Momčilo Selić — Biće što biti mora
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Momčilo Selić — Biće što biti mora  (Pročitano 17524 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 13, 2013, 03:26:51 am »

*

Momčilo Selić O POSLUŠANJU


Slučaj Vladike raško-prizrenskog Artemija ponukao nas je da razmotrimo pojam "poslušanja", sve češće pominjan ne samo u Crkvi, već u ovoj državi odavno.

S "poslušanja" su naime moj otac i njegovi drugovi komunisti, partizani, oznaši i udbaši činili što im je lično mrsko bilo, s "poslušanja", ili "disciplinovanosti" su srpski oficiri u Antisrpskom ratu neprijatelju prepuštali srpske teritorije i propuštali da ga vojnim porazom umire za duže vreme. S iste "partijske discipline" i danas mnogi valjani ljudi koje znam pristaju uz ličnosti i dela koja lično ne odobravaju.

U liberalnim ustavima i političkoj teoriji poslednjih nekoliko stotina godina pominje sa "pravo na pobunu", a u srpskoj praksi to pravo nikada nije ni napuštano, niti prepuštano sudovima, "međunarodnoj" arbitraži, ili "visokoj politici".

Zato smo, pretpostavljam, u očima "sveta" "remetilički faktor" i predmet često i nesvesne zavisti.
"Sila Boga ne moli, Bog silu ne voli", kažu Srbi. Poslušanje iz straha nužnost je ovoga sveta, ali ne bi smelo biti i Onoga, kome se Crkva navodno priklanja.

Plemenito poslušanje zasnovano je na poverenju, a to poverenje mora biti uvek iznova zasluživano, životom i delom, pre svega. Da su tako gledali na "partijsku" ili vojnu disciplinu, možda bi moji roditelji bili mrtvi pre mog rođenja, i mene ne bi bilo, ali bi sigurno njih bilo u boljem obličju nego kako su otišli sa ovoga sveta.

Što su ipak umrli kao čestiti i lepi ljudi zasluga je možda najviše Gospodnja, koji je u njima video što i ja koji sam ih voleo i poštovao.

Ali, poslušanje kao i sve zemaljsko, podložno je savesti i slobodi našoj. Bez jednog i drugog mi nismo ljudi, Božiji stvorovi. Naše razumevanje budući nesavršeno i naše strasti ljudske, greh nam je neminovan, ali je gotovo svaki manji od greha odricanja od sebe, čestice Boga na Zemlji.

Da li je Vladika Artemije taj greh počinio na početku NATO okupacije Kosmeta ili danas, zna on. No i taj nam je neizbežan, mada njegovu meru i obim najčešće odlučujemo sami, sa svoga uma, srca i duše.
Meru kao merilo vrline nisu samo Heleni ustanovili. U Srba najteža pokuda beše, doskora: "Preterao si ga, brate!"

"Ko sudi, sudiće mu se!" upozoravaju nas iz Crkve. Ali, sudiće se i onome koji izbegava da procenjuje namere, dela i ličnosti oko sebe. Crkva sudi mirjanima i sveštenicima, država podanicima (odavno mi nismo ni "građani" a kamoli Srbi, ratnici Arilja), i svi nemoćno sudimo onome što se dešava, ne samo nama.

Nehotice, sudimo i Bogu, možda se nerazumevanja Njegovih nakana, ali to je teret Njegovog dara slobode, i nama i Njemu obavezujućeg.

Ja sam sudio ocu i majci, meni moja deca. Ljubav ne umanjuje bol takvih ocena. Svojedobno, neko ko se potpisivao "miki-piki" prokleo me je preko interneta da sinovi o meni pišu kao ja o svome tati. Poslednji Sud, ako ga i ima, neće, stoga, biti strašniji od sudova naših života, i umiranja.

Pakao je svuda oko nas, a raj tek povremeno predočan.

* * *

Ako Crkva treba da se raspadne jer ne valja, neka.

Ako i država treba da nestane, jer je ovakva, i to će se desiti.

Ako svet treba da potone, ili da se na neki drugi način otrese zla, biće što biti mora. Da li je Bog znao šta stvara i, ako jeste, koliko je tome vin, zna On. Ne samo Vlasi već i drugi narodi našega šara podsećaju se, u nastupima iskrenosti, da je Gospod ipak stvorio i Lucifera.

Nijedna propast, međutim, nije bezostatna. Iz svake ustaške jame bilo je preživelih, sa svakog nemačkog ili komunističkog streljanja, takođe. Nijedan narod nije nestao, nijedan soj, mnogi se samo povukavši sa glavne scene, drugi se preimenujući da zavaraju sebe i druge. Svi smo i dalje tu, Večnost budući već Ovde i Sada. Naše predstave o Onostranom samo su metafore koje nam pomažu, ili odmažu, da trpimo što nije za ljude — mada mi to, neizbežno, jesmo.

Crkveni raskol među Srbima se jednom već dogodio, i deo nacije stao je uz Slobodnu srpsku eparhiju pri Trećem Jezeru u Ilinoisu. Drugu Gračanicu svojim znojem, dušom i novcem sagradili su Srbi iz rasejanja, nikakvi vladari od nameta na vilajet da iskupe svoj blud, ili druga nepočinstva.

Građenje crkava, istina, nije po sebi način da se iko očisti od greha. Mnoge su, na naše oči, podignute od pokradenog novca, neke su gradili bezbožnici, iz "državnih razloga" kojima one nisu postale ništa manje nesvete.

Crkva su ljudi, Mi.

* * *

Kad nestane Amerike (a jednom mora da se to već desilo, svet budući star), i Evropske Unije, i Rusije, možda čak i Kine i Indije, ostaćemo Mi sami, uz slične pogorelce i brodolomnike drugde.

Da ti dani nisu daleko, osećamo svi pa i oni koji neće da vide "što izbi oči".

Zato je pomama oko nas sve veća i veća, i zato ni Ulazak u Raj ne može biti do podsećanje na život u kalu, tokom jedine prave provere ičeg — ispita delom i nedelom, uz ulog časti, poštenja i slobode, i kaznu sramote, kajanja i smrti.

Pretrpimo li bez pobune ovo što nam se dešava, i prihvatimo li bez otpora i ono što će nam se tek događati, u Novi Svet stupićemo kao Noje, prteći sve svoje sa sobom, zapreteno u samom sećanju i našega sećanja, neizbrisivog i neublaživog bilo čim.

Jer ako i zaboravimo što je bitno neće Gospod, i naše muke mora da su ništave naspram Njegovih — ma koliko široki bila Njegovi pleća i duša, srce i um.

23.11.2010. | novinar.blogspot
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: