskog Naroda"; Božidar Mitrović, predsednik Regionalne društvene organizacije "Ujedinjenje Srba", sa sedištem u Moskvi, naglasio je da je "srpski narod izgubio svog velikog sina", a episkop Georgije Kanadski sa Srbima iz Toronta smatra da smo ostali bez "istinskog duhovnika i velikog mislioca". Akademik Srboljub Živanović, veliki svedok istine o Jasenovcu, sa kojim je Kijuk sarađivao na opšte dobro, takođe se priključio izrazima duboke žalosti, kao i istoričarka genocida Bojana Isaković. Predsednik Udruženja srpskih pisaca iz Švajcarske Bratislav Živulović, je, u ime svoje organizacije i u svoje lično ime, potvrdio da je to gubitak za "celokupnu, modernu srpsku književnost", a pesnik Veroljub Vukašinović je saučestvovao u bolu u ime Narodne biblioteke "Jefimija" i pisaca Trstenika. Jelica Roćenović ga je nazvala "čovekom jedinstvene dobrote, jedinstvene visoke svesti", smatrajući da je naša književnost "izgubila svoju najumniju glavu". "Svet se menjao, ali se Peđa nije okretao prema vetru"; čovek velikog duha, on je, kaže gospođa Roćenović, bio i plemić, pri čemu će njegova "vera i moral za nju ostati mera vremena". Biljana D. Obradović i Džon Geri iz Nju-Orleansa su rekli da Kijuk "nikada neće biti zaboravljen", a Milan Čelik iz Sveslovenskog komiteta Kanade smatra da moramo pokušati da sledimo njegov put. Ljubiša Simić iz frankfurtskog Udruženja pisaca "Sedmica" istakao je Kijukov "dubok trag" u domaćoj literaturi i doslednu borbu da nacionalnu stvar. Petar Milatović Ostroški iz Beča video je Kijuka kao "čoveka na svetloj stazi svečovečanstva", čoveka "kome je Svetosavlje najveće duhovno zdravlje i najčvršće moralno uzglavlje", a kome će buduća pokolenja "uvek biti zahvalna za ono što je viteški učinio za srpski narod u ovom neviteškom vremenu". U tom duhu pisala je i Radmila Ninić iz Nemačke. I Anđelko Anušić je poslao svoje saučešće UKS, kao i Ivan Ršumović, u ime Književne zajednice Zlatiborskog okruga.
 
Oglasila se Vlada Republike Srpske u progonstvu, čiji je Kijuk bio savetnik i saveznik, svedočeći strašnu istinu o srbocidu u današnjoj, na NDH započetoj, Hrvatskoj.
 
Od Srpske književne zadruge, preko Narodne biblioteke Kraljevo i Centra za kulturu Gradac, do Fondacije "Laza Kostić" i gospođe Marine Milić Apostolović, stizali su telegrami onih koji, i lično i institucionalno, svedoče važnost pamćenja, čuvanja i trajanja srpske kulture. Među saučesnicima u bolu bili su, pored ostalih, akademik Vasilije Krestić, dugogodišnji prijatelj i saradnik Angelina Marković, prof. dr Vera Bojić, prof. dr Slavenko Terzić, prof. dr Tiodor Rosić, prof. dr Mirko Skakić. Oglasili su se i književnici Slobodan Rakitić, Alek Vukadinović, Radoslav Bratić, Nena i Svetozar Vlajković, Gojko Đogo, Božin Janevski, Milan Mladenović od Lužice.
 
Radovan Tipsarević, svojevremeno direktor "Ibarskih novosti" (koje su, pored Matice iseljenika Srbije, bile izdavač dvotomnog dela "Katena mundi"), poslao je izraze svoga saučešća.
 
Svoje saučešće je iskazao i slikar Petar Mladenović (Čikago), ističući svoju veliku tugu zbog gubitka prijatelja Ganeta (kako ga je zvao), "čoveka sa više svojstvenih talenata", a susreta i razgovora sa Kijukom seća se i akademski slikar Tomislav Božović.
 
Branislav Đorđević i Dragana Vasiljević iz Virdžinije znali su da je Kijuk bio "svetionik svima nama u ovom burnom bespuću novog doba koje preti da razruši sve u šta smo zajedno sa našim precima vekovima verovali". Po pesniku Risti Vasilevskom, koji je, kako kaže, bio "počašćen što su osećali obostranu, pre svega tvoračku bliskost i što je o njegovom pesničkom delu tako lucidno u više navrata govorio i pisao", upokojeni je bio "jedan od naših najvećih intelektualaca i mislilaca ucelinjenog sveta", koji je, "Božjom voljom i, možda, još više voljom onih koji sve ovde smatraju svojom bogovinom iznenada i pre vremena potražio bolje utočište — preselio dušu i sve svoje duhovno umeće u drugi svet". Đorđe i Lujza Jovanović iz Brisela su istakli da "erudicija, poštenje i jačina uverenja nisu česta pojava u jednom ljudskom biću, a on je to posedovao". Olivera Doklestić, delatnica na polju kulture iz Herceg-Novog, ustvrdila je da smo izgubili "velikog eruditu, sjajnog književnika, kome je svijet otvorio vrata". Bila je tu da iskaže svoj bol zbog opšteg gubitka i Suzana Lazarević, iz društva Srpska nacionalna svest.
 
Po dr Vojislavu Koštunici, koji je saučešće uputio Udruženju književnika Srbije, "pokojni Predrag Dragić bio je jedan od najistaknutijih esejista, istoričara i tumača književnosti svoje generacije, a ostaće zapamćen i kao zaslužan nacionalni radnik. Lep trag ostavio je i svojom delatnošću u okviru Udruženja književnika, pored ostalog i kao potpredsednik Odbora za odbranu sloboda i prava, a svojim doprinosom je zadužio i nacionalne ustanove poput Srpske književne zadruge". Iz Haga se, dok se bori za istinu i pravdu o svom narodu, javio i dr Vojislav Šešelj, čijoj je odbrani Kijuk godinama nesebično pomagao.
 
Bogoljub Stojićević je, ispred hrama Svetog Spiridona iz Trsta i u svoje lično ime, izrazio molitveno saučešće. Oglasio se i Dobrivoje Tomić, naš Telemah, čovek čiju je knjigu o potrazi za pravdom (komunisti su mu ubili oca, nevinog čoveka, a njega izgnali u Nemačku) "Crveno sunce u zenitu" Kijuk objavio u biblioteci "Srpska dijaspora".
 
Izvanrednu emisiju ciklusa "Pitanja i odgovori" novoprestavljenom Kijuku posvetila je hrabra novinarka Olivera Miletović, koja je godinama, na TV "Palma plus", pratila njegovu misao i borbu.
 
Iz Belorusije je saučešće uputio poznati književnik i prevodilac Ivan Čarota, veliki prijatelj Kijukovog naroda, a Elka Njagolova, predsednica Slovenske akademije, u ime svih njenih članova iz 15 zemalja, istakla je da se oni "klanjaju pred njegovim književnim delom, i tragovima koje je iza sebe ostavio".
 
Otac Gavrilo iz manastira Lepavina u pismu porodici je napisao da se on i bratija mole "Bogu Milostivom, u čijim je rukama sudbina svakog čoveka, da dušu sluge Svoga Predraga upokoji u mestu radosti i svetlosti i slovesnosti, kojoj je služio celog svog života". Prota Dušan Kulundžić, poznati naš misionar, u svom telegramu saučešća, obećao je da će se svagda moliti za njegovu dušu. I prota Milun Kostić iz Londona takođe je molitveno učestvovao u bolu najbližih, kao i otac Vojisilav Bilbija iz Holandije. Da ne govorimo o javljanjima mnogih monaha i monahinja pravoslavnih svetinja, koji su u Kijukovoj borbi i žrtvi Bogu i rodu videli nešto od smelosti starih nacionalnih trudbenika i ustalaca.
 
Pored niza lepih i čovečnih gestova, koji su tih dana donosili utehu porodici Kijukovoj, vredi da se pomene i to da je naš ugledni vizantolog i kanonolog dr Miodrag Petrović ponudio Dragićima, u slučaju da ga nisu obezbedili, slobodno grobno mesto za sahranu pokojnika na beogradskom Novom groblju.
 
Porodica je zamolila potpisnika ovih redova da još jednom u njeno ime kroz ovaj predgovor pošalje izraze zahvalnosti svima koji su saučestvovali u bolu — kako onima kojima su Dragići već zablagodarili, tako i onima kojima, po nemoći ljudske prirode, nisu.
 
Dajući svoje saopštenje o Kijukovom upokojenju sa prigodnom biografsko-bibliografskom beleškom, Udruženje književnika Srbije istaklo je da je Kijuk bio "višegodišnji kandidat UKS za nacionalnu penziju, koju nije dočekao". Dočekali su je drugi, često mnogo manje značajni, ali Kijuk, eto, po nečijoj volji bejaše precrtan sa spiska zaslužnih. Ni to ga nije pokolebalo ili sprečilo da do kraja svoga života služi i Bogu i rodu.
 
Predrag R. Dragić Kijuk upokojio se u Gospodu 29. januara 2012. leta Gospodnjeg svedočeći svojim životom, delima i verom da će Srbija biti večna dok su joj deca verna.
 

REMETNIK
 
Koliko je nama u znanju, tvorac neologizma "remetnik" (čovek koji svojim intelektualnim i moralnim stavom remeti planove moćnih, razbija lažne sheme mišljenja, osvešćuje bližnje, skida žabokrečinu sa dubokih voda uma) svakako je Predrag R. Dragić Kijuk. On je uvek bio takav, još od svoje mladosti, kada je u Studentskom kulturnom centru u Beogradu pravio tribine, koje su uznemiravale ideološke sledbenike i vrhušku Titovog Beograda. Tako u časopisu "Mladost" 2. decembra 1972. u tekstu "Mladić koji je doveo Garodija" čitamo da je pred prepunom salom SKC-a govorio Rože Garodi, poznati francuski filosof, na temu "Šta je revolucionarno u novoj epohi".
 
Novinar beleži: "Najveće zasluga da Rože Garodi dođe u Jugoslaviju i održi predavanje bez dinara honorara svakako pripada Predragu Dragiću Kijuku, mladom magistru jugoslovenske književnosti, uredniku tribine za društvene aktivnosti u Studentskom centru. Njemu je takođe uspelo da dovede i članove redakcije poznatog lista "Nova levica" iz Londona, Ernesta Mondela, ekonomistu iz Brisela, veoma kontroverznu ličnost u marksističkom pokretu, kao i Livija Majtanija, italijanskog publicistu; svi su oni odreda govorili besplatno (honorar se za takve ličnosti kreće od 2000 dolara pa naviše) na tribini Studentskog kulturnog centra."
 
Boreći se za publiku, kaže novinar, Dragić nije krenuo putem senzacionalizma: "On je u načelu protiv senzacionalnosti, jer ona ugrožava subjektivnost duha, cilja na površnost a ne na unutrašnjost problema. I zato on u svojim književnim ciklusima, koji su bili na programu ove jeseni, pravi predavanja o zaboravljenim ali kapitalnim vrednostima kao što su estetički spisi Franje Petrića, Branka Lazarevića i drugih naših klasičnih pisaca."
 
A "Politika" 12. marta 1972. u tekstu "Marko Kraljević sumnjiv na tribini" posle najave da je Serž Dubrovski obećao da će doći u Beograd i u SKC dovesti svog velikog prijatelja Rolana Barta novinar ističe da Kijuk više ne sme ni da kaže ko bi mogao da dođe na tribinu SKC (pominju se Markuze, Kolakovski) pošto "mnogi politički ljudi grada i republike /.../ imaju običaj da opasno prokomentarišu poslove Studentskog kulturnog centra". Političari čas hvale, čas kude, a kad se, povodom naučne tribine o Marku Kraljeviću na panou ispred SKC-a našla rečenica Vuka Karadžića "Nikakoga čoveka nema koji nije čuo za Marka Kraljevića", desetak činovnika raznih društveno-političkih ustanova su strogo i prekorno zapitali: "Šta vam to znači?" Kijuk je novinaru rekao:
 
"Tako sam, organizujući raspravu o istoriji srpske ćirilice, bio proglašen srpskim nacionalistom. Kad sam upriličio razgovor povodom 100-godišnjice rođenja Stjepana Radića, bio sam nazvan hrvatskim šovinistom. Kad sam pozvao iz Rima Livija Matajna da govori o kineskoj kulturnoj revoluciji, bio sam ultralevičar. I tako mi gotovo svaki potez donese neki neprijatan prirepak."
 
Novinar ga naziva "jednim od najnapadanijih službenika" beogradskog Univerziteta; napadaju ga, veli, čak i studenti jer nije organizovao predstavljanje rasprodate knjige Luja Altisera, nego tribinu o Franji Petriću, o kome je, pred dvoje ljudi, govorila Zagrepčanka Ljerka Šifler - Premec:
 
"Ne smatram se dužnim da skrećem pažnju na knjigu koja je već našla čitaoce i koja je, iz mode ili iz potrebe, odmah rasprodata. Ali smatram da se u Studentskom kulturnom centru mora govoriti o Franji Petriću Petriciusu, najvećem estetičaru renesanse, našem čoveku kome su Nemci štampali sabrana dela, koga su štampali Francuzi i drugi narodi, a koga smo mi, neprilično i sramotno, sasvim zaboravili." — odgovorio je napadani.

Kijuk ističe: "Sve teme uzimane su teorije i naučnosti radi, a ne zbog pomodnosti, ujdurme, šoka ili traganja za posetiocima po svaku cenu. Ja se opredeljujem za one vrednosti koje po svaku cenu treba braniti od ljudskog zaborava." Zato je u ta, vunena vremena, na tribinu SKC-a pozivao i rektora Bogoslovije "Sveti Sava" protu Dušana Kašića, ali i Kseniju Atanasijević i mnoge, mnoge druge značajne ljude koje je ideološki teror uklonio sa obzorja onovremene kulture (o tom dobu i Kijuku u njemu čitalac može pročitati više u tekstu Koste Dimitrijevića u ovom zborniku).
 
Bio je, dakle, onakav kakvim ga je osetio njegov profesor Raško Dimitrijević, koji je svom studentu 18. marta 1969. povodom Kijukovog ogleda o Dostojevskom u pismu rekao: "Išao si, naravno, linijom svog shvatanja ljudi i sveta, ostao si tome veran do kraja, i tvoj Dostojevski je, iako si tvrđenja zasnivao na činjenicama i citatima, ipak tvorevina tvog uznemirenog duševnog i intelektualnog napora da ga prikažeš onakvim kakav se on u tebi ostvario." Zato je mogao da postigne ono o čemu je, povodom Kijukovih ranih eseja o našim srednjovekovnim piscima, svedočila njegova profesorka dr Radmila Marinković 1974. godine:
 
"Dragić ide direktno prema čoveku i opštim ljudskim problemima i na poseban način oživljava, osavremenjuje pisce udaljenih vekova." I pesnikinja Ljubica Miletić je, baš iz tih razloga, uočila da je Kijuk postao pisac koji kreće putem teističkog humanizma, čime je, razlikujući zabludu (racionalistički pogled na svet) od harmonije (metafizičkog pogleda na svet) postao "autentični i sugestivni mislilac."
 
Zato je, ponavljamo, Kijuk bio i ostao remetnik: borio se protiv zaborava, a za trajne vrednosti, neodvojive od uspravnog stajanja pred Bogom i ljudima.
 

KOSMOPOLITA
 
Kijuk je, u najboljem smislu te reči, bio kosmopolita, građanin sveta. O delu ovog istaknutog polihistora nisu pohvalno pisali samo domaći autori (od Zorana Gavrilovića do Jovice Aćina), nego i stranci: Selija Hevkesvort, Džon Geri, Ričard Brns, Ivan Čarota, Dejvid A Hil,... Kada je ser Džon Tavener za komponovanje svojih dela koristio Kijukovu antologiju srednjovekovnog pesništva u Srba, objavljenu 1987. na engleskom jeziku, on je izvanredno osetio o kakvom je blagu reč. U intervjuu "Politici" 21. marta 2001, a povodom izvođenja svog velikog dela "Pokrov hrama" (pevala je slavna Patrišija Rozario, čiji će nastup u Beogradu kasnije organizovati Fondacija "Laza Kostić"), Tavener je istakao da je Kijukovu antologiju dobio od ruskog sveštenika Mihaila Fotunata i da ga je ona zaplenila jer u sebi ima "božanski eros", a jedini smisao našeg postojanja je "povratak božanskom". Pošto ga je Pravoslavnoj Crkvi privukao, kako on sam kaže, Hristos, "viđen pravoslavnim očima, najdubljim i najdubokoumnijim očima", Tavener je, sasvim kijukovski, video da uzrok rata Zapada protiv Srbije nije bio dvodimenzionalno politički, nego se zasnivao na "neuspehu latinskog Zapada da razume pravoslavni Istok", pa bi jedini lek za Blera i Buša u njihovom nepoimanju onoga protiv čega se bore bio da razumeju pravoslavnu etiku. Tako su se dvojica pravoslavnih kosmopolita, Tavener i Kijuk, razumeli kad su u pitanju suštine.
 
Kijuk je, sa svojim Fondom istine, učinio mnoge podvige, ali jedan od najvećih podviga njegovog univerzalnog humanizma bio je objavljivanje dvotomnika "Politika rimskih papa u 20. veku" poznatog nemačkog istoričara Karlhajnca Dešnera, koji je svom izdavaču u Beogradu napisao pismo zahvalnosti:
 
Poštovani Gospodine Dragiću,
 
Ova godina ne sme proći a da vam se nisam, od sve! srca, zahvalio na izdanju papske istorije. Pravoje čudo što se ova knjiga ipak pojavila, petnaest godina (ako se dobro sećam) od nastanka prevoda Milana Petrovića. A to čudo se bez Vas, poštovani Gospodine Dragiću, nikad ne bi dogodilo!
 
Bila je to, bez svake sumnje, najlepša čestitka za moj 80. rođendan — kada se, pred oko 160 zvanica, iznenada pojavila moja kći i, sijajući od sreće, pružila mi prvi tom knjige, kojem je, kao dodatno čudo, sledio i drugi, a oba podjednako lepa koliko i solidno urađena. To je, bez sumnje, pravi izdavački podvig!
 
Molim Vas da se u moje ime zahvalite svima onima koji su pomogli Vašu inicijativu da se ovo delo ostvari.
 
Želeći Vam dug, zdrav i uspešan život pozdravlja Vas

Vaš odani

Karlhajnc Dešner

 
To i jeste suština kosmopolitizma: ponirući u dubine svog narodnog predanja, biti svečovečanski odgovoran. Kao pripadnik naroda koji je svoju duhovnu slobodu platio, između ostalog, i Jasenovcem, Kijuk je to umeo da bude.
 
O NASLOVU OVE KNJIGE
 
Naslov ove knjige je preuzet iz Hilandarske povelje Svetog Stefana Prvovenčanog, koji opisuje svog oca, Simeona Mirotočivog, zanetog prelepim drvetom razgranate krošnje na kome pevaju mnoge "mudre ptice ljubavi" i među njima njegov "detić Sava". Evo reči Svetog Stefana:
 
"A ovaj /Simeon/ se u misli uznosaše i željaše, kao da on stoji na uzvišenom mestu, u proletnje vreme veseloga to jest sunčanoga dana. Vide izdaleka ravnu livadu, krasnu po izgledu, lepu stvorenjem. A posred nje stojaše divno drvo, kružno granama, gusto lišćem, preukrašeno plodovima, koje daje dobar miris. A posred drveta beše se nastanila ptica slatkoglasna, krotka u sedenju, tiha u pesmama, vesela u igri, jasna u šaptanju, koja je jedna od mudrih ptica ljubavi, i slatki njegov detić /Sava/."
 
Ovo drvo razgranate krošnje svakako je Sveta Gora, a mudre ptice ljubavi su monasi. Iako nije bio monah, čovek kome je posvećen ovaj zbornik bio je jedna od takvih ptica, sasvim na tragu srpskog prvoučitelja, Save Nemanjića, koji nas je prosvetlio svetlošću Hristovom i naučio da budemo Bogočovekovi, a nikada svedeni samo na čoveka, smrtnog i prolaznog, kako su sebe na patuljasti psevdohumanizam sveli oni kojima je "Hristov vikar" od 1054. važniji nego Hristos.

Svetog Savu sledio je Sveti knez Lazar, a njegov put, put svetosti i čestitosti milome Bogu pristupačne, mnogi i mnogi, među kojima i Predrag R. Dragić Kijuk, koji je, sa Dučićem, mogao slobodno reći: "Pre svačiji sužnji no ičije sluge."
 
Mudrost i ljubav, koje su u njegovom srcu svile gnezdo, i danas nas navode da krenemo tamo gde se čuje poj Kijukove slobode u Hristu. I zato, dakle: Kijuk: mudra ptica ljubavi.
 

O RASPOREDU TEKSTOVA
 
Potpisnik ovih redova se trudio da tekstove rasporedi u skladu sa čitaočevom potrebom da Kijukovo delo sagleda na, makar u osnovnim crtama, celovit način. Zato prvo idu članci sa širim pogledom na ono što je uradio, prikazi njegovih knjiga objavljenih za života, oglašavanja posle njegovog preseljenja u večnost, predstavljanje posthumno objavljene knjige "Hrišćanstvo bez Hrista", sećanja na Kijuka, povest o njegovom odnosu prema Svetosavskoj Crkvi, dva značajna intervjua, da bi se sve završilo zapisima i stihovima koji, možda najintimnije i najdublje, saopštavaju tajnu čoveka koji je, kako neko reče, bio uspravan među ruševinama. Mada u ogledima ima i izvesnih ponavljanja, kao i sličnih osećanja vezanih za dragog nam pokojnika (recimo, mnogi, nezavisno jedan od drugog, istakli su da nemaju osećaj da je Kijuk umro), ipak u svakom od ponuđenih naslova nalaze i samosvojni uvidi koji doprinose da se ličnost i stvaralaštvo Predraga Dragića sagledaju na nov i svež način.
 

REČ ZAHVALNOSTI
 
Ove knjige ne bi bilo bez staranja onih čije smo tekstove, pisane naročito za zbornik, objavili, kao i bez ljubazne dozvole onih čiji su tekstovi već bili objavljeni da ih preštampamo. Priređivač i izdavači zbornika im se iskreno zahvaljuju.

Zahvalnost dugujemo i porodici Kijukovoj, sinu Ranku i kćeri Mariji, a naročito uvaženoj gospođi Dragoslavi Dragić, supruzi Predragovoj, čija nam je pomoć u priređivanju knjige bila više nego dragocena.
 
Moleći se Gospodu da dušu Predraga, Svoga raba (koji nije bio rob lažima ovoga sveta, nego postojani svedok Istine Koja je Hristos), upokoji tamo gde "nema suza, niti tuge, ni uzdisanja, nego je život beskonačni", mi Njemu, Bogu otaca naših, poput drevnih letopisaca, upućujemo reči zahvalnosti što nam je blagoslovio da se ovom knjigom bavimo.

 
Uoči Pokrova Presvete Bogorodice 2012.
 
Priređivač
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #2 poslato: Novembar 25, 2012, 05:35:49 pm »

**
KIJUK: MUDRA PTICA LJUBAVI


POGLED NA ČOVEKA I NJEGOVO DELO

* * *

Mnogostrana Kijukova ličnost i delatnost budili su pažnju i za njegovog života.
 
Iako je on često govorio da je najveći domet za časnog intelektualca u službi Bogu i rodu da ga ne vole, ali da ga uvažavaju, bilo je onih koji su ga i voleli i uvažavali.
 
Oni su umeli i da celovito sagledaju Kijukov doprinos ne samo našoj, nego i evropskoj kulturi.
 
Njihovi uvidi sada mogu postati i uvidi čitalaca ovog zbornika.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #3 poslato: Novembar 25, 2012, 05:51:13 pm »

**
KIJUK: MUDRA PTICA LJUBAVI
POGLED NA ČOVEKA I NJEGOVO DELO


PRIPADANJE ISTINI I BOŽANSKOM: PREDRAG DRAGIĆ KIJUK1

Prvo bih se zahvalio na pozivu organizatorima da učestvujem u ovom razgovoru o Predragu Dragiću. Poziv je i priznanje.
 
Posebna mi je čast da večeras govorim o Predragu Dragiću Kijuku, koji je izuzetna ličnost, izuzetan intelektualac; on pripada ovom vremenu, ali ne samo u smislu interpretiranja i tumačenja. Dragić pripada stvaraocima koji i izgrađuju svoje vreme ili ga prevode u istinu i neophodnost, koja je za sve i koju svi po najdubljem nalogu života izgovaraju kao istinu i prihvataju kao istinu. I on to čini u svom pisanju i u svojim knjigama, u svojim besedama i u svojim angažovanjima u praktičnom smislu i u izboru odlučujućih tema i problema za nas.
 
Dragić nas uvodi u sagledavanja o celini i u smelosti da svoje pojedinačno postojanje sagledamo i u celini i u božanskom i apsolutnom. Da svoje praktično postojanje podignemo ne samo do moralne svesti i slobode da odlučujemo o sebi u najdubljem smislu, već da se sami podignemo do svečanosti božanskog života — to je naša ekstaza, o kojoj su govorili i raniji filozofi, i Platon i Plotin (kod Platona prilaženje duša svetu ideja, a kod Plotina mi nosimo božansku iskru koja nas uzdiže do Jednog i Božanskog). Tu liniju sledi i Dragić, i to je njegovo religiozno opredeljenje, kako se o njemu mnogi izjašnjavaju. Ali to je kod Dragića mnogo suptilnije, i složenije, i otvorenije i realnije, i on je, ako se pažljivo čitaju njegovi tekstovi, iznad tih grubih kvalifikacija, i zato sam i ja oprezan u ovome što govorim o njemu.
 
Treba se, dakle, čuvati, kako se to kaže, da se Predrag R. Dragić Kijuk striktno ne svrsta u ovu ili onu filozofsku školu ili ideju. Možda sam Dragića neoprezno vezao za plotinovsku liniju u filozofiji, to je filozofski misticizam u najljudskijem smislu, koji se obnavlja i u fenomenološkim linijama savremene filozofije. Međutim, njegovo mišljenje i njegovi stavovi su i lični, i on kao književnik i filozof u tom smislu teško da bi se mogao vezivati za bilo koju raniju ideju i školu. Ali on nije sklon da ignoriše ili zaobilazi; on ih poznaje i ispituje; ali bi da uzmakne i od njih. U prilazu 20. veku, a taj vek Dragić određuje kao svetotalitarizam, pa tako i kao antihumanizam, antipoetizam, antisentimentalizam i antigovor, nesumnjiva je čistota i sloboda i moralna snaga njegova mišljenja. Tu nezavisnost i samostalnost u mišljenju on ima i onda kad interpretira pravoslavna stanovišta, on se i tada izdiže iznad toga što mu je po unutrašnjoj srodnosti najbliže.

Kako, dakle, razumeti Predraga Dragića Kijuka? Mora se imati u vidu, prvo, da je on izuzetan intelektualac našeg vremena. Kad kažem intelektualac, tada imam u vidu da on ima i duhovnu i moralnu snagu da sagledava ovo vreme i da ga sagledava i otkriva u tome što se dešava i u onim najdubljim čulnostima i osnovnim usmerenjima. U filozofskom smislu, zlo se određuje kao čulno, materijalno, kao dezintegrisano, i uživanje u tom čulnom i materijalnom i njegovo posedovanje, a to je onda gubitak Duhovnog i Božanskog i Čistote. Mogao bih grubo da kažem, držeći se nekih oznaka koje pripadaju savremenoj filozofiji, da Kijuk nije samo fenomenolog i da ne sagledava fenomen zla ovog vremena, da on ne izgrađuje neku vrstu fenomenološke redukcije zla, već je i više od toga — on je i transfenomenolog.
 
Dragićevi uvidi i njegova pozicija su mnogo širi od te jedne fenomenološke redukcije, njegovo intelektualno rasvetljavanje je i savremeno i moderno po tome što je i kod njega suština pomaknuta pre svega prema samom subjektu. Naime, samo suštinsko i ontološko sagledava se kod njega u istoriji, u kulturi, ali i u psihologiji, antropologiji i subjektivitetu; takvo usmeravanje postoji i u savremenoj filozofiji — da se ontologija zasniva u okviru antropologije, pa je kod Hajdegera taj odnos antropološkog i ontološkog jedan od bitnih problema savremene filozofije.
 
Malo sam se bavio velikim i obimnim delom Predraga Dragića Kijuka i, naravno, moram odmah da kažem da to nije dovoljno. Ali mogu da kažem i to da me ovaj sjajni i snažni intelektualac sve više zaprepašćivao i moram odmah da dodam da osećam neko divljenje prema njemu prvo zbog obimnosti njegovog dela — ono je zaista zadivljujuće i skoro da bih mogao da kažem zaprepašćujuće (eto, ovde su te dve reči na mestu) zbog toga što je sve uredio i organizovao da bi se ostvarilo ono što pripada punoći/celini, i onoga što on sam još dovršava, ali i drugi, van zemlje i ovde u Srbiji.
 
Ovde bih, u ovoj uvodnoj reči o Predragu Dragiću, samo da navedem neke od njegovih knjiga: Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry 1200—1700 (na engleskom, 1987); Kušač i iskupitelj (1990); Izlazak u igru (1990. godine); zbornik Catena mundi (1992), kome je dodeljena posebna nagrada "Slobodan Jovanović", a to je obimno delo u dva toma i, prema episkopu Lavrentiju, predstavlja "duhovnu enciklopediju srpskog naroda"; Bestarium humanum (2002); Umetnost i zlo (2005), Atlantokratija kao jezuitski ideal (2006); Najezda novih varvara (2007); Eristički eseji (2007) i Ogledi iz omilitike (2008).

O ovim knjigama se ovde, naravno, ne može govoriti. Za ovu priliku čitaoca bih uputio na sažete prikaze Dragićevog stvaralaštva na kraju njegovih knjiga, odnosno na sažete beleške o autoru i njegovom stvaranju.
 
Drugo, želim da kažem i ovo: njegove knjige su pisane snažnim intelektom, tim blistavim intelektom koji je i ličan i objektivan i najbliži je dekartovskom uvidu i razumu, i to se najbolje vidi u Dragićevim besedama (Eristički eseji i Ogledi iz omilitike), a to je duh koji govori i o sebi. Naravno, ovde su izuzetne i teme o kojima Dragić govori, ali je to kazano i snažno i umno, i taj njegov intelekt je zapravo razotkrivajući i rasvetljavajući i, kao što sam već rekao, to prodire do celine — i do objekta i do subjekta, i to je najpotpunije sagledavanje našeg vremena.
 
Treće, mene zadivljuje i moralna snaga Kijukovog uvida i njegova moralna smelost. Ko bi se sada usudio da govori o tome da je Evropa pred kolapsom i raspadom ili da joj to sleduje? Međutim, taj govor o Evropi nije iz zluradosti i mržnje, ili iz političkih namera, i ne pripada ideologiji, taj Kijukov govor ide iz same prirode stvari, to je uvid u samu "stvar" — to je njeno svođenje na pravu meru, i privodi je i drugim opcijama postojanja, i molitvi, i solidarnosti i bratstvu, i uz to onda ide i to koliko smo slabi i "primitivni" i koliko nas nije dodirnula, i pored dugog vremena njenog postojanja.
 
U ovoj uvodnoj reči moram posebno da istaknem Dragićevu delatnost u oblasti književnosti i kulture i uređivanju književnih listova i časopisa u Srbiji, kao i u inostranstvu. Dragić je autor deklaracije pod nazivom Slovo o srpskom jeziku, na pet jezika, on je pokretač biblioteke "Srpska dijaspora", zatim urednik "Srpske porodične biblioteke". On je idejni tvorac i pokretač jedinstvenog projekta za izdavanje Pravoslavne, Srpske i Slovenske enciklopedije za DBR Internacioanal Publishing. U Beogradu je uređivao poznati "Srpski književni magazin" (na engleskom jeziku), bio je dugo godina urednik "Književnih novina", a svoje eseje o javnom, političkom i kulturnom i društvenom životu, koji su izlazili u tim novinama, objavio je u knjizi Najezda novih varvara, koja je sinteza Kijukovih stavova o brojnim pitanjima današnjeg sveta, današnje Evrope, pitanjima zla i dobra i sl.
 
Dragić je i izuzetan govornik, i u tom je smislu poznat po intelektualističkim i filozofskim raspravama i govorima. On je učesnik i brojnih skupova u Srbiji i, ranije, u Jugoslaviji, i u Evropi, na kojima se razgovaralo i o svetovnim i o duhovnim temama. Poznata su i čuvena njegova usmena izlaganja. Moram da kažem da sam još ostao na starim pozicijama, naime, na ateizmu i na filozofskoj veri i na onome što Jaspers pod tim podrazumeva; međutim, meni je Kijukov teizam dragoceniji i bliži od prostog odbacivanja Boga; taj bog je u nama zasnovan i molitva i vera nisu u dnevnoj psihologiji, već imaju najdublje utemeljenje u suštini našeg postojanja i izdizanja iznad smrti i nestanka.
 
Do sada su izašle dve knjige Dragićevih beseda, to su Eristički eseji i Ogledi iz omilitike. Nadajmo se novim knjigama iz njegovih beseda.
 
Ovde bih izneo i Kijukov stav o besedništvu, koji je najveća pohvala govoru i govorništvu, nasuprot pisanju i napisanom, koje se razlikuje od govornog, koje, kako Dragić kaže, odmah iščezava i zato nam jača pamćenje i duhovno svojstvo. To je i razlog što besedništvo volimo više od napisanog, koje je, ako se tako može reći, zaustavljeno i sačuvano svojstvo. Civilizacija i nauka su nam u tome pomogli, ali smo sačuvali i govor kojim se, uz veru, razlikujemo od svih drugih živih bića.
 
Evo tog teksta, kojim je Dragić počeo svoje Erističke eseje, a za koje je pozajmio moto od jednog jevanđeljskog pisca (Da sad umuknem, izdahnuo bih. (Jov. 13,19)):
 
"Čovek besedi, ako ima šta da kaže, i ako ima iluziju da skriveni smisao ume da prenese drugima. Kazivanje je iskušenje kome su podjednako izloženi i onaj koji iščekuje besednikovo slovo i onaj koji se drznuo da ukrade nešto od lepote pisma, pretvarajući trajnost pisma u prolaznost zvuka. U činu govorenja manje je lepote, a više strepnje; lepota hrani nemog slušaoca, strepnja budi sujetu kazivača. Niko nije odgonetnuo odnos između jezika pisma i jezika kazivanja, to ne znaju ni besednik ni njegovi slušaoci, to je tajna iz koje su svi odlučeni, zato što jezik traje, a biće prolazi. Ima teoretičara koji smatraju da besedi samo onaj koji govorom odlaže smrt, jer i kad govori o smislu i kad govori o početku i kraju, ona ga sluša sva opčinjena. Ne manje, kada kazivanje sledi liniju istorije ili zraku Jasnovidca, pa čad kad svedoči zlo i prepoznaje sinove tame, mrzitelji istine se sklanjaju s puta jeziku. Zato čovek i besedi, zbog istine." (Predrag R. Dragić Kijuk, Eristički eseji, 5)
 
Niko, dakle, nije izrekao suptilniji i tačniji sud o besedništvu i pisanju od ovog koji je ovde zapisan, na početku ovih dveju sjajnih knjiga koje, nasuprot mnogima, upućuju i na teme o kojima treba razmišljati (dovoljno je da se pogleda sadržaj knjiga, pa da se to odmah oseti).
 
Izneo bih neka razmišljanja o još jednoj Kijukovoj knjizi, a to je knjiga Umetnost i zlo. U njoj se razmatraju brojne teme, pa bih za ovu priliku odmah istakao autorova razmatranja o preplitanju, povezanosti, uzajamnoj instrumentalizaciji i razlici između neograničenog duha umetnosti i društvenog poretka kontrole. To razmatranje "vremena umetnosti" i "vremena vlasti" sprovedeno je u svih jedanaest eseja Dragićeve knjige, a najpotpunije je iskazano u provokativnom eseju "Moć i nemoć umetnosti". U ovoj osobenoj studiji autor je na primerima likovnog stvaralaštva (Veroneze, Boš, Kandinski, Maljevič), filozofskih ideja (Heraklit, Fihte, Kjerkegor, Bakunjin), muzičkog stvaralaštva (Betoven, Vagner), do kontroverznih modernih umetničkih iskustava (bodiart, instalacije, digitalni remiks, veb umetnost), ili uz pomoć literarnih primera (Gorki, Andrić, Solženjicin), uočavao i pokazivao zašto jezik umetnosti jeste jezik slobode, a jezik vlasti uvek jezik neslobode.
 
"Podruštvljavanje fenomena duha umetnosti" krije u sebi "želju za ograničavanjem moći" umetnosti i u "korenu je sekularizacija umetnosti", tvrdi autor. A čuvanje samog sebe, i čuvanje svoje čistote i unutrašnje čistote i autohtonosti, što bi se na taj način moglo razumeti kod Predraga Dragića, jeste jedini uslov da se sagledaju tajnodiceja i tehnodiceja, kako Dragić kaže, a da se kao antipodi sagledaju i vreme umetnosti i vreme vlasti. Dok biće umetnosti, prema autoru, odlikuje poimanje sveta kao harmonijskog principa, dotle biće vlasti odlikuje poimanje sveta kao principa cinizma i hipokrizije, odnosno vremena u kome zlo dostiže svoju punu snagu. Unutrašnja čistota, međutim, i nije samo zato da bi se videlo negativno vreme, pripadanje sebi i svojoj čistoti znači, po autoru, pripadanje Bogu — naša čistota, i sam naš početak, i pripadanje duhovnom i poimanje nas samih kao duhovnih bića — to je sama božanska čistota.
 
Ali čistota se može uzeti i u antropološko-ontološkom smislu — taj početak, i odskakanje od osnove u mišljenje, i u čisto mišljenje, kako bi rekao jedan filozof, to bi značilo u najpotpunijem smislu pripadanje nas samih nama samima. I, uopšte, čistota je naše stajanje iznad zla, a to je ono što Dragiću omogućava najdrastičniji prilaz našem vremenu — i ta čistota je sama moralnost i moralni zakon u nama, i moć da se u "otvorenosti" sami vodimo i određujemo.
 
Time je i naše postojanje, ali ne svako postojanje, već to koje je zasnovano u najdubljem sokratovskom smislu — moralno postojanje, a zbog toga su i sve druge duhovne forme, pa i umetnost i njena moć da nas pročišćava (shvatanje o našoj moralnoj i božanskoj čistoti), i o tom "držanju za sopstveni perčin" ide, dakle, iz tog prvog vremena, i izvornih vremena, dakle, iz vremena Sokrata, Platona i Aristotela, te velike atinske trojke, ali i ranije, i ta linija nije se, naravno, napustila u toku celog kasnijeg vremena. To je ontološko-antropološka linija, i ona ide i sa Crkvom i hrišćanstvom, i u jednom užem i najdubljem smislu i sa pravoslavljem. Po mom sudu, Dragić pripada i jednoj i drugoj liniji, a obe su, ustvari, samo jedna linija.
 
Ako bi se za Predraga Dragića Kijuka reklo da ne pripada nijednoj školi, onda bi to bilo u izvesnoj meri tačno jer pripadanje tim linijama i ne znači pripadanje nekoj školi ili određenom stanovištu. Ali mora se imati u vidu da ne možemo umaći paradoksu da pripadamo i svom mišljenju i da preostajemo. U tom smislu i Dragić ima svoje "stanovište" i svoj stav. A ovo treba imati u vidu zbog toga što mnogi Dragića grubo svrstavaju u pravoslavne filozofe i misle da su time završili s njegovim delom, koje je mnogo kompleksnije od postojećih svrstavanja u određene škole mišljenja. Time možda možemo početi, ali ne bi trebalo ostati na tome, jer on doseže i preko toga.

Ali bez obzira na opiranje Dragićevog osobenog dela da se pojednostavljeno promatra kao deo ove ili one tradicije, čitalac će steći uvid da je ove tekstove pisao intelektualac izuzetne unutrašnje snage, ali i brige za našu sudbinu, i da je pisao filozof koji je duboko prožet samim božanskim "apeironom" i da nije, naravno, od onih koji prelaze sa jednog stanovišta na drugo, na primer sa ateizma na teizam i u zavisnosti od toga kako duvaju politički vetrovi. Ja sam jedan od njegovih čitalaca koji najčvršće veruje u Dragićev humanizam i njegovo pripadanje Istini i Božanskom.


Prof. dr Luka Prošić

____________

1 Razgovor održan na niškom Pravnom fakultetu 28. januara 2010. godine na temu Umorna civilizacija/ izazov Hrišćanstvu — rasprava o delu Predraga R. Dragića Kijuka. Govorili su: Prof. dr Luka Prošić, filozof, prof. dr Milan Petrović, teoretičar države i prava, Boško Obradović, književni istoričar, Vladimir Dimitrijević, književni kritičar, autor — Predrag R. Dragić Kijuk, književnik i filozof pravoslavlja. Organizatori tribine su: Udruženje intelektualaca "Srpska nacionalna svest", Savez studenata Pravnog fakulteta u Nišu, Savez studenata Filozofskog fakulteta u Nišu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #4 poslato: Novembar 25, 2012, 07:46:16 pm »

**
KIJUK: MUDRA PTICA LJUBAVI
POGLED NA ČOVEKA I NJEGOVO DELO


APOSTOL ISTORIJSKOG PAMĆENJA: PREDRAG DRAGIĆ KIJUK (1945—2012)

Sve one koji su držali do nacionalne srpske kulture, do pravoslavnog poimanja sveta, do kritičkog sagledavanja istorije i kulture, pogodila je tužna vest: u beogradskoj bolnici Sveti Sava, od posledica moždanog udara, iznenada je, u 67. godini, preminuo Predrag Dragić Kijuk. Na onaj drugi svet preselio se jedan od najboljih i najumnijih Srba koje sam ikada upoznao, na onaj drugi svet otputovao je sjajan književnik, lucidan liberalni filozof, originalan mislilac, sjajan medijevalista, odličan poznavalac Dostojevskog, kritički nastrojen istoričar. Srpska kultura je zaista izgubila intelektualnu gromadu, nesvakidašnje radoznalog stvaraoca koji se sa podjednakim žarom zanimao za pesništvo, filozofiju, hrišćansku etiku i misticizam, klasičnu srpsku i slovensku književnost, evropsku civilizaciju, uticaj Vatikana na sudbinu srpskog naroda i njegovu kulturu.
 
Srpska kultura je već poodavno postala vazalna prćija svetskih moćnika, u kojoj se uglavnom prepisuju pisma tuđih kultura, a Predrag Dragić Kijuk je bio originalna pojava i neponovljiv mislilac. Neću preterati ako kažem da je bio hodajuća enciklopedija i jedan od najhrabrijih srpskih intelektualaca na kraju 20. i početkom 21. veka. Bio mu je stran svaki oblik represivnog mišljenja, a bile su mu bliske sve forme umetničkog slobodarstva i buntovništva, pod uslovom da su doprinosile širenju umetničkih sloboda i razmahu kritičkog mišljenja. Pevao je u pustinji. Pored Raška Dimitrijevića i Nikole Miloševića, koji su svojevremeno očaravali retoričkom veštinom intelektualni svet Srbije, Kijuk je bio jedan od najboljih srpskih književnih govornika. Posedovao je neverovatan dar za govor, a mislim da je to dolazilo otuda što je imao šta reći, što je znao kako to uraditi i što je imao neverovatnu količinu informacija, kojom je plenio sagovornike i slušaoce. Bio je sjajan besednik jer je bio poklonik istine i jer je znao drugima preneti skrivene smislove ljudske egzistencije. Nije bio član nijedne partije, nijedne kvazimistične ili ezoterijske organizacije, nijedne filozofske ili književne škole, ali je zato uvek bio na strani škole utamničenih i progonjenih.
 
Ova hrabrost u pokretu, kako je za njega lepo rekao Vladimir Dimitrijević, uvek je mislila kako mu je nalagala savest. Bio je jedan od osnivača Fonda istine u Beogradu, Svetskog sabora Srba u Hajdelbergu, Centra za hrišćanske studije u Beogradu, udruženja Srpska nacionalna svest, a inicirao je i bio jedan od potpisnika čuvene deklaracije Slovo o srpskom jeziku. Uređivao je biblioteke "Srpska dijaspora" i "Srpska porodična biblioteka". Dugo godina je uređivao "Srpski književni magazin", zajedno smo uređivali "Književne novine", pa slobodno mogu reći da je, kada se srpski intelektualni brod nasukao na hridine tranzicije i demokratije, ova dva glasila Udruženja književnika Srbije preporodio u programskom i vrednosnom smislu. Srpska intelektualna i politička bižuterija i lihvarokratija, koja ne trpi nezavisne intelektualce, ostavila ga je bez posla 1993. i nikada mu nije oprostila kritički diskurs.
 
Za sobom je ostavio mnogo knjiga studija i eseja, od kojih su neke prevedene i na strane jezike. Da za ovu priliku spomenemo samo neka ostvarenja koja su odavno postala njegov lični zaštitni znak, ali i amblem srpske književnosti, Demoni među nama, Srednjevekovno i renesansno srpsko pesništvo 1200—1700, Saga o letu, Kosovska bitka (zajedno sa Dušanom Batakovićem), Kušač i iskupitelj, Izlazak u igru, Catena mundi I—II, Književnost i zlo, The Litle Legacy, Bestiarium Humanum, Atlantokratija kao ideal jezuita, Ogledi iz omilitike, Eristički eseji, Najezda novih varvara, Evropa protiv Evrope.
 
Ovaj nepotkupljivi intelektualni gorostas, ovaj apostol istorijskog pamćenja, nije bio konformista i servilni duh. Valjda se samo njemu i moglo desiti da u UKS dobije najviše glasova na Izbornoj skupštini, a da ne bude izabran za predsednika Udruženja književnika Srbije.
 
Nije stanovao u predvorju politike, ali su ga mnogi molili za savete, naročito vladike i mladi koji ne pristaju na demokratiju bez dobrote. Otišao je, čini mi se, u bolji svet, nego što je ovaj u kome mi živimo. Nije pristao na lingvistički vakum, na potiranje istorije, na gajenje mržnje, na uništavanje umetnosti, nije pristajao na retoriku nezavršenih i praznih priča, na odložena rešenja, na pravljenje simulakruma i simulacija, na potiranje različitosti, na uništavanje nade. Hvala mu za originalnu personalističku filozofiju, za nadu da čovek još uvek može živeti po meri vrednosti i borbe protiv besmisla!


Miroljub Joković


AN APOSTLE OF HISTORICAL MEMORY

All those who held to the Serbian national culture, to the Orthodox understanding of the vvorld, the critical consideration of the history and culture, all they are affected by the sad news: in the Belgrade hospital St. Sava, as a result of a stroke, suddenly, died Predrag Dragic Kijuk (67). In the other world moved one of the best and brightest of the Serbs I have ever met, in the other world traveled a great writer, lucid liberal philosopher, an original thinker, brilliant medievalist, an excellent student of Dostoevsky, a critical historian.

Serbian culture has really lost its intellectual boulder, an unusually curious creator with equal fervor interested in poetry, philosophy, ethics, and Christian mysticism, classical Serbian and Slavic literature, European civilization, in the influence of the Vatican on the Serbian people and its culture. Serbian culture has long since become a vassal of the powerful in the world's heritage which is mainly prescribed to letters of foreign cultures, but Predrag Dragic Kijuk was an original and unique thinker. I will not exaggerate if I say that he was a walking encyclopedia, and one of the bravest Serbian intellectuals at the end of the 20th and early 21st century. Any form of repression of thought was foreign to him, and they were all his familial forms of artistic freethinking and rebellion, on condition that they contributed to the spread of artistic freedom and exchange of critical thinking. He sang in the desert. Besides Rasko Dimitrijevic, Nikola Milosevic, who had once fascinated with their rhetorical skill the intellectual world of Serbia, Kijuk was one of the best speakers of Serbian literature. He possessed a remarkable gift for language, and I think it comes from the fact that he had something to say, he knew how to do it and he had an incredible amount of information that has charmed his guests and listeners. He was a brilliant orator, because he was a devotee of truth and because he knew how to pass to the others the hidden meanings of human existence. He was not a member of any party, or any quasi mystic esoteric organizations of any philosophical or literary school, but he was always on the side of the school of the imprisoned and the persecuted. Ihe courage in movement, how nice for him said Vladimir Dimitrijevic, always thought what his conscience dictated to him. He was one of the founders of the Fund of truth in Belgrade, of Serbs in the World Parliament in Heidelberg, of the Center for Christian Studies in Belgrade, the Association of Serbian national consciousness, and he initiated and was one of the signatories of the declaration of the famous Letter of the Serbian language.
 
He edited the Library of Serbian Diaspora and the Serbian family library. For many years he edited the Serbian literary magazine, together we edited the Literary newspaper, so I may well say that, when the Serbian intellectual ship ran aground on the rock of transition and democracy, these two publications of the Association of Writers of Serbia revived the program and the sense of values. Serbian political and intellectual usurers, who does not tolerate independent intellectuals, left him without a job in 1993 and he has been never forgiven his critical discourse. He wrote many books, studies and essays, some of which are translated to foreign languages. For this opportunity I would like to mention a few achievements that have long since become his personal trademark and emblem of Serbian literature: The Demons Among Us, Medieval and Renaissance Serbian Poetry 1200—1700, The Story of Flight, The Battle of Kosovo (along with Batakovic), and The Tempter Redeemer, Going to the Game, Catena mundi I—II, Literature and Evil, The Legacy Little, Bestiarium Humanum, Atlantocracy as a Jesuit Ideal, Essays in Omilitics, Erisitcal Essays, Invasion of the New Barbarians, Europe against Europe. This incorruptible intellectual giant, the apostle of historical memory, was not a conformist and servile spirit. I guess it just might happen to him and to obtain the most votes in the Electoral Assembly of the Association of Serbian Writers and not to be elected president of the Writers' Association of Serbia. He was not living in the lobby of politics, but many were praying for his advice, especially bishops and youth who refuse democracy without goodness.

Hes gone, I think, into a better world than the one in which we live. He did not agree on a linguistic vacuum, the abolishment of history, the cultivation of hatred, the destruction of art, did not accept the rhetoric of unfinished and empty talks, postponed decisions, on creation of simulacra and simulation, the abolishment of diversity, the destruction of hope. Thank him for the original personalistic philosophy, for the hope that one can still live according to values and the fight against nonsense!


Miroljub Jokovic
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #5 poslato: Novembar 25, 2012, 08:10:26 pm »

**
KIJUK: MUDRA PTICA LJUBAVI
POGLED NA ČOVEKA I NJEGOVO DELO


NAJMANJI I NAJVEĆI SADRŽIOCI DUHA

Veoma indikativan i, u vremenima bremenitim jakim zlom i posustalim dobrom, provokativan naslov knjige — studije Predraga Dragića Kijuka Umetnost i zlo neće doneti "recept za lakši život" ili turističku panoramu holivudskih sukoba zla i dobra u umetnosti, što se očekuje od današnjih "dajdžest" verzija pseudoduhovnosti, naprotiv. Ali, istini za volju, ova knjiga možda neće doneti revolucionarne promene pogleda (što i nije autorova želja jer najveće prevare se upravo skrivaju u vidljivom, a ne pojmovnom svetu), ali će utvrditi u veri i opomenuti (ukoliko ih još ima) one duhove koji ne pristaju da promene optiku i fundament svoga razmišljanja zbog toga što su se promenile okolnosti u kojima se nešto fenomenološki posmatra ili tumači. Promena okolnosti i pristajanje na aproksimativne pseudovrednosti nove duhovnosti ne znače fleksibilnost duha, već njegov sunovrat i osipanje u neautentičnim sistemima nametnutim kao najveći domet "humanizma" ("sa ljudskim likom" i demonskim sadržajem, prim. aut).
 
Upravo o takvim duhovima i njihovim delima piše i Predrag Dragić Kijuk, izvan svih vladajućih "izama" i "društveno poželjnih" galerija likova, koje medijska halabuka promoviše kao autentične tumače i predstavnike vrednosti i ukusa novog doba, koji nas iz svojih kupusara i tzv. panel-diskusija sa temom "šta bi bilo da je bilo" ili "ovako bi ja to napravio — kada bi samo umeo" uče svojoj polutalentovanosti i sitnoposedničkim intelektualnim instinktima, ali i formalnoj moći sistema koji ih je postavio kao svoje glasnogovornike. Ta vrsta aktuelnog bezizlaza za sve misleće ljude jeste upravo osnovna tema Kijukovih analitičkih i sugestivnih opservacija, veoma bliskih Lotmanovoj opasci da u literaturi postoji jednostavnost složenija od složenosti, odnosno, jednostavnije rečeno, izvan tevabije, koja je zauzela najvažnija i najvidljivija mesta na transparentnoj kulturnoj mapi postoji i niz drugih stvaralaca koji stvaraju izvan "zavijanja sa vukovima i pevanja sa horovima", odanih kako svome delu, tako i uravnoteženom idealu i harmoniji između etike i estetike.
 
Podeljena kao neka vrsta troknjižja, ova studija u prvoj knjizi tretira "Moć i nemoć umetnosti" i "Dopisivanje apokalipse", u drugoj knjizi poglavlja su "Sveci poslednjih dana", "Istok na Zapadu", "Carstvo osrednjosti", i u trećoj: "Pravoslavni humanizam", "Pobožni nacionalizam", "Nova stara Evropa", "Pravoslavni humanizam" i, kao početak i kraj, tekstovi "Klatno kosmopolitizma" i "Orfejev izlazak iz metafore" koji, na prvi pogled, otvaraju i zatvaraju knjigu, ali je u suštini semantički, duhovno i poetički natkriljuju.
 
Upravo na takvim mestima u knjizi, ključnim kao "čvorišta smisla" (Lakan), Kijuk uspostavlja nešto što je neophodno za razmatranje i postojanje duhovnog stava uopšte, a što kultura, društvo i individualni pogledi sve manje poseduju — kontekst. Ali kontekst koji nadilazi dnevnopolitičke i kvaziideološke partikularne postulate sužene i apartne svesti savremenog čoveka i koji podrazumeva evropski kontinuitet duha kao imperativ umetničke individue i posmatranja i tumačenja stvaraoca i dela kako u vremenu nastanka, tako i u vremenima trajanja — u našem vremenu, gde neposredni "konzumenti", duhovno i etički obazrivi, kroz dela velikih umetnika određuju vlastitu kreativnost i vrednost, ne želeći da ih svedu u jednosmernost i stupidnost savremenog čoveka, čija svest oscilira između besramnog konformizma, intelektualne lenjosti obrnuto proporcionalne duhovnim kapacitetima i znanjima i upotrebne vrednosti svega, pa i vlastitog života: "Slična zloupotreba gramatike umetnosti sprovedena je i nad ekspresionistima (na primerima dela Kristijana Rolfa, Ferdinanda Holdera, Vasilija Kandinskog, Edvarda Munka, Alekseja fon Javljenskog, Emila Noldea ili Ernsta Barlaha) stavljanjem njihovih dela u savremeni ideološki ključ. Njihova dobrovoljna izolacija i izdvojenost od sveta, ili njihovi spisi koji svedoče traganje za osobenim misticizmom (na primer Munkove pesme, Van Gogova pisma, Barlahova drama, Noldenova autobiografija, itd) po pravilu su izostajala iz interesa društveno usmeravane kritike. Tako je i bilo moguće da i Munkov 'Vrisak' (1895) — kao dokument o strahu od života i sveta (što su odlike kritičkog i psihološkog ekspresionističkog univerzalizma) — tumači vide jedino kao odgovor na vreme umetnikovog života."
 
Zbog toga kontekst nije definisan kao lični stav ili sinonim autorske naklonosti, već kao rezultat obavezujućeg istraživanja i duhovnog hodočašća. Možda je pravi primer takvog metoda (ova knjiga obiluje sličnim, zanimljivim i, što ne reći, poučnim, primerima) vezan za tumačenje sudbine Ezre Paunda, kao najpoznatijeg imažiste, koji je svojim delom i životom posvedočio "nesigurna načela modernog doba" iako ni sami nisu slutili "da će kraj njihovog veka uspostaviti vladavinu mediokritetske civilizacije, dinamične niskosti i izopačene aksiologije". Otvarajući sa naknadnim promišljanjem imažizma, ustvari pesničkog dela Biljane D. Obradović, pesnika i profesora na univerzitetu u SAD, čitavu galeriju likova koje aktuelni moralisti i tumači zaobilaze u promišljanju aktuelne književne produkcije (poput Stanislava Nikića i Save Jankovića, na primer) Dragić uspostavlja sasvim drugačiji kontekst, koji za svoje granice nema skudoumnost i (ne)umetničke razloge i porive samozvanih tumača i presuditelja, već kompletan civilizacijski i umetnički kontekst, koji svojim dokazanim vrednostima, bez bilo kakvih apartnih preobličavanja, svedoči autentičan kvalitet. Ili kao na strani 21, gde i sam autor kaže: "U stvari želja za ograničavanjem moći u korenu je osobene sekularizacije umetnosti, i otuda je pokušaj da se, na svaki način, izvrši politizacija umetnosti. Podruštvoljavanjem fenomena duha umetnosti, politika i ideologija čine napor da razuđivanjem duhovne monade umetnost prevedu u kontrolisani populizam."
 
Ovu knjigu ne čini osobenom samo ogromna erudicija autora i traženje izvornika unutar najpoznatijih i, a često i za veliku većinu čitalaca potpuno nepoznatih istorijskih podataka i činjenica, koje bacaju potpuno novo svetlo na one odgovore koje smo smatrali konačnim i askiomatski tačnim, pogotovu u aktuelnom trenutku, u kome je pozitivizam u potpunosti progutao realnost i gde nije ni ostalo nijedne druge stvarnosti osim ideologije.
 
Ova knjiga širi kontekst nacionalne ideje izvan okoštalih folklorno-rudimentarnih tumačenja, koja naciju svode na prošlost i "društveno poželjne" osobine naroda kome treba što pre i što ekspeditivnije osporiti sve umetničke i civilizacijske zasluge i kapacitete, svodeći ga na relikt internacionalističkog petodecenijskog nasleđa, obudovele varijante komunističke ideje.
 
No, kao kontrapunkt takve ideje, koja dominira krajem prošlog i početkom ovog veka, funkcioniše sigurno centralni i misaono sublimni deo ove knjige "Istok na Zapadu", u kome Dragić u nekoliko poglavlja prati uticaj, ali i sudbinske i životne puteve ruske emigracije, koja eksplicitno dosta govore o samoj prirodi istorijskog, umetničkog i duhovnog sagledavanja puteva "zagranične Rusije": "Prognano pravoslavlje", "Raspeto pravoslavlje", "Tihovateljno pravoslavlje", "Saborno pravoslavlje", "Vaseljensko pravoslavlje" — poglavlja su koja opisuju čitav krug misli o sudbinskoj ekspediciji, koja je, istini za volju, svoje najbolje tragove i autentične predstavnike ostavila upravo na ovim prostorima.

Iz ove perspektive bismo zaista mogli da se zapitamo koliko je u "našem" zaista ruskog i koliko naučnih, umetničkih, društvenih i drugih dostignuća počiva upravo na radu i životu ruskih emigranata. Dragić prati njihove puteve, ali, u isto vreme, stvara jedan veći i sveobuhvatniji pogled na tu tegobnu "seobu naroda" pred podivljalim komunistima i svakim drugim zlom koje se tih prvih decenija dvadesetog veka valjalo po Rusiji.
 
Pored niza do sada nepoznatih podataka i sagledavanja slojevitosti kulturne misije ruskih emigranata, Dragić uspeva da sagleda i pravo lice kulturne misije, ali i sve nijanse duhovnih različitosti koje su Evropu i slovenski svet suštinski razdvajale — ne kao nerazumevanje različitih kulturnih matrica, već upravo kao višnje razumevanje: "Boljim uzajamnim odnosima na planu ideja, opredeljenju za simfonijski tok koji ih sve osmišljava i brani od filozofske i egzistencijalne besmislenosti — doprineće, iznad svega, razobličavanju 'humanističke' Evrope. Zapadni svet egzilnim Rusima nije imao šta da ponudi; lažni humanizam umesto hristocentrizam i autoritarni evrocentrizam umesto hrišćanski univerzalizam — pokazivali su da se Evropa menja, i kad se menja, jedinu u svoju korist. U moralnom sunovratu, politički umorna, religiozno sekularizovana, hrišćanska Evropa za ruske seobnike nije postojala."
 
Prepuna čudnih, ali veoma direktnih i tačnih analogija, duboko u kontinuitetu evropskog i srpskog nacionalnog duha i nasleđa, knjiga Umetnost i zlo u svakom smislu predstavlja osoben i nesvakidašnji presedan kako u etičnosti, otvorenosti i poštenju stavova njenog pisca, tako i u činjenici da ovakvih knjiga koje bi se na ovaj način bavile našom ulogom u opštoj kulturnoj matrici u stvari i nema.
 
Jedino pitanje koje ostaje otvoreno odnosi se na prisustvo ove knjige u beogradskim knjižarama pošto, istini za volju, pisac ovih redova nije očekivao da će Umetnost i zlo ovdašnja (pseudo)kulturna (pseudo)elita dočekati sa odobravanjem i pohvalnim člancima u rubrikama za kulturu. Malo je nelogično za ovdašnje prostore da neko čije se obrazovanje zasniva na raznim socijalističkim kružocima i bahatom levičarenju ili agresivnoj "atlantokratiji", uvek i preko svake mere, čita i tumači knjigu koja iz sve ono što je nasleđe "humanizma" "logorskog dvadesetog veka" dovodi u pitanje. No, bilo je za očekivati, budući da gore navedeno nije nikakvo tajno znanje potpisnika ovog teksta, da jednu ovako značajnu knjigu izdavač malo agilnije distribuira ili da je, mislim da to nije previše, bar ima u nekim knjižarama.


Petar V. Arbutina
Predrag Dragić Kijuk, "Umetnost i zlo", Srpska knjiga, Ruma 2005


ATLANTOKRATIJA KAO JEZUITSKI IDEAL

PRIKAZ

Autora, gospodina Predraga Dragića Kijuka (rođenog 1945), gotovo da je nepotrebno predstavljati srpskome čitaocu. Po osnovnoj struci filolog, on je duboko ukorenjen u našim kulturnim i kulturnopolitičkim zbivanjima kao književni i likovni kritičar, esejista, antologičar, istoričar, pravoslavni filosof i filosof pravoslavlja (personalista i dostojevista), te osnivač i promoter niza rodoljubivih nevladinih organizacija u zemlji i inostranstvu. U vreme kada je bio upravnik najveće biblioteke inostrane periodike na Balkanu, 1993, izbacila ga je sa posla, iz političkih razloga, tadašnja vlast "lihvarske levice".
 
Knjiga koja je pred nama deli se na sledeće oglede:
 
Umesto uvoda (Srbofobija ili zalog evropske integracije i ogledni primer evroatlantske ideologije);
 
1. O nasilju (NATO ubija epohu; Zarobljenici posthitlerovske ideologije; Globalistička ukrštenica; Antihrišćanski pohod na Kosovo i Metohiju; Balkanizacija Evrope; Evropa i Srbija na raskršću; Latinsko hrišćanstvo i balkansko latinstvo);
 
2. Pohota za zlom (Pohota za vlašću; Orfejev izlazak iz metafore; Dopisivanje apokalipse);
 
3. Ponovo o nasilju (Krstonosni mač Rimske kurije; Ratoborni ekumenizam; Anihilacija Srba; Pretorijanci i gaulajteri; Simulacija političkog humanizma; Evrokratija i orvelokratija; Prolegomena za srpsku budućnost).
 
Na kraju knjige nalazi se zajednički Registar imena i pojmova, te Beleška o piscu.

Iako su se i neki drugi srpski pisci činjeničkih dela bavili anihilacijom Srba od strane pojedinih osovina zla, na prvom mestu Lazo Kostić, Ratibor Đurđević i Vojislav Šešelj, njihova dela delo Dragića Kijuka nadgornjuje u dva pravca. Dela Kostića, Ratibora Đurđevića i Šešelja ostaju na istoriografsko-faktografskoj ravni. Dragić Kijuk, pak, svoja razmatranja podiže na ravan apstraktnih pojmova, tako da ona imaju i filosofsku i politikološku relevantnost. Dalje, dela triju prvospomenutih autora sagledavaju zlo u postupcima određenih pojedinaca, pokreta, institucija i kaznenih ekspedicija protiv Srba. Dragić Kijuk ide i dalje, uočavajući zlo u samim temeljima zapadne civilizacije (zapadne kulture) kao njen "istočni greh". Njegova Atlantokratija je stoga uveliko fenomenologija zla Zapada, ali i manifest srpske sabornosti, kao duhovnog odgovora i prevazilaženja toga zla i toga zlom prezasićenoga Zapada.
 
Dragić Kijuk "atlantokratiju" ne definiše neposredno. No, ona se, kao mnogoglava hidra, u različitim situacijama projavljuje kao globalizam, mondijalizam, natokratija, mediokritetska civilizacija, globalistička ideologija kiča, vašingtonska sekta, kartelska demonokratija, evroamerička nuklearna mafija, civilizacija krijumčara i prosvećenih vandala, katoličko-protestantski državotvorni kiklopi, nakazno političko hrišćanstvo (kronokratija), Rimski Hrist, oktopodski ekumenizam, lihvarska demokratija, lihvarokratija, kabinetska tiranokratija, orvelokratija,...
 
Na početku knjige Dragić Kijuk veli: "Dvadeseti vek nije samo iznedrio ideologije koje su potresle svet (komunizam, fašizam, nacizam, atlantizam i globalizam) već je u svoju biografiju upisao i dva poražavajuća, antihumanistička arhipelaga: civilizaciju gulaga i civilizaciju raseljenih lica ... Iako se srpski narod našao na udaru svakog od ovih ideoloških maljeva, evroamerički globalizam je jedina politička utopija čiji je eksperiment nad Srbima, posledično, ravan anihilaciji." On s tim u vezi navodi i najvećeg francuskog državnika 20. veka, Žorža Klemansoa: "Amerika je jedina nacija u ljudskoj istoriji koja je na čudovišan način iz varvarstva direktno prešla u degeneraciju, bez uobičajenog razdoblja civilizacije."
 
Zanimljivo je i originalno Kijukovo poimanje zapadne levice kao zbiljske desnice: "U predvorje trećeg svetskog rata globalizam uvodi upravo rigidna, totalitaristička i mediokritetska levica. Nema ničeg levljeg od socijaldemokrata i zelenih u Nemačkoj, ili laburista u Engleskoj, ili socijalista u Francuskoj, ili demokrata u Americi — pa ipak ni veće desnice u okviru stvaranja novog svetskog poretka." Samo, ništa bolju kvalifikaciju nije dobio ni levičarski režim (Slobodana Miloševića (od 1990. do 2000). To je "pronijarska levica", vlast "koja je privatizaciju obremenila kriminalziacijom a demokratizaciju temeljnih institucija društva (zdravstvo, sudstvo, univerzitet) pretvorila u lihvarokratiju", "vlast i njoj odana intelektualna bižuterija", "politički mutanti", koji su nas vratili "u petu deceniju veka",... "Srpski odnarođeni Jugosloveni propustili su priliku da medijski preokrenu situaciju u svoju korist dokazima o stvaranju prve neofašističke države u Evropi posle 2. svetskog rata (Hrvatska) što bi razbudilo planetarnu javnost... u vremenu pojačanog medijskog pritiska na Srbe etnički su očišćene (Slavonija, Banija, Kordun, Lika, Krajina, Dalmacija."
 
Atlantokratija je, ustvari, "jezuitski ideal" jer je njen temelj položen u 11. veku, kada se Rimokatolička crkva dobrovoljno odvojila od vizantijskog, konstantinovskog pravoslavlja. Time je Rimska crkva dala sebi odrešene ruke za zatiranje pravoslavlja kao "šizme" (raskola). Dragić Kijuk pokazuje da svi totalitarizmi teže istom cilju, što ih i ujedinjuje, premda se služe različitim metodologijama: "Za razliku od rimokatoličkog totalitarizma ili muslimanskog fundamentalističkog integrizma, protestantska autoritarna tiranija se širila deleći se na ezoterijske grupe i kvazihrišćanske sekte. To, onda, objašnjava zašto su na humanitarno-okupiranim teritorijama instalirane brojne sekte... Grupa Bilderberg i potom Trilaterala će u svoj program globalističke bankokratije ugraditi modele (Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i sl.) za ostvarivanje planetarne moći. Grupa Bilderberg iznova sprovodi Funkov nacistički plan za usmeravanje svetske politike. Utoliko je NATO samo pretorijanska garda nove zloćudne ideologije odnosno atlantokratije."
 
Veliki deo manje poznate istorije Srba je istorija njihovog pokatoličavanja i, kroz pokatoličavanje, odnarođavanja. Dragić Kijuk ukazuje da Srbi vuku poreklo od drevne civilizacije koja je stvorila najstarije pismo na svetu, vinčansko pismo, te da su Srbi, ustvari, starobalkanski Tribali, kako jasno sledi iz nepobitnih vizantijskih izvora. U vreme kralja Dragutina, s kraja 13. veka i početka 14. stoleća, srpska se država protezala na zapad do Našica. Slikovito, ali uvek uz strogo korišćenje izvora, Dragić Kijuk nam čini prozirnim taj gustom ideološkom maglom obavijeni deo naše povesnice.
 
Mada po struci nije pravnik, Predrag Dragić Kijuk originalno i izvrsno konstruiše modele budućeg međunarodnog položaja i ustavnog uređenja Srbije. To naročito važi za konstrukciju "Otvorene sednice parlamenta", kojom bi predsedavao patrijarh i koja bi predstavljala branu tiraniji većine. Ipak, pisac ovih redova ne deli izvesnu — srećom, ne bezuslovnu — Kijukovu blagonaklonost prema ustavnoj i parlamentarnoj monarhiji kao obliku budućeg državnog uređenja Srbije. Ovde se, naime, mora voditi računa o tome da je karađorđevićevska monarhija praktično samu sebe ukinula kada je kralj Petar Drugi, popuštajući pred britanskim i hrvatskim pritiscima, 12. septembra 1944. pozvao Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine i pridruže Narodnooslobodilačkoj vojsci pod vrhovnim vođstvom "maršala" Tita. U istom obraćanju, očigledno ciljajući na Jugoslovensku vojsku u otadžbini i Ravnogorski pokret, Kralj je osudio sve one koji, "zloupotrebljavajući njegovo ime i ovlašćenje Krune, pokušavaju saradnju sa neprijateljem, što samo izaziva neslogu u narodu i što, u ovom teškom vremenu, koristi jedino neprijatelju". Time su izazvane duboka pometnja (politička šizofrenizacija) srpskog naroda i dezorijentacija srpskog četničkog pokreta, koje traju do danas. Posledica toga je što se još uvek ne zna gde je grob đenerala Mihailovića, na kome bi njegovi poštovaoci mogli da zapale sveće. (Po Hegelu, jedini potpuni i nepromenljivi božanski zakon je onaj koji pojedincu daje pravo na grob.)
 
Pustimo ovoga Vaclava Havela srpskoga mračnog doba da jednom svojom divnom slikom zaključi ovaj prikaz: "Posledično, sudbina srpskog naroda je sve neizvesnija jer se zadesila na putu najmoćnijeg totalitarizma u istoriji. Pa ipak, na hitac u Srbiju ovaj drevni, pravoslavni i evropski narod je odgovorio verno načelima istine, slobode i dostojanstva. Sa grobom pod jednom, a kolevkom pod drugom rukom poslednji moralni ratnici hrišćanske civilizacije brane svoj biološki opstanak sa istom upornošću kao što brane svetu Gračanicu, najvredniji spomenik hrišćanskog Balkana s početka 14. veka, na koju novovekovni vandali atakuju iz dana u dan."


Prof. dr Milan Petrović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #6 poslato: Novembar 25, 2012, 10:22:41 pm »

**
KIJUK: MUDRA PTICA LJUBAVI


ČITANJE VELIKOG DELA

* * *

Duhovna enciklopedija našeg naroda, "Katena mundi", životno je delo Kijukovo, koje je izazvalo veliku pažnju ne samo kada se pojavilo (a ove, 2012, kada pred čitaoca izlazi zbornik "Mudra ptica ljubavi", navršava se dvadeset godina od kada je "Katena" ugledala svetlo dana), nego i kasnije. Da je to tako, potvrđuju ne samo afirmativni stavovi uglednih naših intelektualaca o njoj, nego i pažnja koju su joj posvetili "drugorbijanski" jurišnici, poput Olivere Milosavljević ("U tradiciji nacionalizma ili stereotipi srpskih intelektualaca o 'nama' i 'drugima'",Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2002,135 ).
 
Ova knjiga svakako zaslužuje da se ponovo štampa jer je njena vrednost neprolazna, a aktuelnost trajna.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: