Velimir Lukić (1936—1997)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Velimir Lukić (1936—1997)  (Pročitano 8115 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 02, 2012, 02:00:33 am »

*




VELIMIR LUKIĆ
(Beograd, 10.02.1936 — Beograd, 29.08.1997)

Daroviti pesnik i dramski pisac, Velimir Lukić, završio je Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Zapamćen je kao najmlađi direktor Drame u istoriji Narodnog pozorišta, jer mao je samo 28 godina kada se zaposlio i u tom pozorištu i ostao do 1990. godine, od toga 13 godina na mestu upravnika. Kad je došao u nacionalni teatar, Raša Plaović ga je nazvao "mladi plajvaz", a glumačka zvezda Ljubinka Bobić, koja je upravo spremala "Ministarku", dočekala ga je rečima: "Slušal mali, o Nušiću znam bolje od tebe i šta i kako ga treba igrati. Ovo će biti velika predstava samo ako se ti ne budeš mešao. Sedi, uči i zapisuj".  RTS


BIBLIOGRAFIJA

Objavljena ili izvedena dela:

  • "Poziv godine", pesme, "Nopok", Beograd, 1954;
  • "Leto", pesme, "Nolit", Beograd, 1956;
  • "Čudesni predeo", pesme, "Nolit", Beograd, 1961;
  • "Okamenjeno more", drama u stihovima, "Prosveta", Beograd, 1962;
  • "Dugi život kralja Osvalda", drama, 1962;
  • "Bertove kočije ili Sibila", drama, 1963;
  • "Valpurgijska noć", drama, 1964;
  • "Farse", "Prosveta", Beograd, 1965
  • "Madrigali i druge pesme", "Prosveta", Beograd, 1967.
  • "Magla i lik", pesme;
  • "Budne senke tame", pesme;
  • "Tebanska kuga", drama
  • ''Afera nedužne Anabele", drama;
  • "Santa Marija de la salute", drama i druge

Njegove drame su igrane na svim značajnim pozornicama nekadašnje Jugoslavije, a prevođene su na engleski, francuski, češki, nemački, poljski, mađarski i arapski jezik. Dobitnik je "Oktobarske nagrade" za književnost, dve "Sterijine nagrade", ''Zlatni lovorov venac'' Festivala malih scena u Sarajevu i nagrade Saveza udruženja dramskih umetnika Jugoslavije ''Marin Držić''.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 02, 2012, 02:43:15 am »

**
Stihovi Velimir Lukić


INKARNACIJA
 
Opsenjen grad pronaći. Začaran vazduh kako diše.
Zanesi sluh što čeka to otkrovenje peska
U hodniku vena gde čeka on i niko više
Nepovrat tvoje krvi. To harfa je nebeska
Reči što tvoje zvuče za radost njegove srži.
To ne menja izgubljene stvari niti nadu
Ipak, pruži prste pokušaj i zadrži
Ili sruši nestvarnu njegovu zgradu.
Da lakše bi podneo lik svoj što se diže
Da za svoju uspomenu i trajanje
Ne moraš moliti njega, što sada sve je bliže
Srži tvog života. Odbaci sećanje
Ne gledaj više ništa. Strah pokrete niže
I ljubav koju on ti pretvori u stradanje.


OSVETLJEN VID
 
Ohrabren u svetlom tunelu leta
Zvuk tvoje igre zajedno s tišinom cveta,
Kristalni šum njegov izrasta do zida
Postoji san blistav na svim zavijucima vida.
Sve gore što je bilo u otvorenom buketu neba
Sve je zaćutalo u tom neopozivom svitanju
Oporu i podlu tišinu zavoleti treba
i sačuvati ljubav samo u ćutanju.
Zatvori sve reči ta gorka sećanja minuta
I ovako nestaješ i telom i zvukom
Na dalekom nedogledu i tvoja igra luta
I čezne za sutonom ili pritajenom lukom,
Lelujav i usamljen kao na vodi pluta
Beli mir zida srušen je tvojom rukom.
 

ZIMSKA ELEGIJA
 
Polako od kruga do kruga
Dah nam uplovi u zimu.
Evo opet isto je svetlo
Prosuto kroz okno i senka
Prošlogodišnja u zavesama lebdi.
 
Slučajno naš svod se ponavlja
I predeli kao azbuka večna
Imaju svoj sluh. Dovoljan je
I šum tek zaboravljenog glasa
I sve to što huči o nečem.

Između likova odabrasmo jedan
I sada gledamo ga kroz pahuljice.
Kako je svemoguć ponos!
Nešto treperavo iznosimo
Iz vena: taj život u naprstku.
 

BOHINJSKO JEZERO, POSLE VREMENA ...
 
Doći ću k tebi opet, o jezero,
Posle toliko i toliko godina
Da čujem kako spavaš u svom spokoju
Da se postidim pred tvojom mudrošću.
 
Stajaću opet izmeću stabala
Gledaću tvoju tamnu, toplu kožu
O čemu su me naučile tolike godine
Sem da ti priđem još posramljeniji?
 
Hteo bih da sam kao ti spokojan
Da utonem u sanjarije oblaka
Da se ogledam u sebi samom
Da ne tečem, i da sanjam;
 
Baš kao i ti tako veliko i sivo
Ja čujem muziku tvoje duše!
O znaj na rubovima ti stoji čovek
On nije ni kao tvoj najmanjn talas.
 
A krugovi na vodi njegove su misli
I vetar što te razgaljuje njegov je mir.
Pogledaj ga, ti jezero, silno i neprebolno
Pa zaplači nad njim, kao što on plače pred tobom.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 02, 2012, 04:54:02 am »

 *
 Stihovi Velimir Lukić


*

 Ako postoji Bog ili ništa
 Ako postoji bol ili gadost
 Šta je Bog u svemu tome
 A šta ništavilo, tupa radost?

 Svet postaje skučen, mračan
 Vidici liče na zastore mrtvih
 Zašto ne bih otišao tamo
 Gde ničeg nema i pustoš likuje?

 Koliko te ljubim, moja smrti
 (Ne dolaziš znajući za moju čežnju),
 Misli i ruke samo tebe traže
 I kad je uštap, kiša, jara...
 I kad se guše slepi smrtnici

 Zlata željni, mesa i vina.
 Voleo bih te kao hleb nasušni!
 Zašto ne dolaziš i prezireš me tako
 Znaš, na život se nisam navikao
 A Boga da tražim i utehu ne znam...
 A vreme moje — jučerašnje je

 Kažu da Bog bi pomogao
 Da prebrodim lokve dana
 Ali u kalu besnila duša mi kopni...
 Za tobom i Bogom, lepotice

 Veličanstvena nigdina ništa
 Bez zvuka, afekta i nadanja.
 Pokrovom me prekrijte svoje svemoći
 Da ko čestica trajem vaše noći. / Opalo lišće
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 02, 2012, 05:35:38 am »

**
Stihovi Velimir Lukić


NA NAČIN RILKEOV

Onaj što doma nema, što mu kuća gori
Brat moj je u srži. U dalekoj gori.
 
Onaj što sna nema, što mu suza traje
Svetac je i sluga, zvezda što ne sjaje.
 
Onaj što je mrtav već stotine dana
Duhje u mom duhu, kovčeg svih sahrana.
 
Onaj što bez cilja pod nebesa ode
Kroz krv moju šapće. Mene njemu vode.
 

USPAVANKA

Dolazi jesen. Puna gladi, tame.
Nad ogromnim gradom jauci i kiše.
Umiru žene. Hrizanteme same
Sa grobova beže. Disanje sve tiše.
 
Za hlebom jure pesnici i dame,
Između krošnji riđih i pendreka.
Stranka što vlada gazi ljude holo
I sebe naziva voljom svih leleka.
 
U tu jesen mnogi će saznati
Da ne pripadaju ni svodu ni Bogu
Već puzavom rodu, čiji kazamati
 
Stolećima traju. Da u mračnom rogu
Tučanoga bika ni antička vaza
Ne blešti lepotom, i da samo mogu
 
Da zablude svoje isplate strahotom!

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 04, 2012, 12:06:32 pm »

*
Tema: Mediji, Protesti/demonstracije
Ličnost: Lukić Velimir
Profesija: Književnik



NEPODOBNI SOCIJALISTA

Početkom maja ostajem na ulici, u 56. godini, zato što sam povredio delo i lik Dobrosava Bjeletića i zalagao se za pametnog čoveka Čedomira Mirkovića; tako sam postao neprijatelj.

Iako je član gradskog rukovodstva vladajuće, Socijalističke partije Srbije, pri tom značajan srpski pesnik i dramski pisac, dugogodišnji upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, Velimir Lukić, najpre vršilac dužnosti direktora, a potom glavni i odgovorni urednik Kulturno-obrazovnog programa Televizije Beograd — više nije podoban za rad na Televiziji. Nije podoban ni Čedomir Mirković, uticajni književni kritičar, čovek koji je dvadesetogodišnjim radom Kulturno-obrazovni program doveo do najviših dometa. Nečijom voljom — još se ne zna čijom — i Lukić i Mirković praktično su smenjeni sa dosadašnjih funkcija u Televiziji, a one su prepuštene drugim, verovatno podobnijim ličnostima. Gospodin Lukić u ovom razgovoru tumači genezu najnovijeg "televizijskog slučaja".

Znamo kako se vaš slučaj završio. A kako je počeo?

Tačno pre godinu dana bio sam kod majke u bolnici i kad sam se uveče vratio kući, supruga mi je prenela poruku da se hitno javim u vladu Srbije i da podnesem biografiju. Odneo sam biografiju resornom ministru i sutradan sam, na moje najveće zaprepašćenje, postavljen za vršioca dužnosti direktora Televizije Beograd. Za glavnog urednika Informativnog programa postavljen je, takođe u Skupštini Srbije, javnim glasanjem, Aleksandar Avramović. Za generalnog direktora RTV Beograd već je bio odabran Ratomir Vico. Moj rad na Televiziji počeo je u saradnji sa Vicom i Aleksandrom Avramovićem koji je uspeo da napravi izuzetno dobre informativne emisije, naročito Dnevnik. Većina novinara bila je veoma zadovoljna radom Aleksandra Avramovića koji se vrlo profesionalno ponašao; mnoge pohvale za Dnevnik dobijali smo i od gledalaca. Vicu, Avramoviću i meni osnovno geslo je bilo da je štampa slobodna, da nema nikakvog prikrivanja informacija, a ja, kao v.d. direktora Televizije, u tome čak nisam ni učestvovao, jer je Avramović sve to sjajno radio i imao sam u njega puno poverenja.

Ipak, ubrzo ste smenjeni.

Smenjeni smo, iznenada, 15. avgusta.

Krivica nije ustanovljena?

Ne, ni do danas se ne zna zašto. Imao sam samo privilegiju da mi Ratomir Vico, koji je u to vreme bio i ministar informacija, sa zaprepašćenjem saopšti da smo Avramović i ja smenjeni, a da on, kao ministar, o tome pojma nije imao. Pitao me je još hoću li da budem glavni urednik umetničko-zabavnog ili Kulturno-obrazovnog programa. Saznao sam, na svoje veliko zadovoljstvo, da za vršioca dužnosti direktora dolazi Čedomir Mirković. Pošto je ostalo upražnjeno mesto glavnog urednika Kulturno-obrazovnog programa, izabrao sam to mesto, između ostalog i zato što je to jedan od najboljih programa na Televiziji, jer ga je Mirković odlično vodio nekoliko poslednjih godina. Tada je za generalnog direktora RTV Beograd došao Dobrosav Bjeletić, Čedomir Mirković je postao vršilac dužnosti direktora Televizije, a na Avramovićevo mesto je postavljen Krste Bijelić. Kažem, ni do danas nije utvrđeno zašto smo smenjeni Avramović i ja, i ko nas je smenio. Da stvar bude komičnija ili tajanstvenija, i Avramović i ja smo članovi SPS; ja sam čak i član Gradskog odbora. Kad je Avramović otišao, svi su žalili za njim.

Nova ekipa je počela da radi i odmah se pokazalo da je Čedomir Mirković izvanredan direktor. On je, najpre, čovek izuzetnih intelektualnih i moralnih kvaliteta, odličan književni kritičar, uz to je duže od dvadeset godina na Televiziji, tvorac je najboljeg programa i izuzetno poznaje televizijski medij. Dobrosav Bjeletić, pak, vuk u jagnjećoj koži, u početku se prikrivao, pokazivao je da o Televiziji ništa ne zna i rekao je da će da se bavi onim čime bi generalni direktor i trebalo da se bavi — organizacionim i ekonomskim pitanjima. Bez obzira na to što nije poznavao medij, nije znao tačno ni kako se ulazi u Televiziju. U početku smo mislili da sa tim čovekom možemo da radimo. Brzo se, međutim, pokazalo da Bjeletić spada u onu vrstu aparatčika koji svaku stvar primaju po zadatku. Većinu ljudi na Televiziji smatrao je vrlo sumnjivim.

Ko je najpre bio sumnjiv?

Prvo je smenio Krstu Bijelića iz nepoznatih razloga, uz velike skandale i svađe, a onda je za urednika Informativnog programa doveo Dragoljuba Milanovića a Mirkovića i kolegijum od vojio od uređivanja Informativnog programa. Glavni urednik Informativnog programa, Milanović, jednostavno nije dolazio na sastanke kolegijuma, s obrazloženjem da se na sastancima isuviše i, kako je rekao, opušteno razgovara. Naročito se uvredio kada su Mirković i još neki ljudi kritikovali jedan komentar Mile Štule. Prestao je da dolazi na sastanke, uz Bjeletićevu prećutnu podršku.

Sukob se zaoštrio povodom 9. marta?

Jasno je da je sve oko 9. marta izmislio, provocirao i napravio Dobrosav Bjeletić.

Mnogi misle da je ovogodišnji 9. mart fijasko opozicije i da je sam Bjeletić ublažio taj fijasko pritiskom na ono famozno dugme?

Da. Bjeletić je stalno pretio otkazima i plašio ljude. Pozvan sam iznenada na kolegijum 9. marta na kome se raspravljalo o tome da li da se miting opozicije prenosi direktno ili ne. Svi članovi kolegijuma izjasnili su se za direktan prenos, dok je Bjeletić kolutao očima. Tvrdio je potom da su se on i Mirković u vladi Srbije dogovorili drukčije. Mirković je rekao da su se dogovorili za odloženi prenos, ali da on misli kako bi trebalo da se miting prenosi direktno i predložio je da ponovo razgovaramo s vladom. Još je rekao da i pre razgovora s vladom preuzima odgovornost za direktan prenos pomena koji je služio patrijarh Pavle. Svi smo bili za to, a Bjeletić je napustio kolegijum. Naljutio se. To mu je bio stil: da ode bez pozdrava, demonstrirajući vlast i nadmoć.

I šta se, zaista, dalje zbilo?

Bjeletić je sedeo u kancelariji na četvrtom spratu i otud su stizale naredbe, čas preko sekretarice, a povremeno se javljao i on lično, da se prekine prenos patrijarhove službe. Režija je, međutim, slušala naredbe vršioca dužnosti direktora Televizije. Inženjeri su došli kod Mirkovića da pitaju šta da rade, pošto im je Bjeletić stalno davao naredbu da se prenos prekine. Direktno je, međutim, prenošena cela patrijarhova služba. Posle toga je počeo takozvani odloženi prenos mitinga, pola sata kasnije.

Bjeletić je i dalje pretio?

Pretio je. Negde oko dva sata neko je pozvao Mirkovića na telefon. Izišao je i vratio se bled u licu: javljeno mu je da je Bjeletić zvao policiju da ga uhapsi, a verovatno i ceo kolegijum, jer on, Bjeletić, nije vladao prenosom, neko mu se suprotstavljao. Nismo napuštali kolegijum. Neki su se smejali, neki nisu. Iz vlade su, preko Mirkovića, tražili Dobrosava Bjeletića, ali niko nije mogao da ga nađe. Lutao je zgradom sa Dragoljubom Milanovićem, tražili su režiju, jer nisu znali gde je, nisu znali gde mogu da prekinu prenos. Izišao sam na trenutak iz Mirkovićeve kancelarije sa još dvojicom ljudi. Naišli smo na Bjeletića u hodniku. Prišao nam je i rekao: Ti, ti i ti — kući! Nema više kolegijuma, nema više Čede, uzeti su svi prerogativi, više kolegijum ne upravlja programom! Pitao sam ga da li to meni govori i da li me otpušta. Odgovorio je: nikad tebe ne bih otpustio. Uzvratio sam mu: Ti i ne možeš da me otpustiš, jer me ti nisi ni postavio. Onaj ko je postavio tebe, postavio je i mene. I dalje se emitovao odloženi snimak mitinga, završenog četrdeset minuta ranije, i odjednom je u program upala neka emisija školskog programa o baroknoj književnosti. Bio je to onaj trenutak kada je Bjeletić pritisnuo dugme. Konačno ga je našao!

Ipak, Bjeletić!

Inženjeri su protestovali, rekli su da imaju nalog v.d. direktora Televizije Čedomira Mirkovića da prenos ide do kraja, ali on je uporno pitao gde je dugme. Inženjeri su tražili pismeni nalog da se prenos prekine. Bjeletić je odgovorio da će im sutra dati to pismo, ali i sa otkazima. Uprkos svemu, oni nisu hteli da pritisnu dugme i onda ga je on pritisnuo! Zaprepastio sam se kad sam iste večeri, na Studiju B, čuo Bjeletića koji je izjavio da on nije pritisnuo dugme, da se time generalni direktor ne bavi, i da je on, Bjeletić, u sjajnim odnosima sa Mirkovićem. Svi ljudi koji su bili u režiji, potpisali su, međutim, izjavu u kojoj tvrde da je upravo on to učinio, ali su se javili i pravoverni sa tezom da je priča o prekidu prenosa gnusna izmišljotina. Osnovno je pitanje, pak, ono koje je u Domu omladine postavio Dragan Nikitović: Ako naš generalni direktor laže, kako da nam publika veruje? Od tada su između Mirkovića i kolegijuma s jedne, i Bjeletića, s druge strane, prekinute sve komunikacije. Mirković je doista mnogo otrpeo i tolerisao je Bjeletićeve ispade samo zato što je čovek visoke kulture i civilizovan.

U javnosti se priča da se, na tajanstven način, uoči 9. marta, Čedomir Mirković sastao sa liderima opozicije Vukom Draškovićem i Dragoljubom Mićunovićem?

Bjeletić je celog dana, 9. marta, mahao "Borbom" koja je objavila komičnu vest kako se tokom noći neko iz kolegijuma sastao sa predstavnicima SPO i dogovorio se o direktnom prenosu. To bi, zaključilo se, mogao da bude jedino direktor Televizije. Mahalo se time, iako je u to doba Mirković bio na nekakvoj književnoj večeri. Neistina se lagano pretvarala u istinu. Ispalo je, maltene, da je opozicija sama sebi prekinula prenos mitinga, maskirana, valjda, u Bjeletića!

Usledio je rasplet?

Već je bio raspisan konkurs za rukovodeća mesta na Televiziji i u Radiju. Od Mirkovića je 600 ljudi tražilo da se javi na konkurs, jer je bio zaista odličan direktor. I on se javio, javio sam se i ja. Mirković mi je rekao da će, ukoliko bude izabran Bjeletić na mesto direktora RTV Beograd, svakako da se povuče, jer sa Bjeletićem više neće da radi. Mene su zvali u moju, Socijalističku partiju, da me pitaju šta se dogodilo. Otvoreno sam im rekao da bi Bjeletića trebalo da sklone, jer šteti i partiji i Srbiji. Štetno je da Bjeletić ostane na Televiziji, a Mirković da ode. Članovi Upravnog odbora iz Radija i Televizije sastali su se, međutim, 31. marta u 19.20 sati je saopštena im je lista koju je sastavio generalni direktor RTV Srbije, mada on još u tom času nije bio generalni direktor, a tu listu im je pročitao Bjeletić. Rečeno im je kako da glasaju kada se sastane ceo Upravni odbor, u kome su članovi i ljudi van Televizije i Radija. Lista je, dakle, pročitana u ime generalnog direktora koji u to vreme još nije bio postavljen. Postavljenje Milorada Vučelića objavljeno je tek sutradan, a 2. aprila održan je sastanak kompletnog Upravnog odbora, koji se završio, kako je poznato, dvema ostavkama: Vasilija Krestića i Dragoljuba Mićunovića.

Ko je na tom sastanku pročitao imena kandidata za rukovodeća mesta?

Kako sam čuo, ako sam dobro čuo, imena je pročitao Milorad Vučelić. Akademik Vasilije Krestić na tom sastanku postavio je pitanje da li je prethodno interni sastanak, zatim, gde je konkursni materijal. Rečeno mu je da sastanka nije bilo, iako su se imena izabranih kandidata poklapala sa vestima o tome, objavljenim u "Borbi" i u "Politici". Očigledno, Krestić i Mićunović su smatrali da je konkursna procedura prekršena.

Neki ugledni ljudi, među njima i Dobrica Ćosić, uvereni su da je u toj stvari Vučelić nevin?

Ne vidim kako je Vučelić nevin, ako je na sastanku Upravnog odbora pročitao tu listu!

Čudno je da vladajuća stranka u poslednje vreme na rukovodeća mesta postavlja ljude koji provociraju i kolektive kojima su nametnuti, ali i publiku. Kako taj postupak komentarišete?

Još u predizbornoj kampanji, a i docnije, govorio sam na sastancima Gradskog odbora da bi Socijalistička partija trebalo da bude nova partija, jer navodno i jeste nova, i da bi trebalo da se odrekne svih sličnosti sa starom partijom, naročito kadrovske politike koja je vođena sistemom Agate Kristi: da se bira onaj za koga ima najmanje razloga i na koga se najmanje sumnja! Ne shvatam kadrovsku politiku vladajuće stranke, ni one koji brane interese Srbije, kad se odriču sposobnih i pametnih ljudi. Mislim, pre svega, na Čedomira Mirkovića, za koga tvrdim da je jedan od najsposobnijih televizijskih ljudi.

Da se vratimo slučaju. Da li je neko s vama razgovarao, da li vam je javio da više niste ono što ste bili?

Ne. Ja sam javio Mirkoviću šta se dogodilo. Uzgred, ima i čudnih koincidencija. Dva dana pre saopštenja odluke Upravnog odbora Mirković je dobio rešenje da se iseli iz stana zato što pre tri godine nije platio kiriju za dva meseca. Bez opomene! Celu noć je tragao i našao je dve priznanice. Znači, platio je kiriju, ali mora da ide u Treći opštinski sud koji je doneo odluku o iseljenju da se razjasni. Moguće je da je to glupa koincidencija, ali je neobično što nije najpre dobio opomenu; uostalom, niko u Beogradu nije iseljen zato što za dva meseca nije platio kiriju. Ja, pak, koji sam još 1963. oslobođen vojske zbog teške bolesti, a 1983. godine imao sam i infarkt, dobio sam hitan poziv da se javim vojnom odeljenju na Televiziji i da donesem vojnu knjižicu.

Posle svega rekao sam Mirkoviću da bi trebalo 2. aprila da dođemo na posao, jer bi, prema propozicijama konkursa, trebalo da nas za osam dana obaveste napismeno o odluci Upravnog odbora, a da onda, verovatno, postoji pravni lek, pravo na žalbu. Kad je, međutim, Čedomir Mirković 3. aprila došao u kancelariju, rekli su mu, prema svedočenju sekretarice, da je napusti i da više ne sme ništa da potpisuje. Ja sam zvao pomoćnika direktora za pravne poslove, inače prijatnog čoveka, i tražio sam godišnji odmor, a on mi je na to, snebivajući se i sa iskrenim očajanjem, saopštio da mi je prestao radni odnos, da sam, zapravo, otpušten. Stvar je u pravnoj začkoljici. Kad me je Skupština Srbije postavila za vršioca dužnosti direktora Televizije, preuzet sam iz Narodnog pozorišta, gde sam bio na raspolaganju i gde sam primao platu, jer sam prestao da budem upravnik pozorišta. Bio sam u pozorištu 27 godina, direktor Drame i upravnik, i nisam nameravao tamo da se vratim. Pravnik mi je, međutim, objasnio da mi je u pozorištu mirovao radni odnos. Sada su se toga setili i saopštili mi da se tamo vratim, a da sa Televizijom mogu eventualno da zasnujem radni odnos, ako napišem molbu.

Hoćete li da je pišete?

Rekao sam, da je u pitanju smrt, a ne radni odnos, ova desna ruka kojom pišem neće napisati molbu Bjeletiću i njemu sličnima. Uzeo sam mesec dana godišnjeg odmora, ali početkom maja, kad odmor istekne, ostajem na ulici, u 56. godini, zato što sam povredio delo i lik Dobrosava Bjeletića i zalagao se za pametnog čoveka Čedomira Mirkovića. Tako sam postao neprijatelj. Mačku o rep sve moje knjige, drame, nagrade, mačku o rep i to što sam 18 godina bio upravnik nacionalnog pozorišta.

Poznata je u javnosti duhovita opaska: Čedomir Mirković dobio je na Televiziji podršku 600 ljudi, znači — nije imao šanse!

Tačno. Toliko lepih stvari rečeno je o Mirkoviću, da su time sve njegove šanse pokopane! Niko tu kadrovsku politiku ne razume, ni ja kao član Gradskog odbora SPS.

Govori se o rascepu u stranci: na tvrdo i meko krilo. Tvrdo krilo, navodno, trijumfuje?

I ja sam to čuo, ali nijedno krilo u stanci još nisam video. Čitam u novinama odluke stranke, nekad i odluke Gradskog odbora sa sednica kojima nisam prisustvovao, jer nisam ni pozvan.

Hoćete li, posle svega, da ostanete u toj stranci?

Ostajem u stranci prosto zato što i stranke ne menjam. Njima ostavljam da me izbace. Kad su me izbacili s posla, zašto da me ne izbace i iz stranke, to bi bilo apsolutno logično! Očekujem da me izbace, jer je očigledno da sam neprijatelj i da nešto radim i protiv stranke i protiv Srbije!
Svojevremeno, kad sam prvi put, sa Aleksandrom Avramovićem, smenjivan, jedan član Izvršnog odbora Socijalističke partije, veoma uticajan i na veoma visokoj funkciji, pitao me je u poverenju znam li zašto smo smenjeni. Rekao sam mu da bi to trebalo on meni da kaže. Odgovorio je: kriju i od mene!

Priča se o nekoj listi nepodobnih na Televiziji i o tome da se radi o njihovom otpuštanju. Znate li nešto o tome?

Priča se. Ne znam ništa o tome, ali u novinama čitam da postoje liste nepodobnih i da će ih otpustiti. Mada ništa pouzdano ne znam, uveren sam da će toga biti. Uostalom, mene nisu ni pominjali kao kandidata za otpuštanje, a ja sam, eto, prvi otpušten. Ja sam prvo iznenađenje!

Ovo što je rečeno jeste opis jednog slučaja, ali i duhovne klime. Ako se ovakvi slučajevi umnožavaju, kakva će biti budućnost stranke na vlasti i naše javne i političke scene?

Tu budućnost je lako predvideti. Tu prave budućnosti i nema. Najviši zakon je dobro naroda. A da bi se to postiglo, logično je da u opticaju budu sposobni i dobri ljudi, a ne odani, poslušni i "naši". Čini mi se da u samoj Socijalističkoj stranci postoje "naši ljudi" i oni koji nisu "naši".

Zar kadrovi u partiji ne znaju staro političko pravilo da je škodljivo kad se favorizuju neomiljeni i nesposobni ljudi?

Postoji staro komunističko, bornirano pravilo, koje je pre neki dan na Studiju B izgovorio uporni komunista Vlado Dapčević: čim te neprijatelj ne napada, zamisli se; a ako te hvali, onda idi i sam se prijavi! Pošto nas opozicija nije napadala, nije protiv nas za tri meseca organizovala nijedan miting, verovatno smo u dosluhu sa opozicijom. To je taj način mišljenja. Ponavljam, rekao sam na Gradskom odboru SPS, i to je pozdravljeno aplauzom, da je kadrovska politika prema sistemu Agate Kristi uništila onu staru partiju i, ne daj Bože, moguće je da uništi i ovu...

Autor: Milivoje Glišić | 10-04-1992 | NIN
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 26, 2013, 02:28:58 am »

*
SEĆANJE: VELIMIR LUKIĆ


TRAŽENJE IZLAZA IZ TESKOBE

Koristeći za priču antički mit, Lukić je na alegoričan način ustvari opisivao svoje doba, tačnije Brozovu diktatorsku epohu
 
Da je živ dramatičar i pesnik Velimir Lukić (1936—1997) upravo bi napunio sedam decenija života. Ovaj stvaralac koji je u poeziji pripadao neoklacisizmu (za razliku od neosimbolista koji su bili okrenuti prirodi on je "zloupotrebljavao" istoriju), a u dramama vešto se služio alegorijom da bi opisao svoje vreme i diktatorsku epohu Brozovog doba.
 
Pisac više zbirki pesama i dvadesetak drama, Lukić je već u delu "Okamenjeno more" (1961) savremene događaje prebacio u vreme trojanskog rata kada su stari Eladi gotovo deset godina ratovali i razorili Troju zbog jedne senke. On je u toj priči opisao šta se događa ljudima koji se suoče sa totalitarnom vlašću. Čak i kad joj pojedinac pruži otpor biva na kraju ponižen, slomljen, stavljen pred užasnu dilemu, ili da bude ubijen, ili da pristane na saradnju da bih sačuvao bar malo spoljnog dostojanstva, tačnije spasao goli život.
 
Napisao je dve drame o Brozu još za vreme njegovog života. Prva se zove "Drugi život kralja Osvalda" (1962) koja je napisana u ezopovskom stilu. Savršeno jasna u aluzijama, ovu dramu je tri godine po prikazivanju napao lično Vladimir Bakarić, tadašnji prvi čovek hrvatskih komunista. Druga drama je bila "Zavera ili dugo praskozorje" (1971), koja je igrana baš u vreme kada su rušeni srpski liberali. Poslednja njegova drama zove se "Tebanska kuga" u kojoj je, polazeći od mita o Edipu, razvio priču o Zevsojoj smrti, o tome da niko neće da prizna da je Zevs umro osim Tanatosa, boga smrti, koji stupa na scenu i počinje svoj krvavi kasapski pir.
 
Ovaj velikan dramskog iskaza voleo je sam da objašnjava svoja dela pa nam je jednom prilikom rekao: "Pisac kada uzima antičke motive koji su, zaista u bezbroj varijanti korišćeni u dramskoj književnosti, svestan je da mu se uvek može reći kako ide linijom manjeg otpora. Antički mit je teška fabula koja u sebi nosi potpunu savršenost, potpunu konačnost, potpunu dubinu. Svaka varijanta savremenog pisca na antički mit, normalno i sigurno manje je duboka i manje je autentična nego što je to pravi mit, ili mit kod Evripida, Sokofla i Eshila.
 
Kada je 1994. godine kod "Prosvete" objavio zbirku pesama "Budne senke tame", on kao da je tu naslutio svoju smrt: "Vihori nose me ka reci smrti —/ Haron, mrzovoljan, u barku punu duša/ Trojanskih uguraće me žustro"... Tu će pridotati i sledeće reči: "Pisati da ne bih poludeo/ makar i stihove nikom potrebne".
 
Slično životnom putu Šekspira, išao je Lukić koji, u istoj knjizi beleži i ovo: "Samo mrtva jesen, puna je milosti". Ta "mrtva jesen" i milost su ono prema čemu se kretala njegova pesnička imaginacija i kojom je pokušao da pronađe izlaz iz teskobe sa kojom je neprestano živeo.
 
Oni koji su dobro poznavali Lukićevo stvaralaštvo i njega samog, znali su da ovaj pisac, čiji se stihovi nalaze u mnogim našim i svetskim antologijama, stvarao isključivo noću i to posle svakovečernjih dugih sedeljki u Klubu književnika. Pisao je, ponavljao je to i nama, samo kada je za to imao potrebu, kada je imao nadahnuće i to od vremena davnih, dok se družio sa mladim piscima koji su mislili "da je pisac Bog, a da drugih bogova u životu nema". Jedan od tih bogova naše književnosti bio je uz Velimira Lukića i Branko Miljković.
 
Ostaće zapisano da je Lukić na položaju "prvog čoveka" Narodnog pozorišta u Beogradu uspeo da ostane ravno četiri uzastopna mandata, tačnije 16 godina, od 1975. do 1991. Pre početka upravnikovanja, dve sezone vodio je Dramu ovog državnog pozorišta. Nepresušnu energiju i žarke lične želje poklonio je rekonstrukciji zgrade na Trgu Republike i dočekao je taj čin. Na 120-godišnjicu, 22. novembra 1988. počelo je ponovo da radi ovo pozorište. Proslavi je prisustovalo nekoliko stotina poklonika Talije, kada je izvedena premijera Eshilove "Orestije". Behu to četiri sata Elade.
 
U njegovom pozorištu, kao i širom Srbije, čijoj istoriji je posvetio svoja dela, međutim, njegove drame se već punu deceniju ne igraju. Prepuštene su, potpuno neopravdano, zaboravu.

Dušan Stanković 25.11.2006. | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: