sledeća tema »

[Angelina]

**




MIRJANA MARKOVIĆ

Mirjana Marković rođena je 1965. godine u Osijeku, Hrvatska. Diplomirala na Filozofskom Fakultetu u Novom Sadu, odsek istorija i stekla zvanje profesora istorije. Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu kao stipendista Konrad Adenauer — Stiftung Foundation specijalizirala na odseku za Političke partije i izbore i stekla zvanje strukovnog politikologa i specijaliste za političke partije i izbore. Trenutno zaposlena u Gradskoj upravi za obrazovanje, kulturu i sport u Sremskoj Mitrovici na mestu samostalnog stručnog saradnika za obrazovanje.

Dugo godina se bavila dramskim stvaralaštvom, režirala mnogobrojne pozorišne predstave i vodila dramski studio "Ars" pri centru za kulturu Sirmijumart. Takođe bila autor i menadžer projekata koji su realizovani preko Fonda za otvoreno društvo, Save the shildren, EAP, Help, Agencije za energetsku efikasnost Srbije i dr. Radila dosta projekata za Rome i uvela fakultativnu nastavu na romskom 2001. u školi "Dobrosav Radosavljević Narod" u Mačvanskoj Mitrovici u kojoj je bila direktor, a nastava se i danas izvodi. Režirala je pozorišne predstave: "Kapetan Džon Piplfoks" Duško Radović i "Krvave svadbe" F. G. Lorke u kojima su glumili Romi , članovi Društva za kulturu i prosvetu Roma "Bare Jaga" iz Mačvanske Mitrovice. Predstave su prikazivane na TV Novi Sad i izvođene u mnogim gradovima Srbije.

Objavila je pet knjiga pesama "Otkrivanja duše" 2005, "Paučina užitka" 2006., "Budi mi jutro" 2007, dvojezičnu knjigu romskih pesama štampanu na srpskom i romskom jeziku "Velike vatre — Bare jaga" 2008. godine čije štampanje je podržalo Ministarstvo kulture Republike Srbije, "Noć bojim u plavo" 2009. godine i roman "Intrigantno škakljivo" 2011. godine.

Predsednik je književne zajednice Sremska Mitrovica, član Društva književnika Vojvodine i član Udruženja književnika Srbije.

* * *

"Iza zida i među zidovima su snovi. Snovi su ono što ego podsvesno želi. Snovi u večito traganje u neostražene predele. Najlepše se kroz sebe traga. Toliko pitanja koja stoje pred nama kao gromada, toliko noći koje raduju ili plaše snovi, toliko iluzija i pogrešnih koraka, a onda san skine koprenu tajnog vela i razotkrije magiju.

Plavo boji noć i moje snove, plavo teče kroz moje pesme enigma plavetnila lagano pulsira u meni da noć bojim u plavo."
Mirjana Marković "Noć bojim u plavo", 2009

Autor fotografije nepoznat

[Angelina]

**
Inficiran ljubavlju
Mirjana Marković


Ponirem u sebe
tražim odgovor na pitanje
koje me progoni kao avet.
Muče me snovi,
jutro ponekad boli,
imamo trenutke
u kojima se i suza dozvoli.
Reč,
reč je samo reč,
da napravi rez oštar,
poput mača,
al' mora se napred i znam,
da sad sam mnogo jača!




Christine Comyn "Highlighted"
akvarel 120 x 100 cm

[Angelina]

**
Inficiran ljubavlju
Mirjana Marković


Žudnja razara,
ruke bi u zagrljaj
bar na tren,
usne da se napiju,
žudnja je prejaka
kada bi suze mogle da se sakriju.
Žudnja za tobom
u snove me vuče,
tonem,
bez želje da se budim,
žudnja za tobom
tera me da poludim!



Zaboravljaš, potireš
sve što sam ti dala,
u crno bojiš sve moje plavo.
Nije te ni malo stid,
kao da zajedno smo bili
tek jedan dan,
o, kad bih samo tugu
mogla da uspavam!



Između nas su reči
koje se rabe,
dodiri hladnoće severa,
toplina juga,
između nas su putokazi
i naše nemirne duše.
Između nas su bivši životi
i iskustva
koja u pesmu pretočimo lako,
ono što nas dvoje umemo
ne može svako!



Kad se umiri naše telo,
misao ne ume da miruje
i mnogo toga bi u jednom trenu htelo.
Kad potoneš u nirvanu zbog dana
koji ti je svu snagu potrošio
pitaš se da li postoji mesto
gde bi se od svega sakrio.
Kad bi pustio bar malo
da te dodirne taj orkan što ne ume da stane
drugi svet bi upoznao
i nekog ko bi umeo da te shvati.



Nemoj da me grickaš na parče,
uzmi me celu
ili odustani,
ne volim slabe,
već samo od sebe jače.
Nemoj sa mnom da se igraš jedan dan,
osmehom mi ne možeš tugu svući,
samo meni slični,
mogu me privući.
Nemoj da uteha za tebe budem,
jer to nikom ne mogu biti,
zaboravi me,
nikad mi nemoj više prići!



Kad ti se ne da,
pusti nek se ne da,
sve ima razloge svoje,
shvatićeš kad prođe vreme,
ne troši uzalud energiju
na ljude
koji mogu da te povrede.
Kad ti se ne da,
pusti, nek se ne da!
Koliko god da bi iz tebe
grunuo taj ludi vetar
zaustaviti ga moraš,
ne vredi,
odleteće sve u etar.
Kad ti se ne da,
pusti, nek se ne da,
ma, dobro je,
spoznaćeš na kraju,
teško je boriti se sa sobom
ali, uspeti se može,
susreti retki to znaju!
Kad ti se ne da,
pusti nek se ne da,
ne požuruj ono
što se samo posebnima događa
prosečni nikad ne dotaknu nebo
jer im je njihova prosečnost
od rizika slađa!



Setno jutro
plaštove tuge vuče,
zažmurilo
sećanje
na juče.
Juče,
te oči,
taj bezobrazni pogled,
prsti što plešu po mom telu,
juče,
uzimaš
me celu.
Juče
more sreće,
danas
okean tuge, juče
ja,
danas
neke druge!



Proleće
boji
zeleno
sve oko mene,
a tuga ne da
da se u novo krene.

[Angelina]

**
Inficiran ljubavlju
Mirjana Marković


PESME SLATKE ZARAZE

Pesme Mirjane Marković svetlucaju kao lampioni u moru beznađa i prostora obojenih u plavo — boju beskraja. Njihovo svetlucanje je podjednako i u svetlu i u tami.
 
Ona piše pesme iz jednog daha. Iz jednog daha nastale je i ova neobična i zanimljiva zbirka pesama "Inficiran ljubavlju". Mirjana je, predpostavljamo to iz pesama, u svojoj naravi plaha i nepredvidiva. Iz te nepredvidivosti isijava intimni pesnički odnos prema osećanju i rodištu samog pesničkog jezika.
 
Kad Mirjana peva o sebi, ona dotiče druge, uspostavlja dijalog sa svojim snovima, ali i sa senkama sličnih sabesednika. Rađaju se neobične slike koje promiču između oštrice osećanja i odvažnosti. Pesnički rukopis Mirjane Marković je jednostavan, otvoren, pun neke čudesne metaforike. Ustreptali ton ispunjen je osećanjima, osenčen bolom i traganjem za izgubljenošću. Njena poezija motivatorski pronalazi sebe u traganju, dubinama melanaholije, u prizivima ljubavnih strasti i sete koja sve to prati.
 
U knjizi pesama "Inficiran ljubavlju" pesnikinja neosporno poklanja veću pažnju poetskoj arhitetkturi, ritmičnosti i snazi stiha. Primetno je nastojanje da se usaglase osećanja i izazovi modernog govora zasnovanog na jezičkoj gipkosti.
 
Mada neke pesme imaju ispovedni ton, koji se pretapa u čist doživljaj, Mirjana u njima vraća tišini lirsku prvobitnost, a poeziji isto tako lirsku semantičnost. Taj povratak je pun meditacija koje su u realnosti moguće i bolne, jer sreća više ne stanuje tamo gdje se ponovo smešta. Iz neusklađenosti želja i strasti javljaju se osećanja koja se pretaču u jezik poezije.

Mirjana poeziju oseća kao pomirenje između vatre i tišine, kamena i strasti. Između onog što jeste i što može postati. Njena preokupacija ljubavlju je, zapravo, traženje puta od samoće i napuštenosti, a to je pokušaj da se lirsko prelije iz spoznaje unutrašnjeg svijeta ka spoljnjem i traženju nekog manje bolnog, ispravnog puta.
 
Kad pročitate knjigu "Inficiran ljubavlju" prvi dojam biće da je to rukopis iskrenosti i da pesnikinja nije htela ništa da sakrije. Rekla je sve ono što joj je na duši, srcu i jeziku. Knjigu nećete doživjeti tako kao da se ona obraća nekom, fizički prisutnom ili nekom ko je bio, doživećete je kao obraćanje nečem čemu streme snovi, nečem što je izvan nas, a što bismo želeli biti. Možda je to ljubav, a možda i opsena koja svetli sve do onog trena dok je ne dirnete.
 
Mirjana nije delila pesme po ciklusima već ih je poredala kao nisku koja svedoči o osećanjima koja su se izlila na tragu puta do beznađa. Sve je u njenom pesništvu kazano kroz igru reči i ritam osećanja između dva otkucaja srca. Ona je, zapravo, napisala knjigu koja kroz vertikalu dopire do svesti, noseći u sebi setne melodije koje se poslije čitanja urezuju u pamćenje.
 
Njene pesme su i govor i ćutanje, misli i osećanja, predah i uzdah. One nam otkrivaju tajnu vezu duše i opipljivog, odnosno prolaznog.
 
Mihajlo Orlović

Mirjana Marković "Inficiran ljubavlju" LIBER Beograd, 2011

[Angelina]

**
Noć bojim u plavo
Mirjana Marković



Sve je isto,
samo drugi su na sceni,
usponi,
padovi,
zar može nešto da se promeni.
Tragovi znani,
prošlo se njima bezbroj puta,
ćutanje,
praznina,
i opet tuga.



I kad ćutiš, znam
doprle su do tebe moje reči,
ozari ti se lice,
osetiš me pohotnu i ludu
i želiš da me stisneš.
Pogled ti odluta,
u neki predeo čudan,
i kao da nisi tu gde jesi,
zažmuri
i svašta će da se desi!



Samoća,
ubija dan,
bore se slažu
k'o uvelo lišće,
ćutnja,
bojim se svega.
Umorile se ruke
od zagrljaja,
sledile usne od neprozborenih reči.
Samoća ubija noć,
ne opirem se,
ne vredi,
putevi su se zatvorili,
a i ne znam gde bih!





Iza zida i među zidovima su snovi. Snovi su ono što ego podsvesno želi. Snovi su večito traganje u neistražene predele. Najlepše se kroz sebe traga. Toliko pitanja koja stoje pred nama kao gromada, toliko noći koje raduju ili plaše snovi, toliko iluzija i pogrešnih koraka, a onda san skine koprenu tajnog vela i razotkrije magiju.

Plavo boji noć i moje snove, plavo teče kroz moje pesme enigma plavetnila lagano pulsira u meni da noć bojim u plavo.

Mirjana Marković