Predrag Dragić Kijuk — Ogledi iz omilitike
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Predrag Dragić Kijuk — Ogledi iz omilitike  (Pročitano 9692 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 07, 2010, 01:51:27 am »

**



Predrag Dragić Kijuk
11. januar 2010.



Čovek besedi...

                                                                                                       "Da sad umuknem, izdahnuo bih"
                                                                                                                                   (Jov, 13:19)

Čovek besedi ako ima šta da kaže, i ako ima iluziju da skriveni smisao ume da prenese drugima. Kazivanje je iskušenje kome su podjednako izloženi i onaj koji iščekuje besednikovo slovo i onaj koji se drznuo da ukrade nešto od lepote pisma, pretvarajući trajnost slova u prolaznost zvuka. U činu govorenja manje je lepote a više strepnje; lepota hrani nemog slušaoca, strepnja budi sujetu kazivača. Niko nije odgonetnuo odnos između jezika pisma i jezika kazivanja, to ne znaju ni besednik ni njegovi slušaoci, to je tajna iz koje su ovi odlučeni zato što jezik traje a biće prolazi. Ima teoretičara koji smatraju da besedi samo onaj koji govorom odlaže smrt, jer i kada govori o smislu i kada govori o početku i kraju, ona ga sluša, sva opčinjena. Ne manje, kada kazivanje sledi liniju istorije, ili zraku Jasnovidca, pa čak i kada svedoči zlo i prepoznaje sinove tame — mrzitelji istine se sklanjaju s puta jeziku. Zato čovek i besedi: zbog istine.

Predrag Dragić Kijuk, "Ogledi iz omilitike"

Predrag Dragić Kijuk — biografsko-bibliografski podaci

[postavljeno 23.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 07, 2010, 01:52:09 am »

**



Predrag R. Dragić Kijuk
Ogledi iz omilitike
CENTAR ZA
HRIŠĆANSKE STUDIJE

Beograd, 2008.



I
O STREPNJI


UMORNA CIVILIZACIJA

                                                                                                                    
Nema sumnje, logorski dvadeseti vek se odlikovao raspadom moralnih, ideoloških i filosofskih sistema. "Osmotrite Zapad: prenakrcan je znanjem, beščašću i tromošću... Kada je Rim odašiljao svoje legije širom sveta nije poznavao istoriju, niti lekcije o sumraku. Naš slučaj nije takav. Kakav crni Mesija će se obrušiti na nas" (E. M. Sioran, Silogizmi gorčine)!

Svet nije imao snage ni da se suoči sam sa sobom posle Prvog velikog rata (1914—1918) u kome je našlo smrt deset miliona poginulih i deset miliona umrlih od bolesti i gladi, a unesrećeno dvadeset miliona ranjenih. Politička i lihvarska pohota je, naime, lovila čas u ime demokratskog trijumfalizma: posle dve marokanske krize (1905. i 1911), aneksije Bosne i Hercegovine (1908), te italijansko-turskog rata (1911) — evropski antrihrišćanski Kronos je krenuo na put bez povratka, kojim su se uputile Austro-Ugarska i Nemačka 1914. godine.

Zar je čudno, onda, što je usled negovane gordosti Zapad otkrio melanholiju kao izvorište, a permanentnu suprotnost kao spasenje? U takvu trku univerzalizacije suprotnosti uključiće se i zapadna crkva. Evo prilike da, sebe i vas, podsetim na takav primer.

Pojavom modernizma, rimokatolička crkva nije uspela da pomiri svoju misao sa izazovima nove filosofske, kulturne, pa i političke stvarnosti. Papa Pije X je svojom enciklikom Pscendi Dominici Gregis (1907) i popisom osuđenih stavova (Lamentabili Sane Exitu ) krenuo u pravi rat protiv modernističkih tendencija. To je i bio razlog što je od svih koji su stupali u crkvenu službu tražen zavet protiv modernizma. Iako je termin "Die Moderne" prvi put upotrebljen u Nemačkoj, osamdesetih godina XIX veka, moderna će označiti razmeđe vekova. Ali ne i tačku germanskog odlučenja od sopstvene mitologije, pa je umesto "umetnosti duše" modernističkog pogleda na svet otkrila političku pohotu i rađanje ideologije "Drang nach Osten".

Svet je sve više opsesivno otkrivao moć politike kao sudbine, dok je modernizam, na razmeđi vekova, branila jedino umetnost. Taj krik protiv beznadežnosti, očaja i samozaljubljenosti sabirao je u sebi jezik unutrašnjeg bića i bekstva od objektivizacije i realnog sveta u subjektivnu, iracionalnu čak, osećajnost. I stvaralački individualizam. Nasuprot, oholi duh politike plenio je strast i misao, i intelektualno oduševljenje prema tiranskom i etnocentričnom. Nije li upravo takva opredeljenost prerasla u privlačnost prema autoritarnoj moći, tako jasno uočena kod Frojda (oduševljen Austro-Ugarskom, zalagao se 1914, za kažnjavanje "drskih Srba"), a sveobuhvatno izražena kod Hajdegera. Ovaj prominentni filosof XX veka nije krio svoju privrženost nacizmu. Od 1931. drži propagandna predavanja širom Nemačke "koja je završavao obaveznim: Heil Hitler! "

Protestantska predodređenost i Kalvinovo izabraništvo, istovremeno, utemeljuju put svetom sekularizmu. Baš kao što su to učinili i francuski prosvetitelji (Volter i Turgo), ubeđeni da progres počiva na ljudskom umu i da samo on, a ne istina hrišćanstva, jeste osnova boljeg i budućeg društva. Prosvetitelji, poput sveštenika Malthusa, čak imaju rešenje da se prenaseljeni svet svede razumnoj demografiji uz pomoć metoda u koje spadaju glad, kuga i rat. (Tomas Maltus, Esej o principu populacije).

Šta je, u stvari, obećavala ova brutalna utopija i šta su bile njene posledice, Tokvil je jasno definisao: "Ovaj strastveni idealizam postajao je... zapravo nova religija... Verske institucije i ceo državni sistem bačeni su u isti kotao pretapanja, a rezultat toga postali su potpuno zbunjeni ljudi" (Alexis de Tocqueville). Posledično, evropocentrični svet se kretao ka novoj utopijskoj ideji, arijevcima i novom čoveku i ko zna kojoj po redu reformaciji, zagubivši hrišćansku filosofiju života.

Zaokupljeni novim čitanjem hrišćanstva, pa tako i temom o Isusu istorije i Isusu vere, nemački filosofi i teolozi se posvećenički vraćaju delima "obrazovanog filistra" iz XIX veka, Štrausa (David Friedrich Strauss), koji je hrišćanskom svetu poručivao: "Rezultatima dosadašnjih istraživanja, kako se čini, uništen je najveći i najvažniji deo onoga što hrišćanin veruje o svom Isusu, uskraćena su mu sva ohrabrenja koja crpe iz toga verovanja, oduzete su mu sve utehe". U XX veku mesto korifeja i arbitra rekonstruisane Biblije, i znalca koji je presudno uticao na američku hršićansku misao, zadobiće nemački protestant Bultman (Rudolf Bultmann), teolog i istraživač Biblije.

Uoči Drugog svetskog rata ne samo da se teoretičari hrišćanstva nisu zanimali zavetnom idejom o svetinji života već su svu svoju erudiciju uložili, poput Bultmana, u opsesivno "demitologizovanje" Biblije. Naučni svet opsednust modom rekonstruisanja i demitologizovanja hrišćanstva, baš zato i nije mario za smisao, dar, svrhu i tajnu života. Tek ne za ideje sv. Jovana Zlatoustog (oko 350—407) koji biće i svet nije sagledavao kao pojave prepuštene slučaju ("Reći da je sve što postoji nastalo iz postojeće materije i ne priznavati da je Tvorac sve tvari stvorio ni iz čega znak je krajnje umne poremećenosti"). Možda je to i bio razlog što su nihilizam nadsvodili trijumfalizam i pragmatizam.

* * *

Transformacija ideje da Bog nije svemoguć oformila je kulturu genocida. Tako je 26. aprila 1937. nemačka legija Kondor uništila Gerniku, špansko selo u Baskiji koje nije imalo nikakav vojni značaj. A potom su nacisti (14. maja 1940), posvećeni istoj ideji, zasuli Roterdam sa 97 tona bombi.

Ničeov svet "smrti Boga" učinio je i korak dalje: poništio ograničenje dopuštenosti na štetu korisnosti (v. 1Kor. 10,23). Privlačnost destrukcije glavna je odlika civilizacije u kojoj čovek sme da učini šta je naumio. I zaista, bombarder sa smrtonosnim tovarom ("čiji rezultat prevazilazi sva očekivanja", kako je glasila šifrovana poruka Trumanu na konferenciji u Potsdamu) bio je spreman da potvrdi čovekobožnu moć. Šestog avgusta 1945. prva američka atomska bomba (nosila je naziv "Mališan") bačena je na Hirošimu, grad i luku u Japanu. Temperatura u epicentru iznosila je 6.000 stepeni. U ovoj demonstraciji svemoći 85.000 stanovnika je sprženo, 14.000 nestalo, naknadno pomrlo 20.000 od radioaktivnog zračenja. Tri dana kasnije zločin se ponovio: 9. avgusta 1945. druga atomska bomba (nosila je naziv "Debeljko") sručila se na Nagasaki, trgovačku i ratnu japansku luku: poginulo je 36.000 stanovnika, a ranjeno 40.000, porušeno u trenutku eksplozije 1.326, a u požaru posle eksplozije izgorelo 18.408 zgrada.

***

Manifestacija "ponovnog rođenja" u nesputanoj slobodi i sablasni humanizam definitivno su finalizovali uspostavljenu ideologiju građanske vrline. U stvari, nova dogma se rađala na razvalinama gorčine i pepela, pa se posthitlerovska civilizacija pretvarala u "socijalnu patologiju našeg vremena" (Jessika Gress-Wright). Tačnije, patologija posthrišćanskog i posthumanističkog ideala javila se svetu kao sinonim građanske etike. Istovremeno, u Americi je obnovljen spor između Isusa vere i Isusa istorije, ne bi li se sekularna blagodat potvrdila mnoštvom sektaških zajednica i verom u kvazimistične građanske kultove. Naprosto, "na čuvenoj pijaci ideja, gde su sve ideje ravnopravne i gde ne sme biti nikakvih procena, a samim tim ni vrednosti, neke ideje su jednostavno isključene (poput hrišćanske filosofije života) i teško onima koji se za njih zalažu" (Page Smith).

Povratak autentičnom hrišćanstvu (na šta je nekada pozivao i Erazmo Roterdamski "protivnik korupcije u Rimskoj crkvi i sujeverja") Zapad je davno napustio u ime civilizacijske površnosti. Ali, tek je u savremenosti socijalnog darvinizma, otkrivši strast politike kao fundus animae, humanizam zamenio prosvećenim imperijalizmom. Posledično, novoizabraništvo se rodilo na Novom kontinentu.

Amerikanci su kulturni sekularizam pokušali da utope u novo hrišćanstvo, da pomire "američki san" i veru u Ameriku kao preobraženo izabraništvo. Bez izvorno-hrišćanske etike, novo hrišćanstvo je postalo paravan za autoritarnu demokratiju koja je propovedala o Amerikancima kao izabranom, zavetnom narodu. Dabome, zemlja u kojoj živi izabrani narod je "novi raj", u kome napredak uspostavlja dobrotu, a preduzetništvo savest. Uveren u individualni i kolektivni mesijanizam Džordž Buš (stariji) 1992. godine je, urbi et orbi, razglasio da su "Amerikanci dobar narod", što valjda druge, ako i nije svrstavalo u nižu, lošu kategoriju naroda, jeste upućivalo na jedini primereni putokaz. Istoznačno, Amerika se predstavlja za novi Hanan, čemu treba zahvaliti ispravnoj politici, odnosno, ekonomskoj koristi.

Ali, američki mesijanizam se nije zadovoljio jedino propagiranjem posebništva, već je pokušao da društveni poredak (demokratiju) uspostavi kao novu religiju. Sveta američka demokratija je, otuda, forsirala ideju "Novog doba" kao okultne pojave, slobodnog seksualnog "životnog stila", kao magijsku privlačnost, ljudska prava kao svetu tajnu, a univerzalni, militantni politički intervencionizam kao obrednu radnju zarad odbrane od sile zla. Tako je Amerika počela da prepoznaje neprijatelje svuda i u svima koji su odbili da potčine svoje interese američkim nacionalnim interesima (Sirija, Iran, Koreja), dok je u svom odgajalištu — kako bi pridobijala javno mnenje — forsirala politički populizam, pothranjivan magijom i seksom. Doprinos stepenu institucionalizovanja novih vrednosti dali su univerziteti, industrija i mediji.

Razume se, američka propaganda novog doba, novog čoveka i novog poretka nije uspevala u nameri da svet usvoji novi mesijanizam za opšteprihvatljivo načelo. Štaviše, kritičari sekularizovane demokratije, selektivne pravdoljubivosti i pohlepne magije pokazivali su da prosvećeni apsolutizam mesijanske nacije nema ništa zajedničko sa hrišćanstvom. Sa druge strane, to je i razlog što su novo hrišćanstvo američkog liberalnog kapitalizma kritičari sasvim opravdano, i jasno, mogli da prepoznaju kao neopaganizam.

Bio je to odlučan znak da kvazihrišćanska, evro-atlantska despotija posveti posebnu pažnju medijima, pretvarajući ih u nove kultne centre. Informativni centri sliče sedištima mitraizmičkih rituala (Mitra je ratnik koji će uništiti sve demone, a priziva se kao Sol invictus — uz pomoć odabranih otaca, Patres Sacrorum), ili Jupiterovim svetilištima (pošto je samo jedno vrhovno božanstvo: širećeg OrNtiz Mahtgiz, koje donosi pobedu — Luppiter Victor).

Sredstva informisanja su pretvorena u sredstva obmane: Amerikanci su se tog načela falsifikovane demokratije držali i u Zalivskom ratu (montirana priča o ugrožavanju Kuvajta), i u ratu protiv Srba (montirana priča o ugroženosti Šiptara), ili Iračana (montirana priča o oružju za masovno uništenje). Nesumnjivo, medijska satanizacija je najnoviji izum američke kulture genocida, i to je jedini razlog što su mediji postali privilegovane, kontrolisane i usmeravane institucije. Preciznije, "mediji doista raspolažu silom", jer organizuju virtuelnu stvarnost "kao stvarnost u našim glavama" (Peter Sloterdijk).

Da bi se savršenstvo ostvarilo na Zemlji, potreban je narod, i to izabran narod koji će posle svih civilizacijskih grešaka biti u stanju da ispuni nade čovečanstva. Očito, sekularizovani posvećenici nisu u odstupanju od Hristovih tablica života uočavali ključni problem sunovrata globalne hrišćanske zajednice, već su, na protiv, u hrišćanstvu prepoznavali prepreku za ostvarenje "novog raja".

Američki eksperiment se, na taj način, sveo na reformisanje hrišćanstva u okvire sektaškog misticizma, odnosno, slobode da svako po svom religijskom osećanju gradi versku zajednicu. Američka masoiska škola ističe da Svemogući živi u srcu svakog i "ljude treba podsticati da se pomire sa Bogom". U tako, sektama razuđenom i isključivom društvu, postignuto je prema Šeferu "relativizovanje svih veroispovesti" (Frank Schaeffer), pa se tvorac prihvatljivog hrišćanstva preselio iz crkve u politiku i ekonomiju. I, više od toga: katoličko-protestantska zajednica, reformisana sekularizmom, udružila se sa prosvećenim sektašima u propagiranju američke naddržave čije se izabraništvo, bez obzira na moguće padove, nikako ne može dovesti u pitanje.

U samozaljubljenom ključu treba razumeti i mesijanski optimizam Bila Klintona na inauguraciji za predsednika 1993. ("Sve što u Americi nije u redu može izlečiti onaj deo Amerike sa kojim je sve u redu"). Po svemu sudeći, svoj mesijanski optimizam Bil Klinton gradi na energiji koja mu je preneta sa Džefersonove Biblije, "na kojoj se zaklinju novoizabrani američki predsednici". Činjenica da se ova autorska Biblija, to jest knjiga Tomasa Džefersona, pod naslovom: "The Life and Morals od Jezus of Nazareth", čuva u Velikoj masonskoj loži u Vašingtonu — treba valjda da nas nepobitno utvrdi u znanju i istini: Isus "nije uspeo", masoni hoće (?!).

Za novo, prihvatljivo hrišćanstvo u Americi je najzaslužniji "Jezus seminar". Njegovi osnivači (1985), članovi i sledbenici su se zaista trudili da nam obelodane istinu o realnom Isusu. Osnovni zadatak ove grupe je da destruira crkvu, uz pomoć Fankovog i Huverovog dela pod nazivom "Pet jevanđelja" (Robert W. Funk — Roy W. Hoover: "The Five Gospels: the search for the Authentic Words of Jezus") — iako je sveti Kiprijan Aleksandrijski, još 251. godine, upozoravao interpretatore biblijskog teksta: "Kome Crkva nije majka, Bog mu nije otac".

Američki znalci rekonstrukcije Biblije sačinili su i nove prevode jevanđelja (priključujući im i "Tomino jevanđelje") ne bi li se tako približili više istorijskom, a manje Isusu vere. Po takvom učinku su njihovi prevodi, bar oni tako misle, vredniji od crkvenih prevoda, a bliži stvarnoj istorijskoj istini. Njihov napor najilustrativnije svedoči 41. stih iz Prve glave Jevanđelja po Marku, koji prema Jezus-znalcima treba da glasi: "Okej, očisti se". Utoliko je odbranjena istorijska istina, pošto je molbi gubavca da mu se smiluje ("ako hoćeš, možeš me očistiti") Hristos odgovorio rečima (pružajući mu ruku): "Hoću, očisti se". Isto tako, u ime rekonstruisane istine Jezus-znalci će optužiti apostola Pavla za "distorziju Hristovog pokreta", jer ovaj nije ni "poznavao istorijskog Isusa".

Razumljivo, nemajući potrebu da tumačenje svedu, na primer, na komentarisanje o skrivenom Bogu (Deus absconditus) ili o jeziku duše koji Toma Akvinski razume kao istinu odgovaranja/odglasa odnosno podudaranja predmeta i uma (vertias est adaequatio rei et intellectus) — Jezuit seminaristi se isključivo bave "Tominim jevanđeljem", pošto četiri kanonska jevanđelja ne prenose istinu. U stvari, ovaj kultni američki centar za istinu o hrišćanstvu (te je Biblija "Jezus seminara" upravo knjiga "Pet jevanđelja") uzima "Tomino jevanđelje" za paradigmu istine - iako je ono nastalo posle pisanja četiri kanonska jevanđelja, a do nas je došlo preko koptskog prepisa iz IV veka.

Američki sektaški mesijanizam je uspešno sproveo "relativizovanje svih veroispovesti" jedino iz razloga stvaranja američkog hrišćanstva. Tako je i nastao klon Jezus seminarista direktno preseljen u američku političku praksu koja nema ničeg zajedničkog sa tablicama života Isusa Hristosa. Zar u današnjem svetu, pitajmo se, politika nije uspela da postane premoćna društvena doktrina, oslobođena svake vrline, pa i pravednosti u ime virtuelne nove stvarnosti?

Dirigovane, besprizorna profitokratija i lupeška bankokratija uspostavile su vrlinu "predrasuda o časti". Postojeći svet je prema utopiji Zapadnog posthrišćanskog hegemona, trebalo permanentno reformisati. Nada u progres postala je mantra nove dgme koja je sva načela moralne filosofije gurnula u senku. Politički licemer je u slobodu upisivao jecaje (od Vijetnama do Iraka), u mir humanitarni rat od Nikaaragve do Srbije), a u demokratiju militantni humanizam (od Čilea do Somalije). Tačnije, "društvo nije proširilo individualne slobode, već svoju kontrolu nad individuom" (Herbert Markuze).
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 07, 2010, 01:52:45 am »

**
nastavak

Američki trijumfalizam je u bezbroj slučajeva pokazao da, upodobljavajući se socijalnom darvinizmu, svoju isključivost duguje sektaškom pogledu na svet i realizovanom hrišćanstvu bez Hrista. Prezir prema drugom, životu kao svetosti božanskog dara, nije samo probudio neokolonijalni politički apetit koliko prvrženost rasističkoj kulturi. Zato nije slučajno što je situaciona podudarnost deo američke političke magije. Naime, nacističkim snagama koje su bombardovale, 1941, Beograd — komandovao je feld-maršal Keselring (Kesselring), dok su nemačke tajne službe, zadužene za militantnu logistiku i pripremu savezničke NATO operacije, 1999, protiv Srba - poverile komandu njegovom sinu, Rajneru Keselringu. Američka NATO falanga je još jednom pokazala kom uzoru ukazuje svoje divljenje.

Tako je jedino moguće objasniti američku srbofobiju i potrebu da na malabrojan narod, koji nije bio u ratu ni sa jednom članicom NATO, sruči 1999. godine oko 9 tona nuklearnog otpada (po srpskim izvorima oko 15 tona), koristeći projektile sa osiromašenim uranijumom, a delom i plutonijumom. O kakvom je odnosu snaga reč dovoljno je konstatovati da je NATO raspolagao sa oko 600 puta većom snagom od jugoslovenske armije. Posvećenici kulture genocida, baš su zato obasuli svet o izmišljenim srpskim zločinima kao što su spremali svoje javno mnenje za bombardovanje reaktora u Vinči (ukraj Beograda). Prema pisanju desničarskog Figaroa, razlog za svoju odluku saveznici su pronašli u srpskom pravljenju "sirotinjske atomske bombe" (?!).

Razumljivo, morbidni srbofobični plan nije time ispunjen do kraja, trebalo je izazvati katastrofu neviđenih razmera pošto su "Srbi (prema pisanju Njujork tajmsa, još 1993) na nivou zveri". Zato se pristupilo detaljnom upražnjavanju kulture genocida. Prvo je NATO udario po Republici Srpskoj (5-11. septembar 1995), ispalivši iz svojih aviona 5.800 projektila sa osiromašenim uranijumom. Potom je diplomatskom inicijativom SAD, prema svedočenju bivšeg premijera Australije, Frejzera (Malcolm Fraser), usledila pregovaračka farsa u Rambujeu koja je "pokazala da je njena svrha iznalaženje izgovora za rat". I, on je, prema pedantnim i morbidnim planovima NATO imperije, počeo 24. marta, naopake, 1999. i trajao 78 dana.

Agresijom protiv Srba, NATO hunta nije sledila samo primer pravne izopačenosti (akt međunarodnog terorizma), već i vojne izopačenosti (počinjen genocid). Bombardovanjem pančevačke industrije (nadomak Beograda), NATO je planirao da kazni Srbe izazvanom koncentracijom dioksida sumpora, dioksida azota i ugljen-monoksida.

Preciznije, iz naftno-hemijskog kompleksa (Rafinerija, Azotara i Petrohemija) izliveno je u zemlju i otpadne vode 8 tona žive, 250 tona tečnog amonijaka, 80.000 tona naftnih derivata, a zapaljeno i isparilo oko 100.000 tona raznih hemijskih jedinjenja. Prema istraživanjima Vinka Đurića, u Novom Sadu se, "oko 74.000 tona sirove nafte našlo u podzemnim vodama"; u Kragujevcu je "posebno gađan deo poligona Farbara", pa je razliveno "više od 2,5 tone transformatorskog ulja" (čije supstance ugrožavaju imuni, živčani i reprodukcioni sistem); u Kraljevu su gađana "skladišta sa dizel gorivom", dok su u Novom Beogradu razoreni rezervoari sa kerozinom i naftnim derivatima: "U raketnom udaru izliveno je ili sagorelo 2.000 tona kerozina, 1.650 tona motornog ulja i između pet i šest tona piralena".

Evroatlantski militantni lobi (NATO), zagovornik blaziranog humanizma, za napad na III Jugoslaviju (odnosno rat protiv Srba), stacionirao je u Albaniji 15.000 vojnika (od toga 2.000 iz Zapadne Evrope), a 16.500 vojnika u Makedoniji. Izuzev ljudskih žrtava predstavnici ultimativne demokratije uništili su 190 škola, 20 bolnica i 60 mostova. O tom ritualnom i rasističkom preziru, o genocidnoj nameri s predumišljajem najuputnije govore svedočanstva: "Još u vreme početka kampanje bombardovalja viđao sam srpske fabrike koje su bile potpuno uništene, mada se njihova proizvodnja ticala isključivo civila. Operacije NATO-a nisu bile upravljene jedino protiv srpskih vojnika, već i protiv srpskog naroda. Stambene zgrade, bolnice, čak i izbeglički kampovi nisu bili pošteđeni" (Malcolm Fraser).

Prema programu američke političke škole, NATO je protiv Srba koristio 1.036 aviona, 35 brodova različitih tipova, 157 tenkova, 350 transportera, 84 artiljerijska oruđa, 46 helikoptera, 19 ratnih brodova i 3 podmornice. Tokom ove agresije učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu, izvršeno je 18.000 poletanja borbene avijacije, po NATO izvorima; Zapadni mediji beleže 25.200 borbenih letova, a srpski 36.219. Istom prilikom, humanisti ultimativne demokratije lansirali su oko 1.000 krstarećih raketa.

***

Odnos prema Srbiji i Srbima predstavlja paradigmu umorne civilizacije, koja je ostala zavisnik logorskog dvadesetog veka. Delimično su izmenjeni sekularizovani posvećenici zloćudne osovine, centar trijumfalne konkviste nije više u Starom, već na Novom kontinentu (pa su globalisti zamenili nacional-socijaliste), ali akteri, koji demokratiju slede kao humanistu s bičem, nimalo nisu izmenili jezik: "Mi ćemo sistematski i progresivno napadati, ometati, degradirati, rušiti i konačno uništiti njegove snage (reč je o Miloševiću), njihove objekte (reč je o bolnicama, televizijskim stanicama, pijacama, putničkim vozovima, civilnim staništima ) i podršku" (general Vesli Klark). Čak je i političku nadu nosilo slično osećanje: "Do sledećeg proleća, Srbi će jesti iz naše ruke" (Madlen Olbrajt) - kao što su i saveznici uglavnom isti.

Da bi ostvarili američki san o doktrinarnom liberalizmu, uslužni lakeji su pozivali u pomoć kulturološki populizam, slobodno ispovedanje različitosti (dabome, preslikane u potpunosti iz prakse zemlje usrećitelja) i pravo uživanja u nametnutoj ideologiji. U tom smislu izgrađivana je i slika o svetoj sili, kojoj se nije jedino trebalo dobrovoljno pokoravati, već je i voleti. Na to božanstvo niko nije imao pravo izbora, ono se samo otkrivalo svetu da ga usreći, makar nije krilo silu, niti ime koje će se, poput mantre (NATO), pominjati na sve četiri strane sveta. Upućen u svojstva ovog vojnog božanstva, definiciju NATO falange je najtačnije dao Henri Kisindžer. Opisujući agresiju protiv Srba za Njusvik (Newsweek, 31. maj 1999) on ističe, između ostalog, da se NATO transformiše u "instituciju spremnu da svoje vrednosti nameće silom".

U periodu mediokritetskog izmeštanja dobara (ostatke oštećenih francuskih zamaka, u ratnim akcijama tokom Drugog svetskog rata, Amerikanci su deportovali u svoju zemlju); rata bankokratije sa deklarativnom demokratijom (što je prirodna posledica finansijske evolucije, pa je tvorac preventivnih ratova, Pol Volfovic, zamenio mesto podsekretara američke odbrane važnijim: postavljen je za predsednika Svetske banke); u vremenu rata tehnološkog sa religioznim čovekom, rata medijskog monopola sa istinom i rata kontrolora bez kontrole za širenje tržišta kapitala — oformila se slika sekularizovanog sveta. NATO je tako postao prirodni renegat takvog sveta, razlika je jedino u tome, što su se ranije kaznene ekspedicije zadovoljavale pokoravanjem - ova je tražila zahvalno klanjanje i ljubav prema vrednostima novih arijevaca. NATO imperija nije krila svoje marodersko savršenstvo (poseduje, poput prethodnika, svoje logore, ali i zatvore u svim zemljama — članicama falange), ali ni demo(no)kratski zanos što je baš ona prva kaznena formacija koja poseduje parlamentarnu skupštinu!?

Najzad, privilegije koje je sebi odredio, preinačile su NATO u nadfenomen intervencionističkog totalitarizma, svetog ubicu, duh vremena i dar demokratskog sveta određenom dobu. Taj zemaljski genius saeculi, na taj način, diktira privilegije koje mu, kao pokazanom božanstvu, pripadaju: pravo da ima za svoja vozila, brodove i letelice "neograničsn prolaz i nesmetan pristup" na teritoriji koju će civilizovati, pravo na "izuzeće od carina, taksi i drugih naplata", te pravo na imunitet u odnosu na "sve zakonske propise" zemlje koju je odabrao da usreći.

Odbijajući ponuđene NATO privilegije u Rambujeu, Srbi su navukli na sebe bes i mržnju svetog čudovišta, pa je, 1999, Treća Jugoslavija bombardovana bez odluke Saveta bezbednosti UN. Naprosto, NATO imperija koja treba da kontroliše svet nema potrebu da bude kontrolisana, što je Amerikance dovelo do okasnelog ushićenja i političkog olakšanja — pošto će nove slobodarske mere, novi poredak i nove demokratske vrednosti najzad moći da "nameću silom". U jeziku američkog novog hrišćanstva, sektaške isključivosti i rasističke kulture to je značilo primenu vojne demokratije.

Naime, da bi imali pokriće za udruženi zločinački poduhvat (iako se odgovornost SAD, kao predvodnice agresije, ublažavala akcijom izvedenom u kolopletu 19 članica NATO armade), Madlen Olbrajt je izvršila žestok pritisak na Šiptare. Bila je transparentno jasna, humana i demokratična kada je predstavnicima ove nacionalne manjine naredila, te 1999, da potpišu dokumenat iz Rambujea: "Vi potpišite Sporazum da bismo mogli da bombardujemo Srbe".

Međutim, konstatacija o unipolarnoj hegemoniji pruža odgovor o idealu savremene konkviste, a nas interesuje njena rasistička doslednost. Utoliko je neophodno ukazati na redosled činjenica koje potvrđuju srbofobiju kao evroatlantsko opredeljenje. To je, ujedno, i razlog što intelektualce obolele od moralne lenosti upućujemo na knjigu "Ratom protiv Evrope" u kojoj Aleksandar Del Val (Alexandre Del Valle) uočava sindrom srbofobije kao odliku umorne civilizacije. Za umne skeptike, pak, biće dovoljan poučan i kraći tekst iz oblasti patografije ("Dve ukrštene sudbine") Gabrijela Garsije Markesa.

Na Berlinskom samitu (3-4. jul 1998) donet je Politički program nove Evrope u prisustvu najviših predstavnika zapadnoevropskih nacija, te Izrala, Turske, Rusije i SAD. U "dousavršenoj Evropi" za Srbiju je rezervisan sanitarni kordon, a za Srbe eiklava kao rezervat. Obrazlažući ovaj recept evro-atlantske politike, Klaus Kinkel je, u ime korifeja prestižnog sveta, a posle etničkog čišćenja (avgust 1995) Srba iz Hrvatske, zaključio: "Srbi su gubitnici u dosadašnjim sukobima, ali će još gubiti u događajima koji slede".

Sličan program anihilacije Srba i poništavanja Srbije kao važnog političkog subjekta sadržan je i u tajnom planu "Roots". Ovaj rasistički projekat pripremila je CIA — smatrajući da bi Srbi, kao potencijalni saveznik Rusije, mogli da ometu sprovođenje globalnog totalitarizma kao što su u Drugom svetskom ratu, na sličan način, omeli univerzalizaciju hitlerizma.

Američko ministarstvo inostranih poslova i Spoljnopolitički institut Republikanske stranke (American Enterprise Institue) u Bratislavi su održali skup na kome su glavne teme bile Balkan i proširenje NATO-a. Ako se izuzmu morbidne političke ideje iznete na skupu aprila 2005. ("Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata" - tačka 4; "Valjalo bi da NATO ponovo uspostavi teritorijalnu situaciju na prostoru između Baltičkog mora i Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog Carstva" — tačka 7), značajno je istaći interes SAD po kome "Srbija mora da bude trajno isključena iz evropskog razvoja".

Prema obimnom planu Saveta za spoljne poslove SAD (140 stranica), pod nazivom "Balkan 2010.", konačan status "Kosova" je trebalo rešiti do 2007. godine, "sa ili bez promena granica". Najkraće rečeno, Balkan će biti pozornica "evroameričkog protektorata", pa je prema tome "u sledećih šest do osam godina neophodno aktivno prisustvo SAD u regionu". Amerika, isto tako, priznaje vodeću ulogu Evrope, ali naglašava da su SAD jedine sposobne da brzo reaguju na izazove, u koje spadaju: zaustavljanje korupcije (!), povratak izbeglica (!), hvatanje ratnih zločinaca (?), izvođenje zakonodavne reforme i borba sa "sindikatima organizovanog kriminala" (?). Šta su Amerikanci od svog programa ostvarili na Kosovu i Metohiji poznato je: ni za jedan zločin nad Srbima od 1999. godine niko nije odgovarao. Ni jedan ratni zločinac iz redova OVK nije procesuiran, od proteranih Srba vraćeno je na Kosovo i Metohiju svega pet procenata. Deo programa koji je ostvaren odnosi se na prvu NATO državu na otetoj teritoriji, i institucije: sindikate organizovanog kriminala i distribuciju droge nadziru američki službenici.

U ovom dokumentu (decembar 2002), koji krasi američka politička škola sa devizom: ko nije sa nama taj je protiv nas, Srbiji se daje jasno do znanja i njen status i uslovi opstajanja u eri dirigovane demokratije. Naime, svi na Balkanu (iako se dokumenat tiče sudbine Srbije, odnosno "Kosova"), uključujući i političke elite, vojsku, vođe javnog mnenja i najširu javnost moraju priznati i prihvatiti da budućnost leži u Evropi. Ko to shvati biće podržan. Ko ne shvati biće marginalizovan. Pa ipak, ostaje pitanje: šta će Srbija u Evropi kojoj su Amerikanci dali u nalog da je "trajno isključi iz evropskog razvoja"?

Konačno, 7. septembra 2006. vlada Republike Srbije i SAD su potpisale Sporazum o zaštiti statusa i pristupu i korišćenju američke vojne infrastrukture na teritoriji Srbije. Da ovaj akt u svemu Srbiju tretira kao svoj protektorat očigledno je iz svakog od 14 članova Sporazuma, makar što se u preambuli ističu želje "za unapređivanje saradnje" i "poštovanje suvereniteta" Srbije i "Povelje UN". Sporazum predviđa da oružane snage SAD, osoblje SAD i partneri SAD "imaju pravo na slobodu kretanja u Republici Srbiji", mogu da "ulaze i da napuštaju Republiku Srbiju sa ličnim dokumentima izdatim od SAD" (član 4). Toliko o američkoj obavezi "da poštuje zakone, propise i običaje Republike Srbije" i potpisanoj obavezi "da se ne mešaju u unutrašnje stvari" srpske države (član 3).

U ovoj farsi od sporazuma između ravnopravnih partnera, Amerikanci su obezbedili pravo da njihove oružane snage, plovila i vazduhoplovi budu "izuzeti od postupaka inspekcije, dozvola i drugih ograniničenja". Razumljivo, kako svedoči član 10, "Srbija je saglasna sa mogućnošću potrebe" (eufemizam za ultimatum demokratiju) da ove snage koriste radio-frekfencijski spektar i "upravljaju telekomunikacionim sistemima". I više od toga: američke oružane snage su "izuzete od postupaka inspekcije, dozvola, drugih ograničenja, plaćanja carina i drugih dažbina".

Nije nezanimljivo ni humanitarno pravo zastupljeno u ovom dokumentu: "Strane se odriču prava da podnose zahteve u vezi sa štetom, gubitkom ili iništenjem imovine, ili usled povrede ili smrti osoblja jedne od Strana". Nesumnjivo, visoko postignuti stepen humanosti je i bio presudan ne samo da se Sporazum potpiše (između predsednika Srbije i državnog sekretara SAD), već i što će se u njemu naći i klauzula o "privremenom primenjivanju od datuma potpisivanja".

I pored svega, uslužna politika nije umanjila srbofobiju, niti dala ikakve rezultate: šiptarska manjina u Republici Srbiji je, po američkom nalogu, samoproglasila za svoju državu regiju Kosova i Metohije, 17. februara 2008. godine. Instruirani Šiptari su to učinili iz dva razloga: da pokažu kako SAD uvažavaju svoje sporazume i potvrde kako se američka politička škola odnosi prema suverenitetu i teritorijalnom integritetu država-članica OUN.

***

Umorna od kreativnog i jeretičkog duha koji ju je stvorio, evroatlantska civilizacija je posegnula za uniformnošću i bezličnošću sveta, jer je filosofiju tajne života zamenila filosofijom vladanja. Politika je premrežila duhovnu radoznalost u ime ideologije potčinjavanja. Da bi ga pridobila sasvim, čoveku je ponuđena populistička utopija, koja ga svodi na proizvodnu i potrošačku mašinu, potpuno bezglasnu za vlastodršce i nezainteresovanu za svet oko sebe. Prema tome, američka moć je zasnovana na toj trivijalnoj subkulturi koja se uspešno širi i na Evropu kao njen protektorat.

Do stepena moralnog sunovrata, evroatlantska civilizacija je došla upravo zahvaljujući politici kao individualnoj i kolektivnoj sudbini. Od filosofije do ekonomije, od nauke do umetnosti, zapadnjački tehnološki um se podredio politici, a ne vrlini. Zahvaljujući medijskim pogonima za manipulisanje stvoren je novi neslobodan čovek, duhovno osiromašen i duševno izopačen. Ništa manje, posvećenost ideologiji potčinjavanja zapadni duh više i ne krije, sazaljubljen u bezličnost i ravnodušno carstvo osrednjosti: "Jedan od četiri stuba američke globalne moći" predstavlja "uticaj na globalne komunikacije, popularnu zabavu i masovnu kulturu" (Zbignjev Bežinjski).

Isto tako, svet po meri trivijalnosti, a uspešan i u sekularizovanju, usmerava svu energiju samo u jednom pravcu: stvaranje političke stvarnosti kao militantne nove stvarnosti. Otuda u novom svetu nema mesta za autentičnu duhovnost, umetnost i humanizovanu nauku. Završni čin iščezavanja kulture, kao upotpunjenja svetosti života, odlikuju moralna kastracija, progonstvo heroizma duha i konstantna kritika hristolike milosnosti.

Zato je i bilo moguće da politička mafija, u civilizaciji moralnog kolapsa, generalizovano izvrši satanizaciju nekog naroda, kao što je to učinila sa srpskim narodom. Instrumeptalizovani mediji i uslužni pojedinci, čak i jevrejske provinijencije, ukjučili su se u programiran obračun, plasiranjem smišljenih, lažnih i falsifikovanih informaija. Naprosto, u jednom trenutku, svetski mediji su pozdravili informativnu blokadu uspostavljenu nad srpkom zajednicom. I zaista, dok su na jednoj strani pripadnici kulture genocida isticali trijumfalizam ("NATO će bombardovati Srbiju dok je ne bude vratio u kameno doba" — ističe Džejmi Šea, portparol NLATO) — sekularizovani i pomračeni humanistički um je dopustio da u sprovođenoj srbofobiji budu poništene sve činjenice i svaki trag istine. Tako je i bilo moguće da u svojoj retrogradnoj evoluciji umorna civilizacija obeleži, kao jubilej, vek svog trajanja - proterivanjem preko milion Srba sa vekovnih ognjišta.

Najzad, kazneni odredi i trupe za prevaspitavanje su na drevni evropski narod izvršili agresiju, bombardovali ga projektilima sa osiromašenim uranijumom i plutonijumom (gađano je 112 lokacija), osnovali NATO državu na anektiranom delu južne srpske pokrajine — sa tendencijom daljeg amputiranja međunarodno priznate državotvorne teritorije mrvljenjem volje srpskog naciona. Jedinu "novinu" koju je umorna civilizacija prenela u XXI vek predstavlja globalistička ideologija koja je razapela Srbiju uz pomoć novih saveznika i prijatelja (frendly fascism).

Zato i nije teško zaključiti: odvratnost prema stidu, istini i vrlini uspostavila je zapadnjački nihilizam koji nije globalizovao harmoniju, već sudbinski haos. Pred "agresijom budućnosti", jedino oboženi čovek, koji ne pristaje da postoji kao leš bez svojstava, može da pobedi sebe i vampire novih saveznika i prijatelja (frendly fascism). Preobražaj je u saznanju kada je, kako i zašto civilizacija sumrak proglasila vrednošću, ako se on događa u istini "predrasuda o časti". Zar vrlina, pitajmo se, nije nestala "s pojavom lucidnosti, s kraljevanjem kukavica, onih koji, shvativši sve, nemaju više išta da brane" (Emil M. Sioran).

(Izgovoreno na tribini "Srbi u posthumanističkom ključu",
16. april 2008, Aranđelovac
)



Tekst je preuzet iz knjige "Ogledi iz omilitike" s odobrenjem autora, književnika, Predraga R. Dragića Kijuka.

[postavljeno 23.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 07, 2010, 01:53:26 am »

**

II
O PAKLENICIMA


KONVERTITSKO USPENJE I SUNOVRAT

                                                                                                                    
Ako su Hrvati školski primer političkog konvertitstva, drugi primer forsiranja sekundarne, kao jedine, biografije posebno uočavamo u projektu "Slučaj Srebrenica". Stereotip: muslimani — žrtve, Srbi — dželati, globalisti su dosledno gradirali, ne dopuštajući objektivnije sagledavanje procesa odumiranja Jugoslavije i izazvanu tragediju sukobljenih strana. Unapred ispisan scenario nije dopuštao da se bilo šta menja ni u detaljima, činjenice suprotnog značenja su prikrivane izmišljenim, novim zločinima Srba dok su počeci ratne drame zatrpavani posledičnom osvetom kao odgovorom na srpsku surovost. Štaviše, strpljiva srpska vera u politički razum, samoodbrana ili incidentna odmazda preuzeti su (prisvojeni) za izgrađivanje slike o ugnjetenim muslimanima pred srpskom agresijom. Tako je izokrenuta slika stvarnosti, zahvaljujući propagandi i medijima, prerastala u proizvedenu realnost. Tek, zagušeni politički prostor nije dopuštao da se bilo ko pita o razlozima pothranjivanja i forsiranja političkog zla umesto nametanja političkog rešenja.

Dabome, ne isključujemo ni patogene promene unutar jugoslovenskog društva koje je gubilo kompas od 1980, ulažući u razvlašćivanje Brozovog totalitarizma jedino mržnju prema "unutrašnjem neprijatelju". Bez da su to i hteli, akteri jugoslovenske drame su gradili svoju "novu" politiku upravo uz ideološku matricu koju su rušili. Krilatica "i posle Tita Tito" — u stvari se odnosila na precizan opis novog, neprijateljskog pogleda na drugog, drugu republiku, to jest drugi narod. Čitavu deceniju evroamerička elita je baš tu patogenu politiku (prema drugom, novom/starom unutrašnjem neprijatelju) negovala i usmeravala — znajući da se ona unutar disbalansirane zajednice ne može rešiti sama od sebe.


Američka propaganda kovertitskog sindroma

Proces nadgledanog raspada komunističke Jugoslavije imao je za glavne junake političke konvertite (od Slovenije do Makedonije), šoviniste i ksenofobične vođe intelektualno ometene u političkom razvoju (katolička Hrvatska, muslimanski deo Bosne) i teroriste izrasle na tekovinama rasističke ideologije (Šiptari). Nezrelost takvih vođa osnovni je pokretač krvavog obračuna među etničkim zajednicama u bivšoj Jugoslaviji — u kojoj su jedino Srbi, verujući da je moguće spasiti jugoslovensku zajednicu, vodili odbrambeni rat. Preciznije, da nije bilo zarobljenika sopstvenim biografijama — evroamerički trik sa nametnutim ratom ne bi uspeo. I više od toga: da evroamerička civilizacija nije zapala u izopačenu političkoideološku tranziciju — jugoslovenska komunistička zajednica bi se rasformirala po istorijskim i pravno utemeljenim principima.

Dok se odvijala zastrašujuća ksenofobija (1. marta 1992. muslimani su na sarajevskoj Baščaršiji izvršili mučki prepad na srpske svatove, ubili mladoženjinog oca Nikolu Gardovića i ranili pravoslavnog sveštenika Radenka Mikovića), a genocidni polom nad Srbima jasno predočavao - vrhuška novog poretka sveta držala se načela: antikomunistički politički diktat je stvarno zbivanje, pa realni zločini nisu kalkulisani kao preteće stanje. Obelodanjeni đihad, plaćene ubice, evropski fašisti, import mudžahedina i oružja — međunarodno zločinačko udruženje je registrovalo kao put do demokratije. (Na isti način je Zapad reagovao i kada su, 15. novembra 1994, Bakir Izetbegović i Ali Falahian, u Teheranu, potpisali sporazum da iranska obaveštajna služba "Vevak" i libanski "Hezbolah" organizuju obaveštajnu službu i tajnu policiju BiH). Svetski lideri su se utrkivali u diktiranoj zaštiti navodno ugroženih bosanskih muslimana, potpuno negirajući činjenicu da se u Bosni i Hercegovini rasplamsava sveti muslimanski rat.

Zbog katastrofalne politike prema muslimanskom svetu, SAD su u ulozi zaštitnika muslimanske zajednice u Bosni i Hercegovini u stvari izgrađivale drugačiju sliku o svojoj lihvarskoj politici i pipodaštavanju muslimanske civilizacije. Klinton, iz tih razloga, krši embargo (1993/1994) i doprema oružje snagama Alije Izetbegovića. Ubeđen u moguće kontrolisanje ratnog haosa, ovaj amaterski saksofonista koji se našao u ulozi predsednika najbolje naoružane sile u svetu (konvencionalnim naoružanjem) direktno podržava rađanje đihada u Evropi.

Da je rat u Bosni i Hercegovini bio i verski rat to pokazuje fanatizam u genocidnom obračunu muslimana i sa pravoslavnim srpskim civilima (sela Blječeva i Gniona, na praznik Đurđevdan 6. maja 1992, Pofalići 16. maja 1992, Ratkovići 21. juna 1992, Brežani 30. juna 1992, Kamenica Donja i Gornja 6. novembra 1992, Kravica na praznik Hristovog rođenja 7. januara 1993. Skelani 16. januara 1993, itd) i sa srpskom vojskom. Svirepost đihadskih ratnika se podrazumevala (ne samo pretpostavljala) jer su oni, kad ubijaju nemuslimane, oslobođeni greha, našto upućuje i Kuran (8, 17): "Vi njih niste ubijali nego Alah". Američka vlada i američke analitičke službe su to znale i zato jesu direktni saučesnici u svim muslimanskim zločinima nad pravoslavnim Srbima, ali i u devastiranju pravoslavnih svetinja. Još tačnije: da je versku ratnu politiku vodio iskusni militaristički centar, a ne obesna rulja karakteriše strateški selektivizam: pravoslavne svetinje uglavnom nisu rušene u gradovima dok su u selima sravnjivane sa zemljom — što su kontrolisani mediji znalački iskoristili u manipulatorske svrhe.

Negovana, forsirana i maroderska srbofobija isključiva je karakteristika svih sukoba ukalkulisanih u programirano rušenje Druge, Brozove, Jugoslavije. Zato su Srbi satanizovani i samo na njih svoj inkvizitorski malj spuštao je "demokratski" svet. Tog žiga i gaženja svih pravnih regulativa — atlantska globalistička sekta se nikada ne može osloboditi. Sa tim žigom ova kvazihrišćanska zajednica iskoračila je i u XXI vek.

Pitanje: zašto lov na Srbe traje i posle rata 1991-95. i zašto se i po čijim odlukama Srbi-povratnici ubijaju u "demokratskoj" Hrvatskoj i zašto se na Kosovu i Metohiji (posebno posle NATO-vog bombardovanja 1999) ruše pravoslavni hramovi a Srbi ubijaju - nalazi svoj odgovor u davnašnjem zapažanju Tomasa Hobsa. I uistinu, Hrvati katolici, Bošnjaci muslimani i "civilizovani" Šiptari, uglavnom muslimani (od kojih je međunarodna zajednica Srbe, u getima, odvojila logorskom žicom) nikoga ne mogu toliko da mrze "kao one kojima su učinili kakvo zlo".

Muslimani su prvo iz političkih razloga podržavali američki scenario o sebi kao žrtvi nekakvog farsičnog projekta "Velike Srbije", zatim su se uživeli u takav scenario, jer im je to obezbeđivalo istorijsku pobedu nad delom balkanskih hrišćana — a onda su u takav scenario potpuno poverovali. Za Amerikance bio je to još jedan uspešan politički klon, za bosanske muslimane, pak potpuno prepuštanje lažnoj biografiji. Posledice ovakvog eksperimenta su nesagledive, a po monstruoznosti (jer se primenjuju u svakoj pogodnoj situaciji — primer srpskih Šiptara) ravne nacističkom eugenskom programu. U ključu takve recidivne ideologije treba razumeti i podatak da je američki predsednik Klinton 22. januara 1993. odobrio Vladin fond za eksperimentisanje tkivom abortiranog fetusa. Buš je, iz marketinških pobuda, suspendovao dalje izdržavanje Fonda (sredinom 2006), iako to ništa nije promenilo u ideološkom programu: antihumanizmu. Administracija Buša Mlađeg (sadašnji američki predsednik Džordž Buš) neće to potvrditi jedino svojim zalaganjem za uspostavljanje novogovora (prirodni resursi/ljudski resursi) koliko ideološkom praksom — antihumanizmom, apsolutno primenjenim u Iraku.

Prema tome, muslimani ne mogu da grade sigurnu budućnost na produženoj satanizaciji Srba. Nisu samo oni stradalnici u ratu 1991-95, kako to piše u njihovoj (američkoj) kolektivnoj biografiji. Amerikanci to ne moraju da znaju, jer ih se to i ne tiče (oni se povinuju sopstvenom "nacionalnom interesu" u "Bosni", na Kosovu i Metohiji, Avganistanu, Iraku, i tome slično - a ne ljudskom stradanju), ali bosanski muslimani ne bi smeli da ne pamte istinu. Možda najviše stoga što je istina lekovita, iako ne i manje bolna.


Američki eksierimenš s istinom i identitetom

Sulejman Tihić, predsednik predsedništva BiH, nije propustio nijednu priliku, tokom 2006, da na uspostavljenom talasu satanizacije Srbe optuži za agresiju na "Bosnu". Kako su to Srbi jedini krivci u ratu na teritoriji Bosne i Hercegovine (1992—1995) u kome su učestvovala i druga dva naroda (muslimani "Bošnjaci" i katolici Hrvati) i kako su oni izvršili agresiju na teritoriju gde vekovima žive (i to, prema zvaničnoj istoriografiji, osam vekova pre muslimana) — Tihić se ne pita.

Ako srpska populacija predstavlja drugu po broju stanovnika u BiH (raspoređeni tako da su na 64% teritorije većinsko stanovništvo) onda se razvlašćivanje Republike Srpske ne može drugačije tumačiti do srbofobijom. Vašingtonsko-sarajevski ideološki malj na svaki način teži da Srbima oduzme politički subjektivitet ("garantovan" Dejtonskim sporazumom) i pretvori ih u etničku zajednicu u sklopu unitarne muslimanske "Bosne". Tome doprinosi i zalaganje Parlamentarne skupštine Evrope (jun 2006) koja predlaže uvođenje jednog službenog jezika u BiH, odnosno "bosanskog". To je put da se sadašnja "tri" jezika (srpski, "hrvatski" i "bosanski") svedu na jedan — iako za nauku nema dileme da postojeći "hrvatski" ili "bosanski" jezik (kao i "crnogorski") jesu samo varijante srpskog jezika. Dakle, normirani srpski jezik, kojim se više od vek i po služe katolici u Hrvatskoj i Bosni, a muslimani (kojima je to, inače, maternji jezik) u Raškoj, Bosni i Hercegovini od kada postoje, ne može biti — jer toga nigde u svetu nije bilo — preimenovan u neki drugi jezik, iako je to atlantska filološka škola naumila.

Nesumnjivo, geostrategijski razlozi i povampireni slovenofobi i pravoslavofobi se ne ustručavaju da svaki segment društvenog života Srba dovedu u pitanje. To je i razlog što se zanemaruju sve činjenice (kao i prilikom antisrpskog fronta koji je uništio Republiku Srpsku Krajinu): istorijat ratnih sukoba, teritorije, nacionalni heraldički simboli, katastarska svojina, jezik i prava srpskog konstitutivnog naroda. Iako je stradalni i mudri Solženjicin (govoreći na francuskoj televiziji septembra 1993) tačno zapazio da su komunisti postavljali granice "koje nisu bile ni istorijske, ni etničke" (i to ilustrovao primerima Jugoslavije i Rusije) — Vašington uporno "Bosnu" tretira kao muslimansku Bosnu.

Dokle ide želja za anihilacijom Srba svedoči i činjenica da su američka i evropska zajednica prihvatile komunističke, republičke granice kao granice država to jest naroda. Zagovarajući to kao princip takozvana međunarodna zajednica ne dopušta da se menjaju granice bivših jugoslovenskih republika, sem u slučaju Republike Srbije kojoj to pravo uskraćuje. Naprosto, Srbi nisu uključeni u kalkulativnu politiku, pa se njima, uz budućnost, oduzimaju i prošlost i sadašnjost.

Protektorima i okupatorima apsolutno ništa ne znači konstitutivni status Srba u Hrvatskoj, u svim pravnim aktima do Tuđmana, ili brojnost srpske populacije u BiH od blizu 35% (po popisu iz 1991. u BiH je živelo: 1.369.883 Srba, 755.883 Hrvata i 1.905.274 muslimana). Jednostavno, atlantokratija ima sopstvenu pravnu, demografsku, svojinsku ili "istorijsku" realnost. Posledično, da bi se srpska istina u Bosni i Hercegovini potpuno zamračila, muslimani su (kojima je Tito darovao nacionalno svojstvo — alhemičarskim putem pretvarajući versku pripadnost u narodnost — a Klinton naziv pisma i jezika) u stanju permanentne zadate ofanzive. Tako se jedino i može tumačiti inicijativa bošnjačkog člana Predsedništva BiH, Sulejmana Tihića, za izmenu simbola Republike Srpske. Iako je čak i misteriozna Venecijanska komisija dala potvrdu da su Ustav i zakoni Republike Srpske u skladu sa Ustavom BiH — Ustavni sud BiH (protiv čijeg predsednika se vodi krivični postupak, a među članovima veća su i troje stranih sudija) utvrdio je krajem marta 2006. da zastava, grb i himna RS nisu u skladu sa Ustavom BiH i da se moraju uskladiti prema tom istom Ustavu.

Favorizovanje medijski stvorene slike o stradalaičkom i mučeničkom muslimanskom entitetu u "Bosni" najbolja je potvrda političke kampanje. Za humaniste i objektivne analitičare bio je to već znak povećane podozrivosti. Satanizovanje samo jednog naroda (srpskog) u građansko-verskom ratu razlog je više da se preispita politička kampanja, kojom američki instruktori misle da mogu da stave tačku na svoj projekat unitarne BiH a Srbe i istinu žrtvuju u interesu višeg cilja.

Na žalost projektanata novog poretka, životnu zbilju je moguće kontrolisati na filmu, ali ne i u stvarnoj realnosti. Mrtvi Srbi iz Bosne i Hercegovine, ritualna ubistva (u selima: Potočani, Kamenica, Jelačići, i drugim) i genocidna zatiranja čitavih sela (Raščani, Jabuka, Bukvik, Skelani, Tomina i druga) i porodica (Stojanovići iz Goražda, Tešanovići i Vasići iz Ledića, Novakovići iz Breze i drugi brojni mučenici) ne mogu da pomognu virtuelnoj istini, niti razumeju jezik viših interesa. Mrtvi Srbi se, takođe, ne uklapaju ni u sliku propagande "odbrambenog rata" Hrvata — makar međunarodni predstavnici uporno prećutkuju zločine hrvatskih paravojnih i regularnih snaga, koji su izvršeni na teritoriji Bosne i Hercegovine (Sijekovac, Kupres, Kostreš) dok je ona bila u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Najzad, mrtvi Srbi ne mogu da oslobode američko-evropske međunarodne snage (NATO) za zločine izvršene uz pomoć njihove logistike ili uz zajedničku akciju sa nesrbima (sela: Lozna, Šipovo, Bravnice, Petrovac, Podovi, Kozarska Dubica, Vozuća i druga).

Stavljanje embarga na istinu o paklenom užasu Srba više svedoči o dogovoru između članova zločinačkog udruženja to jest vašingtonskih vođa i njihovih evropskih epigona negoli o moći satiranja istine. To ilustruju i dokazi koje atlantska politička sekta ne može da kontroliše, kakav je i primer bestijalnosti koji se nikada u srpskoj vojsci nije mogao dogoditi. Svedočanstvo pripada četrnaestogodišnjoj devojčici Zekiri Mulasmajić (iz Novog Šehera, kod Maglaja), koja u svom dnevniku opisuje kako su se mladi Izetbegovićevi muslimani u njenom selu igrali srpskom glavom umesto loptom.

Pa ipak, prećutana istina ne služi jedino stavljanju akcije američke konkviste u drugi plan i pravdanju njene vojne demokratije već, u istoj meri, prekrajanju istorije i stvaranju autohtone kolektivne biografije bosanskih muslimana. Kao što su Šiptare pretvorili u starosedeoce na Kosovu i Metohiji, odnosno potomke Ilira (!?), tako američki političari muslimane u "Bosni" oslobađaju srpskog porekla i kompleksa prelaženja iz jedne vere u drugu, utvrđujući njihovu autohtonost. Tom improvizovanom planu služi i dovedeni reis ul ulema Mustafa Cerić, poglavar Islamske zajednice Bosne i Hercegovine, kada nudi nova originalna rešenja. Kada on kaže da njegovi sunarodnici jesu Bošnjaci (ne određujući šta taj pojam za njega tačno označava) on je tek na pola puta proizvedene istine da su njegovi vernici autohtona populacija u "Bosni". Zato se on zalaže za istoričniju verziju, posebno dragu američkim saveznicima, pa predlaže da se svi pišu kao pripadnici turskog naroda (da "svi budemo Turci").

Nedorasli globalistički političari i diletantski globalistički istoričari su ubeđeni da ovakvim trikom uspešno zatamnjuju istinu, a time i pojačavaju svoju tezu kako je jedan autohton, starosedelački narod postradao od "srpske agresije". Ovo, doduše, nije originalna ideja novog kolonijalnog vladara BiH, kao što ovo nije ni prva aneksija zemaljskog šara na kome istoričari od ranog srednjeg veka nalaze Srbe, a evropski kartografi beleže i drugi naziv te zemlje: "Vojvodstvo Sv. Save". Dodamo li k tome još i činjenicu da je federacija Bosne i Hercegovine preuzela grb srpske dinastije Kotromanića (cvet ljiljan) za svoj muslimanski simbol - više je nego očigledno da američki eksperiment sa istinom postaje i eksperiment sa identitetom bosanskih muslimana. Ovaj holivudski scenario infantilokrata bio bi komičan da nije doprineo ratnoj tragediji u Bosni i Hercegovini, koju su isprovocirali Amerikanci organizujući uvoz mudžahedina, te snabdevajući muslimane logistikom i oružjem.

Globalistička ideologija, na taj način, nema izgleda da izađe kao pobednik u sukobu sa istorijom i činjenicama. Upravo zato nema potrebe podučavati ideološke autsajdere, već i stoga što su američki političari propustili sve prilike u svom kažnjivom neznanju i oholosti - treba ih, kao njima slične, ostaviti da se sučeljavaju sa propustima i muče nad nekorumpiranošću činjenica. Prema tome, mogu muslimani iz "Bosne" za svoje poreklo tvrditi da potiče i sa zvezde Titijus, ali ne mogu izmeniti istorijsko vreme u kome su preverili, niti svoj jezik nazivati turskim ili arapskim dok ih ne budu koristili u pisanju i svakodnevnom govoru, odričući se dosadašnjeg srpskog jezika. Problem, međutim, i u ovom evropskom i američkom opitu se sastoji u paradoksu: znanjem turskog ili arapskog ni pojedinac niti narod ne zadobijaju novo poreklo. Utoliko bi mnogo jednostavnije bilo da se za zvaničan jezik bosanske federacije uvede "američki" — pošto bi to odgovaralo filološkoj "istini" poput svih proizvedenih istina o Bosni i Hercegovini.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 07, 2010, 01:54:05 am »

**
nastavak

Američka pravna gimnastika

Završni scenarijski doktorat o zlim Srbima i dobrim muslimanima predstavlja internacionalno obeležavanje desetogodišnjice Srebrenice, od 31. marta do 8. oktobra 2005. U tu svrhu organizovane su pozorišne predstave, okrugli stolovi, debate, konferencije o genocidu, promocije knjiga, filmova, izložbe fotografija, izložbe umetničkih slika, koncerti posvećeni Srebrenici i povodom nje.

Program se održavao u različitim mestima, od Sarajeva, Tuzle i Potočara do Beograda i Pariza, ali i u različitim državama: BiH, Švedska, Belgija, Holandija, Danska, Norveška, Turska, Slovenija, Nemačka, SAD, Italija i Velika Britanija. Svoj doprinos nosiocima aktivnosti (od "Zlatnog ljiljana" iz Štutgarta do sistema CIMOS iz Kopra i Međunarodnog mirovnog savjeta) dale su i fondacije i instituti: Fondacija Hajnriha Bela, Fondacija Aleksandar Langsr i Geteov institut. Među učesnicima svoje mesto su obezbedili i Evropski liberalni savez, Zeleni iz Belgije, Muzej Evrope, Evropska komisija, Holacaust Memorial Museum, Kristijan Švarc-Šiling (međunarodni medijator za Peace Omplementation Council), jedan novinar u ulozi pratioca Tadeuša Mazovjeckog, novinari bivši izveštači iz Srebrenice, Vaclav Havel. Prirodno, u okviru ovako pedantno osmišljenog programa (direktno oslonjenog na postojeću satanizaciju Srba) nisu izostale ni Mirne demonstracije dece, ni stručni skup "10. godišnjica masakra u Srebrenici", ni učenje Kur'ana, ni među-narodna konferencija o "Genocidu nad Bošnjacima u sigurnoj zoni UN".

Ovako zamišljenoj holivudskoj multimedijalnoj prezentaciji "Istine o Srebrenici" ko bi mogao odoleti. U složenoj operaciji dezinformisanja i satanizacije učestvovali su i pripadnici zapadno-hrišćanskih političkih organizacija, ali i brojne crkvene organizacije. Istoznačno, ponavljane su ostrašćene izjave, od bivšeg predsednika EU, Žaka Delora, koji je tvrdio da je "suštinski uzrok sukoba ideologija etničkog čišćenja koju je obnovio Dobrica Ćosić" — do bivšeg američkog predsednika Bila Klintona koji je, iako je znao istinu, tvrdio da Srbi napadaju zaštićene zone, zaklinjući se: "Mi moramo da učinimo da Srbi plate višu cenu za neprestane napade na proglašene siguronosne zone UN u Bosni". Karikaturisti su Radovana Karadžića prikazivali sa repom, pripadnike srpskog naroda kao majmune, a reč Srbija (Serbia) pisali sa početnim slovom "S" u obliku kukastog krsta. Hrišćanski "Prezan" (Present) čitaoce podučava: "Srbi bi trebalo da hvataju maglu, treba im odalamiti šamarčinu koju je ova bagra i zaslužila". Valjda se zato opat Pjer (francuski sveštenik-humanitarac Abbe Pierre, "druga majka Tereza" i propagator kondoma) "moli da se vatra nebeska obruši na Srbe i kazni ih za zločine", a čikaški kardinal Bernardin potvrđuje delotvornost takve molitve: "NATO bombe su opravdane".

I ne samo to: doprinos "pravednih" ne treba potcenjivati u orkestriranoj srbofobiji, pa je, zahvaljujući lažima, falsifikatima i dezinformacijama Haški Tribunal dobio snažnu propagandnu transfuziju, a Amerikanci podršku za sve što su radili (ili će raditi) na južnoslovenskom delu Balkana. Sve je bilo verno tradiciji: kao što su deobe po entitetima za Bosnu i Hercegovinu u Dejtonu rađene po kartama koje je izrađivala CIA, tako se za naknadnu istinu o Srebrenici pobrinuo EUFOR, koji se vlada prema zapovestima američkih funkcionera.

Šta je rezultat ovakve politike i čemu mogu da se nadaju narodi nad kojima se vrši takav politički eksperiment? Bosanski muslimani su, kao i Šiptari (inače uveliko oslobođeni evropske carine kao da su im Amerikanci već dodelili samostalnu državu, i pored Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244), već na putu registrovanja za NATO, odnosno, na putu evroatlantskih integracija, a da ih niko o tome ništa nije ni pitao. Doduše njima to nije ni važno, uloga satelitskih tvorevina im ne smeta - kada su već Srbi okrivljeni za sve, uključiv i katoličko-muslimanska zverstva kroz koja su prošli, ili preživljenu monstruoznost kaznenih ekspedicija američke NATO falange.

Zanimljivo je da je humanistička politička administracija SAD u okviru projekta "Istine o Srebrenici" čak licitirala i sa brojem (od 6 do 14 hiljada) likvidiranih muslimana. Kada je u pitanju uspeh misije i realizacija holivudsko-političkog scenarija ni mrtvi ne mogu biti pošteđeni. Zato su predstavnici nekrofilske civilizacije na svoj način prekopavali i brojali mrtve bez obzira što je Elizabet Ren istraživala i pronašla u jednoj grobnici 500 muslimanskih vojnika pobijenih artiljerijskom vatrom. Haški Tribunal je dosledno ostao pri stavu licitiranog broja likvidiranih, iako je haški sudija Patriša Vald obnarodovala stanovište o broju stanovnika Srebrenice (37.000) u svom članku povodom procesa generalu Krstiću (časopis za pravnu etiku "The Georgetown of Legal Ethics", Spring 3003, N0. 3).

Ako je, kao što jeste, Svetska zdravstvena organizacija popisala 35.632 raseljenih lica iz srebreničke zone (a 700 muslimanskih vojnika je stiglo do Žepe) — izgleda da je igra brojevima jedina pravna normativa vašingtonsko-haške pravne gimnastike. Štaviše, niko nije ni tragao za istinom, ili razlozima moguće odmazde, negoli za srpskom krivicom. Tako je i do dan-danas malo za koga ostalo upozorljivo, iako netačno, pretpostavljajuće stanovište generala Mekenzija: "Dosadašnji dokazi pokazuju da je broj Srba koje je Naser Orić pobio izvan Srebrenice ravan onome broju muslimana koje je bosansko-srpska armija likvidirala u samom gradu".

Istinu o Srebrenici nije omela ni činjenica da se među imenima nestalih (koje haška administracija broji u pobijene) na biračkim spiskovima OEBSA, za 1997. godinu, našlo 3.016 lica. Čini se da po holivudskom scenariju ništa nije nemoguće, pa ni da nestali muslimani glasaju, već prema potrebi: čas se oglašavaju mrtvima, čas osobama koje su oživele samo da bi iskoristile svoje demokratsko, glasačko pravo.

Očito, u prikazivanju monstruoznosti Srba nije smelo biti ograničavanja. Niko se nije usuđivao da uzme u obzir ni nepobitnu realnost: da su pripadnici muslimanske vojske u Srebrenici, kao zaštićenoj zoni, imali i tešku artiljeriju i da su iz Srebrenice odlazili u krvava orgijanja nad Srbima, — tek ne činjenicu da su se Izetbegovićevi jurišnici vojno organizovali daleko pre Srba. Muslimani nisu bili nezaštićena i nenaoružana populacija na koju je nasrnuo srpski agresor. Da bi ovakva istina mogla dovesti u pitanje sveukupni muslimansko-srpski sukob to je bilo jasno i američkim analitičarima, koji su tražili način da se zaštiti scenario o unapred određenim krivcima. Zato je Volfgang Petrič, izvršilac američke volje u "slučaju" Srebrenica, zataškavao Halilovićevu izjavu i u tom smislu za Izetbegovića rezervisao prostor mučenika, oca nezaštićene nacije, i nemilitantnog lidera. Sefer Halilović, načelnik glavnog štaba Armije BiH, međutim, tvrdi da su muslimani, 1992, još pre početka većih sukoba imali 98.000 naoružanih boraca.

Istina o Srebrenici, kao i o "Bosni", duboko je skrivana. Izveštaj prvog komandanta snaga UN u "Bosni", Satiša Nambijara, nije prezentiran na Savetu bezbednosti UN, skinut je sa dnevnog reda na zahtev Madlen Olbrajt (koja je, istovremeno, tražila bombardovanje Srba) samo zato što se bavi zločinima muslimana. Novinar B. Volker potvrđuje da dopisi poslati generalnom sekretaru UN, Butrosu Galiju, svedoče da su muslimani odgovorni za stravične zločine u ulici Vase Miskina — iako američki vojni sud, Tribunal u Hagu, i dalje sudi Srbe za ove zločine. O lažnoj optužbi protiv Srba izjasnio se i Jasuši Akaši, specijalni izaslanik OUN za "Bosnu", koji je u Njujorku 6. juna 1996. upozorio nemačkog dopisnika PRA "da postoji tajni izveštaj svetske organizacije (OUN) u kome se okrivljuju bosanski muslimani za pokolj civila na trgu Markale februara 1994" (60 mrtvih, 200 ranjenih). Dok su UN, pretvorene u američki servis, zauzele stav o "srpskoj krivici" (Klinton je to branio uverenjem o srpskoj "vrlo verovatnoj" krivici, a Voren Kristofer na osnovu svog "unutrašnjeg ubeđenja") dotle B. Volker citirareči francuskog predsednika Miterana: "Pre nekoliko dana mi je gospodin Butros Gali saopštio kako je siguran da je projektil koji je pogodio sarajevski trg Markale bio muslimanska provokacija".

Da su Amerikanci sistematski krili muslimanske zločine pokazuje i događaj poznat kao pokolj Markale II (iz avgusta 1995), za šta su OUN, "u ime više politike", okrivile Srbe. I u ovom slučaju došlo je do zabrane objektivnih informacija (kako navodi lord Oven u knjizi "Balkanska odiseja") pošto su Srbi, dosledno američkom projektu, unapred bili okrivljeni. Nalaz artiljerijskog stručnjaka OUN, za sektor Sarajevo, ruskog pukovnika A. Demurenka nije uziman u obzir. Jedan od komandanata UNPROFOR-a u "Bosni" 1995, holandski general-major Kornelijus Hendrik Nikolaj, tvrdio je da u ovom slučaju za "okrivljivanje Srba nije bilo konkretnih dokaza", dok je UNPROFOR-ov general Andrijan van Bal nedvosmisleno iznosio utisak "da su snage bosanskih muslimana pucale na sopstveni narod — sa namerom da krivicu prebace na bosanske Srbe".

Sličnu "obradu" doživela su i naredna dokumenta, na primer Rezolucija 1244, kojom je zaključen prestanak bombardovanja srpskih zemalja 1999, potpisan Vojni dogovor sa "Međunarodnim snagama bezbednosti" u Kumanovu, te shodno dogovoru počelo i povlačenje jugoslovenske armije sa Kosova i Metohije, južne regije Republike Srbije. Naime, Rezoluciju br. 1244 Savet bezbednosti je doneo 10. juna 1999. ali se "njen tekst ne slaže ni sa predlozima Dogovora iz Beograda (od 3. juna 1999) niti sa tekstom Nacrta rezolucije, koji je prenet na vestima međunarodnih medija 8. juna 1999, dan pre potpisivanja Vojnog dogovora" (Panajotis G. Haritos). Zaslugom Francuske i Velike Britanije u tekstu Rezolucije je "Privremeni dogovor za mir i samoupravu na Kosovu", iz Rambujea, prekršten u "Sporazume iz Rambujea", pa ispada da je Jugoslavija prihvatila i ultimatum iz Rambujea. Bez imalo sumnje može se konstatovati: Vašington i njegovi evropski sateliti nisu samo zločinci, već manipulanti i elitni predstavnici civilizacije kažnjivog nivoa bahatosti i rasizma.


Američka predsednička akcija

U paklenom procesu falsifikovanja, Amerikanci su učitali Srebrenicu kao krunu svog, navodno, promuslimanskog zalaganja na međunarodnoj sceni. Potcenjujući i ponižavajući zemlje autentične muslimanske kulture uspeli su da ubeleže jedan kratkoročni poen ali i da, lažnom biografijom, još više doprinesu nesreći muslimana u Bosni i Hercegovini. Pakt koji je sklopljen sa sarajevskim političarima ne samo da nema dugoročnu korist već, njihovim novim i radikalnim zahtevima, Evropu i SAD dovode na različite pozicije.

Naprosto, ne treba prenebregavati činjenicu da je, početkom ofanzive srpske vojske na Srebrenicu, holandski bataljon bezuspešno zahtevao pomoć NATO snaga. To podjednako potvrđuje postojeći scenario zločinačkog udruženja, ali i odgovornost međunarodnih snaga da učine sve ne bi li srpska vojska neometano ušla u Srebrenicu — kako bi se, potom, pristupilo razrađivanju scenarija o "počinjenom genocidu". Prećutkuje se ne samo napuštanje Srebrenice od strane muslimanskih trupa pred nadiranjem srpske vojske (?) već i njihova vojna moć; prema svedočenju Toma Riplija, britanskog vojnog analitičara, a na osnovu izjava članova holandskog bataljona u Srebrenici, "bosanske trupe" su bile opremljene "potpuno novim protivtenkovskim naoružanjem" (!). Napomenimo da je i u ovom periodu, po odluci Saveta bezbednosti UN (Rezolucija 819 od 16. aprila 1993) Srebrenica imala status zaštićene "bezbednosne zone".

S pravom vojni posmatrač UN Karlos Martins Branko (zamenik šefa za operacije Fonda UN za stanovništvo, koji je ispitivao vojne posmatrače UN u Srebrenici) zaključuje "da muslimanske vojne snage nisu ni pokušale da iskoriste prednost teške artiljerije pod kontrolom UN... jer bi tada ugrozili imidž žrtve, koji je bio pažljivo iskonstruisan". Prema tome, odgovornost srpskih snaga za oslobađanje ove teritorije i razbijanje legla muslimanskih zločinaca, ne može biti veća od odgovornosti međunarodnih snaga koje su se svrstale u aktere disciplinovanog saučestvovanja u ostvarivanju američkog scenarija za "slučaj Srebrenica". Ako je, navodno, masovnog masakra bilo u Srebrenici onda se, u tom slučaju, od odgovornosti (jer nije ništa učinila da to spreči) nikako ne mogu osloboditi ni SAD ni EU, ni UNPROFOR ni NATO.

Isfabrikovan istorijat Srebrenice, na taj način, nije ni mogao da ostvari dovoljan status ubedljivosti. Američka poslovična samozaljubljenost i površnost previdela je da sila nije sinonim za logiku. Petričeva odluka, 2000. i 2001. o osnivanju Memorijalnog centra dolazi pet i šest godina posle navodnog masakra u Srebrenici. Ali u naznačenoj fazi američkih planera sem plime predomišljanja (treću odluku o Memorijalnom centru je Visoki predstavnik doneo 2003), ima i potpuno suprotnih svedočanstava, poput izjave Ibre Mustafića, predsednika Skupštine opštine Srebrenica. On je kategorički tvrdio (Jungle Welt, 27/28. jul 1996) da je priča "o teškim zločinima Srba u Srebrenici čista izmišljotina". Slična je reakcija i vojnika iz međunarodne baze u Srebrenici, Holanđanina Karela Moldera: "Sve što pričaju o Srbima, to su gluposti..." Izveštaji holandskog bataljona (bez obzira na siledžijski NATO pritisak na vojno ministarstvo i vladu Holandije), pod čijom zaštitom je bila Srebrenica, ne govore ni o kakvom genocidu; čak je komandant holandskih vojnika Tom Karemans 1. avgusta 1996. bio unapređen, inače poznat po izjavi: "Borba za Srebrenicu je bila korektna vojna akcija od strane Srba".

Osmogodišnje dezinformisanje nije, sem političke kampanje, donelo nikakve validne dokaze. Baš suprotno: srpske žrtve u srebreničkoj regiji, ritualna ubistva nad njima i genocidni polom Srba u Sarajevu, a potom razotkrivanje monstruoznih političkih manipulacija kojima se vlada SAD, uz pomoć evropskih satelita, obračunavala sa Srbima od 1991. — potapaju globalistički balkanski plan.

Da bi se spasla američka antihumanistička politika (uz afere sa ratnim zarobljenicima iz Avganistana, svakodnevna ubistva civila u Iraku, postojanje NATO-zatvora širom Evrope mimo evropske saglasnosti), osvedočena kao civilizacijski sunovrat, u pomoć stižu uslužni intelektualci, pisci svojih kreditora, poput Silvije Maton koja je kod uglednog izdavača ("Flamarion", 2005), uključujući se u kampanjsko obeležavanje desetogodišnjice, objavila obimnu pamflet-studiju "Srebrenica najavljeni genocid". Po uprogramiranom tajmingu ova francuska nekrofiličarka napisala je i roman o Šiptarima na Kosovu i Metohiji ("Okeanija i varvari", Pariz, 2003).

Prva ukopavanja su u Srebrenici (u kojoj je pre 1941. i Drugog svetskog rata, živelo oko 50% srpskog stanovništva, a pre 1991. 28%) počela 2003. i sve do danas vrše se po holivudskom scenariju, dakle na nemuslimanski način. Natpis na spomeniku Memorijalnog centra u Potočarima (septembra 2003. svečano ga je otkrio lukrativni mirotvorac, amaterski saksofonista, te istoričar, globalistički seksolog Bil Klinton) na arapskom je, nepoznatom jeziku bosanskim muslimanima. Baš zato ovaj površni američki marketing (na sličan način izrežiran je i protest Šiptara sa svećama) još i više čini neuverljivom istinu o Kosovu i Metohiji ili istinu o humanističkim razlozima podizanja srebreničkog Memorijalnog centra. Očito, sem političke akcije, niti i jedan objektivni analitičar ne može u "američkoj istini" da prepozna stvarne činjenice o raspadu Jugoslavije, o razlozima sukoba u Bosni i Hercegovini, ili o hrvatskom demokratizimu, te šiptarskoj civilizovanosti.

Na pakleni proces falsifikovanja ili obrade istine, ukazao je i Hakija Meholjić, šef policije u Srebrenici. U svojoj izjavi (opisujući neuspeli dogovor sa Izetbegovićem u Sarajevu) on navodi sadržaj plana koji je Klinton, aprila 1993, nudio Izetbegoviću. Taj scenario je podrazumevao da se četničke (srpske) snage isprovociraju, uđu u Srebrenicu, da se pobije 5.000 muslimana - kako bi Klinton imao odrešene ruke za vojnu intervenciju NATO. Hakija Meholjić je odbio da učestvuje u masakru sopstvenog naroda i zbog svog neslaganja sa ocem muslimanske nacije u "Bosni" (Izetbegović) jedva spasao živu glavu.

Sada se čini jasnijim zašto se u licitiranju sa brojem mrtvih u Srebrenici pošlo od zamišljenih, Klintonovih 5.000 do rastućeg broja od osam, deset ili dvanaest hiljada žrtava u navodnom genocidu. Projektanti plana srebreničkog masakra su Amerikanci, pa iako nikakvog masovnog masakra ili genocida nije bilo od plana se nije smelo odstupiti; jednostavno, na toj nekrofilsko-klintonovskoj ideji dograđivana je srebrenička kula od karata. Na taj način su muslimani zadobili ulogu žrtve (sličan slučaj sa Vukovarom - za Hrvate, selom Račak - za Šiptare), a Srbi dželata. Iz te perverzne političke igre nema izlaza (američki politički um i ne želi stvarno razobličavanje rata), muslimani su poverovali u svoju novu biografiju (baš kao i Hrvati i Šiptari), srasli sa izmišljenom istinom - dok se Srbi nalaze u permanentnoj borbi sa američkom izmišljenom istinom. Ova monstruozna igrarija američke vojne demokratije ne može doneti ništa dobro, ona smišljeno slabi i troši narode na kojima se izvodi eksperiment — iako, na žalost, iz oblapornih razloga u njoj uvek učestvuju i domicilni političari. U srebreničkom slučaju jedino dobro je što je Hakija Meholjić spasio glavu, i pored toga što to nije dovoljno da bi se Srbi spasili od lažne istorije, niti muslimani od vere u lažni genocid. To je razlog što će američko političko čudovište ostati za proučavanje analitičarima XXI veka, u kome će, na sličan način, koristiti virtuelne zločine kao stvarne (pentagonski politički klon) — za opravdavanje vojnih pohoda.

Nesumnjivo, Klintonovi planovi su programirani iz samo jednog razloga: naći ubedljiv povod za stacioniranje NATO falange na, u to vreme, još uvek neokupiranom delu Balkana. Početak rušenja Jugoslavije, izvesno je, podudara se sa planovima izmeštanja NATO. Srbiju, kao najvažniji faktor na Balkanu, trebalo je slomiti u svakom smislu (političkom, vojnom, ekonomskom) pošto je ona jedina mogla biti smetnja — nespremnošću da bude kooperativna — atlantskom totalitarizmu i prekomponovanju evropocentrične NATO armade u svetskog arbitra. Taktički i strateški, globalisti su uspeli: Srbi su satanizovani i vraćeni dva veka unazad, a u "Bosni", kao i na Kosovu i Metohiji, međunarodne snage mira (UN) prerasle su u NATO trupe. Nije li onda i Srebrenica samo detalj iz strateškog i geopolitičkog usmerenja, koji će globalisti ostvariti, posle bombardovanja i agresije na Srbiju, 1999. Da je Klinton predstavljao poverljiv globalistički adut svedoči i njegova biografija: korisnik je "Roudsove stipendije", čiji je osnivač maštao o svetskoj vladi, doduše pod vođstvom britanske krune. Sesil Rouds, eksploatator dijamanata i ruda u Južnoj Africi, bio je član "Komiteta 300" (kao i Čerčil), masonskog udruženja. Umro je 1902. i zaveštao bogatstvo svojoj fondaciji.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 07, 2010, 01:55:00 am »

**
nastavak

Američki politički epizodisti

Brigu o budućnosti Bosne i Hercegovine, i o njena dva entiteta, vodi protektorska vlast, čiji predstavnici dolaze iz zemalja koje su podržale secesionističke ciljeve Hrvatske i Slovenije, ali i dirigovale raspadom Jugoslavije. Nemačka i Vatikan su nametnuli članicama Evropske zajednice "rešenje" posttitoističke Jugoslavije, posebno brigom za katolike Hrvate i Slovence, svoje tradicionalne saveznike. Na isti način EZ je, uz paternalističku podršku SAD, prevremeno priznala BiH (6. april 1992) i tako direktno "počinila zločin... ne vodeći računa o 35. odsto Srba u Bosni i Hercegovini" (Biljana Plavšić). SAD su, u tom smislu, najodgovornije za ratni obračun koji se u BiH događao, a koji je neposredno posle priznanja primenjen po principu "spržena zemlja", poput besprizornog pokolja Srba u selu Čemerno, 10. juna 1992. godine.

Ali, zločine nad Srbima američka medijska služba za dezinformisanje pokriva lansiranjem svojih laži. U jesen 1992, na mirovnim pregovorima u Ženevi, Haris Silajdžić izaziva šok tvrdnjom da je 30.000 muslimanki silovano što do kraja godine evroamerički mediji zaokružuju na 100.000. Tadeuš Mazovjecki, član Komisije OUN, zaključuje da je broj silovanih 12.000, iako američki "Newswee"(4. januar 1993), decidno utvrđuje kako je 50.000 muslimanki silovano. Pedantna Džudi Darnel je, već u februaru 1993, otkrila 47 srpskih logora za silovanje, iako Međunarodni Crveni krst izdaje saopštenje da nema podataka o takvim logorima u Bosni i Hercegovini. Istovremeno, zbog neslaganja sa politikom SNN i drugih medija za dezinformisanje (koji su od marta 1993. "pakovali" Srebrenicu, a ondašnje opkoljavanje od strane srpske vojske proglašavali "stotinama umrlih") francuski general Philip Morillon (Morijon) je žestoko napadan u zapadnim publikacijama, a švedski general Lars-Eric Wahlgreen (Valgren) i belgijski general Francois Briquemont (Brikmont) — zbog laži o ratu i primenjenoj srbofobiji — podneli su ostavke.

Dosledni u sistemu dezinformisanja, falsifikovanja i produžne satanizacije Srba — sa nemalim, manjim ili većim zadovoljstvom — ostali su evroamerički globalisti i posle okončanja rata u "Bosni" 1995. Politički ili etički hendikepirani oni su, prema zacrtanom planu, razvlašćivali Republiku Srpsku. Među prvim američkim političkim epizodistima istaknuto mesto ima visoki čovek sa zečijim srcem, Karl Bilt, specijalni izaslanik generalnog sekretara UN za BiH, te za Balkan. On je, 1996, zabranio upotrebu imena Radovana Karadžića, zabranio čak objavljivanje tekstova o zločinima muslimana nad Srbima i u II svetskom ratu.

Stavljajući pečate globalističke sekte na istinu u ime viših političkih ciljeva, Bilt ističe (u knjizi "Misija mira") kako je Vašington odlučio da je Sarajevo muslimanski grad, kao da u njemu deset opština nisu bile srpske, i da su baš u njemu muslimani počeli sa prepadima (3. maja 1992) na kolonu vozila JNA, bez obzira na obezbeđenje komandanta OUN i Evropske zajednice u Bosni i Hercegovini. Zar to ne potvrđuje da su bosanski muslimani imali nalog da "bosansku krizu" ne rešavaju političkim sredstvima negoli otpočinjanjem rata? Ovi i slični događaji krajnje transparentno utvrđuju da su u Bosni i Hercegovini jedino Srbi bili za mirno razrešenje krize i smirivanje ratnohuškačkih strasti. Svedok Karl Bilt u "Bosni" ništa od toga nije video, ili nije smeo da vidi. Kada je iz njega i progovarala savest nju je ubrzo zamenjivalo ćutanje i poslušnička lojalnost. On je 4. avgusta 1995. nazvao Franju Tuđmana zločincem ("Mi ostavljamo Tuđmana u Hrvatskoj da počisti većinsko srpsko stanovništvo..."), a 1999. smatrao da nema mira na "Kosovu" dok se šiptarski terorizam ne iskoreni - pa, promenio mišljenje.

Volfgang Petrič nije zasenio srbofobični bilans, naprotiv, umanjivao je broj Srba u svakoj prilici kao što je kamuflirao izjave Mustafe Cerića, poglavara Islamske zajednice, prema kojima "u srpskom narodu postoji srpsko-pravoslavni fašizam". Usvajanjem jednog srpskog siročeta, Petrič nije umeo da sakrije sprovođenje američkog plana, niti zaduženje da posle sedam godina uspostavi srebrenički mit. Prećutkujući zlodela nad Srbima, pravoslavnim hrišćanima, on se nije obazirao na činjenice, gubeći iz vidokruga da zataškavanje istine nije vid kooperativnosti i pragmatizma — no još veći zločin od počinjenog zločina. Svoj rasizam Petrič će ponoviti i u knjizi o "Kosovu", priznajući svoje veze sa OVK, kao što neće propustiti priliku da upiše sebi u zasluge što je Hašim Tači bio uključen u pregovore u Rambujeu. Dosledno svom opredeljenju, Petrič je birao i saradnike; ulogu njegovog portparola imala je Aleksandra Štiglmajer koja se proslavila (1992) naručenim lažnim podacima o 60.000 silovanih muslimanki "od kojih su 30.000 u drugom stanju".

Pedi Ešdaun, "radža od Bosne", pokazao je 2003. da on nema nameru da uvažava ijednu izabranu instituciju Bosne i Hercegovine. Otpuštao je i smenjivao koga je hteo, naročito Srbe (59 političara od kojih i Dragana Kalinića, predsednika Narodne skupštine RS 2004), i vladao dekretima (na napade britanskog "Gardijana" da donosi 14 dekreta mesečno branio se tvrdnjom da to čini 11 puta mesečno). Ešdaun nije krio animozitet prema Republici Srpskoj, a kao okasneli levičar propagirao je njihovog pulena Broza, pa se u BiH zalagao za titoistički politički ključ: za predsednika — musliman, za predsednika Parlamenta — Hrvat, za premijera — Srbin. Na nesreću svojih poslodavaca Ešdaun nikoga u BiH nije pridobio za demonstriran model vlasti u kome podanik sem poslušnosti treba da bude obdaren za dostavljača i lojalnost. Naprosto, isuviše je njegova vladavina bila transparentna, ne skrivajući fascinaciju američkim državnim terorom i vojnom demokratijom, koja je, kao i njena evropska prethodnica, zauzela najviše mesto u istoriji militantnih civilizacija.

Ipak, čini se da nije beznačajno napomenuti da je ovaj isluženi špijun engleske imperije, u svojstvu Blerovog izaslanika i "međunarodne zajednice", kompromitovao angloameričku politiku na Kosovu i Metohiji. Ešdaun je 28. septembra 1998. u Suvoj Reci vodio konspirativne razgovore sa šiptarskim teroristima (OVK), sačinio uvid u njihov vojni arsenal i obećao im, u ime engleskog premijera, veću pomoć i bolju opremu.

Nastavak satanizacije Srba je plan koji treba da ispuni lice od osobitog poverenja, Kristijan Švarc-Šiling. Ali i da uloži poseban trud za popularizaciju liberalizma novog evropskog i svetskog (američkog) poretka. I njegov rečnik — kao i njegovih naredbodavaca, dojučerašnjih ratnih huškača i upravitelja tuđim sudbinama — prepun je fraza o borbi za demokratiju, ljudska prava i bolji život. To je, valjda, i jedini razlog što je ovaj bivši nemački poštanski ministar odmah zapretio Srbima zabranom demokratskih prava. Taj polet u 2006. samo je uvod za završni rasplet "srpskog pitanja" u 2007. godini. Naime, Švarc-Šiling zna da su Nemci odabrani da realizuju američki balkanski plan. Presedavajući EU od 1. januara 2007. biće Nemačka, pa će ona, ispravljajući svoje istorijske greške, definitivno adaktirati "srpsko pitanje" tokom svoje vladavine, uz pomoć Joakima Rikera (šefa civilne misije za Kosmet) i Kristijana Švarc-Šilinga (Visokog predstavnika međunarodne zajednice BiH). Ako se Nemcima posreći, kao u slučaju rušenja Jugoslavije i vaskrsavanju država svojih hrvatskih i slovenačkih dužnika, moguće je da će baš oni biti najzaslužniji i za promenu procedure EU, odnosno za ukidanje konsenzusa prilikom donošenja ključnih odluka.


Američka mantra: misli Globalno — živi lokalno

Glavna krilatica evroameričkih globalista — tranzicija — žižna je tačka ove antihrišćanske ideologije. Za politički podobne i rasistički upotrebljive već je nagrada za ulazak u EU činjenica da su ubeleženi za kandidate. Ali i za njih, kao i one ta listi čekanja zbog svoje nekooperativnosti, tranzicija predstavlja dug proces, nepredvidivog trajanja, u kom intervalu se završavaju u satelitskim državama privatizacija, bankokratija; bespravna otimačina nacionalnih dobara, potpuna kontrola svih institucija, ponižavanje prosvete, zdravstva i sudstva i mediokritetska hipnotizacija naroda iz kolone odnosno reda za ulazak u raj EU i pristup zemljama pravde, harmonije i ekonomskog prosperiteta. Za države i narode koji nisu doživeli američko ideološko prosvetljenje nema nade, za njih je zatvoren ulazak u društvo odabranih, od njih se humana globalistička Evropa brani sanitarnim kordonima. Jednostavno, iskorak iz pakla u raj moguć je samo uz pomoć tranzicione inicijacije. Tako preobraženi i preobraćeni, šengen Evropljani stiču nova intelektualna, verska, seksualna i politička iskustva. I stiču znanja o novom vrednosnom sistemu, odbacuju staro i oblače novo ruho, uče se ratu za mir, patriotizmu kao učešću u preventivnoj agresiji i veri koja ne zna ko joj je bog ali zna ko su činioci osovine zla, to jest satanina deca.

Doduše, bar to pokazuje srpski ogled, odabrani kandidati treba da se dodvore, zasluže svoj budući novi identitet i zatraže izvinjenje za svoju nespremnost. Srbi, nad kojima je tri puta izvršen genocid u dvadesetom veku, ne umeju da nađu protežere koji bi ih priveli Velikom Majstoru (Velikom Bratu) kome bi priznali svoju krivicu: za etničko čišćenje nad njima u Hrvatskoj 1991—95; za prećutkivanje iseljavanja 100.000 svojih sunarodnika iz Istočne Bosne do 1990; za ljudska prava koja su neumereno davali manjinama, a posebno zbog preuranjenih prava ženama (koje su pravo glasa stekle u Belgiji 1948, u Švajcarskoj 1971); zato što su privoleli NATO da, samo u periodu od 30. avgusta do 13. septembra 1995, izvrši 3.300 borbenih letova na Republiku Srpsku i izbaci na nju, protivno zabrani vođenja rata nedopuštenim raketama, oko 5.000 tona ubojitih sredstava, od toga i projektile sa osiromašenim uranijumom; zato što poštuju međunarodno pravo, a to znači i suverenost i teritorijalnu celovitost svoje zemlje; zato što su ucenili NATO da na njih, 1999, izruči 9 tona nuklearnog otpada i 5.000 zrna sa osiromašenim uranijumom (U-238) kao i neutvrđen broj projektila sa bojevim glavama ispunjenim radioaktivnim materijalom nepoznatog porekla; zato što smatraju da su Kosovo i Metohija njihova sveta zemlja jedino iz razloga što na teritoriji od 11.000 kvadratnih kilometara imaju oko 1.300 sakralnih objekata i pravoslavnu episkopiju staru 1080. godina.

To su i razlozi zbog kojih Srbi nisu razumeli suštinu antihrišćanskog pokreta evroatlantskih integracija i što su zapadali iz greške u grešku. Utoliko je svaki pokušaj indukovanog pragmatizma samo pojačavao njihovu odgovornost. Pokušaj smanjivanja antipodnih razlika sa anticivilizacijskom pojavom globalista se u stvari pretvorio u nastavak tenzije i satanizacije srpskog naroda, pa je otuda potpuno pogrešno zalaganje za prihvatanje "humanističkog lica"  američkog hegemona ili razumevanje njegove patobiografije kao istorijske neminovnosti.

Srbi ne mogu da očekuju povoljan istorijski ishod pristajući na laž u odnosima sa evroameričkom imperijom i zato političari čine istorijsku grešku: kada pristaju na stavljanje embarga na istinu, kada pristaju na slobodno kretanje NATO snaga na teritoriji koju su te snage bombardovale 78 dana i noći, kada povlače tužbe protiv svih učesnika u genocidu nad srpskim narodom na kraju XX veka, kada vlast u Beogradu pretvara građane u doušnike, uvodeći od 5. maja 2006. telefon 9191 za izdaju generala Mladića, ili kad pravno ruglo XX veka, Tribunal u Hagu, prihvataju za legalni i legitimni međunarodni sud. Sindrom ponavljanja greške uočavamo i u ćutanju koje je propratilo Ešdaunovu ideju za podizanje Memorijalnog centra u Prijedoru (kod rudnika Ljubije) da podseća na pobijene nesrbe ili kada se političari zalažu (poput Vuka Draškovića, srpskog ministra inostranih poslova) da se za Srbiju na internetu prihvati domen "SS". Ova amaterska infantilnost i servilnost ne samo da prelazi preko činjenice da će svako elektronsko pretraživanje na adresi "SS" sem gestapovaca izlistati i Srbe — već pokušava da nas natovskim novogovorom ubedi da domen "SS" u stvari označava skraćenicu Srbija Srbima" (!?). Zagovarati ovakvu opciju, u eri sračunate satanizacije srpskog naciona, mogu jedino politički prestupnici čija je karijera završena.

Ništa manja nije greška ni nedavna odluka SANU da za zvanični jezik na svojim naučnim skupovima proglasi engleski, niti će takav stav bilo šta izmeniti u odnosu antihrišćanske vojne demokratije prema Srbima. Na isti način, objavljivanje oglasa / konkursa u banjalučkim i beogradskim novinama na engleskom jeziku, sem podsmeha, ne sadrže niti i jedan razlog opravdanja. Koje to strane firme prate naše konkurse i ko je ozbiljan zainteresovan da posluje na okupiranoj teritoriji, ko uopšte u svetu ima razloga da zna da se poslovni oglasi i konkursi objavljuju na engleskom u nekim balkanskim novinama?

Upravo obnarodovano bratimljenje savezne države Ilinois i Srbije (inicijatori guverner Rod Blagojević i predsednik Srbije Boris Tadić) dokaz su nedopustive političke neobaveštenosti. Bratimiti se sa državom u kojoj je, pre svega zaslugom guvernera Blagojevića, avgusta 2005. usvojen zakon kojim se reguliše program za osnovne i srednje škole (uvođenje lekcija o genocidu u Bosni, Ruandi, Ukrajini...) — može jedino neko ko je ne samo oboleo od udvoričke psihologije, već i od istorijske neodgovornosti.

Ništa se ne postiže ni provincijalnom odlukom po kojoj će, svakog ponedeljka, od početka oktobra 2006, "Politika" pokrenuti štampanje posebnog dodatka (izbor tekstova na engleskom jeziku veoma poznatog "The New York Times-a"), a tek ne popularnim izdanjem takozvane "Enciklopedije Britanike" koja se objavljuje u Čikagu od 1901. godine. U svojoj izdavačkoj istoriji list "Politika" ništa sramnije nije objavila od ovog primera enciklopedijskog šunda, uključujući u ovo izdanje i odrednice koje su samo potpisivali nepoznati diletanti domaćeg porekla. Primeri nedopustivih materijalnih grešaka, izbor odrednica (nema pomena o Jasenovcu, ali ima o Šiptarima kao stanovnicima "srednje Evrope"), način zastupljenosti srpskih pisaca — validan su primer kako ometeni u obrazovnom razvoju misle da mogu zadobiti neki poen kod američke hunte.

Ovaj sled grešaka političkih konvertita jeste u duhu mediokritetske civilizacije, ali nije u duhu zdravorazumske logike. Srbi su istorijski narod i oni na diktat politički razularene i post-humanističke ideologije ne treba da odgovaraju merom gluposti. Korisnost u politici se ne doseže pragmatizmom koji patologizira sopstveni narod niti lojalnošću koja uspostavlja embargo na istinu o stradanju sopstvenog naroda. Ako se, pak, na greškama uči onda treba očekivati, bar u Republici Srpskoj, pristizanje političara koji će braniti i internacionalizovati istinu o 550.000 srpskih stradalnika u Bosni i Hercegovini (raseljeni, pobijeni, izgnani) i koji će, zahvaljujući takvoj istini, čuvati integritet Republike Srpske — koja je istorijska tvorevina, a ne američki tranzicioni poklon.

*

Razloge za satanizaciju Srba sagledavamo u činjenici da oni posthumanističku eru nisu shvatili kao proces dehristijaniziranja globalne hrišćanske zajednice. Nesporazum nije nastao u medijskom i već farsičnom optuživanju srpske populacije za poslednji bastion očuvanja komunističke ideologije, već zbog nespremnosti da se uključe u savremene integracije na antihrišćanskim i antihumanističkim načelima. Nijedan od jugoslovenskih naroda nije više postradao od komunizma negoli Srbi, i za njih je zamena jednog totalitarizma drugim bila neprihvatljiva, tek ne vladajuće geslo globalista u fazi postkomunizma: cilj opravdava sva sredstva.

Na srpsku inertnost i neodazivanje ovom neomakijavelističkom prizivu, evroamerička zajednica je odgovorila ekonomskom, političkom, medijskom, psihološkom i vojnom agresijom. Srbi su se uverili da prošlost sustiže sadašnjost ("Nasilje je duboko moralno" — Musolini), da je populizam drugo ime globalizma i da nove promene bude stare mržnje (Vatikan, Berlin, London). Ne manje, odbijanje američke mantre po kojoj se misli globalno a živi lokalno — za Srbe se pretvorilo u kataklizmično stradanje. Utoliko će paradigma najsavremenijeg srpskog stradanja biti paradigma obličja takozvanog novog poretka sveta. Na isti način, "rešavanje" srpskog pitanja u okviru Evropske unije (koja je svoj prvi rat vodila protiv ovog malobrojnog naroda, a bez daju je on ugrožavao) pokazaće buduće odlike i, takozvanog, novog evropskog poretka.

Najzad, u ovom ogledu iz anatomije morala treba ukazati i na fenomen širenja ideološke virusologije, odnosno politiku mimezisa i pronijarstva. Savremenoj neonacističkoj srbofobiji Amerike pridružena je i tradicionalna srbofobija Velike Britanije i Nemačke, kao i marionetskih zemalja koje svoje interese mere (i ostvaruju) upodobljavanjem ovim političkim autoritetima. Kvazimoralni kredit za srbofobiju rimokatolici su našli u vatikanskom totalitarizmu, a protestanti u superiornom britanskom liberalizmu. Ostale evropske zemlje (postkomunističke), ponete nadirućom ekonomskom rasističkom strašću, reklamiranom profitokratijom i otkrivenom mesijacskom posebnošću — svoju srbofobiju su izgrađivali na američkom uzoru; doduše, kompleks autsajdera su, ponekad, nadoknađivali prema uzorima francuske ambivalentnosti. Upravo to i jeste razlog homogenizacije (lihvarski, rasistički i kolonijalni sindrom) evroameričke moderne konkviste, a posledično i jedinstvenog stava u obračunu sa Srbima. Uprkos tome, činjenice neumitno potvrđuju da ovo zločinačko udruženje jedino snosi krivičnu odgovornost za planirano rušenje Jugoslavije, izazivanje rata, sprovođenje pojedinačnih i kolektivnih ritualnih zločina, ekocid, etnocid i genocid.

Patološki kompromis sa Srbima, antihumanističke i antihrišćanske snage vide u nametanju svoje volje — čime bi prestalo dalje satanizovanje i sakaćenje srpskog naciona i njegovih teritorija. Dabome, uz uslov srpskog pristanka na zabranu pamćenja i potpuno adaktiranje stvarne, i naredbodavne američke i egzekutorske, evropske, odgovornosti. Sigurnost za ovakvu vrstu kooperativnosti srpskih političara, Amerikanci nalaze u dodatnom ispoljavanju ne jedino isključive poslušnosti, već i ljubavi prema vrednostima američke vojne demokratije.

Ovo uverenje, međutim, nije zasnovano na stvarnosti, već zabludi, proizišloj iz startne pozicije politike koja je izgubila svaki kredibilitet i razuman kompas.


(Beseda na naučnom skupu "Evropske integracije i demokratski standardi ",
Banja Luka, 24. septembar 2006)



Predrag R. Dragić Kijuk
Ogledi iz omilitike
CENTAR ZA
HRIŠĆANSKE STUDIJE

Beograd, 2008.


Tekst je preuzet iz knjige "Ogledi iz omilitike" s odobrenjem autora, književnika, Predraga R. Dragića Kijuka.

[postavljeno 23.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 07, 2010, 01:56:11 am »

**

II
O PAKLENICIMA


O POVAMPIRENOM EVROPOCENTRIZMU

                                                                                                                      "Politika je posao"
                                                                                                                            Lord Solsberi

Posle etničkog čišćenja Srba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji, posle prvog rata u istoriji Evropske zajednice, odnosno kaznene ekspedicije 19 zamalja protiv Srba 1999 — letopiscu nije ostalo ništa drugo do da u miru kao produženom ratu beleži slučajeve licemerja i hipokrizije evroatlantske civilizacije. Da "junaci" evroatlantske demokratije nisu samo ličnosti kažnjivog moralnog nivoa, već iznad svega posvećeni rasisti, potvrđuje i zapažanje Dejvida Bajndera, dopisnika "Njujork tajmsa", po kome je "Srbija postala predmet odvratnosti međunarodne zajednice, pa čak i mržnje. Na političko-intelektualnoj globalnoj osi, koja ide od Pariza i Londona, do Vašingtona i Njujorka i sve do Holivuda, antisrpski sentiment jednak je ili čak i veći od onoga koji je postojao prema nacističkoj Nemačkoj".

Iako nije bila u sukobu ni sa jednom zemljom NATO alijanse, Srbiju su prosvećeni varvari bestijalno bombardovali, srpske etničko-istorijske teritorije rasparčali, a srpski nacion proveli kroz program anihilacije. Evroatlantski politički lobi (pre svega Nemačka, Amerika i Vatikan) najzaslužniji je za razbijanje Jugoslavije (1991), ekonomske sankcije EZ i OUN protiv Srbije i Crne Gore u okviru treće Jugoslavije (1991. i 1992), masakriranja rezervista JNA u Karlovcu i Sarajevu (1991. i 1992), masakriranja srpskih starosedelaca u Hrvatskoj u zonama pod zaštitom mirovnih snaga (1992, 1993. i 1995), ubistvo 12 beba u Banja Luci (1992), poništavanje Lisabonskog sporazuma (1992) i otpočinjanje rata u Bosni i Hercegovini (kako svedoči politički analitičar ser Alfred Šerman).

Isti akteri su jedini krivci za prestrukturiranje NATO-alijanse (1991) koja je od čuvara mira postala pretnja svetskom miru, za odluku EZ o priznavanju suverenosti Slovenije, Hrvatske (1992), te Bosne i Hercegovine (bez pristanka i srpskog, konstitutivnog naroda), za permanentnu satanizaciju Srba (od 1990), za kršenje embarga na uvoz oružja (1991) i logističku podršku svih strana u ratu protiv Srba, za pooštrene sankcije Saveta bezbednosti (1993), za osnivanje vojnog ad hoc Haškog suda (1993) zbog prikrivanja udruženog zločina nad Srbima, što je svojom ushitnom izjavom Bi-Bi-Siju potvrdio i Ričard Holbruk: "Shvatio sam da je Tribunal... vrlo dragoceno oruđe... i upotrebili smo ga da opravdamo sve ono što je usledilo". Evro-atlantski politički gaulajteri su, nesumnjivo, glavni zločinci koji su izveli etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj i poništavanje Republike Srpske Krajine (1995), a potom administrativno gašenje postdejtonske Republike Srpske (od 1996), favorizovano izgurivanje Crne Gore iz zajednice sa Srbijom (od 1999), priznavanje šiptarskim teroristima prava na nezavisnu državu "Kosovo" (1999) te otvaranje proizvedenih etničkih slučajeva Mađara i Hrvata u Vojvodini, Vlaha i Cigana u Srbiji, Šiptara u "preševskoj dolini" i muslimana — Bošnjaka u Raškoj oblasti.

Štaviše, evroatlantski lobi bombarduje Republiku Srpsku, 1995, projektilima sa osiromašenim uranijumom, koje koristi i u vojnoj agresiji na Srbe 1999. godine. Likujući u slavi prava moći to jest vojnoj akciji pod ciničnim nazivom "Milosrdni anđeo", odnosno ratnom uništavanju (1999) srpske infra-strukture i kolatelarnoj šteti u kojoj su stradavale škole, crkve, fabrike, obdaništa, TV centri, civili, pre svega deca — Engleska je, na predlog vlade Tonija Blera i uz blagoslov kraljice Elizabete II, nagradila Havijera Solanu za angažovanje tokom napada NATO na treću Jugoslaviju. Tako je Evropa (7. oktobra 1999), već bivšeg generalnog sekretara NATO, Solanu okrunila titulom viteza najprestižnijeg britanskog Reda Svetog Mihajla i Svetog Đorđa.

Vodeće evropske zemlje su, po američkom diktatu, zgazile svako pravo u svom krstaškom pohodu, dokazujući da za njih - zarobljene hegemonističkom biografijom — pravo moći ima značaj moći prava. Sa osobitom strašću, sledeći američki politički program, Evropljani su, zajedno sa Amerikancima podržavali od leta 1999. šiptarsko-muslimanska zverstva nad srpskim hrišćanima i uništavanje manastira, grobišta i crkava na Kosovu i Metohiji — kao što su, na isti način, ranije forsirali obračun katolika u Hrvatskoj i muslimana u Bosni sa pravoslavnim Srbima. To je valjda jedini razlog što je ugledni vizantolog, Stiven Ransiman, pohod na pravoslavni srpski nacion i agresiju NATO armade na Srbiju i Crnu Goru razumeo kao "poslednji akt zapadnjačkog varvarizma protiv istočnog hrišćanstva".

Američka totalitaristička politika, koja svet doživljava kao kooperativne "ljudske i prirodne resurse" uklopljene u porast blagostanja vašingtonskog "nacionalog interesa", našla je u evropskom savezniku idealnog partnera — baš kao što je u papskoj imperiji našla najostrašćenijeg propagatora. Zarobljena sopstvenom biografijom bilo je prirodno što će američka pronijarokratija programirati raspad komunističke Jugoslavije i podržati secesionističke želje bivših Titovih republika. Razume se, evropska vrhuška je, u vazalnom pridruživanju Americi, prepoznala svoju političku šansu da izgubljeni politički kompas zameni revitalizovanom neokonkvistom. Zato su Srbi, kao istorijski narod, morali da plate veliku cenu budući da su postali smetnja na dinamičan način započetom globalističkom prekrajanju sveta.

Određeni za odstrel i istorijsku smrt (jer je još 1909. Vladan Đorđević u delu "Die serbisce Vrage" obelodanio evropsku presudu o političkoj smrti Srbije), nad Srbima je — od početka indukovane jugoslovenske krize i razbijanja titoslavije — sprovođeno satanizovanje i planski ekonomski, vojni, psihološki i medijski genocid. Kao pravi američki demokrata, ministar inostranih poslova Džems Bejker je, 1991, za Srbe odredio nove granice — teritoriju predkumanovske Srbije, a nekadašnji američki ambasador u Beogradu, Inglberger, baš kao pravi američki humanista poručivao da se "srpska deca neće smejati 50 godina".

Ali, u eri mediokritetske civilizacije zapadnih hrišćana, te izopačenog političkog ideala, pitanje smisla istine ako i neće opstati u carstvu političke slobode nije moguće poreći u carstvu duhovne slobode. Zato se i autor ove omilije unapred odriče iluzije da istinu traži tamo gde je ona poprimila svojstva laži. Tek ne u antihrišćanskoj Evropi koja je na kraju XX veka spirala svoju zloćudnu prošlost ne bi li (posle agresivnog opita nad Srbima od 1991. do 1999) u XXI veku sprovela naopaku namenu - da nad žrtvama izvrši denacifikaciju. Zato je i istinu koju je izrekao Simon Vizental, Evropa licemerno poništila u ime savremenih političkih interesa, iako ta istina nije ništa izgubila od svoje činjenične uverljivosti jer glasi: "Zločini protiv Srba koje su počinili fašisti, hrvatske ustaše u prononsiranom logoru Jasenovac, moraju biti razotkriveni — zločini koji su jednaki onima počinjenim nad Jevrejima u holokaustu". Doduše, Evropa je prebrisala iz svog pamćenja i činjenicu da je samo u XX veku tri puta atakovala na Srbe.

Najzad, bilo bi apsolutno neodgovorno tražiti vrlinu istine u posthrišćanskoj Americi. Zato i ističem: ogrezao u hipokriziji i korupciji, američki Kongres nije mesto očuvanja istine i pravednosti kao što ni ucenjene UN nisu stožer međunarodne arbitraže — tim pre što SAD i bez odluka UN otpočinju svoje ratne akcije. Uvođenjem Nemačke u OUN ova institucija je poništila razloge svog osnivanja, posebno imajući u vidu da je Nemačka, kršeći sopstveni ustav, bila aktivni učesnik u ratu protiv Srba 1999. godine.

Uostalom, nije li Bertrand Rasel davno ustanovio da je "ljubav prema istini pomračena u Americi".

(Završno slovo na tribini Udruženja književnit Srbije,
Beograd, 14. decembar 2006
)



Predrag R. Dragić Kijuk
Ogledi iz omilitike
CENTAR ZA
HRIŠĆANSKE STUDIJE

Beograd, 2008.


Tekst je preuzet iz knjige "Ogledi iz omilitike" s odobrenjem autora, književnika, Predraga R. Dragića Kijuka.

[postavljeno 23.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 07, 2010, 01:56:54 am »

*

POETIKA DUŠE

                                                                                                    
U milenijumskom luku srpske književnosti lako je uočiti vremensku celinu u kojoj su stvaraoci posvećeni samo jednoj temi: otkrivenju duše. Ovaj fenomen, čak i u periodu pozne renesanse, ostaje prepoznatiljiva dominanta u knjizi "Srednjovekovno i renesansno srpsko pesništvo".

U eposi humanizma i renesanse zapadnog hrišćanstva, međutim, primordijalno mesto pripada biću, prvi put svesnom sebe kao uzora sveta, čime i započinje tako važna era individualizma, ali i povest čovekove težnje ka slavi. Istoznačno, doba čovekocentrične epohe karakterišu sloboda obrazovanja, tiranija "ciceronizma", sveukupni razvoj ljudske ličnosti, a u umetnosti kult ljudskog lica (to je zlatna epoha portreta) i kult ljudskog tela — kako to naglašava Lorenzo Ghiberti ("Goli dečak Isak") ili Donatello ("Mladi David"). Na planu jezika, pak, za skoro sve pisce ove epohe postoji samo jedan univerzalni jezik, latinski, kako je to tvrdio Lerenzo Valla (1407—1457).

Pravoslavlje na čoveka i svet gleda očima duše, pa srpsku duhovnu poeziju u dugom vremenskom ciklusu (1200—1700) karakteriše osobeno jezičko pamćenje: trag otkrivenja duše. Svoju filosofiju života i optimističku istoriju pravoslavlje nalazi nadasve u toj, i takvoj, duhovnoj i intelektualnoj spoznaji. Zato je njemu i ideja slave jednog jezika strana pošto svaki jezik jeste sveti jezik, oličenje duhovnog dara bez greha (Soma pneumatikon) — jer traži izvorište i ishodište smisla, harmonije i spasenja kroz Isusa Hristosa. Utoliko knjiga "Srednjovekovno i renesansno srpsko pesništvo" predstavlja i važeći deo hrišćanske biografije srpskog naroda.

Ako je i suzdržljiva za višeglasje tema i ideja (u poređenju sa pesničkim iskustvima, recimo, engleskih autora: Walter Raleigh, William Shakespeare,  John Donne, John Milton) srpska duhovna poezija je apsolutno konzistentna u, naznačenom, petovekovnom razvojnom luku. Naime, dok će se samo na mah pojedini zapadni mističari vraćati fenomenu ljubavi, odnosno svetlosti, to jest duši (John Duns Scotus, Meister Echart koji drži predavanje o duši 1315, ili Jakob Bohme, za sve pravoslavne filosofe i pesnike nema augurske tajne i tajne spasenja izvan spoznaje o duši. Revnujući takvom pogledu na svet srpsku duhovnu poeziju odlikuje, uvek i jedino, hristocentrični princip — kojim je ona u tekstualnom smislu zarobljena, ali u filosofiji logosnosti bezgranično slobodna. Biće jezika takve poetike jeste projavno, početno-beskonačno biće a ne tragično, istorijski ograničeno i apsurdno biće osuđeno na smrt kao biološku nužnost.

Kada je počeo da misli, čovek se suočio sa neograničenošću. Prepoznavanje večnog trajanja mišljenja, čovek je protumačio kao odglas apsolutnog smisla Tvorca, kome je posvetio svu svoju duhovnu istoriju. Uistinu, ljudsko traganje za Bogom i nije ništa više, ali i ništa manje, negoli neprinudna misao o sopstvu i sopstvenoj duhovnoj prirodi. Zato jevanđeljski jezik, kao istorija sveta, ali i istorija Tvorca, vraća desubjektiviziranom čoveku energiju slobode i tajanstvenosti mišljenja.

Prema tome, i majstor John Tavener se nije ogrešio o suštinu izvornog hrišćanstva kada se, komponujući "Poslanicu ljubavi" u ozarenju egzistencijom duše u srpskoj duhovnoj poeziji, odlučio za onih šest pesnika u knjizi (Episkop Marko, Grigorije Camblak, Jelena Balšić Stracimirović, Monah iz Kupinova, Monah iz Krušedola, Andreja) — koji na najmolitveniji način, između XIV i XVI veka, svedoče pravoslavnu azbuku otkrivenja duše. Razume se, to nije ljubav isključivo prema Lepom (eros) već prema Svetom (atpe).

Na isti način ova poezija jezičkog ozarenja otkriva suštinu bića u jevanđeljskoj filosofiji istorije i podstiče misao o punoći smisla dolaska na svet. Rukopis Tvorca pokazuje da nema razumevanja sveta izvan ljubavi prema svetu, jer samo ljubav može biti počelo smisla (v. himnu ljubavi ap. Pavla — 1 Kor. 13, 1-8). Kao suština nad suštinama, jevanđeljska istorija otkriva manjkavost strepnje od smrti, jer u nameri Boga sa svetom živi njegova suština, a to je ljubav.

Štaviše, ako veliki Leonardo (1452—1519), u duhu uzvišenih učenja o prirodi i moći ličnosti, sa ushićenjem tvrdi da "čovek jeste uzor sveta" (L'uomo e modello della mondo) za pravoslavnu hristologiju to jeste samo čovek čije se saznanje otkriva u tajni ovaploćenja, a ucelinjuje — kroz aktivnu ljubav (energon toy agapen) — u eshatološkoj simfoniji.


_______________

* Predrag R. Dragić Kijuk: "Mediaeval and Renaissance serbian Poetrz 1200-1700" (nap. izd)


(Izgovoreno u UKS, 22. marta 2001, na promociji kataloga Fondacije Laza Kostić iz Londona — posvećenog muzičkom setu "Poslanica ljubavi" ser Džona Tavenera)


Predrag R. Dragić Kijuk
Ogledi iz omilitike
CENTAR ZA
HRIŠĆANSKE STUDIJE

Beograd, 2008.


Tekst je preuzet iz knjige "Ogledi iz omilitike" s odobrenjem autora, književnika, Predraga R. Dragića Kijuka.

[postavljeno 24.02.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: