Živan S. Živković (1952—1996)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Živan S. Živković (1952—1996)  (Pročitano 3102 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« poslato: Decembar 05, 2012, 04:44:21 pm »

*




ŽIVAN ŽIVKOVIĆ
(Novi Karlovci, 28.04.1952 — Beograd, 16.12.1996)

Živan Živković, književni kritičar i esejista, docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Gimnaziju je završio u Inđiji a studije jugoslovenske i opšte književnosti u Beogradu gde je i magistrirao 1983. godine sa tezom "Časopis Putevi 1922—1924". Za magistarski rad dobio je nagradu "Velibor Gligorić". Doktorirao je sa tezom Signalizam: geneza, poetika i umetnička praksa 1991. godine. Na Filološkom fakultetu, sve do svoje prerane smrti, predavao je Srpsku književnost dvadesetog veka. U brojnim jugoslovenskim listovima i časopisima ovaj naučni radnik objavio je više stotina kritika, eseja i studija o savremenoj književnosti. Posebno se bavio istraživanjem i tumačenjem avangardnih i neoavangardnih tendencija u srpskoj literaturi, dečijom književnošću i, poslednjih godina života i rada, haiku poezijom.


OBJAVLJENE KNJIGE

  • "Orbite signalizma", 1985,
  • "Izazovi avangarde", 1986;
  • "Sedmi pečat", 1988;
  • "Svedočenja o avangardi", 1992;
  • "Signalizam: geneza, poetika i umetnička praksa", 1994;
  • "Reč i smisao", 1995;
  • "Od reči do znaka", 1996;
  • "Gost sa istoka", 1996;

i posthumno:

  • "Sa stranica detinjstva", 1998;
  • "Nebeski zvonik", 1998.

Bibliografiju sastavila: Slobodanka Živković više » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #1 poslato: Decembar 05, 2012, 04:59:14 pm »

*
ŽIVAN ŽIVKOVIĆ


POETIKA USPEHA

Čak i ako to ne želi, svako onaj ko danas piše o Zoranu Živkoviću negde u glavi ima svest o njegovom svetskom uspehu. I taj uspeh uveliko prevazilazi poslednje rečenice u beleškama u piscu, gde su pobrojani svi jezici na koje je pisac prevođen.

Svetski uspeh ovde znači svetsku recepciju, lavinu prevoda; da se izrazim rečima jednog sportskog komentatora od pre bezmalo dve decenije: kada krene onda ide.

Živkovićeva planetarna čitanost, propraćena salvama komplimenata inostranih kolega, poprilično otežava pisanje prikaza ovdašnjem skromnom prikazatelju savremenih srpskih proznih knjiga. Šta mu valja činiti sa Živkovićevim fikcijama kada je ovde, pre svega, reč o jednoj poetici uspeha koju je ovaj pisac instalirao, i koje se dosledno pridržava pouzdan u njenu estetsku relevantnost i književnu probitačnost. Konture te poetike vide se i u romanu "Poslednja knjiga".

Kao što i sam naslov implicira, ova proza ostvaruje skladne veze sa postmodernom poetikom, ukoliko za moto ove uzmemo sintagmu književnost o književnosti. Čitalac na početku zatiče leš jednog svog kolege u knjižari "Papirus"; inspektor Lukić, koji će isleđivati tajanstveni slučaj, naoružan je, ispostaviće se, vrlo podesnim znanjima: diplomirao je književnost. Ta činjenica ga u potpunosti kvalifikuje za ravnopravni razgovor sa susretljivom suvlasnicom knjižare, koja je sklona da književnost deli na visoku i nisku, žanrovsku književnost. Da bi je obesnažio inspektor Lukić će pomenuti "Zločin i kaznu" te "Ime ruže".  

Ne bi se, međutim, moglo reći da je Živković opsednut postmodernom poetikom u onoj meri u kojoj bi metanarativnim pasažima razorio svaki zametak naracije. Naprotiv, čini mi se da je jedna od osobenosti piščeve poetike upravo pričanje priča, preciznije rečeno, njihovo konstruisanje. Upravo je to ono što Živkovića čini apartnim u savremenoj srpskoj književnosti, gde priča (i onda kada je najbolja) u poslednje vreme znači subjektivni isečak iz života, dakle, nešto intimno, lirsko, neretko proživljeno, pa potom književno prerađeno.

To se ne bi moglo reći za Živkovića. Reč pisac u njegovom bi slučaju mogla biti poistovećenja sa rečju fikcionar: onaj ko izmišlja priče, onaj ko ih ne doživljava, već konstruiše i proizvodi. Zoran Živković u srpsku književnost donosi epistolu iz sveta koja kaže: profesionalni pisac ne živi od doživljenih, već od proizvedenih priča. A neretko se dešava da su takve proizvedene priče interesantnije (da ne upotrebimo neku težu reč) nego one doživljene.

To je mišljenje srpskih čitalaca koji su više okrenuti prevedenoj literaturi, pri čemu ovde ne mislim na gomilu političko-trilerskog smeća. Međutim, u srpskoj književnoj republici priča je tu ili da se razori, ili da se doživi. Gotovo je niko ne proizvodi.

Akutni nedostatak izvesnog broja nosača aviona koji srpsku istoriju prati već nekoliko vekova, učinio je da pisac ovde nikada ne bude puki fikcionar, odnosno privatno lice koje može ili ne može da živi od svojih maštarija. Upravo stoga Živković u srpskoj književnosti još uvek deluje kao strano telo, kao margina. Nije ovde stvar da se pod pritiskom svetske slave ta margina nekim čarobnim štapićem preobrazi u novo srpsko književno vjeruju, pa da na kraju svi pomisle da je Živkovićeva poetika konfekcija koju svako može sebi priuštiti. Ona to, svakako, nije. Poenta je upravo da se iz ugla te margine, te neostvarene mogućnosti srpske književnosti osmotri naša savremena proza, da bi se videlo šta ona sve danas nije, a mogla bi da bude. Tada će upravo opus Zorana Živkovića pomoći nekom budućem piscu da srpsku književnost približi postignućima savremene svetske književnosti, pre svega mogućnosti da se uživa u čitanju književnosti (a ne samo u pravovernom žanrovskom đubretu), a da pri tom isti taj pisac ne zatvori oči pred činjenicom da se ovde, za razliku od drugih mesta na planeti, a blagodareći užasnom geopolitičkom položaju, uvek nešto zbilja može i doživeti.
Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #2 poslato: Decembar 05, 2012, 05:15:35 pm »

**

SPLINOVITA KLIMA METROPOLE

(Na vest o smrti profesora dr Živana Živkovića 1952—1996)

Parafrazirajući reči Andrićeve pripovetke "Most na Žepi", za profesora dr Živana S. Živkovića može reći da je rođen i odrastao u intelektualnoj provinciji sremskog sela i varoši u kojima svi njegovi zemljaci znaju za njegov uspeh i slavu u intelektualnoj metropoli Beograda, a niko, ili gotovo niko, cenu slave i napore kojima se ona stiče i plaća. I zaista, taj rascep između ubogog i dobrog (dobrog bar ili tek na pogled prvi) zavičaja i moćne i strašne onopreke metropole, profesor Živković nikad nije uspeo sasvim da savlada i preboli i u tome je, u osnovi, koren njegove lične tragedije. Pomažući nesebično mnogim zemljacima u razvoju njihovog intelektualnog profila on je umeo i da se distancira od provincijalizma svog zavičaja, da srce ranjeno splinovitom klimom metropole, koja iskrene i normalne ljudske ambicije razvejava u zanavek "izguljene iluzije", ne leči pričajući bajke svojim slave žudnim poznanicima u provinciji, kao što to, inače, mnogi poznati i slavni, a prevejeni, duhovne relaksacije, a često i sprdnje radi, čine. A možda bi bolje bilo da je ipak tako radio, kao što bi, bez sumnje, za njega lično bilo daleko bolje da je imao manje profesionalnog poštovanja, a više profesionalne lukavosti, jer je profesionalno poštenje samo potrebno, a profesionalno lukavstvo, uz mrvu svakom neophodne sreće, dovoljan uslov uspeha i uspona u (kulturnoj) metropoli. Da je imao za nijansu više hrabrosti ili metropolitanske drčnosti i vere u sebe, ili, za istu nijansu manje zaostataka provincijalne sramežljivosti i umišljene inferiornosti. Da je umeo da svoju ogromnu nadljudsku radnu energiju, energiju ravnu Balzakovoj, od koje pršti drvlje i kamenje, a kamo li krhko telo i duh (čak moćan!) ljudski, zauzda i koncentriše. Da je hteo da se bavi samo velikim piscima i temama koje obavezno dižu reputaciju čak i netalentovanom i neukom književnom kritičaru. A on je sam, radeći bezmalo kao čitava jedna naučna institucija, pratio našu gotovo celokupnu književnu produkciju, stavljajući jedva nešto snažnije akcenat na našu savremenu (neo)avangardnu poeziju, pišući o bezmalo svim, čak i do njega gotovo anonimnim autorima, samo ukoliko su ovi zasluživali i najmanju pažnju. Služeći se hladnim jezikom književne (meta)teorije moglo bi se reći da je profesor Živković pre bio sklon analitičkom sagledavanju pojedinosti našeg aktuelnog književnog trenutka, nego sintetičkom obuhvatanju dominantnih istorijskih tokova naše i ne samo naše književnosti. Njegova obimna doktorska teza o signalizmu (izuzetno značajnom, ali ipak relativno uskom, u odnosu na celokupnu savremenu produkciju naše književnosti, neoavangardnom poetskom i multimedijalnom pokretu) predstavlja dobru ilustraciju ovog tvrđenja. Drugo njegovo obimno delo o haiku poeziji (izašlo iz štampe ovog leta) koje po značaju prevazilazi granice naše kulture i istinski pripada svetskoj kulturnoj baštini, svedoči, međutim, da profesoru Živkoviću ni velike sinteze nisu bile van intelekutalnog dosega. Izgleda da je smatrao da s njima ne treba žuriti i da će vreme za njih tek doći. Komentarišući nedostatak finansijskih sredstava za publikovanje njegovih budućih kapitalnih dela govorio je s retkom etičnošću: "Da umem da skupim novce, ja bih se bavio biznisom, a ne književnošću. Ovako, radim ono što znam i što mi je sudbina dodelila". Dodajmo, sudbinu ipak treba malo potpomoći (ili je potkupiti) da nam donese sreću. U stvari, s više temperamenta rečeno, njegova "čovekova sudbina" namenila mu je težak život rudara koji iz mraka podzemlja otkida krhotine uglja, minerala ali i najplemenitijih dragulja, i od njih, jednom, podigne palatu, svom svetu na vidiku, a sebi na diku i slavu.
 
Živan S. Živković bio je izuzetna pojava u našem književnom životu. On je "i mnogo hteo, i mnogo započeo", i dosta od toga dobrog i valjanog uradio, više nego većina drugih čak i za nekoliko života, dužih od njegovog koji je, nažalost, tek nakratko pretekao polovinu prosečne ljudske egzistencije. Njegovo delo, makar i nedovršeno, nezaobilazna je stepenica ka visinama i "nevinim daljinama", na kojima "će svi poeziju, i o poeziji, pisati".


Vladan Panković

SVITAK | književne novine | Godina IV | Zima • Proleće 1997 | Broj 12—13 | Osnivač i odgovorni urednik: Milijan Despotović | Požega
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 28, 2013, 12:01:59 am »

**




DR ŽIVAN ŽIVKOVIĆ — KRATAK, A BOGAT ŽIVOT

U jednom svom mladalačkom eseju Živan Živković je pitao: "Da li se može sa sigurnošću odrediti suština čovekovog lika, jer je ljudsko biće složeno i slojevito?" Bilo je to "retoričko" pitanje, na koje mladi autor nije dao neposredni odgovor, jer je po prirodi izabranog istraživačkog posla u književnosti, verovatno, smatrao da će odgovor ispisivati celoga života. Pred tim pitanjem našli smo se i mi, jer nam ga je Živan Živković ponovo nemo postavio činom svoje smrti. Prestankom njegovog daljeg traženja odgovora, za koji se kontinuirano interesovao višedecenijskom analizom književnih likova, pitanje je neumoljivo ostavljeno nama u nasleđe, s tim što je naše interesovanje usmereno i upotpunjeno ljudskim likom našeg kolege Živana Živkovića. Tihi i ćutljivi čovek Živan Živković, nenametljiv i skroman, preranom smrću otkriva značaj svoga prisustva u srpskoj prosveti, kulturi i književnosti. Umesto fizičkog obrisa njegovog lika, koji se nastanio u našoj svesti iz dnevnih susreta, a koji se odlikovao povučenošću, iskrsava dinamičan čovek, širokih interesovanja i predanog rada, uporan i dosledan u savlađivanju poslova, zanesen nastavničkim pozivom i zaljubljen u književna vrenja i tokove koje strasno odgoneta i ocenjuje. U duhovnom prostoru nacionalne prosvete, kulture i nauke o književnosti, po njegovom odlasku u nepovrat, ostaju i stameno ga ispunjavaju rezultati koje je Živan Živković ostvario kao učitelj, kao kuturni radnik i kao književni istraživač. Njima se produžava njegovo trajanje.

Živan Živković je rođen u Novim Karlovcima u Sremu, gimnaziju učio u Rumi, diplomirao iz jugoslovenske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, na kome je i doktorirao. Bio je profesor gimnazije u Rumi, profesor više škole na Pedagoškoj akademiji za vaspitače u Beogradu i asistent i docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na toj radnoj stazi učenja i nastavnikovanja Živan Živković je razvio svoju ljudsku ličnost u prepoznatljivu figuru prosvetnog, naučnog i književnog poslenika, koja se iskazivala, otkrivajući poneki od mnogih slojeva svoga bića, sugestivnom predavačkom rečju na časovima, tribinama i tekstovima koje je objavljivao u časopisima, listovima i knjigama. Delovao je on u Društvu za srpski jezik — bio sekretar, član Uprave Društva i član redakcije Književnosti i jezika, u Međunarodnom slavističkom centru — predavač, član Uprave i zamenik upravnika MSC-a, u Zmajevim dečijim igrama — učesnik u stručnim programima i glavni i odgovorni urednik časopisa Detinjstvo, u Udruženju književnika Srbije — član Uprave, član više odbora i žirija. Mnoge ove aktivnosti trajaće u sećanjima savremenika i vremenom svoj trag uključivati u opštu boju epohe.

Kao spomen na jedan plodan, iako kratak život, trajno ostaje više stotina stručnih i naučnih priloga o književnosti koje je objavio u periodičnim publikacijama. Tu je i nekoliko dragocenih monografija kojima je Živan Živković, naučno i kritički, značajno obogatio srpsko književno stvaralaštvo. Knjige Izazovi avangarde (1986) i Svedočenja o avangardi (1992), Orbite signalizma (1985) i Signalizam (1994), Sedmi pečat (kritike), 1988) i Gost sa Istoka (O haiku poeziji), 1996), kao i rukopisi pripremljeni za štampu Sa stranica detinjstva (1998) i Nebeski zvonik (1998) — studije o piscima i kritike o književnosti za decu ukazuju na karakter interesovanja Živana Živkovića za pisce, pojave i dela književnosti dvadesetoga veka. Međutim, objavljivao je studije i kritike o piscima i delima različitih perioda i generacija — od Laze Kostića i J. J. Zmaja, preko Sime Matavulja i Vladislava Petkovića-Disa, Miloša Crnjanskog i Rada Drainca do Mihaila Lalića, Aleksandra Tišme, Dragana Lukića, Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića i niza pisaca mlađih generacija.

U radovima je uočavao i isticao osobenosti književnih dela koja je proučavao, njihov književnoistorijski značaj i umetničke domete. Pisce i dela je sagledavao u datoj eposi i u odnosu na književne pojave koje iniciraju i u koje se uključuju. U znatnom broju svojih napisa Živan Živković je razmatrao književnoistorijska i književnoteorijska pitanja i probleme, kao što su Jausova koncepcija književnosti, Krigerova teorija kritike, Giljenov pogled na književnost kao sistem. Posebnu pažnju u svojim kritikama posvetio je novim knjigama i studijama iz književne teorije, istorije i kritike. Pisao je o istraživanjima kako pojedinca, tako i institucija i značajnih naučnih centara koji neguju i razvijaju savremenu književnu misao. U svojim radovima pokazao je ne samo da dobro poznaje problematiku predmeta na koji se kritike odnose, već i da vlada modernom metodologijom i da ima kritički odnos u praćenju savremene književne nauke, književne misli i književnih tokova.

Knjige Orbite signalizma, Izazovi avangarde i Sedmi pečat umnogome su sinteze Živkovićevog izučavanja i kritičkog praćenja književnih dela, pojava i modernog u književnosti. Knjige su međusobno komplementarne — predstavljaju celinu rezultata književnoistorijskog i književnoestetskog izučavanja avangarde. Takođe, one su i plod autorovog praćenja i prikazivanja novih poetskih, proznih, kritičkih i naučnih dela.

Predmet Živkovićevog svestranog izučavanja bili su pojava, pokret i rezultati signalizma. U knjizi Signalizam autor predstavlja i ocenjuje signalizam i njegovog najdoslednijeg zagovornika Miroljuba Todorovića kao značajne pojave u savremenom književnom i šire umetničkom stvaralaštvu. Po Živanu Živkoviću signalizam nije samo igra, kako se najčešće označavao, već je to jedan složen stvaralački čin, u kome je književna komponenta najizrazitija. U bližem određivanju poezije signalizma on dolazi do zaključka da je ona "plod koliko srca toliko i duha", ali se javlja i kao "negacija romantičarskog shvatanja pesništva". Problem proučavanja signalizma on je pretežno video u istraživanju odnosa manifesta i signalističkih ostvarenja, u prirodi signalističkih dela, u komuniciranju i recepciji, u eksperimentu i njegovoj funkciji, takođe i u ludizmu kao osnovi ostvarenja. Naglasio je da je signalizam samorodna pojava na našem umetničkom tlu, koja nije dovoljno prihvaćena i izučavana, ali koja ima svoje mesto u razvoju srpske savremene književnosti.

Pred kraj života pojavila se Živkovićeva knjiga Gost sa Istoka u kojoj se nalaze njegovi napisi o haiku poeziji u srpskoj književnosti. Knjiga pokazuje da je njen autor bio jedan od retkih poznavalaca ovog vida poetskog stvaralaštva, u kome su se u novije vreme ogledali mnogi mladi pesnici, ali i neki afirmisani pisci, poput Desanke Maksimović. Radoznalost za novo u srpskoj poeziji, upornost u praćenju i izučavanju pojave i hrabrost da iskaže svoj odnos prema tome doprineli su da je Živkovićeva knjiga Gost sa istoka svojevrsna istorija haiku poezije u srpskoj književnosti.

Niz radova Živana Živkovića pokazuje i njegovo svestrano interesovanje za književnost za decu, kako za nove knjige, tako i za književno-istorijske pojave u ovoj oblasti. Prikazivao je nova dela u literarnom stvaralaštvu za mlade i proučavao pojedine pisce i pojave koji su stvarali i ugradili se u književnu tradiciju ovoga vida. Otkrivao je u delima Zaharije Orfelina i Dositeja početke nove književnosti za decu, koja će poezijom Jovana Jovanovića Zmaja dostići najviše umetničke domete i biti u skladu sa dostignućima u ovoj oblasti u svetu. U kritici tekućeg književnog stvaralaštva za decu svoje kriterijume je zasnivao na književnim umetničkim principima savremenog stvaralaštva, osuđujući pojave "prizemne vaspitnosti". Posebno je kao kritičar podržavao mlade pisce. Pojave u književnosti za decu sagledavao je u sklopu opštih literarnih kretanja i pojava u srpskoj književnosti. U studijama i esejima razmatrao je ulogu i značaj antologija u književnoj produkciji za decu, ulogu i značaj književne kritike u recepciji i proučavanju ovog stvaralačkog vida, pojavu običnog i neobičnog kao osobenosti žanra i problem razvojnog kontinuiteta u ovoj oblasti. Književnost za decu sagledavao je kao umetnost reči i kao sastavni deo književne celine, naročito u savremenoj književnosti.

Kao član programskih komisija i mnogih žirija, kao urednik časopisa Književnost i jezik i glavni i odgovorni urednik Detinjstva Živan Živković je u odabiru i objavljivanju priloga o književnosti za decu ostao dosledan svojim umetničkim kriterijumima koje je formulisao i ispoljavao u člancima i kritikama. U redakciji je kao saradnike okupljao mlađe ljude, svoje učenike i kolege i podsticao ih da pišu o svome viđenju knjiga i književnosti za decu, a istovremeno, sa puno pažnje i uvažavanja se odnosio prema afirmisanim radnicima u ovoj oblasti. Tako je svojim ukupnim radom dao značajan doprinos u razvoju stvaralaštva za decu i njegovog ocenjivanja.

Znalac i zaljubljenik u svoj poziv nastavnika, vredan kritičar i istraživač srpske književnosti, posebno literarnih pojava u dvadesetom veku, Živan Živković je ostavio delo iz koga će se upoznavati kultura i književnost jednog doba — naročito druga polovina dvadesetoga veka, ali iz koga će zračiti i otkrivati se stvaralačka snaga i bogatstvo njegovog ljudskog lika.


Slobodan Ž. Marković

GODIŠNJAK Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima
Posvećeno uspomeni na dr Živana Živkovića (28. IV 1952 — 16. XII 1996) | Godina II | Beograd 2006.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: