Maja Tomić (1991)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Maja Tomić (1991)  (Pročitano 3920 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 09, 2016, 02:58:59 am »

**




MAJA TOMIĆ
(Sremska Mitrovica, 21.01.1991)


Maja Tomić je rođena 21. januara 1991. godine u Sremskoj Mitrovici. Osnovnu školu je završila u Bogatiću a srednju medicinsku u Šapcu. Diplomirala je hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu a 2016. godine je završila master studije na istom fakultetu.

Bila je dugogodišnji član ansambla "Đido" i folklornog ansambla "Splet" iz Novog Sada.

"Iznad oblaka" je njena prva objavljena zbirka pesama.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 09, 2016, 03:24:08 am »

**
Poezija Maje Tomić
Iz zbirke "Iznad oblaka"



BITI DETE

Nije teško biti dete
ove ili druge planete.
Teško je biti dete,
kad oko tebe nedaće lete.

Nije teško biti dete,
kada topao krevet greje,
kada se majka nad glavom smeje,
kad imaš kuću i dom,
kada si tu na svom.

Al' je teško biti dete,
kada ti se nedužnom svete,
kada na svetu ostaneš sam
i ne znaš šta nosi dan.

Nije teško biti dete,
kad ima ko da te štiti i brani,
ali je teško biti dete
kad detinjstvo nije na tvojoj strani.


MILO MOJE

Milo moje,
ja želim opet isto.
Milo moje,
sve je u mom srcu još uvek
naivno i čisto.

Milo moje,
ja s' tobom hoću sve
i dosta više ove duge predstave.

Milo i najdraže moje,
ti znaš da tvoje ruke
na meni najlepše stoje.
O, sve moje,
zašto da ove snove
neki drugi ljudi kroje?
Zašto,
jedino i svačije moje?



... zna me Bog i znaš me ti,
znaš da dugo, dugo umem čekati.
                      
                     Teško je imati mene
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 11, 2016, 05:18:26 am »

**

CRTICA O LEPOTI


Lepota je tajanstvena, nedostižna i neosvojiva. Ona se gradi i stiče. Ona se stvara u nama samima i čini svet lepšim i boljim. Dopustimo joj da je primetimo i u namanjim stvarima, i mestima gde joj ne piše ime ali postoji njena skrivena strana, jer sve na ovom svetu ima svoju lepu stranu koja je nekada nevidiljiva. Zgrabimo je i usadimo u srce i dušu, a samim tim će i naše lice pleniti lepim izgledom i harizmom. Učinimo je dugovečnom i trajnom jer i ona je prolazana. Samo duhovna pozitivna ispunjenost pomera granice i čini sve lepšim. Mi se ne rađamo lepi. Lepotu stičemo s godinama onako kako svoj karakter prenosimo u stvaran svet i to je oličenje naših vrednosti. Ne rađamo se ni srećni ni nesrećni, život nas čini onim što jesmo. Zato i od najmanjih sitnica pravimo lepe snove i vedar duh, širimo osmehe i plemenitost, radujemo se i želimo dobro, kako sebi tako i drugima. Najveće bogatstvo je biti ČOVEK. To je naša lepota, to je naš uspeh.



SLIKA I NAD NJOM ŽAL


Gledam u ivice rama u kom' stoji tvoja slika već godinama, kupeći prašinu. Pitam se jesu li to granice gde se završava tvoj lik ili ivica tvog bola koji te večno zarobio u to parče formata, deleći te od svega živog. Dišeš li negde tamo? Tvoje oči ne trepću, ali kao da uporno gledaš u moje tražeći bar spas od zaborava. Živiš u slici. Držim te za ram, a želela bih za ruku. Stežem i malo mi treba da ga slomim. Grlim, a tako mi malo treba da vrisnem. Plačem, a ne čuješ. Ljubim te, ali to ne osećaš. Pričala bih, mada ne mogu ni krikom nadjačati muk, niti, polažući život, da vratim tvoj. Sećam se... Na trenutak razmaknem okorelu so na obrazima i nasmešim se onim što nas je nekad činilo srećnima. Prolivena krv iz tvojih rana se gnuša u mojim nedrima, zahuktaba bes a nemoćna sam da te oživim. Nema te, uzalud vapim, uzalud dozivam. Ostala mi samo slika i nad njom žal.




Maja Tomić, "Iznad oblaka"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 13, 2016, 11:49:19 pm »

**

Maja Tomić ― IZNAD OBLAKA


PREDGOVOR

Život piše romane, ali čitajući ove pesme rekao bih da život piše i poeziju. Još više iznenađuje što ove stihove ne piše život koji je poodmakao i potrošen, već tek započet, jer je autor ovih pesama dvadesettrogodišnja devojka.

Majine pesme su izraz njene duše koja je prerano ranjena. Njenom poezijom dominiraju dve teme: ljubav i tuga. Prva tema ljubav, prirodna je i očekivana za mladu devojku, jer mladost i ljubav su oduvek u saglasnosti. Međutim, duboka tuga i mračni tonovi koji izviru iz njene duše, nisu u skladu sa njenom mladošću i lepotom. Ljubavna poezija Maje Tomić izraz je ljubavi jedne savremene devojke koja ne peva onu večno zelenu pesmu Ive Robića: "Samo jednom se ljubi ". Ona priznaje da se može voleti više puta i svaka joj je ljubav drugačija. U pesmi "Breza", njena ljubav je mladalačka, puna čežnje i iščekivanja. U toj pesmi ona sebe poredi sa visokom, lepom brezom, koja sa čežnjom nestrpljivo čeka i budna sanja i čuje reči svog dragog, kojeg iščekuje. Želi da on, njen viti jablan, što pre svije svoje grane oko njenih, ili bar da dodirne njeno lišće koje čežljivo treperi prkoseći suncu i nebu:

"Visoka lepotice,
daj mi svoja nedra
da umorno lišće naslonim.
Sakrij me. Predugo čekašl."

Ne znam da li je ovo bila samo mladalačka ljubav puna čežnje i iščekivanja, ili je možda i ostvarena. Čini mi se da se na nju može primeniti ono Desankino: "Sreća je lepa samo dok se čeka". U pesmi "Zavedi me", ljubav se javlja u sasvim drugom obliku. To više nije ljubav samo u iščekivanju, već je doživljena. Maja želi da joj se voljeni vrati i kaže mu :

"Zavedi me još jedan put
da duša spokoj nađe,
zavedi me nek đavo bude ljut
što s' tobom opet plove moje lađe."

U ljubavnoj pesmi "Iznad oblaka", opet se javlja ljubav koja je doživljena i ostvarena. Međutim pesnikikinja ovog puta ne žali za njom, ne traži da joj se vrati. Ona iako je izneverena ima svoj ponos i kaže mu :

Dok ja koračam putem beznađa,
ponosno plovi samo tvoja lađa.
                    ...
i dala bih ti ruku da je miluješ,
ali znaš da ni nju ne zaslužuješ".

U ljubavnoj pesmi sa naslovom "Ti" jeste ljubav na prvi pogled, u prolazu. Ljubav trenutka, koja slučajno bljesne i nestane, baš kao zvezda padalica. Maja mu poručuje stihovima:

"Ti nisi neko ko zna da traje,
u tvoju dušu jako malo staje
i znam,
misliš da ti pristaje".

Druga tema Majinih pesama je tuga. Duboka tuga izvire iz njene duše i odzvanja tamnim i mračnim tonovima. Detinjtvo bez roditelja ostavlja neizbrisive tragove u duši mladog bića. Rane nesrećnog detinjstva su najuočljivije u pesmi "Biti dete":

"Nije teško biti dete
ove ili druge planete.
Teško je biti dete,
kad oko njega nedaće lete ".

U pesmi "Nisam želela ovakav kraj", Maju pogađa smrt njenog vršnjaka, koji se utopio u devetnaestoj godini života. Svoju tugu iskazuje stihovima:

"Na mestu gde reka pruža život
drugim bićima,
tvoj je stao.

Zajedno s' tobom,
moj osmeh je pao
i zastao,
a onda nestao."

U "Pesmi mrtvih", Maja se pita:

"Po kom zakonu tvoj odlazak važi?
Vrati se, jer nebu nisi draži".

Njena mladost i ranjena duša još ne mogu da shvate da ne postoje zakoni za smrt. Postoje samo zakoni za život. Postoji narodna izreka koju bi ljudi želeli da pretvore u zakon koji bi se strogo poštovao, a ona glasi: "Samo neka ide po redu". Ali smrt ne priznaje zakone, pa ni tu izreku. Ona često bane iznenada, odnese nam nekog ko nam je drag, a nama ostavi tugu i bol. To je neminovnost i tako je od kako je sveta i veka. Ljudi to ne mogu menjati. To bi trebalo da shvati i Maja, iako želi da se otrgne iz rezignacije i očisti dušu od tuge. Zračak nade da Maja počinje sve to da shvata, nazire se u pesmi "Sreća". U toj pesmi ona kaže:

"Ovim rukama obgrliću svet,
započeću svoj novi let,
pun sna, što dalje od dna,
od prošlosti".

Potrebno je nešto reći o stilu i jeziku Majinog poetskog izraza. Maja je potpuno nova pojava u poeziji Mačve. Svi mačvanski pesnici imaju sličnu formu koja se oslanja na formu lirske i epske narodne pesme. Rime su im podudarne, a stihovi umetričeni i pevljivi.

Kod Maje je sve drugačije. Za nju rima nije uvek bitna, a stih je slobodan. Poetski izraz je ovovremenski. Jezik i naglasak su čisti i pravilni, jer je Mačva čisto vukovsko govorno područje.

Kao savet, rekao bih Maji da u njenoj sledećoj zbirci pesama budu stihovi sazdani od najepših slika iz prirode i života, a likovi njenih pesama da budu ljudi koji se raduju životu.


Milovan Prokić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 17, 2016, 12:54:48 am »

**

MIR SATKAN OD NEMIRA


Poezija se deli, razvrstava i tumači na desetiie načina. I svaki je ispravan na svoj način i nije konačan. Pišu je razni: oni vični peru, rimi, visprenoj misli, oštrog uma, oni koji je vole, i oni kojima je dosadno u životu. Ali, kada jedna dama napiše u svom pesničkom prvencu:

"Nemirom ću graditi mir",

a uz to ima svega 23 godine, ne zvuči li ovo pomalo antićevski? Paradoks kao oštro jezičko sredstvo u tim godinama, donosi nam u poeziji Mačve osveženje. Osveženje čije je otelotvorenje upravo u poeziji Maje Tomić. Mlada ljudska duša, od hiljadu sastojaka najviše ima upravo nemira. To je duša koja odrasta, zri, ali se istovremeno i opire, ne da se godinama. Žudi da ostane dete, najplemenitije čovekovo doba iz koga umetnici, stvaraoci nikada ne beže. Nažalost, ponekad je i ta slatka perioda zamračena crnom bojom:

"Nije teško biti dete,
kad ima ko da te štiti i brani,
ali je teško biti dete
kad detinjstvo nije na tvojoj strani ".

Maksim Gorki na jednom mestu će reći da pesimizam dolazi od viška energije, posebno svojstveno mladim dušama. Da li je uvek baš tako? Ili se ponekad najdublje note pesme prvo odsviraju u samom iskustvu pesnika, pa tek onda bojažljivo kroče u veliki svet? Ponekad se iza najlepših osmeha kriju najveće boli...

Ali, pesnikinja nije pesimist. Naprotiv! Svesna razočarenja kojima katkad i sama kumuje, čvrsto steže pesnice i ide napred. Ona ne poznaje pad, već poraze pretvara u lekcije. U pesmi "Ne stidim se", jasno je kao dan da njene rane nisu rane već medalje koje ponosno nosi. I one sijaju samo retkim ljudima koji i sami isijavaju.

"Ne stidim se guljenom
kožom dotaći nečiju.
Ne stidim se
na žuljeve ovih šaka spustiti tuđ' dlan.
...

Ne stidim se.
Ne stidim se, jer obraz često nosim slan,
al' uvek čist!"

Karakterno jaka, vedra, uzdignuta čela i inspirisana i dobrim i zlim, pesnikinja ostaje dosledna samoj sebi, verna instiktu i svojoj reči. Ponekad pod pritiskom, ponekad sputana, ona ne da na sebe, ma po koju cenu. Svet vidi poetskim očima, realan, a ne ulepšan, šarenolik, a ne generalizovan. Ima u Maji Tomić romantičarske slobode, Rakićeve iskrenosti, Disove melanholije, objedinjene njenim ličnim pečatom slobodnog stiha. Stih ne robuje hermetikom, lancima metrike karakterističnim za modernu. I kada kaže:

"Pevaću šarenih ptica pesmu,
naći ću svoju česmu
čija će voda jad sprati.
Zbog koje ću zaboraviti.
...

Sprečavali su me,
a ne znaju da već imam krila onih ptica
o kojima se ne piše",

ne postoji dilema da li se zapada u zamku patetike kojoj robuju mnogi pesnici. Nema dileme da li se uzdigla iznad malograđanskog konkretnog i slepe jednousmerenosti koja ne poznaje divotu metafore. Slike se nižu poput lego-kockica i grade stabilnu, jasnu strofu. Strofe mozaično tvore pesmu, stilski bogatu i razumljivu misao koja se lako prati. Na kraju, Tomićeva nam poručuje:

"Al' znaj, tišina najveću bol nosi ".

Kako ovo razmeti? Pa upravo tako kao što stoji napisano. Čovek je slab kad je sam, a daleko slabiji kad je usamljen u moru sveta. Tišina i tama najgora su kazna za socijalnu jedinku kojoj je u prirodi da se vezuje, združuje i množi. Zato, neka nam svima ovi stihovi budu putokaz i smernica, a mladoj Maji Tomić uvod u, uvereni smo, nova buduća pevanja velikih dometa.


Boško Živanović
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: