Jovan Pejčić (1951)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan Pejčić (1951)  (Pročitano 3598 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Novembar 27, 2012, 04:00:08 pm »

*




JOVAN PEJČIĆ

Jovan Pejčić (rođen 1951, Bošnjace kod Leskovca, Srbija) je srpski kritičar, istoričar književnosti, esejist i antologičar. Predaje Srpsku književnost dvadesetog veka na Filozofskom fakultetu u Nišu. Živi u Beogradu.


DELA

  • Tajna i krst. Pojmovi / poimanja 1. Ogledi (Beograd 1994)
  • Oblik i reč kritike. Ogledi i kritike (Beograd 1994)
  • Zasnovi Gligorija Vozarovića. Monografija (Beograd 1995, drugo izdanje 2009)
  • Kultura i pamćenje. Beograd u istoriji i literaturi (Beograd 1998)
  • Prostori književnog duha. Studije (Niš 1998)
  • Znamenja i znaci. Pojmovi / poimanja 2. Ogledi (Beograd 2000)
  • Profil i dlan. Pojmovi / poimanja 3. Ogledi (Beograd 2003, drugo izdanje 2010)
  • Književni svet — kritička svest. Oblik i reč kritike 2 (Niš 2004)
  • Milan Rakić na Kosovu — zavet, pesma, čin. Monografija (Beograd 2006)
  • Osnov, okviri, prag. Oblik i reč kritike 3 (Požarevac 2008) Osnov, okviri, prag
  • Istina i oblik žive reči. Književni razgovori Branimira Ćosića, (Beograd 2010)
  • Milan Rakić na Kosovu — zavet, pesma, čin. Monografija (Beograd 2006)
  • Osnov, okviri, prag. Oblik i reč kritike 3 (Požarevac 2008) Osnov, okviri, prag
  • Istina i oblik žive reči. Književni razgovori Branimira Ćosića, (Beograd 2010)
  • Ti, međutim. Književni Beograd (Beograd 2010)
  • Počeci i vrhovi. Srpska književnost i njena istoriografija (Beograd 2010)
  • Poetika književnog razgovora (Beograd 2012)


ANTOLOGIJE

  • Vreme i Večnost. Sabornik srpskih molitava (Bajina Bašta 2000, Beograd / Srbinje / Valjevo 2 i 2002, Novi Sad 2003)
  • Prionu duša moja. Molitve Svetoga Save / Molitve Svetome Savi XIII—XX veka, sabornik (Beograd 2002, Novi Sad 2003)
  • Najlepše molitve srpskoga jezika (Beograd 2002, Podgorica 2003)
  • Čudo reči. Antologija srpskog pohvalnog besedništva (Novi Sad 2003)
  • Niški dramski pisci (Niš 2004)
  • Antologija srpskih molitava / XIII—XX vek/ (Beograd 2005)
  • Antologija srpskih pohvala / XIII—XX vek/ (Beograd 2006)


PRIREĐIVAČKO-KRITIČKI RAD

Zoran Milić: Kroćenje zmija, izabrane pesme (Beograd 1986); Knjiga o Svetom Savi, hrestomatija (Beograd 1996, zajedno sa S. Nešićem i N. Ćosićem); Jovan Skerlić: Istorija nove srpske književnosti (Beograd 1997); Justin Popović: Zenica tragizma (Niš 1998); Isidora Sekulić: Izravnanja (Beograd 1999); Milan Rakić: Nad zaspalim Srpstvom (Beograd 2000); Jovan Skerlić: Pisci i knjige, I–III (Beograd 2000); Jovan Skerlić: Srpske teme (Beograd 2000, zajedno sa M. Vitezovićem); Devetstodvanaesta, zbornik (Beograd 2000); Srba Ignjatović: Varvari na Pontu, izabrane i nove pesme (Beograd 2000); Bogdan Popović: Načelo interpunkcije (Pančevo 2001); Milan Rakić: Sabrane pesme (Beograd 2001); Branimir Ćosić: Deset pisaca – deset razgovora (Bor 2002, Beograd 2010, 2012); Milan Rakić, Pesme (Beograd 2003); Rade Drainac: Pesnik i buntovnik (Niš 2005); Nikolaj Timčenko: Književnost i dogma: godina 1952. u srpskoj književnosti (Beograd / Leskovac 2006), Ljubiša Mitrović: Ponoćni tkač (Niš 2009); Nikolaj Timčenko: Melanholija i hermeneutika: mislilac i pisac Nikola Milošević (Leskovac / Beograd 2009); Isidora Sekulić: Izravnanja (prošireno izdanje, Beograd 2010); Svetovi i snovi, duša i duh pevanja: nad poezijom Zorana Milića, odabrani kritički radovi (Beograd 2010).


KNJIŽEVNE NAGRADE

Pejčić je dobitnik Nagrade "Mladost" (1970), Brankove nagrade Matice srpske (1977), Nagrade "Geca Kon" (1997, za knjigu Zasnovi Gligorija Vozarovića), Nagrade Drvo života beogradskih Zavetina (2007, za knjigu Milan Rakić na Kosovu – zavet, pesma, čin), Nagrade "Jovan Skerlić" (2011, za knjigu Počeci i vrhovi. Srpska književnost i njena istoriografija). Wikipedia

Više o Jovanu Pejčiću » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: April 21, 2013, 01:47:35 am »

**

PEČAT LIČNOSTI KRITIČARA

(Jovan Pejčić, Književni svet, kritička svest, Oblik i reč kritike 2, Prosveta, Niš, 2004)


Osma kritička knjiga Jovana Pejčića, Književni svet, kritička svest, izraz je kontinuiteta njegovog istraživačkog rada, usmerenog prevashodno na srpsku književnost 20. veka, i to u sva tri rodovska određenja, lirskom, dramskom i epskom. Podnaslov knjige svedoči da ju je autor i osmislio kao neposredni nastavak jedne od njih, Oblik i reč kritike, koja je izašla ravno deset godina pre ove, 1994. I dok je ona obuhvatila pre svega kritiku, ritike i kritiku poezije, njen produžetak, Književni svet, kritička svest, Oblik i reč kritike 2, upotpuniće portret kritičara i kritičkim tekstovima o proznim piscima.

Sam naslov knjige Književni svet, kritička svest, preciznije njegov prvi deo, reći će nam nešto i o Pejčićevom shvatanju svog predmeta. Za njega je, postmodernistički, književnost biće po sebi. Ta teza narasta neposredno na Eliotovom shvatanju tradicije, korpusa književnih dela u koji se novo ostvarenje integriše referirajući na izabrane pretke. Izvan sveta književnosti ne postoji druga realnost, krajnja je konsekvenca takvog poetičkog nauma. Pejčić se u odnosu na njega postavlja dvojako. Njegov metod i njegova ocena uvek proizilaze iz književnog dela i njegove stukture, ali tumačenje prevazilazi ograničenja takvog polazišta. Autor na jednom mestu i kaže da bi književnost i kritika koje ne bi uvažile tzv. spoljašnji svet, bile u biti jalove. Stoga su i socijalna i etička komponenta književnog dela činioci prisutni u njegovom interpretativnom pristupu doprinoseći njegovoj sveobuhvatnosti.

Drugi deo naslova, kritička svest, svojom pozicijom uputiće ponajpre na shvatanje po kome je kritika podređena delu i ima ulogu posrednika između književnog teksta i njegovih čitalaca. Ta teza pripada američkoj školi nove kritike, koja iako se u ovoj knjizi ne pominje, u svim fazama posleartne knjiženosti i književne kritike vrši veliki uticaj na našu savremenu književnu scenu, na kritičare o kojima je Pejčić pisao, pa i na njega samog. Druga bitna postavka ove kritičke orijentacije jeste nastojanje da se u delu traga za odlikama koje su za njega karakteristične, osobinama zbog kojih je ono posebno. Stoga se i kritički metod nužno prilagođava konkretnom delu, što je autor dosledno i primenio. On je za svakog pisca koga je tumačio tražio najprimereniji pristup, takav da njegovo delo rasloji na najadekvatniji i najpotpuniji način. Stoga su i uvidi Jovana Pejčića u knjige o kojima piše odista i relevantni. Treći momenat nove kritike, takozvani metod slose reading, ili kako bi to naš stari Bogdan Popović rekao: red po red, vodi minucioznim i preciznim analizama, usmerenim na samo delo i njegove imanentne zakonitosti. Takav je pristup Pejčićev inicijalni metod, upotpunjen pominjanim metodološkim prilagođavanjem svakom konkretnom predmetu, bilo da je reč o strukturalističkom, egzistencijalističkom, lingvističkom, hermeneutičkom ili nekom drugom interpretativnom obrascu.

Zadržaćemo se, zatim, i na poslednjoj instanci podnaslova, to jest na izrazu svest. Važan momenat shvatanja po kome je književnost biće po sebi, zatvoreno u sopstveni svet i usmereno na njegove mehanizme i zakonitosti, jeste književna samosvest. Ona se izražava postupkom tematizovanja samog dela kao postupkom oblikovanja, momentima samotumačenja i samoobjašnjavanja ideja i načina oblikovanja teksta. Ti aspketi književnog ostvarenja preuzeti su neposredno od književne kritike, koja tako postaje jedan sloj književnog ostvarenja. U meri u kojoj je književna samosvet određujući aspekt književnog dela protekle decenije, i književna kritika dobija presudni značaj. Iz njene funkcije i njenih mehanizama — nije preterano reći — književno delo i nastaje, a sama kritika, koja se tokom istorije književnosti koleba između nauke i umetnosti, sada više nego ikada ranije postaje književnošću. Jovan Pejčić takvo shvatanje upotpunjuje još jednim elementom estetizacije — lepim jezikom, melodioznom rečenicom, raznovrsnim vokabularom, koji se ne kloni ni reči van svakodnevne upotrebe, pa i ponekim neologizmom. Razlika između tradicionalne, suvoparne, kruto tehnički i terminološki napisane kritike više je nego očigledna.

Uvodni tekst Kritika i odgovornost neposredno i obrazlaže autorovo shvatanje književnosti i kritke. Ono u jednom bitnom elementu odstupa od nove kritike, pa i od većine posleratnih kritičkih škola. One su književnost proučavale — rekli bismo — kao uzorak. Obrazac, model, čija je svrha jedino da potvrdi postavke neke kritičke škole. Pomeranje akcenta ka svetu književnosti usmeriće se na samosvojnost, a ona već sama po sebi podrazumeva vrednost. Za Jovana Pejčića književno delo je predmed nabijen vrednostima i nužni zadatak kritike je da ih detektuje i odredi se prema njima. Ako su dakle moderne kritičke škole prenebregavale estetički značaj književnosti, Pejčić se vraća — da kažem — vrednostima vrednosti. Taj aspekt svog rada on imenuje kao odgovornost, kao onaj presudni element kritike s kojim ona izlazi pred lice sveta. Ako je zadatak književne kritike — što svakako nije sporno — da delo rasvetli s formalnog i sadržinskog aspekta, da ga postavi u sinhroni i dijahroni kontekst, ona ga obavlja držeći se činjenica nauke. Zadatak vrednovanja pak zasniva se na osećaju za vrednost, a ona je po Pejčiću, uvek individualna. U svom finalnom momentu kritika je, više nego izraz činjenica nauke, izraz ličnosti kritičara i biće valjana onoliko koliko po svojoj koži ispiše tetovažu rukom svoga tvorca. Koliko — kako bi rekao Jovan Pejčić — nosi lični pečat kritičara.

Za autorovo viđenje književne kritike od presudne je važnosti prva celina njegove knjige, a ona je posvećena kritičarima. Naslovljena kao Kritika, prva celina sadrži radove o Vladimiru Vujiću, Petru Džadžiću, Živani Živkoviću, Čedomiru Mirkoviću, Dragutinu Ognjanviću i Stevanu Bugarskom. Ističući kod svakog od njih elastičnost pristupa i usmerenje na ono što je u konkretnom delu posebno, Pejčić će posebno vrednovati metod koji se bavi imanentim zakonitostima književnog teksta. On naglašava da su za književnu kritiku bitni širina pristupa i obrazovanje kritičara, drugim rečima, interdiciplinarna potpora koja će dodatno rasvetliti književno delo, a samom kritičaru dati potrebnu dubinu znanja s kojom prilazi svom poslu.

Vašoj se pak kritičarki čini da su za njegovo kritičko samoodređenje najbitniji radovi o Vujiću i Bugarskom. Vujić je kritičar naše književne tradicije, čime ona postaje činilac naše savrmene književnosti. U ovoj su knjizi, dodajmo, prisutna i dva starija pesnika, Sava Mrkalj i Jovan Sterija Popović. Slobodni pristup, koji po Pejčiću, određuje Vujića nije drugo do odsustvo ideološkog predznaka iz poslova književne kritike, makar da je posredi i kritička ideologija kakvu je uspostavio neki veliki prethodnik. Ili upravo obrnuto. Počev od oslobađanja od nje. Književno delo je odraz vremena u kome nastaje, njegovih estetskih shvatanja i poetičkih obrazaca, pa je i prilagođavanje kritike aktuelnim tendencijama u umetnosti i nauci, usvajanje novih estetika, novih naučnih metoda i dostignuća, nužan preduslov ovoga posla. Takav pristup je, ujedno, oslobađanje od kanona, a ono je nužan uslov istinske dubine svake intlektualne i stvaralačke delatnosti koja želi da bude valjana. Bugarski je jedini autor iz ove celine koji nije kritičar. Posredi je istoričar, Srbin iz Rumunije, koji se bavio srpskim pravoslavljem u toj zemlji. To će reći da Jovan Pejčić implicitno u vidokrug književne kritike uvodi širinu kulturnog konteksta srpskog naroda, kao jedan od bitnih činilaca razumevanja i vrednovanja književnosti, i tako upotpunjuje svoj kritički program.

Kada je reč o aspektu vrednovanja, druga i treća celina, posvećene pesnicima i proznim piscima, omogućiće uvid i u taj momenat Pejčićevog kritičkog rada. O liričarima i prozaistima on piše na način koji smo već pomenuli. Njegov se pristup prilagođava predmetu, on u delu traži ono što je u njemu posebno, postavlja ga u kontekst aktuelnih poetika koliko i u književnoistorijski kontekst. Skriveni element njegovog kritičkog aparata, međutim, sadržan je u izboru pisaca. Jovan Pejčić nije s uma smetnuo magistralne vrednosti srpske književnosti i kulture, štaviše, one su kao stožeri uvek prisutne na horizonstu njegove kritičke svesti, ali on bira skrajnute, marginalizovane pisce. One koji svojim estetičkim dometima pripadaju magistralnom korpusu, ali do njega — iz nekog razloga, ponajpre kritičkog nemara i inercije te povlađivanja ideologiji poetičke mode — nikada nisu dospeli. To su, na primer, dobar, ali ne i dovoljno priznat pesnik Zoran Milić (a tekst posvećen njemu Poezija ili učenje o duši vrhunac je ne samo ove knjige, već i nezaobilazno mesto naše savremene književne kritike), ili pak Srba Ignjatović, ili takođe potisnuti prozaisti poput Ivana Ivanovića i Đorđa Ocića. To će reći sledeće. Za Jovana Pejčića zadatak kritike jeste da kreira vrednosni obrazac, da podrži središnje vrednosti, ali i da samu sebe ne okuje u modelu koji je ustoličila. Koliko intelektualna, toliko i stvaralačka disciplina, književna kritika pre svega treba da ima otkrivalački karakter. Ono što Pejčić naziva slobodnim pristupom, oslobođenim ideologije, pa i književne ideologije, valja da ukazuje na vrednosti kadre da upotpunjavaju naš kulturni identitet i usložnjavaju njegov lik. Evo i rečitog dokaza. Tekst "Časi razjasnice" Ilije Nepričave posvećen je Radovanu Belom Markoviću. Kritika napisana daleke 1976. godine izuzetno je vrednovala rad tog našeg proznog pisca. Radovan Beli Marković je punu afirmaciju stekao tek dvadesetak godina kasnije.

Sigurna sam da sam autor ne bi voleo da se kritički osvrt na njegov rad završi bez vrednosnog odnosa. Minuciozan analitičar i tanani tumač književnog dela, kritičar tim aspektom svog rada postiže nimalo zanemarljive rezultate. Teorijski diskurs, pak, manjkavost je njegovog pisma. Pasaže u kojim se teorijski promišlja neki problem, a bez ijedne reference i jezikom koji je mešavina lirskog i esejističkog iskaza te svakodnevnog govora, prati i ne uvek adekvatna i precizna upotreba kritičkih termina. Imamo li na umu presudni značaj terminologije za humanističke discipline, biće nam jasna i problematičnost autorovog "slobodnog pristupa". Jovana Pejčića treba tražiti u otkrivalačkom karakteru njegovog kritičkog interesovanja, u dubini razumevanja književnog dela, u širini njegove erudicije, koji precizno detektuju nijanse. A te odlike već pripadaju pečatu ličnosti kritčara.[/color]

Dušica Potić
Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Gradina"
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: