Andrej Jelić Mariokov (1952)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Andrej Jelić Mariokov (1952)  (Pročitano 8514 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 04, 2012, 02:17:45 pm »

*




ANDREJ JELIĆ MARIOKOV

Andrej Jelić Mariokov, srpski pesnik, rođen je 1952. godine u Velikoj Ježevici (Srbija). Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Valjevu, a studije jugoslovenskih književnosti i opštih književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Radio je kao profesor, kao urednik u izdavačkim kućama "Panpublik" i "Hipnos" i kao urednik programa u Centru za kulturu Lazarevac. U Ustanovi kulture "Vuk Karadžić" u Beogradu uređuje i vodi književnu tribinu "Večeri kod Vuka".

Dobitnik je nagrada Milan Rakić, Smeli cvet i Šumadijske metafore. Pesme su mu prevođene na više stranih jezika. Zastupljen je u brojnim antologijama i izborima poezije.



KNJIGE PESAMA

  • Ranih godova trag (1977.)
  • Govorim govorim (1981.)
  • Uzdarja (1983.)
  • Andrej Jelić Mariokov i druge pesme (1988.)
  • Samodreža (1990.)
  • Balkanski nokturno (1993.)
  • Az (1998.)
  • Pevanje iz tavni (izabrane i nove pesme) (2001.)
  • Naša stvar (2006. i 2007.)
  • Naša stvar (treće dopunjeno izdanje) (2008.)
  • Molebni venac (2009.)
  • Črte i reze (2009.)

Fotografija: Prokuplje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 04, 2012, 02:41:49 pm »

*

DVOSTRUKI MAJSTOR

(Andrej Jelić Mariokov: Naša stvar, Narodna knjiga-/Alfa, Beograd, 2006)


Već pre nego što se pojavila celovita knjiga Naša stvar, sudeći po pesmama objavljenim u periodici, moglo se naslutiti da se pesnik Andrej Jelić Mariokov latio neobičnog stvaralačkog posla. Izgradio je on, zapravo, jednu dugu pesničku formu, pesmu "dugoga daha" i dvogube, lirsko-narativne strukture oslonjenu na narodno pevanje i kazivanje, protkanu izvornim govorom i pojmovima koji se sve ređe susreću, ne samo u svakodnevnici nego i u književnosti.

Mariokov je, povrh svega, išao na svesnu arhaizaciju svoga poetskog govora jer je veoma pouzdano znao da će i njegovo pevanje utoliko biti bliže drevnim izvorima i uzorima, čak autentičnije, ukoliko ne bude nalikovalo na ovovremenski, otuđeni opis i popis starine. Pesnikovi lirski junaci brđani su tvrdi kao kremen; oni se i Boga boje samo onoliko koliko moraju. Bez obzira na to pesnikov svet je svet domaćina, svojih na svome, svesnih te privilegije koja ih, na vlastitom posedu, čini gospodarima života i sudbine, kao i sudbina sopstvene čeljadi.

Nema nikakve sumnje da je reč o jučerašnjem svetu koji do danas opstaje tek u heroičnim tragovima. I tim je veći zaljubljenik i poštovalac tog poluiščezlog, dojakošnjeg sveta pesnik koji ga uznosi i oblikuje kao celovitu, tek tu i tamo nailaskom drugosti načetu viziju.

Uz sve to pokazuje se da narativni i anegdotični iskazi lasno dosežu ravan visoke poezije. Ona je, naravno, u pesnikovom jeziku dosegnuta i iznutra, iz leksičkih dubina, iz najdubljih vrela iz kojih šiklja kao u knjizi višestruko slavljena, slatka žežena rakija. A uz rakiju, naravno, idu i običaji, odnosno važi i obrnuto, na način prisno nerazmrsiv. Slave i svadbe, svinjokolji, konji i junaci, ale i kukavije, odlasci u ratove i povraci iz njih ... sve je to zdenuto u Jelićevim stihovima baš kao prikazi ruralne idile — jesenjeg pečenja rakije, spravljanja duvan-čvaraka i carskog pasulja.

Srpski kavijar i Kako se kuva srpski pasulj udarne su "recept-pesme" u kojima su nanizani i najsitniji, istinski kulinarski detalji. Činjenica je, međutim, da oni nisu tu znameniti po sebi već kao simbolički prikaz, sažetak jedne narodne kulture, odgovarajućeg mentaliteta i još mnogo čega što, u stvari, predstavlja "zapršku" same pesme!

Da je slikar, za ovoga pesnika bi se moglo reći da je vrstan detaljist. Umesto toga primetiću kako mi se čini da bi se na osnovu ove knjige — kada bi, nekim opakim čudesom, namah bili uništeni svi ostali mogući izvori — naša stara seoska kultura mogla da rekonstruiše makar u bitnim crtama, izuzimajući, eventualno, gradnju kuće, ozbiljan domaćinski posao kojim pesnik dosad u svojoj poeziji nije stigao da se pozabavi. Ali zato, kada govori o "starinskoj japiji", to jest "građi", on igra na kartu dvosmislice. U istoimenoj pesmi reč je o ljudskoj građi, toj što ponestaje ili je više i nema, odnosno o igri prenesenih a ne tek doslovnih značenja. Uostalom, u Jelićevim pesmama, i onda kada nam se čini da su baš doslovne, "konkretne", to jest zabavljene kakvim detaljem, po pravilu nije sve tako jednostavno i jednoznačno. Brzopletome čitaocu, na primer, može se dogoditi da olako pretrči preko aktuelizacijskog naboja i odgovarajućih poruka — nalik na komentare nejunačkog novog vremena — kojih i te kako ima u knjizi Naša stvar.

Najzad, koliko god delovala unisono, ova zaista kompaktna knjiga krije i pojedina formalna iznenađenja. Jedno od njih nudi nam završna pesma Na onoj gori.

Osnovna izražajna forma te pesme nije izmenjena. Po jeziku i organizaciji ona je nalik prethodnim, naracijom i anegdotičnošću izatkanim pesmama. Stih se, međutim, sabio, jezik pročistio i sažeo, postao eliptičan. Razbuktala se linija ritma i molske melodije, probio i sve obujmio lirski duh. Robusna slika sveta pretočila se u koliko zemaljsku, toliko i očaravajuće mitsku, gotovo onostranu viziju. Pesnik se, tako, pokazao i dokazao kao dvostruki majstor — vičan lirskoj raspričanosti ali i sublimaciji, zazivanju pritajene i udaljene melodije date u naznakama, u svojevrsnim odjecima i odsevima što se ukrštaju baš kao drevne poruke njegovog idealnog a zamirućeg sveta koji se i sam zaputio u istoriju i mit, u nezaborav. A uskrsnuo je i zablistao taj svet u svoj raskoši, punoći i sjaju upravo u dugim pesmama (nalik poemama), u sugestivnom jeziku i promišljeno oblikovanom stihu Andreje Jelića Mariokova.


Srba Ignjatović
Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Gradina"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 05, 2012, 12:40:23 am »

**
Stihovi Andrej Jelić Mariokov


PRIZIVANJE

Meni treba pesma,
Krov za ćutnju dugu,
Utoka za junska
Polja dokoljena.
Smiren da zaplovim
Kroz bolnu porugu,
Vejući pepeo
Sveta prežaljena.

Meni treba pesma
Od paperja,
Od leda,
S one strane noći
Da se javi meni,
Dok ribljeg me oka
Raspet dvojik gleda
I sipe kroz plavet
Zlaćani poleni.

Meni treba pesma
Bez žesti,
Otmena,
Boginja težačkih
Procesija morna,
Nad krvavim klupkom
Damara i vena,
Svetiljka pod horom
Jela-antigona.

Meni treba pesma
Pod noćnim zvonikom,
Tih, milošte šator
U predelu setnom,
Pesma nenačeta
Ožiljkom ni krikom,
Pouzdana kotva
U dobu avetnom.


GOVORIM, GOVORIM

Nauči me, vatro,
Da se strepnje rešim!
Da provalim divlje,
Ko vode planinske,
Nagovori srce
Da zbilja pogreši!
Dosta mi je smisla,
Dosta zlatne niske.

Mogu da kažem:
Potecite vode!
Ruku da pružim:
Eno, trešnja cveta!
I teče Dunav,
Nebo guta sonde,
Šikljaju ludo
Iz pramajke vlati.

Dok se topi vidik,
Osipaju zubi,
Jurodiva ljubav
Noći moje zoba.
U sred mrtvog sloga
Crv tišinu dubi,
Ko čir pod pazuhom
Narasta teskoba.

U olujnom dobu,
Ne puštajuć' žile,
Od proroka samlji,
Evo, hodim svetom.
Perune, Perune,
Nebesko kopile,
Umesto minjama
Oružaš me setom.

Dugo sam pevao
Nad pogrebom opštim,
Al' navek odvikoh
Strahom da te dvorim,
Zlooka tišino,
Nad grebenom oštrim,
Ništa mi ne možeš
GOVORIM!
GOVORIM!!


DRINČIĆEVO*, ZORA LI?

Zora kao mina,
Ko državni udar!
Iznova sa smrću
Zakazuje sudar.

Bife na pijaci,
Gomila švercera.
I prestupna votka,
Tanja od špricera.

Sve što noć ispljunu,
Ko ribe po sprudu,
Mrtvim okom zuri
U svoju posudu.

Starčiću kraj šanka
O zub zveknu čaša.
Harmonikaš s češljem
Nad zdelom gulaša.

Dok njegova draga,
Sestra ili mati,
Poklanja se krigli,
Da penu uhvati.

Džakovi i gajbe,
Kotarice, kofe,
Slažu se u kadar
Opšte katastrofe.

Satrvena dušo,
Predvorje samoće,
Ako ti ne krikneš,
Onda ne znam ko će!?

* Kafana kod Bajloneove pijace u Beogradu


GROBLJE U JELAVU

Daleko je groblje od Jelića kuća,
U Jelav se ide tek u krajnjoj preši!
I na tuđi pogreb, gnevni od svanuća,
Podižemo k nebu pogled neutešni.

S one strane dane, neizbežna stravo,
Kad u tebe kamen posle svih seoba,
Gorak od gladova u mutljaku plavom,
Umoran od žesti u života oba,
Podaj mi da vidim groblje u Jelavu,
U kovčegu ćilim, i na njemu glavu!

Sa najvišeg brega na svačijem putu,
S dedovima svojim kad pomešam kosti,
Daj da se nasmešim sprovodu rasutu
Po svršenom poslu težačkoj radosti.


BALAVICA

U mesecu žita,
U mesecu junu,
Voleli smo se
Kao konji mladi.
Sa njenog luka
Nadletao sam šumu,
Rojeve svitaca,
Čopore zveradi.

Podivljala bedra,
Gukanje nedara,
U živu je vatru
Gnezdila bez daha,
Prikrivala usne
Ludilu damara,
Pokipela,
Mlečna,
Iz zelenog mraka.

Za njenim uvom
Bulke su cvetale,
Sto jada je znala
Vražja balavica!
Dok su joj pod kapke
Zenice bežale,
Srž srčike pila
Crna lastavica.

Niz breg silazimo
Puni svelog bilja,
U poglede drske
Večernjih šetača,
teški od mirisa
Ljubavnog obilja,
Ogrnuti miljem,
Na ivici plača.


ORAH ZA MALE SUSEDE

Već ga godinama
Jedan prozor čuva,
Al' drskost derana
Ukrotiti ko će!?
Noć bez mesečine,
Bašto moja gluva,
Opet će da deli
Zabranjeno voće.

U snu se zabeli
I u mašti raste,
Iz betona drvo
Od sećanja jače.
S jeseni će, opet,
Da se zvučno raspe,
Pre no mali berač
Nad sobom zaplače.


TREĆA SMENA

Kiša, štajga.
Soveri se gnezde.
Pred nužnikom
Dronjav bogalj svira.

Ventilator.
Kolporteri jezde.
Ne putujem,
sit sam zemnog šira!

Nakraj sebe,
Na ivici fronta,
Kao krčma
Minut pre fajronta.

Bdijem strašno
Ko angel svrgnuti.
Zora reži
Pod astalom krotka.

Niko ne zna
Sestrinski da ćuti,
Ko najveća
Ruska reka votka.

Kulja rulja,
Vozovi odmiču,
Ko u kakvoj
Nemoj pamtomimi.

U mom sluhu
Mokri gačci kriču.
Kao grobu
Stranci prilaze mi!

Suzi oko,
Žižak na promaji.
Neman huči,
Tandrču tramvaji.


ZIMA U IZBEGLIČKOM KAMPU
 
I pada sneg,
Šapti iskon sam.
I pada sneg,
Da pokrije sram.
 
I pada sneg,
Na groblja,
Stanice,
Koloseke,
Veje čista tuga
Krajine daleke.
 
Čizma u celcu.
Bezruka lutka
Na prtinici.
Brdo crnih kesa.
Smrznut dronjak
Na žici.
 
I pada sneg,
Žure pahuljice,
U tanak stubić dima,
Na krilo mrtve tice.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 06, 2012, 12:28:23 am »

**
Stihovi Andrej Jelić Mariokov


PUTNICI

Slobodanu Markoviću

Putnici bez cilja,
Bez povratne karte,
Ljubimci slučaja,
Slobode istinske,
Ne čeka nas niko
A sazveždža prate!
Izlišne su mape
Ko i karte vinske!

Izlišne su mape,
Nepoznato sve je.
Nikad ista zora
Ne sviće nad gradom.
Zaspati u travi,
Dok iz grudi veje
Jato mladih zvezda
Što nestaju kradom.

Pustolovi vedri,
Samo smelo dalje!
Bez paste za zube,
Bez rezervnih gaća.
Stine li nas neman,
Sklope li se ralje,
Račune večnosti
Ko će da poplaća?

Još čekaju na nas
Drumovi i lađe,
Iza brega svakog
Vaseljena nova.
Njome obasjane,
Pesma nek nas nađe,
Sedefastog čela,
Prodrtih đonova.


SONET ZA MILOŠA CRNJANSKOG

Kopniš tuđa zoro, sred voštanih šuma,
Ali vij mladosti još utrno nije.
Na srce ti leže polen mlečnog druma,
Iz nebesa niskih žrvanj Panonije.

Ne koračaš više vitak i zanesen,
Nego po sećanju što daleko boli.
Pustoš, i na mapi opevana jesen,
A u tebi skitač koji za mir moli.

Učiniš li čudo da bagrem ucvati,
Odgojićeš tajnu što ti senku vodi
I treptati, na čas, u snu plavih vlati.

Dok te vrisak bulke izbavi iz zala,
Strepeći ko nekad, nadomak slobodi,
Ljubavnice ognja, dušo posustala.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 08, 2012, 12:52:20 am »

 **
 Stihovi Andrej Jelić Mariokov


 SLAVA U GUJIĆIMA

 Podignemo se na sv. Jovana,
 Ćale i nas trojica.
 Pa u Gojnu Goru,
 Kod sestre na slavu.
 
 Sneg prtinast,
 Do pojasa.
 
 Valjamo se kroza sela!
 
 Mitar kao brdo,
 Nas trojica,
 Tri debela brega.
 
 Kad uljegosmo u odžakliju,
 Reko bi, smrači se!
 
 Mogo si mrca okupati
 U ono vode
 Što se sa nas ocedila.
 
 Posadiše nas za trpezu.
 
 Na naša mesta.
 
 Ni panaijom se ne obredismo, Naslužiše rakiju!
 
 Mi na oprezu.
 Ko vazda u prijateljima.
 
 Useknjujemo se jedan na drugoga.
 Polakotamo se.
 
 Kod pete-šeste,
 Ustadosmo uz lomače.
 Poče ljubljenje po triput.
 
 Hristos, posrede nas.
 Jest.
 I budet.

 
 Zdravice učestaše!
 
 I domaćici,
 I đaku,
 I oraču...
 Svi se namiriše.
 
 Krenu ručak. Sve redno.
 Kad stiže pečenje
 One puste talpine,
 Zamezimo, po jedno kilo,
 A ćevnuli poprilično!
 
 Sestra nas služi ― zna koji smo.
 
 Piće ne menjamo.
 
 Kad, u neko doba,
 Promeni se Mitar!
 
 Vidim,
 Podiže mu se desna obrva,
 Ono božije gavranovo krilo.
 
 Poče izdaleka:
 
 Ti ko da si nešto karli, 'ćeri!?
 
 Sestri se uzeše noge!
 
 Nisam, veli, ocko,
 Nako sam smorena.
 
 Tu Mitru puče na nebesima!
 
 Iskrlješti se na zeta:
 
 Jesam li ja tebi dao 'ćer ili
 roba!?

 
 Zet se okameni.
 Okreči obraze!
 Ne može da dođe sebi,
 Ni on, niti ko od njegovih!
 
 A u njinu avliju
 Poreznik ne bi ušo
 Ni sa deset žandara.
 
 Njima su uz pravo prezime
 Prikrpili još i to Gujići.
 
 Za četri godine rata,
 Za njinu se kvaku
 Ni jedna vojska nije vatala.
 
 Kod njih se deca
 Stupcem uljuđuju!
 
 Đipi Mitar.
 
 Sruči se trpeza!
 
 Bog da prosti,
 Ugasi se sveća!
 
 Neko dunu u lampu.
 
 Žene zakukaše...
 
 Jedna žive glave iznesosmo.
 
 Otisnemo se odatle!
 Do na Mađersko brdo
 Nismo se ustavljali.
 
 Tu predanemo.
 Iz Mitra vatra sipa!
 
 Čujem, u mraku,
 Opsova sv. Alimpija.
 
 Ko zucnu nešto o bežaniji,
 Ne sećam se.
 
 Puče šamar!
 
 Kao dragačevski bubanj
 Grunu pesnica
 U nečije prsi!
 
 Dovatismo se popojaske.
 
 Vidim,
 Boško kidiso na tatu!
 
 Šta ću... kud ću...
 Uvatim batu,
 Pa ga navučem na glavu!
 
 Odnekud se tu
 Stvori neki kotar.
 
 Razgradimo ga,
 Pa ko kolac, ko vrljiku ...
 
 Obuću smo iskupili
 Kad je okopnilo.
 
 U našoj se bašči prebrojimo.
 
 Zaglavimo na vrata
 Da se Mitar
 Ne dokopa ključanice!
 
 Posedamo oko astala.
 Bečimo se.
 I šičemo na nos.
 
 Tu nas i pevci zatekoše.
 
 Prvi se oladi ćale.
 
 Ustade pa zateže s praga
 O Radojko!
 O Radojko!

 (dok se ne odazva)
 Ajde vamo i ponesi armoniku!
 
 Ni sutradan
 Na poso nismo išli.
 
 Samo je majka
 Ulazila na prstima,
 Sa bardakom rasola
 I mokrim peškirima u rukama.


 MEĐA

 Pričaj ti to nekom drugom.
 
 Ako ćeš meni,
 Nemoj sad.
 
 Drugi put.
 Izbiće prilika.
 
 Znaš ti moju kuću;
 Lako ti je pogoditi
 Kad ćemo o tome:
 
 Kad vrbovo
 Pretočimo vino,
 I kad klanci
 Nadgornjaju sunce!
 
 Kad se preobrazi
 Reč i vasiona.
 
 Taman onda,
 Kad se ne bude poznavalo
 Kuda je međa.
 
 A veliš,
 Baš tebi javili
 Da se međe ukidaju!?
 
 Čestitam.
 
 Našli su kome će.
 
 Još dok je Sveti Sava
 Po zemlji 'odio
 I naši se
 Namirili stari,
 Podelili
 Sve na ravne časti.
 
 A sad tvoja njiva
 Po dana oranja šira!?
 
 I opet bi
 Da svake jeseni,
 Bar po brazdu
 Upustiš u moje!
 
 Sve sam ti u međi prizno:
 I takušu
 Koju je moj đed kalemio.

 I jasen
 Što su ga vetri
 Navili u tvoje.
 
 I orah
 Te ste ga, namerno,
 Nakoso posadili,
 Da mi vrtnjak zalađuje.
 
 I opet ti kažem:
 Međa je svetinja!
 
 Ne trebaju meni
 Za nju geometri,
 Ni sudija na njoj
 Da čeka penziju.
 
 Nije za njom
 Samo voćnjak i ornica,
 Nego sasud znoja
 I krvavih suza!
 
 Sve ste već sastavili,
 Samo vam moja međa smeta!?
 
 Kako ne smeta
 Onome sa istočne strane?
 No na njojzi ljucki ljudujemo.
 
 Ima međa oko manastira,
 A kamo li
 Izmeđ' grešnih raba.
 
 I grobovi međe odsecaju!
 
 Šta se vas tiče
 Što je zaraslo
 U kukurek i aftušu?
 
 Tako ja oću!
 Odmaram zemlju.
 
 Nek raste i drugo
 Božije davanje,
 Ne mora stalno
 Seme prosejano.
 
 Ovako vam je još lakše
 Da utuvite dokle je međa.
 
 Tebi je jasno,
 Pa kaži i njima,
 Da sam im poručio:
 
 Nema od toga ništa!
 
 Ne znaju oni šta je međa.
 
 Niko se njin nije rađo
 Ni u brazdi
 Ni na snopu.
 
 Nikog njinog nisu
 Srpom od majke odvajali.
 
 Oni međe crtaju lenjirom.
 (Lako im je po tuđem crtati).
 
 Lenjirom se ne ispravlja Drina.
 Ne bila vas vašeg brata želja
 Kao mene i brata Mojega
*
 
 Moju svojtu nisu zaticali
 Ni preko tuđeg pašnika,
 A kamo li
 Preko njive il' otkosa.
 
 Ni tuđeg se plota
 Nismo privatali.
 
 Nije nas interesovo
 Ni bogaz ni prečica;
 No vazda glavnim drumom!
 
 Kad je skliska,
 Prezuvaj obuću.
 Kad se razgliba,
 Opanke u šake,
 Povuci čakšire
 Do iznad kolena,
 Pa teraj po-sred-srede,
 Kroza sodom
 Gde su konji ostajali
 I volovi učetvor vlačeni.
 
 A ti bi
 Da se danas razmeđimo!?
 
 Da uvatiš
 Prečicu kroz moje.
 
 Danas peške,
 Sutra sa kombajnom
 
 A preksutra
 S oklopnom brigadom.
 
 Besposleni snuju totovčići,
 Da kasire njine premuntaju,
 Pa da žive od toga kusura.
 
 Mo'š misliti tolike pameti?!
 
 A kečići oru
 Preko carskih hrisovulja!
 
 Piči šota
 Preko srpskog zemljopisa!
 
 E da jednom i to raščistimo:
 
 Nije ovo međa
 Oko dve ledine,
 No između mene
 I tebe sa njima.
 
 Ta je međa visoka granica!
 
 Na međi je mnogi nogama otreso,
 Kad se digne deobna sekira,
 Kad prorade stupci i zavornji
 I obe u prsi izduše se cevi!
 
 Sa tri te prsta molim:
 
 Ne diraj u među!
 
 Da je bez nje moglo
 Ne bi nam Savaot
 Jezike razdvajo.
 Ne bi niko
 Pobijo kamenje.
 
 Preučiste
 S glinenih tablica
 
 Ne menja se za dan
 Božje sledovanje.
 
 * iz narodne pesme Predrag i Nenad


 KLANAC

 1.
 Faustov se ortak
 Iz prikrajka kezi.
 U kostret zarastam
 Na briselskoj berzi!

 S trona u Vol-stritu
 Zlatno tele riče.
 Šikljaju mi kandže
 Krvav očnjak niče

 Razorene duše
 Zgromljeni gradovi,
 Nado u čudeso,
 U košmaru snovi.

 2.
 Zgađen nad pritvorstvom
 Belosvetske brige,
 S rođenog ognjišta
 Strgnuću verige!

 Pregoreću život,
 Ucveliti mile!
 Dosta mi je slika
 Lacmanske idile.

 S kraja na kraj lanca
 Komanda će nova,
 Naliti me srdžbom
 Gvozdenih pukova!

 Najtanji u rodu,
 U žitnici pleva,
 Pred nečistom silom
 Ognju odolevam.

 3.
 Čarna moja goro,
 Hajdučko očinstvo,
 Isti krvnik ide
 Isto nepočinstvo.

 Istim slovom slove
 Imena sa spiska,
 Bojna tica krili
 Teme obeliska.

 Dok svatovi crni,
 Rasuti po polju,
 Oko stegonoša
 U nebu se kolju!

 U svitanje plavo
 Što guče gugutka,
 Nad bojištem lovi
 Kometa — maljutka.

 4.
 Poskočiću bodar,
 Krenuti u brda,
 Gde log vučji reži
 Ispod pirga tvrda.

 Raskriliću grudi,
 Crkvicu u snegu,
 Da se u njih sklone
 Siročad u begu!

 Bičem gluvog pucnja,
 Ošinut ko gromom,
 Sručiću se ćutke
 Pred nebeskim domom.

 Da krvavog čela,
 Oglednut u svodu,
 Pustim živu suzu,
 Živome Gospodu.

 5.
 Podne u crnini
 Leglo je na klanac,
 Sprovod popunjava
 U oblaku šanac!

 Pod rascvalim glogom
 Rumen četnik spava,
 Nad njim paun kriče
 U sred neba plava.

 Krv hvostanskog grozda,
 Prosuta po klasu,
 Podiže ga uvis
 S gujom o pojasu!

 Jurišna komanda
 S plotunom se stapa!
 Brisan prostor zjapi
 Od Cera do Alpa.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 08, 2012, 01:15:53 am »

**
Stihovi Andrej Jelić Mariokov


KATHARSIS

Švedska je opet severno odavde!
Znak njenih pošta zeleni je rog.

U Švedskoj živi Inge,
Moja jedina predstava o toj zemlji.

Kratka pisma na engleskom.

Nekoga voli?
S nekim spava?

Sudeći po rukama tvojim, Inge,
(Opaska romantičara ― pomalo stara)
Švedska je otkriće mađioničara i mesečara.

Zamolio sam je da mi obliže pluća i srce!
(Toliko se otrova nakupilo u malom životu)

A onda, ponoć, Fajront,
Pred nama Arpad na kolena pada!
Pljušte konfeti crni,
Sred paničnog jata zavija brodska sirena.

Proradioje vulkan!

Fudžijama! Fudžijama! Fudžijama!

Laku noć Evropo,
Laku noć Jožef Atila,
Mađarsku trese klaustrofobija.

Trgovi. Trgovi. Trgovi.

Ulice vise u ritama
Niz musava okna kafana.

Hladne lubenice.

Jutarnja povraćanja.

Teško je piti Inge,
Teško sa slovenskim pesnicima.

Ljubav ― ne!
Na da ― ne!
Očaj ― ne!

Jesen. Jesen. Jesen.

Kratka pisma na engleskom.

U Švedskoj pada sneg.

Azilanti ss dragaju sočno ― srpski.

Budućnost se ipak može preplivati!
Opet,
Opet,
Što da ne?!

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: April 17, 2013, 11:10:16 am »

*

PESNICI DONOSE NOVU ISTINU

U ve­li­kim de­li­ma, da­ro­vi­tog pi­sca uvek ne­što če­ka, sa­mo za nje­ga tu osta­vlje­no

An­drej Je­lić Ma­ri­o­kov (1952) do­bio je na­gra­du "Sr­bo­ljub Mi­tić" za knji­gu pe­sa­ma "Po­kr­sti­ce", u iz­da­nju Udru­že­nja srp­skih iz­da­va­ča iz Beograda. Pr­vu zbir­ku pe­sa­ma "Ra­nih go­do­va trag" štam­pao je 1977. go­di­ne u Ma­ti­ci srp­skoj. Do sa­da je ob­ja­vio pet­na­e­stak pe­snič­kih knji­ga, a no­va zbir­ka pe­sa­ma, či­ji je iz­da­vač "Be­o­štam­pa", no­si naslov "Ras­ku­će­ni sti­ho­vi".

Zbir­ka "Ras­ku­će­ni sti­ho­vi" svo­je­vr­sni je na­sta­vak pret­hod­ne knji­ge "Po­kr­sti­ce". Na­gra­đe­na knji­ga pi­sa­na je ve­za­nim, a no­va — slo­bod­nim sti­hom. Ko­ji vam je pe­snič­ki po­stu­pak dra­ži?

Od sa­mog po­čet­ka, još u pe­sma­ma iz gim­na­zij­skih da­na, slu­žio sam se i ve­za­nim i slo­bod­nim sti­hom. U po­čet­ku ve­za­ni stih mi se nu­dio kao ja­či iza­zov, a ovla­da­va­nje kla­sič­nom for­mom či­ni­lo mi se, za pe­sni­ka neo­p­hod­nim stil­skim vas­pi­ta­va­njem, da bi se utvr­di­la me­ra i uhva­tio ri­tam pe­sme. De­se­te­rac je, iz­gle­da, već bio upi­san u moj ge­net­ski kod, osta­li me­tri su se mo­ra­li sa­vla­da­ti. Usvo­je­ne ver­si­fi­ka­cij­ske me­re i pe­snič­ki za­nat rit­mo­va­nja la­ko se mo­gu ot­kri­ti i u mo­jim rit­mo­va­nim (ri­mo­va­nim)  i u "be­lim" pe­sma­ma, a ka­ko mi ne­ki lajt­mo­tiv, sa­dr­žaj, sli­ka, mi­sao od ko­je pe­sma kre­će na­met­ne jed­nu ili dru­gu for­mu ne umem da ob­ja­snim. U "Po­kr­sti­ca­ma", štam­pa­ne su, po­red no­vih pe­sa­ma i ne­ke pe­sme ko­je su ob­ja­vlje­ne u mo­jim rani­jim knji­ga­ma, ali ve­ći­na tih sta­rih pe­sa­ma pre­tr­pe­la je zna­čaj­ne iz­me­ne, u struk­tu­ri sti­ha i u po­je­di­nim sti­ho­vi­ma, či­ta­vim strofa­ma. U ne­kim pe­sma­ma do­pe­va­va­nje je do­ve­lo do, prak­tič­no, sa­svim no­ve pe­sme. Knji­ga "Ras­ku­će­ni sti­ho­vi", ta­ko­đe, po­red no­vih, sa­dr­ži i ne­ke sta­re (do­pe­va­ne ili pre­pe­va­ne pe­sme) u tzv. slo­bod­nom sti­hu, mo­žda je tač­ni­je re­ći: u pe­smi otvo­re­ne struk­tu­re. Jer stih je slo­bo­dan i u naj­kla­sič­ni­je gra­đe­noj pe­smi — ako se zna­če­nja i zvu­ča­nja sreć­no sple­tu.  

U uvod­noj pe­smi no­ve knji­ge ka­že­te: "Iz­no­va ope­va­ti sve". Šta da­nas pe­sni­ci no­vo uno­se u po­e­zi­ju?

Kao i uvek, ako je­su pe­sni­ci po pri­zva­nju, po da­ru Du­ha Sve­to­ga, oni do­no­se no­vu, isti­ni­tu, auten­tič­nu sli­ku sve­ta, svo­ju no­vu mu­zi­ku, svoj ne­po­no­vlji­vi go­vor, svoj bes i svo­ju ne­žnost, svo­je sen­za­ci­je, svo­je vi­zi­je i svo­ja pro­ro­čan­ska pro­nik­nu­ća.

Va­ša lek­ti­ra ni­su sa­mo de­la Šek­spi­ra i Do­sto­jev­skog, va­ša lek­ti­ra ho­da, di­še, pi­je vo­du. Ka­ko iz­gle­da va­ša ži­vot­na bi­bli­o­te­ka?

Knji­ška lek­ti­ra je­ste va­žna, ako se od­lu­či­te da se ba­vi­te pi­sa­njem u vi­du za­na­ta. Mo­ra­te, u se i na se, upr­ti­ti po­ve­li­ku bi­bli­o­te­ku, da ne­gde ne is­pad­ne­te glu­pi u dru­štvu. Osim to­ga, u ve­li­kim de­li­ma, da­ro­vi­tog pi­sca uvek ne­što če­ka, sa­mo za nje­ga tu osta­vlje­no. A što se mo­je ži­vot­ne bi­bli­o­te­ke ti­če, ona je po­pri­lič­na. Imao sam sre­ću da se dru­žim i da živim sa mno­gim za­ni­mlji­vim, pra­vim lju­di­ma, od uni­ver­zi­tet­skih pro­fe­so­ra do mo­ma­ka "sa one stra­ne za­ko­na". Ta lek­ti­ra mi je pru­ži­la do­volj­no gra­đe za mo­ja knji­žev­na sa­či­nje­nja, te mi je ret­ko bi­la po­treb­na knji­ška "ci­tat­nost i in­ter­tek­stu­al­nost" ko­ja je po­e­tič­ka kon­stan­ta ve­ći­ne sa­vre­me­nih sti­ho­tvo­ra­ca.

Ko­li­ko du­go ra­di­te na svo­jim pe­sma­ma. Ka­ko zna­te ka­da je do­bi­la ko­nač­ni ob­lik?

Ret­ko se, od­jed­nom, do­ga­đa­ju pe­sme ko­je su, ka­ko bi ka­zao Bog­dan Po­po­vić, ce­le le­pe, uglav­nom je ko­nač­na ver­zi­ja plod du­gog ra­da na tek­stu, u is­pro­ba­va­nju mno­štva va­ri­ja­ci­ja. Po­ne­kad ini­ci­jal­na emo­ci­ja pod­ra­zu­me­va ne­do­dir­lji­vost pr­vo­bit­nog is­ka­za, ali ja sam se, u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na, la­tio po­sla da u sti­ho­vi­ma, ko­ji­ma sam ne­kad bio sa­svim za­do­vo­ljan, po­pra­vim što god se po­pra­vi­ti mo­že, da me ne su­stig­ne ono Ra­di­če­vi­će­vo vaj­ka­nje: "U tra­lja­ma otac vas ostavlja".
   

Zo­ran Ra­di­sa­vlje­vić | 27.11. 2011. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Jul 07, 2013, 01:39:22 am »

*

ŽIVOT PO DIKTATU PESME

Na 43. Drainčevim književnim susretima U Prokuplju, uručena nagrada ovogodišnjem laureatu, pesniku Andreju Jeliću Mariokovu, za zbirku pesama "Raskućeni stihovi".

Ovogodišnji dobitnik Drainčeve nagrade za najbolju zbirku pesama je Andrej Jelić Mariokov, za knjigu "Raskućeni stihovi", u izdanju beogradske "Beoštampe".

Andrej Jelić Mariokov rođen je devet godina posle Drainčeve smrti. Poezija bandita poete nagnala ga je, kako kaže, da u životu i u poeziji traži sopstvenu Okeaniju:

"Od kad sam pročitao i naučio napamet Darinčevu pesmu Ma boem, ta pesma je, na neki način, postala plan moga života. Ja, evo, ovih četrdesetak godina živim po diktatima te pesme."


MA BOEM
(odlomak)

Ukorak, mesec, senka i ja,
sa snom što na mansardi trune.
O ulice, kafane, jesenji kišni bulevari!
Male dragane za uglom u kvadratnoj
senci fasade jedne banke,
Dunje ranke, kruške karamanke!
I štap težak, rođeni moj drug, niz dugi
trotoar buni se u baritonu;
Prezriva serenada bolešljivog
kašljucanja ispod
bogataških zastrtih prozora!
A gore tri laka oblaka u zlatnom tonu
Senkom paukove mreže krstare iznad
rodnih gora.
I sat kašlje sa tornja katedrale,
O draga, oči moje nezaspane!

Zbirka pesama "Raskućeni stihovi" ponela je prestižnu pesničku nagradu jer se nalazi u saglasju sa Drainčevim buntovničkim pogledom na svet. spevana je u skladu sa boemskom prirodom Drainčeve lirike.

"U ovoj knjizi, na neki način, ima Drainca zato što su u ovoj knjizi pesme koje govore o bolu života i o radosti življenja kroz taj bol", kaže Mariokov. "To je ono što je i u Drainčevoj poeziji prisutno."

Pesničke misli i emocije Andreja Jelića Mariokova su beskompromisne — i prema prošlosti i prema savremenom trenutku:

"Druže Drainče, otvori vrata na srcu, kao na crnoj kutiji."

Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom

"Drainčevi pesnički susreti" održavaju se od 14. do 18. maja u četiri opštine Topličkog okruga. Tokom pet dana, koliko traje ova manifestacija, učesnici će gostovati u Blacu i Trbunju, Drainčevom rodnom selu, gde se ispred spomen-kuće održava pesnički recital.

Specijalni gost ovogodišnjih Drainčevih susreta je pesnik Matija Bećković, a specijalna nagrada biće dodeljena i rokeru Bori Đorđeviću za višedecenijski doprinos srpskoj poeziji.

Pesnici će se susresti sa ljubiteljima poezije u Kuršumliji i Žitorađi, a oni koji pišu za decu posetiće i osnovne škole u tom kraju.

Manifestacija "Drainčevi dani" organizuje se u Prokuplju od 1966. godine. Pokrovitelji manifestacije su Ministarstvo kulture i opština Prokuplje.


RTS | 16.05.2012.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: