Milen Milivojević (1943)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milen Milivojević (1943)  (Pročitano 7404 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 23, 2012, 01:50:28 pm »

*




MILEN MILIVOJEVIĆ
(Drajinac kod Svrljiga, 1943)

Milen Milivojević, srpski pesnik, satiričar i aforističar, rođen je 1943. godine u selu Drajinac kod Svrljiga. Do sada je objavio devet pesničkih knjiga, jednu zbirku satirične poezije, šest knjiga aforizama i jednu knjigu satirične proze. Za­stu­pljen u brojnim an­to­lo­gi­ja­ma, pre­gle­di­ma i zbor­ni­ci­ma.

Zbirke pesama: "Raspuće", "Tačka", "Lažu vegetarijanci", "Neću više da se igram", "Jednosmernom trakom".

Knjige aforizama: "Kako sam postao uvrnut", "S uma", "Nije ovo Danska", "Gologlavi Rajko i Crvenkapa", "Kasno sam počeo da pišem", "An pasan", "Državi nije dobro", knjigu satirične poezije "Carske pesme" i knjigu satirične proze "Nostalgične priče".

Zastupljen je aforizmima u leksikonu Milovana Vržine "Ko je ko u našem humoru, satiri i karikaturi", u antologiji Vitomira Teofilovića "Vrag i šala", u ruskom izdanju ove antologije "Čert i šutka" i u antologiji istog autora "Slučajni uzorak", u knjizi Vasila Tolevskog "Našite prijateli" (na makedonskom jeziku), u "Enciklopediji aforizama" Đorđa Otaševića, kao i u panoramama ovog autora "Grafiti i aforizmi" i "Dribling duha", u obe knjige izbora "Izvajane misli" Slavomira Vasića i Ivana Matejevića, u "Antologiji svetskog aforizma" Ljubiše Mihajlovića, u zborniku aforizama o šahu "Šahorizmi" i u više zbornika timočkih i borskih aforističara.

Član je Udruženja književnika Srbije. Za svoj rad više puta je nagrađivan. Dobitnik je godišnje nagrade "Ježevog humora", nagrade za najbolju knjigu godine borskih autora (za "Nostalgične priče") i diplome "Satirično pero" lista "Timok" (za knjigu "S uma").

Duže od pola veka objavljuje aforizme i druge satirične tekstove u "Ježu" i drugim listovima.

Živi i stvara u Boru.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Januar 17, 2013, 10:30:08 pm »

**
Milen Milivojević
lažu vegetarijanci
Iz ciklusa "Tvoji glagoli"


DOK GOVORIŠ

Kad rečima ti padaš u mene,
čelo mi se u tebe pretvori,
tvoja reč mi ulazi u zene,
u grlu mi potok zažubori.

Tada sveta odjednom nestane
i u tebe sve reči se sjate,
tad mi oči lete na sve strane,
no ničega drugog da se late.

Reč smrznuta u uglu usana
u osmeh se ispred tebe topi,
misao mi tada iskidana,
nedirnuta, nad tobom se sklopi.



DOK GLEDAŠ

To je vreme puno nevremena,
to je govor bez ijednog glasa.
Strah u meni niče bez semena,
pogled ti se ćutanjem talasa.

Taj mi pogled i kad progovori,
skriva negde naličje bez lica
i nikad se u reč ne pretvori,
to je pogled iza trepavica.

Tišina je kao vrisak tiha:
to je oko što nikad ne žmuri,
to je pesma bez ijednog stiha,
to je ptica što u nebo žuri.






Christine Comyn  
Dawn, 20ins x 16ins
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Januar 17, 2013, 10:44:49 pm »

**
Milen Milivojević
lažu vegetarijanci
Iz ciklusa "Tvoji glagoli"


DOK ĆUTIŠ

U usnulom i prodornom muku
tad lagano pronalazim nešto
što mi šalje nemuštu poruku
koju skrivam od očiju vešto.

To ćutanje može sve stihove
da razbaca daleko od sebe
i da nikad ove moje snove
ne dokuči srce što mi zebe.

Kad osetim taj veliki nesklad,
okrenem se, nevešt, za tišinom
i pomirim, kao Orfej nekad,
sa večitim i usamljenim snom.



DOK HODAŠ

Kad vazduhu ti okreneš leđa,
tad na sebe misao ne liči.
Svaki pokret na tebe podseća,
samim sobom i tobom se diči.

Noge bi se sobom ponosile,
nevidljive, od života lepše,
pokreću ih neke spoljne sile,
lete mnome i od ptica lakše.

Tim korakom kratko putovanje,
pa se neba osmehu približe:
sve veliko od tebe je manje,
sve visoko sa tobom je niže.



DOK PLAČEŠ

Tad se ništa ne miri sa snom,
tad misao pođe od izvora,
oblaci se nadmeću visinom,
oči su ti iza sedam mora.

Kad se sunce iza čela krije,
dve se borbe unutrašnje vode,
tad se pogled s vetrovima bije,
tad me ptice sa sobom ne vode.

Tada srce iz očiju vrca,
reke teku od sebe suprotno,
tada reči prodru mi do srca,
takav košmar zbližava nas kobno.



DOK SE OGLEDAŠ

Ogledalom Boginja kad minu,
radost neku u oku osetih.
Zvezda pade, ode u visinu —
misao mi zreli postade stih.

Ptice slamne na glavu mi sleću,
cvet mi crven cveta u ustima,
reči mi se u ptice premeću —
počinje već svuda da nas ima.

I dok raste dan iz moje glave,
jače prsti od očiju prže.
Začas padnem, iznad mene trave
i one me još pod sobom drže.



DOK RAZMIŠLJAŠ

Tad na dlanu izraste mi ruža,
tad u meni tvoja pesma klija,
tad misao postaje mi duža —
svemoćan sam tog trenutka i ja.

Tad očima jedem, ne zubima,
tad polako ulazim u travu,
tada ne znam: leto je il zima —
vreme mi se razbilo o glavu.

Tako tiho neću nikad moći
Da stihujem, a razapet tobom,
U tišini kao usred noći
Da se smejem i plačem nad sobom.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Januar 17, 2013, 11:07:49 pm »

**

MILEN MILIVOJEVIĆ


LIRSKO PROMIŠLJANJE
 
Pesme u knjizi "Neću više da se igram" sa promišljanjem su raspoređene u poetske cikluse i brižljivo poređane, tako da je svaki ciklus tematsko-motivski kompaktan i može se čitati kao celina za sebe (kao isečak iz lirskog promišljanja vremena, sveta i stvarnosti), ali se ti ciklusi, takođe, smisleno uklapaju u celinu pesničkog rukopisa i uspešno nadovezuju jedan na drugi.

Ako se ima u vidu sve ovo — kao i činjenica da je svaka pesma krcata smislom, bez ijedne suvišne reči — onda se može reći da je ovo najzrelija pesnička knjiga Milena Milivojevića.

 
Branislav V. Branković
(Iz recenzije objavljene u knjizi "Neću više da se igram",
Kulturno-prosvetna zajednica Zaječar, 1996)
 

DUŠA ŽEDNA LEPOTE
 
Sve je ovde ozareno i uzneseno, đerđefno i zvezdovezno, neboliko, jer ovo je  P o e z i j a.

Tu zrikavci "sriču tišinu", tu korak oteža pod bleštavilom.

"Mlaz meden-vode", "koji pčele obleću / ispod nebeskog sača" melemno pada na dušu žednu lepote.

U poeziji ovoj nežnoj i drhturavoj, zajapurenoj, dahtavoj i treperavoj, iskričavoj u svakom njenom stihu, "trepere snopovi zvezda / na nebes-polju". Kako i ne bi kad se u njoj mesec, taj san o suncu, u žeteoca premeće.
 
Kao što na noćnom nebu, zakićenom dukatom meseca, "narandžasti krug / ublažava crnilo / sa plavog trona", tako i Milivojevićeva poezija, poput nesuštastvene mesečine, greje lepotom i rasteruje mrak u duši. Ta poezija je i plačno bilje i prozor u svet, krilo koje srce iz kaveza grudi diže u zvezde.
 
Bašta je, eno, preplavljena "ognjem nebeskim" u kojem se kupaju "cvetovi ruže".

Pod poplavom tog ognja smrtomrsca, sve presahle česme u srcima oživljuju. I vrapci koji se ljube, i to gnezdo u ptici, i novi cvrkut laste u starom gnezdu, i mesec kao noćni srp, i kljunići što iz gnezda virkaju, i ta tuga u oku pred jabukom bez plodova, sve to, i mnogo toga drugog, svedoči da život piruje, luduje i ljuduje. Toržestvuje.

 
Ljubiša Rajković Koželjac
(Odlomak iz duže recenzije koji je objavljen u knjizi
"God", Kulturno-prosvetna zajednica Zaječar, 2003)
 

VISOKA IZRAŽAJNOST
 
Dok čovek ispoštuje sve dnevne kanone i sve formalnosti života "za život i poeziju nema mesta", kazaće sarkastično Milen Milivojević. I time potvrđuje zapravo ono već kazano, da se poezija piše životom, a da je sam život poezija, ako se zapiše.

Knjiga "Jednosmernom trakom" stvaralački odražava čovekov život, na momente je kopija stvarnosti, ali i rezultat refleksija. Stvaralac sasvim spontano, kako je i doživljaje razmeo, uz sva ograničenja teme, dostiže visoku izražajnost a u spoznajnom procesu i sam rešava veliki kompleks opštih problema.

 
Milijan Despotović
(Iz recenzije objavljene u knjizi "Jednosmernom trakom",
Izdavačka radionica "Svitak" Književnog društva "Razvigor" i
Udruženje književnika Srbije, ogranak za užički kraj, Požega, 2005)
 

SONETNA FORMA
 
Sonetna forma pesama i ujednačena melodičnost, tematska isprepletenost i sabitost u (samo naoko) okvire proslavaljene institucije, bez ciklusnih uokvirenja, govori o, po sadržaju, tvrdo i konsekventno građenoj knjizi. No i pored primetne čvrstine, sadržaji knjige "Pozor ište pozorište" su nestašni, razigrani, pulsirajući i poskakujući (visoki nivo komotnosti sadržaja unutar rigidne forme). Ova knjiga bi se mogla predstaviti (geometrijsko-grafikonski) i kao linija "uzlaznosti" autorove poetike, u odnosu na dubinu dosezanja njegovog promišljanja, njegove uobrazilje, dovitljivosti i vickastosti.
 
Momčilo Milošević
(Iz recenzije objavljene u knjizi "Pozor ište pozorište",
Centar za kulturu Bor, 2006)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Januar 28, 2013, 10:52:29 pm »

**
Odabrani stihovi Milen Milivojević


LEPOTA

Zalutam
u prazninu kao posle pesme
tumačeći
mozaičan ti osmeh.
Muzika tišine
još odjekuje
melodijom tvog prisustva.
Narušiti tu tišinu
značilo bi
razbiti lepotu ovog apsurda.



TEZA

Pesnici su
na različite načine
opisivali ljubav,
a reč je o tome
da je njena lepota
nepromenjiva.



PRIČA

Sretnemo se u njenim pejzažima,
traže nas u naslovu
i svakoj reči,
a mi između redova.
Nijedna rečenica ne počinje velikim slovom,
ne završava se tačkom,
nema interpunkcije,
ništa ne počinje i ne završava se,
ima nas samo u trajanju.
Svaku reč čuvamo od drugih,
da ne uđu u priču,
da nas ne pronađu,
da nam ne otkriju
kulminaciju i ideju.
Osnovni tok radnje nam je u srcima.



MELEM

Otmem te od dana
kako melem oku.
Vežem te za pogled
kao melem reči.
Otvorim te mišlju
kao melem ruci.
Ne dam te svetlosti
kao melem sebi.
Uradim ti što hoću
kao melem nejasnom.
Poklonim te zubima
kao melem jeziku.
Pojedem te srcem
kako melem tebi.



OČI

Dobro je što su tvoje,
ja njima ne bih umeo tako da gledam.

Dobro je što pripadaš njima,
lako te pronađem.

Reč nismo progovorili
a život smo ispričali.



PESMA ZA SUNCE NA TVOM LICU

Vetar je ljut
što, evo, ne može da prođe
između razapetih naših dlanova.
Mi mu se glasno smejemo,
potom ćutimo,
a Etna nam nije ravna,
toliko smo nečega puni.
Radujemo se
i to je u ovoj pesmi najznačajnije,
što su nam zagrljaji tako široki.
Ko bi rekao:
četiri ruke su svemoguće!
Već vidim prvo sunce na tvom licu
i osećam Etnu u sebi,
a ispod nas trava,
ćilim,
ni persijski mu ravan nije.



LJUBAVNO PREDAVANJE

Evo ti dajem
sebe.
Šta ćeš više od toga,
šta ću manje od toga!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Februar 01, 2013, 10:23:24 pm »

**
Odabrani stihovi Milen Milivojević







PLOT

Dva ga opreza podigla,
dva ga ćutanja prožela,
dva je prostranstva podelio,
dve ga širine poduprle.
A on visok, do sunca,
od sebe viši.
                                               .
Dva ga pogleda provideše,
dve ga ljubavi preleteše
i niti ga primetiše
niti im zasmeta
niti je postojao.

Autor portreta Novica Stanković Lukin
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Februar 01, 2013, 11:10:32 pm »

**
Stihovi Milen Milivojević


PODANICI

U koga car okom,
mi skočimo i tome izvadimo oko.
Kud on korakne, mi pohrlimo,
gde on stane, mi se ukipimo,
gde on sedne,
odatle nas niko ne pomeri.
Koga on pipne, mi ga zagrlimo,
što on neće, to se odmah preusmeri,
kojoj se on osmehne,
ta se njemu dovede,
koga on mrko pogleda,
mi udesimo da ga mrak pojede.

Čemu se on primakne,
mi to od sebe odmaknemo,
što njemu pobegne, mi stignemo.
Koga on pohvali,
mi mu spomenik podignemo,
što on zavoli, mi obožavamo.
Kad on zapeva,
u uvo se i gluv pretvori,
kad on zasvira,
mi se za pojas zadenemo.
Kad on krene ka nama,
mi ne znamo kud da se denemo.

Gde on kažiprstom, mi pesnicama,
kome on božju mater,
mi i oca i mater.
Kad on ogladni, mi se živi pojedemo.
Kad se njegova žena porodi,
mi sa naših ne silazimo.
Kad njemu dođu gosti,
mi u svet idemo,
kad on nađe hladovinu,
nas sunce prži,
kad nas on pošalje dođavola,
nas Zemlja ne drži.

Čim on nešto pomisli,
mi smo to već uradili.
Kad on ništa ne radi,
mi se ubijamo od dosade.
Kad on otvori usta,
mi to glasno izgovorimo.
Kad on samo predloži,
mi se iz sve snage borimo
da nađemo krivca (teško mu koži!)
zbog koga car to nije naredio.
Kad on prdne, mi se uneredimo,
a nit' mirišemo nit' smrdimo.


* * *

Zločinac je pobegao, a žrtva je ostala glavom bez obzira.

Dangubno je obavljati rekonstrukciju ubistva! Izvršićemo novo!

Đaci se na različite načine bore za dobre ocene u školi: učenjem, novcem, oružjem ...

Ubi me prejaka reč. Eto dokle doseže govor mržnje!

Problem smrtne kazne je polovično rešen. Ukinuta je samo kazna, a smrt je i dalje besmrtna.

Mi neprijatelju ne okrećemo leđa. Zavrćemo mu šiju.

Ne ustaje mi se iz mrtvih. Prija mi kad o meni govore sve najbolje.

Kad god smo džaba ginuli, skupo nas je to koštalo.

Pali su za slobodu. Za nju su bili i ustali!

Lakše je utvrditi koliko nam fali glava, nego koliko nam fali u glavi.

Stihovi i aforizmi preuzeti iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 31
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 13, 2016, 10:21:10 pm »

**
MILEN MILIVOJEVIĆ


NA(JEŽ)EN OD MALIH NOGU

Borski penzioner Milen Milivojević (70) česta je pojava u "Politikinom" "Satirikonu", a bio je golobrad kada je (1958) počeo u "Ježu"
 
Bor — Gotovo svake nedelje, ima tome nekoliko godina, Boranin Milen Milivojević osvane sa po nekoliko aforizama u "Politici". U njenom "Satirikonu", u društvu najsmešnijih Srba deluje baš duhovito, britko i aktuelno. Njegovi borski prijatelji i rođaci u rodnom Drajincu kod Svrljiga, gde je rođen 1943. godine, ne mogu da se načude koliko su njegovi naježeni i "krvoločni" aforizmi u neskladu sa njegovom blagom, gotovo stidljivom pojavom. I u neskladu sa njegovom lirskom poezijom i karijerom voljenog i popularnog pedagoga, nastavnika srpskog jezika. Tako drag i mio, a tako neumoljivo satiričan.
 
Takav je, u stvari, od malih nogu. Bio je golobrad dečak, đak prvog razreda ekonomske škole u Beloj Palanci kada je objavio svoj prvi aforizam u "Ježu". Od tada do minule godine nakupilo se toga na hiljade, u "Ježu" i desetini drugih glasila. Proveo je 28 godina u prosveti i 12 godina u borskim medijima, i objavio ukupno sedam knjiga aforizama, 11 knjiga poezije i dve knjige satiričnih tekstova. Pamti posebno 1974. godinu, kada je borski školski list "Jasmin", čiji je Milen bio jedan od osnivača i urednika, u izboru "Politike za decu", osvojio prvo mesto u ondašnjoj SFRJ, u konkurenciji više hiljada listova iz velikih i malih gradova. Govorilo se tada s poštovanjem o borskom bakru i borskom "Jasminu".
 
O onom listiću koji se začeo 1969. godine u borskim selima Šarbanovcu, Brestovcu i Metovnici, na šapirografu, prema zamisli ondašnjih nastavnika srpskog jezika Milena Milivojevića, Stane Tanikić i Slobodana Rakića. Posle je postao "pravi" list učenika svih borskih škola — mažen, pažen, voljen i hvaljen.
 
I pre nego što se sa "južne pruge" preselio u borsko selo Šarbanovac, Milen Milivojević je već imao uzoran spisateljski staž. U Beloj Palanci i Leskovcu kao srednjoškolac, i u Nišu kao student, pisao je zapaženo za "Jež" (neprestano) ali i za omladinske listove ondašnje Jugoslavije "Mladost" i "NON", niške Narodne novine, Radio Niš, Jugoslovenski sindikalni list "Rad" i "Prosvetni pregled". Bilo je i lepih honorara, dobrodošlih siromašnom seljačetu. Otac Vilotije umro je mlad u 42. godini, a plata majke Nadežde bila je skromna.
 
Ali, bilo je i nedaća zbog pisanja. Milenovu glavu zbog "poganih" tekstova tražili su iz njegovog rodnog Svrljiga, Leskovca i Niša. Posebno neprijatno bilo je kad je "nadobudni" mališan objavio tekst u beogradskom listu velikog tiraža o svojoj školi u Leskovcu. Nije bio zadovoljan kako je njegov nastavnik srpskog jezika ispravio njegov pismeni zadatak, pa je profinu "ispravku" poslao beogadskom listu. Dobio je potvrdu da je bio u pravu on, a ne njegov profesor. Zatim je taj list osvanuo na svim školskim klupama u Milenovom odeljenju. Profesor (pred penzijom)je bio zgranut, izgubljen, pred nervnim slomom. Nije mogao da održi čas. Moglo se dogoditi da Milen bude izbačen iz škole, ali nije.

Za dlaku je preživeo i posle otrovnih tekstova iz Niša (o studentskoj menzi) i posle satire u "Ježu" o kadrovanju u borskoj Gimnaziji. Posle oštrih partijskih zaključaka pisane su tužbe pa povlačene. Plašili su ga mladog i zelenog, ali nisu mogli protiv činjenica.
 
U gradu Boru se skrasio 1972. godine. Odredili su ga da uređuje lokalne "Borske novosti", a on je za svoju dušu i dalje uređivao "Jasmin", zatim poučavao borsku mladež pisanju, punio "Jež" aforizmima i humorom i počeo da sarađuje u zaječarskom nedeljniku "Timok" i u tamošnjem uglednom časopisu "Razvitak". Našao se i u beogradskom "Delu", "Glasu osiguranika", listovima u Bosni i Hercegovini . . . Dobio je prestižnu nagradu "Prosvetnog pregleda" za poeziju, Oktobarsku nagradu Bora (najveće opštinsko priznanje) za veliki uspeh "Jasmina", ušao u besmrtnu biblioteku "Ježa" "Zlatni ježevci", dobio nagradu makedonskih satiričara za erotske aforizme, dve nagrade borske biblioteke, za najbolju knjigu borskih autora . . .

Skroman, gotovo neprimetan, Milen Milivojević nikada se nije nametao. Kao proslavljeni urednik i u "Jasminu" i u "Borskim novostima", i književnik od ugleda zaboravljao je da traži i dobije stan za sebe. Bio je podstanar kod borskih gazdarica, u Studentskom domu i Samačkom hotelu u Boru. Bio je beskućnik sve dok u njegov život, u prilično poznim godinama, nisu ušli supruga Marija i sin Nikola.
 
I niko u redakciji beogradskog "Ježa", sve do 2006. godine nije znao kako stvarno izgleda jedan od njihovih najproduktivnijih saradnka. Zato što Milen tamo nikada nije kročio. Samo je pisao i slao tekstove. Sa ljudima iz redakcije sreo se, posle 48 godina, na velikom skupu aforističara u Kruševcu i — sve je tada razjašnjeno.
 
Skromnom čoveku Milenu Milivojeviću zaista nikada nisu bile potrebne ni veze ni preporuke. Piše i dalje, svakodnevno, i na pragu osme decenije. Ne veruje u inspiraciju. Prati aktuelne događaje i hvata ideje. Zatim ih glača. I raduje se svakoj nedelji i rubrici "Satirikon" u "Politici". I svakom novom "Ježu" i novim knjigama svojim, i svojih prijatelja.
 
Kao što se godinama radovao druženjima timočkih aforističara, okupljenim u stalnoj rubrici zaječarskog "Timoka". Kao najrođenijeg voleo je urednika te rubrike pokojnog Sergija Lajkovića. I voli sve svoje borske prijatelje aforističare i pesnike Radišu Dragićevića, Miloja Đurišića, Stanišu Milosavljevića, Živka Avramovića, Rajka Čukića, Milana Stojadinovića Basa... I Zaječarce Tomislava Mijovića, Živojina Denčića, Ljubišu Rajkovića Koželjca...

Ne zna na koga se kao spisatelj ugledao. Ili je na njega uticalo sve što je pročitao: zajedno sa Vibom, Crnčevićem, Duškom Radovićem, Radivojem Bojičićem, Vaskom Popom . . . Gode mu i pohvale (ne i one preterane) pogotovu od kada je u "Satirikonu", u velikom tiražu "Politike".


ANTRFILE
 
Tako piše Milen
 
— Prosjaci su velika sramota našeg društva. Tako je to kad nekog ulica vaspitava.
— Zašto bih se bavio politikom, kad mogu da se obogatim i klasičnom krađom.
— Država — to sam ja. Toliko se smanjila.
— Magarac na vlasti je na konju.
— Nema više entuzijazma! I ubice su plaćene.
— Podigli su mu spomenik i odneli ga u nepoznatom pravcu.
— Svi pravi Srbi su krivi.
— Sem čoveka, od majmuna ništa drugo nije ni moglo da postane.
— Kad vidim šta se sve radi, bolje što sam nezaposlen.

 
Stojan Todorović, Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: