sledeća tema »

[Angelina]

**

PREĆUTANA KULTURNA ISTORIJA SRBA

Vladimir Dimitrijević

Ova knjiga predstavlja zbornik ogleda o prećutanim ili skrajnutim delatnicima srpske kulture, ili skrivenim aspektima delatnosti poznatih ličnosti.
 
Ogledi o Milanu Rakiću, Jovanu Dučiću, Vladimiru Vujiću, Stanislavu Vinaveru, Predragu R. Dragiću Kijuku, Marku S. Markoviću i drugima, nude nova čitanja srpske tradicije.

Srpski sabor Двери
Izdavačka kuća Catena Mundi
Beograd, 2012

[Angelina]

**

NAUČIMO PJESAN ILI NEKOLIKO REČI O OVOJ KNJIZI


ŠTA JE TO HRIŠĆANSKA KULTURA

Narod koji ima Hilandar i Studenicu, Pećku Patrijaršiju i Gračanicu, fruškogorsku i ovčarsko-kablarsku Svetu Goru, narod Miroslavljevog jevanđelja i "Slova ljubve", Jefimije i Stefana Visokog, ima odgovornost ne samo da sačuva, nego i da preda sačuvano. Ako je narod mistična zajednica pokojnih, živih i nerođenih, onda njegova kultura mora da bude kultura kontinuiteta. Osnova našeg shvatanja o tome iskazana je u ogledu ruskog filosofa Ivana Iljina "Šta je to hrišćanski nacionalizam". Evo na čemu počiva kulturotvorno pregnuće (prevod pripada potpisniku ovih redova):
 
"Kulturu ne stvara jedan čovek. Ona je nasleđe mnogih ljudi, duhovno međusobno ujedinjenih. Svaka dva prijatelja u svom opštenju obrazuju izvestan kulturni nivo i stvaraju izvesne kulturne sadržaje. Tako stvari stoje i u svakoj porodici, u svakom društvu, u svakoj organizaciji, u svakom staležu i kod svakog naroda. Ljudi se ne ujedinjuju slučajno jedan sa drugim: njih uzajamno privlači sličnost materijalnih i duhovnih interesa; iz te sličnosti javlja se opštenje; dugotrajno opštenje uvećava uzajamnu sličnost, a ako opštenje ima stvaralački karakter, uzrasta onda i uzajamno privlačenje, snaži se uzajamna veza. Tu vezu učvršćuje tradicija, koja se predaje od pokolenja pokolenju. Tako postepeno nastaje jedinstvena i za sve zajednička kultura.

Najdublje sjedinjenje ljudi rađa se iz duhovne jednorodnosti, iz srodnog duševno-duhovnog ustrojstva, iz slične ljubavi prema jednome i zajedničkom, iz jedinstvene sudbine, koja ljude povezuje u životu i smrti, iz jednoga jezika i iz zajedničke molitve. Upravo takvo je nacionalno jedinstvo ljudi. Nacionalno osećanje ne samo da ne protivureči hrišćanstvu, nego od njega dobija svoj viši smisao i utemeljenje jer ono stvara jedinstvo ljudi u duhu i ljubavi i srca vezuje za ono najviše na zemlji — za darove Svetoga Duha, koji su darovani svakom narodu i koje svaki od njih preobražava u istoriji i kulturnom stvaralaštvu. Eto zbog čega je hrišćanska kultura na zemlji ostvariva upravo kao nacionalna kultura i zbog čega nacionalizam ne podleže osudi, nego radosnom i stvaralačkom primanju.
 
Svaki narod ima instinkt, koji mu je dat prirodom (a to znači — (i) Bogom), i darove duha, koje u njega izliva Tvorac svega. Kod svakog naroda instinkt i duh žive na svoj način i stvaraju dragocenu svojevrsnost. Svaki narod na svoj način stupa u brak, rađa se, boluje i umire; po svome lenčari, trudi se, gazduje i odmara se; po svome tuguje, plače i očajava; po svome se smeši, smeje i raduje; na svoj način hoda i igra, na svoj način peva i stvara muziku; po svome govori, deklamuje, pravi dosetke i besedi; po svome posmatra, sazire i slika; po svome istražuje, saznaje, rasuđuje i dokazuje; po svome sirotuje, tvori milostinju i prima goste; po svome gradi domove i hramove; po svome se moli i postupa herojski; po svome ratuje, ... On se po svome uznosi i ne pada duhom; po svome se organizuje. Svaki narod ima drugačije, sopstveno osećanje pravde i pravičnosti; drugi mu je karakter, drugačija disciplina; drugačija predstava o moralnom idealu; drugačiji politički snovi; drugačiji državotvorni nagon. Svaki narod ima drukčije i osobeno duševno ustrojstvo i duhovno-stvaralački akt. I svaki narod ima naročitu, nacionalno-začetu, nacional-noporođenu i nacionalno-odstradanu kulturu.
 
Tako je zbog prirode i istorije. Tako je i u instinktu, i u duhu i u svemu kulturnom stvaralaštvu. Tako nam je svima dato od Boga.

I to je dobro. To je prekrasno. I nikad nije bilo osuđeno u Svetom pismu. Različite su trave i cveće u polju. Različito je drveće, voda i oblaci. 'Druga je slavu suncu, a druga mesecu, a druga zvezdama; i zvezda se od zvezde razlikuje u slavi.' (1. Kor. 15,41) Bogat je prekrasan vrt Božiji; izobilan vrstama, blista u oblicima, sija i raduje nas mnogolikošću. I svakom narodu priliči da postoji, i da se ukrašava i da Boga slavi na svoj način. I u samoj toj raznolikosti već se poje i uznosi slava Tvorcu. I treba biti duhovno slep i gluv da se to ne bi shvatilo. Misao da se ugasi ta mnogolikost hvale, da se razori to bogatstvo istorijskog vrta Božijeg, da se sve svede na mrtav jednoliki kalup, na 'uniformu', na jednakost peska, na bezličnost posle duhovne raznolikosti, koja je u svetu već prosijala, mogla bi da se rodi samo u bolesnoj duši, od zlobnih, zavidnih grčeva, ili u mrtvom i slepom mudrijašenju. Takva plitka i prostačka, protivkulturna i sverazorna ideja bila bi sušta projava bezbožništva.. ,"¹
 
Ivan Iljin je hrišćanski nacionalizam smatrao nadasve kulturotvornim osećanjem i govorio je, jasno i glasno:
 
"To je osećanje:
 
— da je moj narod dobio darove Duha Svetoga;
 
— da ih je primio svojim nagonskim čuvstvilištem i na svoj način ih stvaralački preobrazio;
 
— da je kao posledica toga njegova snaga izobilna i pri-zvana na velika, kulturotvorna dela u budućnosti;
 
— da zato mom narodu priliči kulturno samostajanje, kao zalog veličine (Puškin), i nezavisnost nacionalno-državnog postojanja.
 
I u tom osećanju, istinitom i dubokom, hrišćanin je u pravu i ne podleže osudi. To osećanje obavija svu dušu njegovu i oplodotvorava njegovu kulturu.
 
Nacionalno osećanje je ljubav prema istorijsko-duhovnom obliku i stvaralačkom aktu svog naroda. Nacionalizam je vera u bogoblagodatnu silu svog naroda i zato — i zato u njegovo prizvanje. Nacionalizam je volja za stvaralački procvat svog naroda u darovima Duha Svetoga. Nacionalizam sagledava svoj narod pred Licem Božijim, sagledava njegovu dušu, njegove talente, njegove nedostatke, njegovu istorijsku problematiku, njegove opasnosti i njegove sablazni. Nacionalizam je sistem postupaka koji proističu iz te ljubavi, iz te vere, iz te volje i iz tog sagledavanja.
 
Eto zbog čega istinski nacionalizam nije mračna, anti-hrišćanska strast, nego duhovni oganj, koji čoveka uzvodi prema žrtvenom služenju, a narod duhovnom procvatu."
 
Iljin je takođe jasno ukazivao na činjenicu da nacionalizam ne znači mržnju prema drugim narodima. Naprotiv:
 
"Nacionalizam čoveku otvara oči i za nacionalnu samosvojnost drugih naroda; on uči da se ne preziru drugi narodi, nego da se poštuju njihova duhovna dostignuća i njihovo nacionalno osećanje; jer i oni učestvuju u darovima Božjim i oni su ih preobrazili na svoj način.... Može li se voleti svoja Crkva, a da se ne preziru druge veroispovesti? Naravno, može se. I, gle, ovaj hrišćanski plemeniti duh moguć je i u nacionalizmu.
 
Može li se voleti svoja porodica, a da se, kao posledica toga, ne gaje osećanja mržnje i prezira prema drugim porodicama? I, gle, taj hrišćansko-bratski duh moguć je i kod nacionalno mislećih ljudi. Upravo taj duh i leži u osnovi hrišćanskog nacionalizma."
 
O tome je, sasvim u duhu hrišćanskog pogleda na svet, pisao i srbski² kulturolog Vladimir Vujić, ističući da svaki
narod mora stvaralački da odgovori na izazove sveta u kome živi; ako u tome ne uspe, sledi mu sudbina "felaha", biološke šljake koju oblikuju imperijalne sile, lišavajući je prava na duhovno postojanje. Zato je i ukazivao na to da srbska kultura mora biti svesna svoje napetosti — između Rastkovog bekstva u manastir i Dositejevog bekstva iz manastira. Ali ukazivao je i na to da su stare forme nacionalizma, onog epskog i patrijarhalnog, nesposobne da rađaju novu kulturu, a da se sve vredno iz njih može i mora preuzeti — pod uslovom stvaralačkog preobražavanja, u skladu sa zahtevima novog vremena.
 

RAT PROTIV SEĆANJA I MI DANAS
 
Imamo pravo na samobitnost; imamo pravo stvaralaštvo; imamo pravo na svoj glas u čudesnom horu naroda Božijih. I mi nijedan drugi narod ne mrzimo. I svim narodima želimo da zauvek cvetaju i napreduju u svojoj kulturnoj samosvojnosti. I ne tražimo za sebe ništa od onoga što ne bismo dali drugima. No, ne zaboravljamo u kakvom dobu živimo. A to je doba rata u kulturi. Globalizam, kao novi totalitarizam, želi da razgradi sve tradicionalne vrednosti, da raspameti ljude i razori sve simbole od kojih su narodi milenijumima živeli. O tome Miodrag Pavlović, jedan od naših najkulturnijih savremenih pesnika, kaže u pesmi "Naučite pjesan":

Kroz kakva društva treba još proći,
kroz kakve ljudske vidike,
kroz zlohodnike, pauke-vojnike,
kroz šume pošasnika,
kroz uši doušnika,
treba još ići uz rame dvoličnika,
s napasnikom oblačiti samure,
s carinikom zavlačiti ruke u mošnje,
gledati pandure kako biju po kičmi!
Svuda se digli borci protiv otkrovenja
i jašu velike konje, vrebaju krv,
zasedaju pravednike i svakog ko se javi
između čoveka i boga, na brvnu.
Kuda će oni što se klone zveri?
 
Branite se! Naučite pesmu!
Uđite kroz gusle u mramorno oko,
pevajte, orite se, pojte
i stojte mirno kad se začuje pitanje
ko će među vama da zatvori vrata,
slavoslovite dok se hramu ne probije teme,
stakleni prozor nek se obrati moru
dok ne proklija sinje srce,
žamorite, žuborite, romorite,
neka vas nađe svetlo kao srp svoje snoplje,
kao što mučenička krv nađe svoje koplje,
uskliknite, utrojte, uzhvalite,
dok se i lobanji ne otvori gornji vid
i pesma ne pokulja na sleme,
popevajte, koledajte,
usred ovog rata koji sećanje briše
naučite pjesan, to je izbavljenje!
 
To je, dakle, naše doba: doba rata koji briše pamćenje. A kultura je pamćenje koje se prenosi s pokolenja na pokolenje da bi potomci i duhovno ličili na svoje pretke. Zato moramo neodstupno svedočiti da je i danas moguće "naučiti pjesan", a da srbsko društvo neće biti otvoreno poput uličnog kontejnera (kako nam nameću soroševski globalisti, koji se stide svega predačkog u sebi), nego društvo otvorenog uma i srca.
 

O ČEMU, JE ONDA, OVA KNJIGA?
 
Ako sve ovo znamo (a znamo, vidimo, na koži svojoj osećamo), onda je smisao knjige koju čitalac ima u rukama da nas podseti na ljude koji su u strašnom po Srbe 20. veku (a neki i na početku 21. stoleća) čuvali kontinuitet one "pjesni" koja nas spasava od izbrisanog sećanja. Potpisnik ovih redova godinama nastoji da ukaže na poslenike koji su, iako prećutani i marginalizovani, svagda spremno svedočili kojim putem kroz bespuća, u čije tmine su nas bacili oni što su želeli da nas raspamete i odvoje od samih nas. U poslednjih nekoliko godina on je u časopisima kakvi su "Dveri srpske", "Pečat" i "Geopolitika" i na raznim sajtovima objavio niz ogleda i zapisa o bakljonošama srpske samosvesti i kad su mu "Dveri srpske" i izdavačka kuća "Katena mundi" ponudili da objavi svoju knjigu, on se bez dvoumice opredelio za ovu zbirku ogleda, pod naslovom "Prećutana kulturna istorija Srba". Ona je prećutana zato što su delatnici ovde predstavljeni — zlovoljom onih koji su imali vlast u politici i kulturi — bili bačeni na margine (ili su, pak, kao u slučaju Rakića i Vinavera, važni aspekti njihovog delovanja, poput žrtvovanja za Rodinu, surovo uklanjani sa obzorja čitalačke percepcije i tumačeni ostrašćeno odrečno, kao u slučaju Dučića, "dražinovca").
 
Prećutano, zabranjeno, sklonjeno od očiju javnosti, a važno, uputno, potrebno, neophodno ne samo kao puko beleženje prošlog, nego kao prava ostavština za budućnost.
 
I ne samo književnost, filosofija, reč kao oružje i oruđe, nego i muzika (Nedović i Pjevović), državotvorstvo (Nebojša Krstić), sektologija (Aleksandar Senić), izdavaštvo (Vladimir Dimitrijević). Sve je to, u najlepšem smislu reči, kultura jer je izviralo iz dubina narodne duše i bilo prizivano mnogim glasovima iz tamnog vilajeta prognanih, a istinskih, opštih potreba, jer je imalo crtu nasušnosti i svagdašnje spremnosti na žrtvu.
 
Jedna posebnost: neke od ovih ogleda pisao sam dok su ljudi o kojima sam govorio bili živi. Takvi su "Vitez Visoke Srbije", o Marku S. Markoviću, i "Predrag R. Dragić Kijuk: svedok svetog ostatka Srba". Razlog je bio krajnje jednostavan — srbski narod o svojim ljudima velike vrednosti najčešće govori dobro samo kad se upokoje, a Marko i Predrag bili su dostojni poštovanja i ukazivanja na njihovo delo za života, pogotovu što su ih srbofobi u Srbstvu uporno prećutkivali.

Zato sam i pisao ovakve tekstove dok su Marković i Dragić mogli da ih pročitaju. Iz čiste zahvalnosti, i u ime svih koji su im bili zahvalni.
 

O RASPOREDU OGLEDA I ZAPISA
 
Ogledi i zapisi u ovoj knjizi dati su hronološkim redom, onako kako su ljudi o kojima je u njima reč izvršavali svoju dužnost na zemlji i prelazili granicu koja Ovo Ovde deli od Onog Tamo, na kome Ovo Ovde počiva. Prvo, dakle, Milan Rakić i Jovan Dučić, pa onda Vladimir Vujić i Stanislav Vinaver. Zatim "šumadijski Orfeji", Dragiša Nedović i Obren Pjevović. Tu je i monah Mitrofan Hilandarac, sa Atosa na nebo preseljen 1999, neposredno posle bombardovanja Srbije. Onda ubijeni zbog otačastvoljublja Nebojša M. Krstić, pa prerano otišavši Aleksandar Senić. "Kontroverzni" (znači — samostalno misleći) Dragoš Kalajić. Pa zapisi o onima iz prestupne 2012, koja nas poseti teškim gubicima: Marko S. Marković i Kijuk, naš Kijuk, čovek koji je veliki deo života proveo otkrivajući potonule kontinente srbske kulture (naročito one u rasejanju) i bez čije podrške mnogih od ovde obrađenih tema ne bi ni bilo.
 
Potpisnik ovih redova se iskreno nada da će knjiga naći put do čitalaca i da će je oni čitati s pažnjom i ljubavlju, pod čijim krilima je, iako grešnom i trošnom rukom, pisana. Naučimo pjesan — to je izbavljenje!
 
po Maloj Gospojini 2012. l. G.

Vladimir Dimitrijević

__________

¹ Preveo Vladimir Dimitrijević
² Od samih početaka svog književnog rada potpisnik ovih redova piše pridev "srbski" etimološkim pravopisom, držeći se stava Svetog Nikolaja Žičkog iz njegovog zaveštajnog dela "Srbski narod kao Teodul", kao i načina na koji je ovaj pridev pisao blaženopočivši vladika budimski Danilo. Razlog je jednostavan — ovaj drevni narod je, od drevnosti svoje, "Srb", a kad se piše "srbski" to se jasno vidi ("srpski" ima veze sa oruđem za žetvu, a "srbski" sa časnim hrišćanskim narodom Evrope, čijoj je prećutanoj kulturnoj istoriji ova knjiga posvećena). Kao što u fonetskom pravopisu ima odstupanja tamo gde je smisao ugrožen, tako je i ovde odstupanje plod jedne bitijne, nadpravopisne okolnosti.

[Angelina]

**

REČI OKLOPLJENE DELOM: RAKIĆ I DUČIĆ


KO JE ZAISTA INTELEKTUALAC

Iako i danas u Srbiji ima časnih i čestitih ljudi koji su svoje znanje i svoj moralni autoritet stavili u službu narodu kome pripadaju, ipak nas, stalno i svagda, zaprepašćuje broj onih "intelektualaca" koji su spremni da za šaku dolara ili evra pričaju tuđe priče o navodnoj najskorijoj EU-budućnosti, o tome kako treba da se odreknemo svoje prošlosti i pohrlimo u budućnost u kojoj nas (oni što su Srbiju 1999. bombardovali) čekaju raširenih ruku da bi nam podarili sve ono o čemu smo, ovako gladni, goli i bosi, vekovima sanjali. Činjenica je da takve klovnove, koji sebe smatraju inteligencijom, svakodnevno gledamo na televizijama, koje su, sve više, prozori u ništavilo; činjenica je da oni zarađuju lepe sume za svoje tlapnje i da je konkurs za najvećeg srbomrsca među srpskim "mudracima" stalno otvoren. Mnogi od njih, poput Vuka Draškovića, Biljane Srbljanović i Nikole Samardžića, nekada bejahu žustri "nacionalisti", pa su, zahvaljujući Mamonu, kome su se svim srcem poklonili, došli dovde dokle su došli: Vuk, koji je na mitinzima početkom devedesetih u prošlom veku urlao da će biti odsečena ona ruka koja podigne zeleni barjak u Raškoj oblasti, sada nas poziva da se odreknemo Kosova i Metohije i Srbe sa severa Kosmeta optužuje da su nasrtali na NATO vojsku; Biljana Srbljanović se ruga svemu svetom i čestitom u nas, od Vladike Nikolaja do patrijarha Pavla; a Samardžić svoj narod proglašava parijama nedostojnim EU krasota. Ima ih, ima: o njima su već pisali autori poput Slobodana Antonića, Zorana Avramovića, Milana Brdara i drugih. Prauzor im je, uglavnom skupljenim u "drugosrbijanski" tabor, veliki neprijatelj svega nacionalnog u našoj kulturi, Radomir Konstantinović, koji je, u "Filozofiji palanke", Dučića, Rakića, Nastasijevića, Nikolaja i Justina smestio među duhovne preteče "srpskog nacizma" i koji je, kad je umro diktator Jugoslavije, totalitarni bravar, Josip Broz Tito, ovoga po genijalnosti poredio sa Ajnštajnom i Pikasom.
 
Ko je zaista srbski intelektualac? Kakav bi on morao biti? O tome bi se dalo dugo i mnogo raspravljati, ali nećemo pisati traktat na ovu temu, nego ćemo — povodom dvojice takvih intelektualaca — pokazati kako može da izgleda čovek koji zaslužuje da ga tako zovu. Povodi su dve godišnjice: sto leta od kada je Milan Rakić, u četničkim redovima vojvode Vuka, krenuo, s puškom u ruci, da oslobađa Kosovo i Metohiju (1912—2012) i sedamdeset godina otkako je Jovan Dučić, o svom ruhu i kruhu, stigao u Ameriku da svedoči o laži "jugoslavizma" i stradanju srbskog naroda u NDH i drugde (1941—2011). Još su stari Latini znali da "reči uče, a primeri privlače".
 

MILAN RAKIĆ NA KOSOVU
 
"Ova je drama počela na Kosovu." — tako kaže Andrić u prvoj rečenici ogleda o Njegošu kao tragičnom junaku kosovske misli. Uostalom, svaka srbska drama ima svoj početak na Kosovu — od Lazara i njegovih božurčeta, velike borbe Srba su tamo nalazile svoj izvor i utoku. Karađorđe i Sveti Petar Cetinjski su želeli da oslobode i ujedine Srbe kosovskom krunom; "Na Kosovu da se sastanemo, da mi naše stare pokajemo" — poručivao je srbijanskom knjazu Njegoš, koji je crnogorsku korotnu kapu oblikovao kao rušninu za Kosovom. Vojislav Ilić, Branislav Nušić i Milan Rakić bili su izaslanici Srbije na ovoj svetoj zemlji, a kralj Petar Prvi Oslobodilac oslobađao ga je da bi na njemu opet propojale svetinje srbske i zazvonila zvona sa zvonika. I do danas se Srbi mere i proveravaju svojim odnosom prema Kosovu — ma kakve ale i vrane da ga privremeno opsedaju.
 
Jasno je da Kosovo uvek beše i pod senom izdaje Srba otpadnika ("Brankoviću, pogano koljeno..." — veli Njegoš).
 
Veliki broj Srba je Kosovo branio samo rečima, a ne istinom svog postojanja. I danas je takvih najviše. No, postojali su (i postoje) zavetnici, ljudi spremni da svojim životom posvedoče kosovsko opredeljenje. Oni su 3. septembra po pravoslavnom, a 16. septembra po građanskom kalendaru ove, 2011. godine od rođenja Hristovog, kada naša Crkva slavi svog prvog patrijarha, Svetog Joanikija, čije mošti počivaju u pećkoj lavri Majke Božije, nevidljivo bili prisutni na srbskim kosovskim barikadama. Oni bde sa današnjim pokolenjem vitezova, koji Vašingtonu i Briselu poručuju: "Zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uvek i doveka." Među njima je i slavni pesnik Milan Rakić, jedan od osvetnika Kosova iz 1912.
 
* * *
 
Milan Rakić je bio pravi predstavnik srbske žrtvene elite. Sin uglednog intelektualca, pariski đak, umeo je da voli svoj narod do samozaborava. Umesto da provodi dane u hladovini činovničke službe, on je, sa suprugom Milicom, po nalogu otadžbine otišao da bude konzul Kraljevine Srbije u Prištini, u doba najvećih stradanja srbskog naroda pod Turcima i Arnautima. (Spomenik od reči toj Rakićevoj službi podigao je Jovan Pejčić, knjigom "Milan Rakić na Kosovu")
 
Rakić je u te dane pisao sa svoje konzulske dužnosti nadležnima u Kraljevini Srbiji: izveštavao je da je turska vlast Arnautima dala odrešene ruke da ubijaju Srbe, da su "obesni Arnauti u Pećkoj nahiji", pošto su naš narod opljačkali i proterali, "okrenuli svoje razbojničke pohode na manastir Srpske patrijaršije u Peći", da čovek "sa zebnjom mora misliti na budućnost našega naroda ako ovakvo stanje potraje još koje vreme", da su se Arnauti u Prizrenu okupili da odrede dan kada će se izvršiti pokolj Srba ... Slao je 1909, 1910, 1911. spiskove uhapšenih i mučenih Srba, Srba ubijenih, Srbkinja silovanih, nesrećnica na silu poturčenih,... Pišući pesmu o kosovskom Hristu Koji u prazno širi ruke, čekajući pastvu koje nema, on je, u samoj suštini, opisivao realnost: "Očajan i strašan, Hristos ruke širi/večno čekajući pastvu, koje nema".
 
Ali to mu nikad nije bio povod za plašnju i povlačenje.
 
Rakić se, još dok je bio konzul Kraljevine Srbije na okupiranom tlu, herojski držao. Ušao je u Peć među porobljene Srbe bez pratnje, iako su mu Šiptari pretili da će ga ubiti. Čim je izbio Prvi balkanski rat, on je, nikom se ne javivši, napustio Ministarstvo inostranih dela, gde je bio činovnik, i otišao u četnike vojvode Vuka. Među prvima je ušao u oslobođenu Prištinu, iskopao u dvorištu konzulata zakopano zvono i zazvonio.
 
Mladen St. Đuričić je zapisao Rakićevo svedočenje o onome što je pesnik nazvao "najvećim danom" u svom životu:
 
"Ostavio sam konzulat, u kome više nisam imao šta da radim, pa sam uzeo pušku... Dakle, izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe...
 
Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant.
 
— Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se ovo mesto zove?
 
U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se remenjače.
 
— Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara!... To je Gazi-Mestan, na kom je Obilić...
 
Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju! Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio — otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju. Diže sablju i poče gromko:
 
— Na Gazi-Mestanu, od Milana Rakića!

Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg sa turbetom, zavi u crveno i ostade viseći kao plamena zastava... Iskaza me celog — planina!
 
Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja? S mukom sam se držao na nogama. Više osetih, no što videh kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta:
 
— Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je s nama... Evo ga pozadi, s bombama... u odredu vojvode Vuka!
 
I odmah odjeknu komandantov glas:
 
— Dobrovoljac Rakić, napred!
 
Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze... prvi i poslednji put tada."
 
A posle Gazimestana Rakić hita Stojanu Čemerikiću, srpskom starcu, da mu blagovesti Srbiju na Kosovu. O tome je pisao Stojanov unuk Milan:
 
"U selu Skulanovu, na Kosovu, živeo je jedan handžija, Stojan Džokle-Čemerikić, rodom iz Prizrena. Rakić je od njega napravio sebi ne samo čoveka od poverenja, nego i najodanijeg prijatelja. Pred odlazak za Beograd, Rakić se oprostio sa tim svojim prijateljem, koji je bio oronuo i oboleo:
 
— Neću, ne mogu da umrem pre nego što vidim srpskog vojnika na oslobođenom Kosovu. — rekao mu je prijatelj pri opraštanju.
 
Prolazili su meseci. Džokle je sve više oboljevao i nije mogao da se s postelje podigne. Ali je on čekao, čekao je spasenje.
 
I, najzad, kucnuo je bio očekivani čas.
 
U srećnu jesen 1912. godine, Milan Rakić, četniku prethodnici pobedničke srpske vojske, prelazi granicu na Merdarima, na domaku same Prištine. S fišeklijama i bombama, on, bivši konzul, ulazi na čelu jedne kolone u mesto u kome je toliko godina službovao. [...]
 
Vane, Mane i toliki mali ljudi bili su njemu u mislima kada se svetilo Kosovo.

Rakić se setio i svog prijatelja iz Skulanova. Jednog dana povede [sa] sobom nekoliko vojnika, i na čelu ove neobične čete, sa šubarom na glavi, naoružan, uputi se u selo. Njegov prijatelj Džokle ležao je na svojoj gruboj postelji, živi leš, strašniji nego onaj Rakićev Hristos u usamljenoj crkvi u Metohiji. Do njega gotovo nisu ni dopirali zvuci kosovskih okršaja, ni osvetničke pobede.
 
— Slobodan si, došla je Srbija! — uzviknuo je Rakić bolesniku. Iako u polusvesti, Džokle je poznao glas. Pogledao je Rakića, pogledao je naoružane vojnike pod šajkačom oko njega, i razumeo je. U magnovenju pribrao je svu svoju snagu, ustao iz postelje, mršav, dug, nezgrapan, i poljubio svoga oslobodioca u čelo. Zaljuljao se i pao.
 
Džokle je mogao ispustiti dušu tek kada je njegov zavet bio ispunjen."
 
I Rakićevo okruženje bilo je herojsko. Njegov šurak Vladeta, sin jedinac slavnog Ljubomira Kovačevića, poginuo je kao divizijski oficir oslobađajući Staru Srbiju 18. oktobra 1912. Nad njegovim grobom otac Ljubomir je održao ovakav govor:
 
"Sine,
 
Pet stotina godina srpski narod je čekao trenutak da se oslobodi Kosovo, i dočekao ga je. Ti si pao u ratu za tu svetu stvar i ja sam ponosit što sam kao otac danas u stanju da te svesno i sa ponosom žrtvujem idealu za koji sam i sam živeo.
 
Sine moj,
 
Idi i reci Caru Lazaru, Milošu Obiliću i svim kosovskim junacima da je Kosovo osvećeno. Odnesi im glas naše radosti i budi im vesnik jednog boljeg doba za celo Srpstvo."
 
Ovako je govorio čestiti Rakićev tast, još jedan pravi srbski intelektualac.
 
Ima li mnogo ovakvih nadgrobnih beseda u istoriji naše retorike?


JOVAN DUČIĆ U AMERICI
 
Pošto je izbio Drugi svetski rat, Dučić je, gledajući rasulo jugoslovenske diplomatije, kojoj je doskora pripadao, o svom ruhu i kruhu, krenuo u Sjedinjene Američke Države. Na umu je imao svoju, srbsku misiju. Srbima, svom narodu, izdanom i prevarenom, trebalo je objasniti šta se zbiva. Stigao je u državu Indijana u grad Geri i nastanio se kod rođaka Mihaila i snahe Leposave, udovice pokojnog Save Dučića. Smestio se u vilu na Mičigenskom jezeru, blizu Gerija. Njegov dom je postao sabiralište svih rodoljubivih američkih Srba, koji su shvatili da moraju činiti sve što mogu za svoje zemljake u senci kukastog krsta i ustaškog noža. Prateći izveštaje o pokoljima Srba u NDH, 20. oktobra 1941. Dučić piše pesmu "Vrbas" ("Nosi, srpska reko, krv naših sinova"), koja će, po rečima Slobodana Jovanovića, "biti zabeležena u svakoj antologiji našeg patriotskog pesništva" jer je Dučić "u danima velikog srpskog bola i mučeništva našao reči koje su mogle biti melem narodnom bolu".
 
"Pre svačiji sužnji no ičije sluge!" — poručio je Dučić ustaškim maroderima, koji su u to vreme bili "EUropa". Ove reči i danas treba nositi u sebi i često ih, kad na televiziji gledate "drugosrbijance", ponavljati:
 
"Pre svačiji sužnji no ičije sluge!"
 
Dučić se tih dana razleteo po Americi: besedio je među Srbima u Čikagu, Njujorku, Pitsburgu, na dalekom Zapadu. Luka M. Pejović, svedok njegove delatnosti, kaže: "On je masama ulivao poverenje. Govorio je kao sa katedre. Na dušu slušalaca njegove su reči padale kao melem. Dučić je za sve imao istu lepotu govora i isto pesničko nadahnuće."
 
U novembru 1941, kada su se kod Dučića u vili našli ugledni Srbi sa Novog kontinenta, odlučeno je da se obnovi rad Srpske narodne odbrane, što je odmah i učinjeno (rad SNO je bio faktički zamro za vreme "jugoslavizma"); sedište SNO postao je Čikago, a osnovano je šezdesetak podružnica širom Amerike. Dučić je bez potpisa (mada su svi — i prijatelji i neprijatelji — znali ko to piše) u "Amerikanskom srbobranu" počeo da objavljuje niz tekstova pod naslovom "Radi pravilnije orijentacije", u kojima je objasnio ko su Hrvati i kako je bilo moguće da se pojave monstrumi zvani ustaše. Objasnio je hrvatsku megalomaniju, na pesku konvertitstva utemeljenu; pokazao svu laž njihovog ranijeg, navodno "projugoslovenskog" političkog stava; digao glas u odbranu veličine jednog duhonosnog i državotvornog naroda, kakav su Srbi.
 
Na Dučića i SNO krenuli su svi: Hrvati, pod pokroviteljstvom Vatikana, tvrdili su da priče o pokolju u NDH nisu istinite; jugoslovenska vlada je nastojala da sačuva privid harmonije "troimenog naroda"; "Jugocentar" u Njujorku je nastojao da antifašističku borbu u Jugoslaviji prikaže kao delo jugoslovenskih boraca, a ne kao prevashodno srbsku borbu za opstanak pod naletom Hitlerovih saveznika, od ustaša do balista; komunisti oko lista "Slobodna reč" napadali su ga kao "dražinovca"; srbofobi iz Stejt Departmenta su, uz malu pomoć hrvatskih im prijatelja, dokazivali da Dučić širi rasnu mržnju među narodima SAD-a.
 
Dučića, naravno, ništa nije sprečavalo da govori istinu — protivnicima je poručivao da će ih "udaviti u kapi mastila", a o Hrvatima, koji su masovno podržali ustaštvo, svedočio da su takvi kakvi jesu ne zbog toga što se ničeg ne boje, nego zbog toga što se ničeg ne stide.
 
SNO objavljuje tri njegove brošure: "Ideologija jugoslavizma", "Federalizam ili centralizam" i "Vlatko Maček i Jugoslavija".
 
Pisao je i o srbskom primorju, stigao da objavi studiju o grofu Savi Vladislaviću i zaveštajnu "Liriku", jednu od najlepših naših pesničkih knjiga.
 
Sve vreme se lavovski bori da kaže pravu reč o Jugoslaviji, koju iznosi u jednom pismu: "Mi prisustvujemo ne samo katastrofi naše nesrećne države, osnovane na laži i izdajstvu, nego i rasulu jednog društva. ... I najužasnije od svega to je što sad treba da nas spasavaju ovi koji su nas dovde i doveli. Akcija pojedinih Srba ministara koji su ovde, u sviti Cvetkovićevog bana Šubašića, ispunjava me pravim užasom."
 
Izvesni Boža Marković je, svedoči Dučić, uveravao vladiku američko-kanadskog Dionisija da treba da pogine još trista hiljada Srba iz Bosne i Hercegovine da bi trijumfovala (opet) ideja "jugoslovenskog jedinstva", a Milan Grol je, povodom godišnjice 27. marta, samouvereno besedio da put Srba i Hrvata mora ostati zajednički.
 
Dučić je rekao da je Grolov govor "put očajanja, put brodolomaca" zato što se zasniva na laži jer je (osim u braku degenerika) nemoguća zajednica ubica i ubijenih. Naročito diže glas u odbranu interesa Bosne i Hercegovine, u kojoj žive Srbi koji su ginuli "na turskom kocu i austrijskom konopcu", dok se između dva svetska rata njihovim interesima trgovalo ("između jednog slučajnog Beograda i jednog ucenjivačkog Zagreba"). On uočava da je i sada, kao u Prvom svetskom ratu, na delu pokušaj stvaranja jedne "katoličke konfederacije" jer katolicizmu i fašizmu odgovara saradnja zarad borbe protiv šizmatika, koji su, u isti mah, i Sloveni. Pavelić je samo figura Vatikana, i on će biti uklonjen čim se pokolj nad pravoslavnima ostvari. Kako Dučić kaže u tekstu o Šubašiću: "Da nije katoličke mržnje protiv Srba, nikad Hrvati ne bi imali neki stožer oko kojeg bi se svi zajedno okupili. Srbi su oduvek ratovali pod svojom zastavom, uvek istom i uvek za isti cilj, a Hrvati nisu još od 11. stoleća nikad bili okupljeni pod svoju sopstvenu zastavu i za svoju sopstvenu stvar."
 
Zato u članku "Velika Srbija i Srbija Velika" podseća čitaoce na pravo rešenje:
 
"Niko od Srba nije želeo VELIKU SRBIJU, koja bi, po definiciji, zarobila strane narode, nego SRBIJU VELIKU, znači državu trećinom manju nego ostvarenu Jugoslaviju: Srbiju od Like do Ulcinja, bez ijednog Hrvata u svom jarmu, ali ni u svom srcu."
 
Kako bi trebalo preustrojiti državu posle rata, Dučić izlaže u pismu jednom prijatelju:

"Srbi moraju biti okupljeni ... oko svoje srpske vlade da je izvedu na pravi put, i u sopstvenoj srpskoj kući, u kojoj će biti silni i veliki, i na liniji koju ćemo povući po dubini savesti i duljini mača. Bez ovog imaćemo nove Marselje, kapitulacije, Vrbase, preveravanje, upropašćenje svih iluzija potrebnih narodu koji uvek mora da veruje."
 
Do poslednjeg daha svoga Dučić, krepki starac od 72 godine, ne prestaje da se bori. Iscrpljen, posle jedne prehlade i upale pluća, umire na Blagovesti, 7. aprila 1943.
 
U ogledu o Dučiću Sveti vladika Nikolaj američku misiju velikog pesnika opisuje ovako:
 
"Nije on branio Srpstvo kao što advokat brani svoga klijenta od koga očekuje neku nagradu. Nego, bez plate i položaja, bez ikakve zvanične dužnosti i obaveze, razrešen od svega sem svoje savesti, on je gromovnički udarao po svima onima koji su krivi za propast države i uništenje srpskog pravoslavnog naroda. /.../
 
Sve Dučićevo prozno pisanje ovde u Americi odnosilo se na to da je da srpski narod, pored svih grehova svojih vođa i svojih, zaslužio pred Bogom i čovečanstvom da živi kao slobodan narod. On je oštro osuđivao one srpske političare, koji su odstupili od istorijskog puta srpskog naroda, zaveli ga na stranputicu, doveli ga do rasula i dezorganizacije baš u onom vremenu kada su sva ostala plemena u našoj državi vešto iskoristila priliku i datu im slobodu da se organizuju u nacionalne i verske celine jače nego ikada pre stvaranja Jugoslavije.
 
S druge strane, iznoseći i osuđujući nečoveštva bližih i daljih neprijatelja nad srpskim narodom i njihov pakleni plan da zavladaju srpskom zemljom na groblju svih Srba, Dučić je pozivao srpski narod u Americi ka veri da se taj plan nikada neće ostvariti i ka bratskoj slozi u borbi protiv toga plana. Njegov poklič naišao je na silan odjek svih pravih Srba i Srpkinja u ovoj zemlji."


RAKIĆ I DUČIĆ, DANAS I OVDE

Nikom čestitom među Srbima danas nije lako kad gleda polom svog naroda i izdaju onih (tobož intelektualaca) koji su se poklonili Mamonu i koji čantraju svoje EU-mantre samo zato što misle da je jedina prava ideologija "u se, na se i poda se" (pri čemu to maskiraju u priču o "ljudskim pravima", "reformama" itd). Treba okretati glavu od tog vašara taštine, od rugla, rugla laži i pokvarenjaštva bez granica. Baš sada, kada je teško, treba gledati u svetlost onih koji su bili pre nas i koji su u isto tako teškim istorijskim okolnostima umeli da idu putem Istine. Kako je Rakiću bilo u tursko-arnautskoj Prištini dok je pevao o Hristu u Metohiji, Hristu bez pastve! Kako mu je bilo dok je svakog dana slušao vesti o pljačkanju i ubijanju sunarodnika, o strašnim zbivanjima, o propasti bez kraja i konca! A kako je bilo Dučiću dok je slušao kako ustaše kolju njegove Hercegovce i gledao Grola i Markovića kako buncaju o jedinstvenoj državi Južnih Slovena kao jedinom putu za Srbe! Sam protiv svih, oslonjen jedino na rodoljube iz Srpske narodne odbrane, Dučić se nije kolebao jer je znao da je u pravu. Kao što je Rakić svoje stihove "Na Gazi-Mestanu" opravdao s puškom u ruci, na tom istom Gazimestanu 1912, tako je i Dučić svoje "Carske sonete" opravdao boreći se, perom kao mačem, u Americi za svoj klani, ali nepomoreni narod.
 
U okupiranoj Srbiji ostaje nam samo da istrajemo na putu Rakića i Dučića. Jer to je, kako bi njihov kolega po pesmi i brat po veri i naciji, Aleksa Šantić, rekao: put Bogočoveka. Put slobode i pravde, bez koje nema ni hleba ni života.
 
Pisano 2011, dok su, pod vidom traženja
mišljenja međunarodnih institucija,
domaći EUrotičari prodavali Kosovo i Metohiji

[Angelina]

**

NA TRAGU SVETOG SAVE I ŠPENGLERA:
VLADIMIR VUJIĆ, FILOSOF KULTURE (1886—1951)


JOŠ JEDAN ZABORAVLJENI UM SRBIJE

Otac Justin Popović je svojevremeno govorio da smo zaboravni kao da nas je prkosni bog zaborava stvorio po svojoj slici i prilici; zaneti sobom, svakodnevnim sujetama i taštinama, i kao pojedinci i kao narod skloni smo da ne pamtimo ljude koji pamćenje zaslužuju. Jedan od takvih je Vladimir Vujić, filosof, matematičar i književni kritičar, učenik Božidara Kneževića i Mihaila Petrovića Alasa, prevodilac Špenglerove "Propasti Zapada" na srbski jezik, čovek bez koga se nije mogao zamisliti predratni kulturni život u Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji.

Tek od devedesetih godina prošlog veka počelo se ozbiljno o njemu pisati (Milan Radulović, Aleksandar Miljković), a belešku je i dobio i u "Enciklopediji srpskog naroda". Ranije je pominjan samo kao mračni reakcionar, predstavnik buržoaskog idealizma koji je završio kao "sluga Nedićevog režima" i pobegao pred "zasluženom kaznom". Koliko je ideološka ostrašćenost bila velika, pokazuje činjenica da se o njegovim emigrantskim danima nije znalo gotovo ništa, pa ni to koje je godine umro (u "Enciklopediji srpskog naroda" Zavoda za udžbenike, kao i u "Srpskom bibliografskom rečniku" Matice srpske umesto godine smrti stoji upitnik, a Sima C. Ćirković u uputnoj knjizi "Ko je ko u Nedićevoj Srbiji" navodi pogrešnu godinu). A Vladimir Vujić je zaslužio mnogo više.

Rođen u Novom Sadu 1886, Vladimir Vujić je rano ostao bez oca, pa ga je usvojio stric Mihailo Vujić, poznati radikalski političar. Gimnaziju i studije matematike završio je u Beogradu. Učestvovao je u ratovima 1912—1918, gde se i istakao. Prešao je Albaniju, kroz koju je maltene na leđima preneo jednog svog ratnog druga, spasavajući mu život. Bio je suplent gimnazije u Skoplju (1921) da bi od 1928. do 1935. radio kao profesor u beogradskim gimnazijama. U Sremskim Karlovcima je predavao filosofiju, matematiku i nemački jezik (1935—1938). Kad je izbio Drugi svetski rat, našao se se pri Vladi đenerala Nedića prvo kao načelnik Ministarstva prosvete i vera, a zatim kao vrhovni inspektor Nacionalne službe za obnovu Srbije. Sa suprugom Bojanom, profesorkom matematike i svojom desnom rukom, i decom Pavlom i Ivankom emigrirao je 1944. i, sa mnogim izbeglicama koje su se sklonile od Titovih ideoloških dželata, našao se u Italiji, u izbegličkim logorima u Forliju i Eboliju, gde je držao predavanja mladim sastradalnicima. Posle boravka u "dipijevskom" logoru u Nemačkoj, kao mesto emigracije određen mu je Brazil, gde se i upokojio 1951. leta Gospodnjeg (godinu smo, konačno, saznali od njegove kćeri Ivanke).

Bio je čovek sa ogromnom radnom energijom; pisao je i objavljivao još pre Prvog svetskog rata, a posle je sarađivao u našim najuglednijim listovima i časopisima — od "Srpskog književnog glasnika" i "Letopisa Matice srpske", preko "Ideja" M. Crnjanskog i "XX veka" do "Svetosavlja" i "Žičkog blagovesnika". Redovno je pisao književne kritike u "Pravdi", "Vremenu" i "Politici". Najviše traga je ostavio u časopisu "Narodna odbrana", gde je izvesno vreme bio i urednik. Iza njega je, rasuto i van korica knjige, ostalo na stotine studija i ogleda. Za života izašle su mu samo dve zbirke ogleda: "Novi humanizam"(koautor je bio Prvoš Slankamenac) i "Sputana i oslobođena misao".

Prvi je napravio izbor iz opusa svog filosofskog učitelja Božidara Kneževića i objavio ga sa studioznim predgovorom 1920. Sa nemačkog je preveo priručnik Gerharda Gezemana o južnoslovenskoj književnosti, kao i Špenglerevu "Propast Zapada", koju je izdao njegov prijatelj Geca Kon.

U logoru za izbeglice Eboli objavio je mali izbor iz misli Tomasa Karlajla, koga je cenio i prevodio i Božidar Knežević. Za vreme rata, u kasnije od komunista uništenom kolu "Srpske književne zadruge", priredio je i predgovorom snabdeo "Limunaciju na selu" Stevana Sremca.

Kao matematičar, pomagao je Alasu u izradi fenomenološke teorije preslikavanja.

MISAONA EVOLUCIJA

Na početku stvaralaštva Vujić se našao pod uticajem Božidara Kneževića da bi dvadesetih godina dvadesetog veka postao zatočnik vitalizma Anrija Bergsona i pragmatizma Viljema Džejmsa. Bio je oštar protivnik sistemske filosofije i racionalističke metafizike, smatrajući ih tuđima životu i lišenima širih pogleda na čoveka i svet. U pomenutom "Novom humanizmu", čiji je koautor bio Prvoš Slankamenac, oštro je kritikovao scijentističke pretenzije na sveobuhvatno sagledavanje stvarnosti. Polemisao je sa Branislavom Petronijevićem i njegovim učenicima u nas (recimo, sa Ksenijom Atanasijević, koja će kasnije i sama napustiti racionalističku metafiziku i krenuti stazom iracionalizma, pa će Vujić i ona postati dobri prijatelji i saborci na polju obnove srbskih filosofskih mogućnosti.)

Krajem dvadesetih godina prošlog veka, pod snažnim uticajem filosofa kulture Osvalda Špenglera, Vujić će početi da se bavi odnosom kulture (kao cvetajuće složenosti života naroda) i civilizacije (kao tehnički dovršene, ali dekadentne, izumiruće faze razvoja neke zajednice). Kao saradnik i urednik "Narodne odbrane", Vujić je u to vreme na strani integralnog jugoslovenstva, verujući, poput svog
prijatelja Vladimira Dvornikovića, autora "Karakterologije Jugoslovena", da su Srbi, Hrvati, Slovenci i Bugari potencijalno jedan narod, koji ima šta da kaže umornoj Evropi.

Da je Evropa zaista umorna, da je zabrinuta za svoju, pre svega duhovnu, budućnost, Vujić je otkrio pre Bogdana Radice i njegove znamenite knjige "Agonija Evrope". Vujić je, naime, u "Narodnoj odbrani", objavio seriju članaka "Evropljani o Evropi", gde analizira misaone svetove Miguela de Unamuna, Đovanija Papinija, Pola Valerija, Žilijena Bende i drugih i pokazuje da je blizina senilnog varvarstva, konačnog klonuća negda velike kulture, ono što brine svakog od ovih velikana. Nije nimalo slučajno što je Nikolaj Berđajev svoj ogled o Špengleru, glavnom nadahnitelju Vujićevom tih dana, nazvao "Faustove predsmrtne misli". Zapadnoevropska, faustovska kultura, koja je krenula u juriš na nebo šiljcima svoje gotike i u osvajanje zemlje svojim konkvistadorskim i kolonijalnim poduhvatima, očito više nije bila u stanju da odgovori na izazove glavne opasnosti: tehnike koja se autonomizovala, raščovečila i postala cilj samoj sebi. Kao jedna od terminalnih pojava faustovske kulture, presađena na Istok, pojavila se pošast zvana komunizam, čiji će nepomirljivi ideološki protivnik postati Vujić a, kao prognanik iz otadžbine, i svojevrsna žrtva.

Tih tridesetih godina 20. veka Vujić će, konačno, od iracionaliste sklonog misticizmu postati pravoslavni hrišćanin. To će se, između ostalog, desiti pod snažnim uticajem misli vladike Nikolaja Velimirovića, s kojim će se Vujić sprijateljiti i s kojim će kasnije sarađivati (kao trag, ostala su dva misionarska pisma Nikolaja Srbskog "profesoru Vladimiru V."). U to doba, prevodilac Špenglera će u časopisu "Svetosavlje", koji su izdavali studenti Bogoslovskog fakulteta, objaviti svoj programski tekst "Povratak Savi Svetitelju", u kome će reći da su srbsku kulturu odredila dva bekstva: Rastka Nemanjića u manastir i Dositeja Obradovića iz manastira (ovu ideju od njega će preuzeti sveštenomučenik Jovan Rapajić, Milutin Devrnja, a kasnije i mitropolit Amfilohije Radović.) Vujić smatra da se lik Svetog Save, istinskog pravoslavnog podvižnika otačkog obrasca i osnove, mora osloboditi dve pseudomorfoze — racionalističko-prosvetiteljske ("Knjige, knjige, braćo, a ne zvona i praporce!" — rekao bi Dositej) i epskodeseteračke ("Ivan čašom nazdravi osvete, / svetim piće, Bogom zakršćenim!" — rekao bi Njegoš). Prošlo je doba kad su, pod pritiskom istorijskih okolnosti, naši sveštenici morali da uzmu oružje u ruke; sada je vreme povratka svetosavskom hrišćanstvu, kao molitvenom podvigu i duhovnoj izgradnji i sebe i naroda.

Kao književni kritičar, Vujić se zalagao za reviziju skerlićevskog pogleda na srbske pisce i protiv svakog ideološkog utilitarizma, naročito protiv propagandističke "socijalne književnosti". Zato je nastojao da se pesnicima kakav je Laza Kostić i pripovedačima kakav je Stevan Sremac dodeli novo, vidnije mesto u istoriji književnih vrednosti. Kad je u pitanju Bora Stanković, dokazivao je da je on iznedrio mnogo više od puke priče o karasevdahu i "žalu za mlados". Iza sebe, Vujić je ostavio preko pedeset književnih kritika onovremene književne produkcije.

OTAC I KĆI

Tragajući za godinom upokojenja Vujićevog, ali i za potpunijom biografijom njegovom, uspeo sam, zahvaljujući našem uglednom piscu u emigraciji, nedavno upokojenom Savi Jankoviću, da dođem do Ivanke Ajdarić, kćeri velikog srbskog intelektualca. Ona je živela u Brazilu, a jezik kojim je govorila bio je onaj savršeni, gospodski, jasni, plemićki srbski, "beogradskog stila", kakav se danas retko može čuti, sa nešto portugalskog akcenta. Zamolio sam je da nam posvedoči o životu svoje porodice, nad kojom je bdio otac Vladimir, vitez kulture i duha, sa ciljem da o porodičnoj istoriji Vujića saznaju oni koji nisu zaboravili zavetne vrednosti.

Gospođa Ajdarić se rado odazvala pozivu. Bila je dirnuta pažnjom prema pokojnom ocu. Trudila se da se podrobno seti svega i da mi, u dugim elektronskim pismima, odgovori.

Ljubav prema pokojnom ocu kod nje je bila osenjena nečim nebeskim i na neobičan, u dubinu ljudske duše skriven način, podsećala me na ljubav Svetog Save prema starom Nemanji, monahu Simeonu, kome je sin, videći ga razočaranog što se više ne može mladićki podvizavati, upućivao reči utehe. Govorio je Sava ocu svom da se ne boji što ne može dugo da stoji na službama, da strogo posti, da metaniše,... jer je on, najmlađi sin županov, njegov post i stajanje i klanjanje. Pošto ga je poslušao i došao na Svetu Goru, neka Gospod dušu Simeonovu od Save traži. Tako je i Ivanka Ajdarić živela svojim ocem i za svoga oca, želeći da ono što je u njoj od roditelja ostalo pokaže Srbiji, za koju je Vujić podneo sva svoja raspeća i u čije je vaskrsenje čvrsto verovao.

A onda mi je stiglo elektronsko pismo Ivankine kćeri Ivone, koja me je obavestila da se njena majka, težak srčani bolesnik, posle operacije koja nije uspela da je telesno obnovi, upokojila 31. decembra 2011, šezdeset godina nakon očevog prelaska s one strane Granice. Osetio sam, po ko zna koji put, svu istinitost reči Svetog Jovana Kronštatskog: "Nema mesta za slučajnost u carstvu Svemogućeg Boga." Zar je bilo slučajno što smo stupili u prepisku na ishodu njenog života, prožetog ljubavlju prema ocu i otadžbini? Zar je bilo slučajno što smo se, eto, sreli duhom, iako se nismo videli? Znao sam koliko joj je radosti doneo članak o čoveku iz čijih je bedara (ali i duha) poticala, i deo našeg razgovora objavljen u avgustovskom broju časopisa "Geopolitika". Čini mi se da je mogla mirno da ode, pogotovo kad sam joj javio da ću, ako Bog da, sačiniti jedan zbornik članaka Vujićevih. I nadam se da se u Ocu sviju nas srela sa svojim ocem, najnežnijom uspomenom koju je nosila kao popudbinu.

DOSTOJAN PROUČAVANJA

Vladimir Vujić je čovek čije je delo dostojno proučavanja. Ideološka ostrašćenost prošlosti mora ustupiti mesto naučnoj objektivnosti. Nasleđe srbske filosofije nije stvar s kojom se treba igrati ideoloških igara. Ne treba zaboraviti da je Vujić bio hrišćanski intelektualac, jedan od onih koji su smatrali da je Hristos Logos čoveka i sveta ili, ako bismo tu grčku reč preveli onako kako je vladika budimski Danilo smatrao da treba, Smisao čoveka i sveta. U pismu jednom sebi bliskom čoveku uoči Božića 1934. Vujić je dao savet našim intelektualcima na putu Svetog Save, ispovedajući, ali kao program života i rada, svoju ličnu veru:

"Dragi moj Milorade,

Primi moje najsrdačnije želje za praznike Hristova rođenja. I posred teškog života i mučnih i isprepletanih puteva kojima prolaziš po Proviđenju ('jer nijedan vrabac...') i koji su izvanredno teški — želim ti da imaš u umu svom svega jedno: ko pretrpi do kraja, blago njemu. Mi se mnogo trudimo, i mučimo, i petljamo, i nerviramo i radimo mnogo štošta i svašta, pa ipak, ti bar to znaš, ostaje Njegova reč, mirna, pouzdana, uvek tačna i uvek primenjiva: 'Mnogo se trudiš — a samo je JEDNO potrebno.' Hvala ti mnogo što si meni i za mene pisao u poslednjim pismima, a po dobrom srcu tvom i po iskrenoj dobronamernosti tvojoj. Imaš pravo: i ja mislim da je teže nama, prekaljenim i izmučenim intelektualcima, sa brdima i tovarima naučenoga i promišljenoga, teže nego bogatašu, ući u carstvo nebesno. Onaj mladić je setno i ćutke otišao ne mogav pregoreti bogatstva svog i navika materialnih; koliki i koliki intelektualac isto tako, i kad pita i kad hoće, okrene se i vrati u drage navike svog intelektualnog praznoslavija i svoje SUJETE (jer je to glavno). I na ishodištu puta koji vodi, za neke, kroz verovanje — odista čekaju 'mistike'. No meni izgleda (neka bi Bog dao da je tako) da sam obišao te 'mistike', i masonske, i spiritističke, i svakojake druge 'sofije', i antropo- i teo-; i da sam u DOŽIVLJAJU LIČNOM u svojoj VERI ušao u samu mistiku koja i jeste srž i suština svake vere prave. Ona je za mene mir o kome je rečeno: Mir svoj dajem vam, mir svoj ostavljam vam. U tom miru — sve se razrešava i sve postaje prosto: i nevolje oko nas i sa nama, kuća, brige, deca, rad, zli ljudi i kobne prilike, sva sumnje i sva mučenja, sva traženja i sva lutanja. Kada se sa knjiga i rada na knjigama (koji smatram za hleb korisnim kao i sv. Pavle svoje šatore) vratim na Jevanđelja i pročitam samo jednu reč Njegovu, odmah sve postaje prosto, pouzdano, tako ljudski sigurno i mirno, i tako sve JASNO. Mir taj i blagoslov Njegov želim ti od srca, sa svima tvojima, od svih nas, tvoj Vlada."

Takav čovek je umro izgnan iz voljene otadžbine, kojoj je posvetio život, a godinu njegove smrti tek sada konačno saznajemo. Od onoga što je uradio, posle Drugog svetskog rata ponovo je preštampana "Sputana i slobođena misao" (kod izdavačke kuće "Algoritam" i u Zadužbini manastira Hilandara u Beogradu), a višekratno je preštampavana i Špenglerova "Propast Zapada". Nadajmo se da će se potraga za Vujićem plodotvorno nastaviti.

Pred jesen 2011.